ПРАВА ТАЈНА УЖАСНОГ НЕУСПЕХА ТВ СЕРИЈЕ О НЕМАЊИЋИМА

Поделите:

НЕШТО НАШЕ, А, ОПЕТ, КАО ДА ЈЕ ТУЂЕ
Много се и са разлогом прича о ТВ серији РТС-а ”НЕМАЊИЋИ, РАЂАЊЕ КРАЉЕВИНЕ”, која из недеље у недељу вређа добар укус, здрав разум и патриотска осећања милиона српских гледалаца.
И свака епизода понаособ изазива бурне реакције и силне протесте, који никако да посустану, већ се само повећавају и умножавају.
И неуверљивост ликова, и начин њиховог говора, и декламовање уместо праве глуме, и неумесни дијалози, и бизарне грешке, и недостатак ма какве емоције између јунака серије и српског гледалишта, и досадњикаво препричавање историјских лекција на нивоу средње школе, и претерана и погрешна психологизација личности које зато више подсећају на наше савременике него на митске фигуре из славне прошлости, и трапаво држање војника и војсковођа, и несхватљиво ”пајтање” чланова Немањине фамилије са њим (у реалности – недодирљивим владаром), и статисти који трагикомично отаљавају своје задатке, и празан ход у причи, и недостатак црквене и духовне димензије (и ма какве узвишености ове епохе, познатог као ”доба вере”), и блескасто понашање разноразних саветника и учитеља жупанове породице, и несхватљиво лоша подела улога (довољно је навести пример Немањине браће), и спуштање важних историјских личности (на пример, византијских царева) на ниво данашњих политичара, и костимирана маскарада (где ниједног тренутка не заборављамо да су пред нашим очима глумци, а не оне историјске личности које они треба да представљају), и визуелно сиромашни кадрови, и лоша (више документарна) оптика директора фотографије, и вишак кожуха и индијанских костима из вестерна а мањак средњовековне елеганције и оновремене краљевске раскоши, и максимално умањивање црквених активности како српске властеле тако и нашег народа, и фолклорне епизоде са играчицама које се врте и кезе пред камерама невешто глумећи некакав ”еротични плес” (и то уз већ хиљаду пута одслушану музику која увек представља средњовековну епоху), и апсолутно погрешно изабран глумац за централну личност првих неколико епизода (никад лошији и ружнији Младен Нелевић у улози оснивача највеће српске династије свих времена), и сасвим савремени уличарски жаргон који би био недопустив и почетком двадесетог века, а камоли пре осам векова… све су то очигледне мане и недопустиве грешке поменуте серије.
Због тога се ми из недеље у недељу згражамо, а господари нашег (?) јавног (?) сервиса (?) се љуте на нас и називају нас свакавим именима, не желећи да прихвате ниједну једину грешку на свој рачун – и тиме само додатно распаљују страсти, на општу штету.
Али, питање које се непрестано поставља и остаје без одговора је – КАКО ЈЕ МОГУЋЕ ДА ЈЕДАН ИНАЧЕ ОДЛИЧАН СЦЕНАРИСТА И САСВИМ ДОБАР РЕДИТЕЉ МОГУ ДА НАПРАВЕ ОВАКВУ ГЛУПОСТ, И ТО СА БУЏЕТОМ ОД НЕКОЛИКО МИЛИОНА ЕВРА?
Ја сада желим да одговорим управо на ово питање, јер је оно кључно и тиче се саме суштине ове катастрофе националних размера и готово несагледивих последица.

ПРАВИ РАЗЛОЗИ ОВАКВЕ ПРОПАСТИ СЕРИЈЕ О ”НЕМАЊИЋИМА”
Проблем је у томе што су сценарио за ову серију бирали они југословенски, а не српски устројени и васпитани људи (као што су Горан Марковић и несрећни Милан Влајчић), и што су исти овакви људи писали текст, продуцирали и снимали читаву ту карикатуру од ”Немањића”. Југословени, са погрешним разумевањем свега оног аутентично српског.
И то је комплетан одговор на сва најважнија, суштинска питања које узалуд постављамо, све надајући се некаквој промени и бољитку у следећим епизодама серијала.
Југословени духом, стилом и укусом не могу, по дефиницији, да разумеју ништа што се догађало пре 1918-те (а део њих не досеже ни до оног што се дешавало пре Другог светског рата).
И једни и други су ограничени на југословенски, синкретистички, помодно-модерни и вештачки однос према свету, људској психологији, улози духовности у нашим животима, смрти, учешћу у рату, према моралу, унутрашњем животу и свему оном што нас чини словесним бићима. Једноставно, не разумеју.
Не схватају да може и другачије од онога како они (југословенски, атеистички, либерално-индивидуалистички или марсистичко-колективистички) мисле, осећају и делују. Не могу да буду виши и бољи, па ни српскији од самих себе.
”Немањићи” су убедљиви доказ да југословенска свест аутоматски деформише сваку грађу, да је то оптика која скраћује и банализује историјску перспективу. Па је тако побуна против ове серије, у ствари, спонтана народна побуна против те врсте свести, против деформисаног и несрпског југословенства које је на власти у нашој (али не и српској) култури већ пун век.
Тако да аутори ове серије (у продукцији Радио Телевизије Југославије, лажно именоване као Радио Телевизија Србије, што, нажалост, никако није), убеђен сам, нису били свесно злонамерни – али је то неизбежни и неизлечиви синдром патолошке југословенске свести која може да схвати и разуме само оно унутар последњих седамдесетак или највише сто година. Та свест не може да обухвати ништа пре свог почетка, иначе аутори ове врсте одмах постају потпуно изгубљени, као да то више нису они из њихових ранијих и другачијих пројеката (што не сежу тако далеко у прошлост).
Зато су тако крупне и фрапантне грешке.
Гордан Михић свакако није дебил, нити је неталентован, већ је окован кобном и суженом свешћу југословенства, а то је јаје са челичном љуском из кога ништа српско не може да се испили. А некав ”РТС” (који би то заиста и био) и није крив, јер он и не постоји, сем именом и као жеља да тако нешто (кад-тад) добијемо. За сада (и одувек) је то југословенска телевизија, са седиштем у Београду…
Сценариста ”Немањића”, као ни његове колеге по духу ”братства и јединства” у Титу (или у расрбљеном краљу Александру) није се лечио од оваквог погледа на свет, нити се преобразио и покајао, те пати од препознатљивог синдрома југословенске свести. Па зато они, овакви, могу да раде само оно што припада такозваној модерној епохи…

ШТА ЈЕ ТО, У СТВАРИ, ”ЈУГОСЛОВЕНСТВО”?
Југословенство је посебна врста историјске кратковидости, тако не његови носиоци не могу да разумеју ни владику Николаја Велимировића, ни генерала Милана Недића, а камоли оно што се догађало деценијама или вековима пре тога. И они, овако научени, напросто НЕ МОГУ ДА СХВАТЕ ДА ПОСТОЈИ ДРУГАЧИЈА СВЕСТ ОД ЊИХОВЕ. Што би наш народ рекао: “Да будала зна да је будала, две би памети имао”.
Отуд све оно антицрквено и антидуховно у њима, у име првог (међуратног) и другог (поратног, титоистичког, па онда и пост-комунистичког) југословенства.
Лутајући између интелектуалне и популарне културе, сценариста ”Немањића” уопште нема осећај за ону нашу аутентичну – духовну културу. И све је онда само имитација, поза, глуматање и симулакрум.
Како да југословенски одређени уметници и интелектуалци схвате теме Свете (Високе) Србије и наше Цркве? Чак и ако су талентовани и искусни професионалци. У питању је дух (”Испитујте дух, од кога је?”), а не техникалија или интелигенција…
Они српству и нашој средњовековној прошлости не могу да приђу из своје, њима једино познате и блиске позиције – сем кроз симулакрум – и за њих су онда сви Срби најразличитијих времена увек као ”рођени у последњих сто година”.
Па би зато Хајдук Вељко у њиховој визији личио или на Љубу Земунца (и некаквог ”витеза асфалта”, како се то данас каже) или на каквог разбарушеног титоистичког ”народног хероја” (попут Саве Ковачевића или Крцуна), а Цар Душан би више подсећао на глумца који га игра него што би поменути глумац могао да се уживи и заиста дочара додељени му лик највећег српског владара. А митрополит и владар попут Његоша би за овакву скраћену оптику био потпуно незамислива фигура, баш као и Свети Сава.
Напросто, југословенским редитељима и сценаристима се у оваквим сутуацијама ”гаси светло” и онда тапкају по магли или мраку, не досежу ни до 19. века, а камоли у епохе које му претходе.
Осакаћена, помодна и артифицијелна (нигде у свету не постоји сем у нашем случају) ”југословенска свест” увек види само оно што собом носи, па тако, уместо аутентичности некадашњих Срба, тражи по сваку цену – све оно психоаналитичко, нецрквено, неповерљиво, критичко, банално и прозаично… и сваки наш предак онда постаје, очас посла, човек из овог времена, који, по правилу, у себи крије неку дубоку патологију и неку озбиљну ману невидљиву његовим необавештеним савременицима. Данас код нас постоје, мање-више, само два жанра: неозбиљност и спрдање или очајавање и кукање (од ауторског филма до турбо-фолка).
Зато ми на камари имамо хрпу (за приказивање ранијих српских епоха) апсолутно неупотребљивих стваралаца, често веома вештих занатлија (када је реч о неким другим и новијим темама), али трагично немоћних када требају да дочарају ранија, и од нашег сасвим другачија времена. И то није тако само на филму, већ и у позоришту, науци, култури, друштву, политици…
С тим да је реч о невероватно прилагодљивим и жилавим мајсторима преживљавања у свим околностима, који су, истовремено и парадоксално, ”добитници” и ”дисиденти”.
Они су све узели, комплетан спектар животних жанрова само за себе. Све су узурпирали: и привилегије и лажну слободоумност.
На руку им иде ”дух епохе” (још од самог почетка њихове свевласти, пре тачно једног века).
И као што се у међувремену изгубила суштинска разлика између левице и деснице (обе су данас, најчешће, у служби банкара и моћника на власти), па су оне онда међусобно различите исто колико и пепси и кока кола, без унутрашњег напона и идеолошке или програмске специфичности.
Само су им различите етикете и стил, цитати и начин на који заводе клијенте и народ. Идеолошко-маркетиншки брендови, производи који се продају и тргују обећањима и причама.

РАЗМАЖЕНА ДЕЦА ТИТОИЗМА
Живимо у ”спљоштеном друштву” (како га назива Зоран Миливојевић), у коме потпуно исти људи хоће да буду и несхваћени и награђени, глумећи жртве док истовремено добијају све могуће награде, аплаузе и донације – попут, рецимо, оног смешног Ивана Меденице, што се, у великој удобности и апсолутној безбрижности, јавно печи и изиграва велику жртву у друштву ”које не схвата значај уметности”…
Такви су и Небојша Брадић, Борка Павићевић, Горчин Стојановић, Латинка Перовић, Милета Продановић, Горица Мојовић, Давид Албахари, Вида Огњеновић, Раде Шербеџија, Мирјана Карановић, Ђорђе Балашевић, Оља Бећковић, Горан Марковић, Теофил Панчић, Биљана Србљановић, Владимир Арсенијевић, Филип Давид, Србијанка Турајлић, Драган Бујошевић… све тобоже ”осујећени”, а све од реда југословенски фанатици и екстремисти. Као живи зид, крути бедем и агресивна препрека обнови неке другачије културе, опточене истинском духовношћу и оним што из нашег Предања можемо да научимо о ”српској идеји”.
Сви набројани – и толики други, њима слични (малограђански, снобовски ”анти-паланчани”, по Константиновићевој ”Библији” њихове секте) – имају ”југословенски вирус” и припадају тој (по српство кобној) завереничкој групи (легиону), све разбарушени ”маргиналци на власти”, а у добитничким и више него удобним, неочекивано безбрижним позицијама. Уцвељени, а нимало обесправљени, са филмографијама и раскошним биографијама, испуњеним наградама и аплаузима власти и опозиције. Собом заузимају цео спектар, и моћних и бунтовника, мало им је да буду само једно од та два.
Несхваћени академици, салонски јуришници југословенске носталгије за такозваним ”златним временима” из Титове епохе (када су они још лакше и неприкосновеније харали, маскирани у дисиденте – са по којим забрањеним, а ипак снимљеним филмом и исто таквом представом, књигом, изложбом…). То је све југословенски психолошки модел, препознатљиви хибрис југословенства.
И нико од њих, из већ описаних разлога, не домашује ништа старије од сто година, ништа српско и пре-југословенско. Нико, па ни Гордан Михић.
И зато долази до неспоразума који се, ван овакве анализе, не може разумети.
Рецимо, Гордан Михић се не изругује свесно епохи коју описује (и притом је уопште не разуме) и зато је толико повређен – јер је, ето, ”неправедно нападнут” (како он то види и тумачи), а трудио се да буде што пристојнији, у оквиру својих граница и могућности, унутар југословенске, хипер-секуларне идеолошке опне у којој се налази.
Тако да он сигурно интимно мисли да је у ствари ”прешао на српску страну”, поставши сценариста једне велике српске и православне теме; јер не грди и не исмева оно о чему пише (бар он тако сматра) и успут вероватно мисли да је то врхунац онога што се може постићи пишући о српском средњовековљу, да нема вишег и бољег од тога.
Он, једноставно, не може да схвати какви су то људи били, ти Срби из тринаестог и четрнаестог века – због свести која га стеже, онако заробљеног у југословенском матриксу…
С тим да постоје два матрикса: онај ужи, титоистички, са нешто краћим ужетом (од седам деценија), а ту је и онај дужи матрикс, што обухвата читавих сто година и досеже до 1918-те (ту је, зато, и нешто дужи ланац).
Па онда постоје неки југоносталгичари што умеју да се вешто и уверљиво баве темама које претходе ”ери седам Титових офанзива”, а неки, за разлику од њих, могу да се баве само оним што се догађало од 1945-те до данас (па не домашују ни дешавања између 1941. и 1945. године, посебно не када је српски, а не ”братскојединствени” део ондашњих ратника у питању). Али, обе групе имају идентични проблем са оним што се догађало пре Првог Децембра Осамнаесте (и ритуалног самоубиства српске државе, културе и друштва)…
Зато ми на малим екранима гледамо, уместо средњовековних људи, костимиране и нашминкане воштане фигуре које празнослове и декламују. Пошто карактеристике данашњих емоција не одговарају онима из тринаестог века, Михић те наше претке смањује и банализује – да би били ”уверљивији”.
Не могу сентимент ”звиждука у осам”, занос ”омладинских радних акција”, носталгија за ”шездесетим” и тинејџерска лежерност најновијих времена да домаше неупоредиво већу и потпуно другачију духовну и душевну активност код других и од нас различитих људи.
И отуд све оно што нас толико нервира, јер у овом Франкенштајну од ”Немањића” осећамо сву наказност такве ”операције” прилагођавања њих, онаквих – нама, оваквима (”Јеси ти, царе, нормалан?”, ”кад отегне папке”, ”причврљи”, неукусна прича о чукљевима…).

ЈУГОСЛОВЕНСТВО КАО НАШ НАЈВЕЋИ, ЈОШ УВЕК НЕПОКАЈАНИ ГРЕХ
Чекала се прва права српска, а уместо ње смо добили још једну југословенску серију (иако се радња догађа пре осам векова).
С тим што аутори и продуценти ове серије очигледно не разумеју разлику између очекиваног и оног нама сада понуђеног, пошто живе у замрзнутом (и уназад и унапред) времену. И мисле да су сви пре нас и да ће сви после нас углавном бити слични нама и нашем свету (осим по костимима, одећи, технологији, формалним обичајима и сценографији).
За њих је све исто као сада, пошто живе у ”југословенској вечности”, изнад прошлости и будућности, наводно ”мудрији”, ”освешћенији” и ”разумнији” од свих претходних и потоњих поколења…
Наш мученички владика Варнава Настић рече једном да је основна особина смртног греха ”гордости” – ”губљење осећаја за реалност”.
Тај грех нам се, нажалост, догодио, пуном силином, 1918-те, када је један од нас пожелео да буде ”краљ три народа”, уз ненормално велики его, сав испуњен нереалностима, неразумевањима и заблудама свих врста.
Кад је урадио оно што му је постављено као замка (са отровним сиром понуде која се не одбија у по нас смртоносној мишоловци), он је једноставно склоњен са историјске сцене.
Хтео је да буде највећи наш краљ, раван цару Душану, а постао је антисрпски владар. Не чак ни ”најгори српски” – пошто је одбио да уопште буде ”само српски владар”. Било му је премало, па је узео ”веће”, а изгубио – све.
На коцкарски сто своје мегаломаније он је бацио Србију и српски народ, а играо је са махерима и преварантима највишег нивоа, којима је био апсолутно недорастао. И све је прокоцкао.
А цар Душан Немањић је задржао и српску краљевску круну уз ону ”царску ромејску”, чисто да се подсетимо наизглед сличног, а суштински сасвим различитог случаја у нашој историји (да не буде неке забуне по том питању)…
Срби су тада, Осамнаесте, непосредно после пробоја Солунског фронта и ослобођења свих простора на којима су живели наши сународници – изгубили све што смо одувек имали, а други (којима смо поклонили независност и будућу сувереност) су добили све оно што никада нису имали!
Када је о томе реч, и овдашње окретање према Европској Унији има много сличности са југословенством. У оба случаја је реч о утапању Србије у нешто веће од ње саме, туђе свему нашем.
И многи међу нама, још неизлечени од вируса југословенства, опет хоће да се ратосиљају Србије као државе и себе као ”само Срба” (као да је то нешто ”примитивно”, ”премало” и ”непоштено”, некако ”шовинистичко” и ”назадно”, јер су тако научени). Напоменућу, притом, да ниједан народ на свету нема ту и такву, бизарну (југословенску) аутошовинистичку и деструктивну свест као некадашњи Срби, а сада Југословени. Као некакви добровољни јањичари, што сами, у зрелим годинама, ускачу у корпе на коњима освајача (данас: међународне заједнице).
Југословенство је наша клетва, наш усуд и НАШ ГРЕХ пред Богом, прецима, историјом и будућим генерацијама.
То је наша издаја и наш велики Пад.
Дух југословенства и титоизма се овде код нас изгледа само пребацује из једног облика у други и не одустаје. Па више (формално) немамо Југославију, али зато имамо: TANJUG, Jugoslovensko dramsko pozorište, Jugoslovensku Kinoteku, фамозни Bitef… и толико тога, споља и изнутра несрпског и неаутентичног, југословенског.
Просто да човек не поверује колико је таквих нео-југословенских анахронизама, опасних за наш духовни развој и културни живот. Плус латиница (која је, по први пут, у Србију присилно уведена као окупационо писмо од стране аустроугарских трупа, па је онда, после Пирове победе на крају Великог рата, само даље настављено са њом у новој држави). Латиница је убедљиви доказ колико смо заробљени, јер се у међувремену код нас појавио прави правцати нагон за латиницом (као бољим, лакшим и прикладнијим писмом), некакав неиздрживи порив, готово наркоманска потреба и ужасна идентификација са агресором. Прихватили смо нешто горе од уобичајене ропске свести: истинску идентификацију са окупатором. У нашем случају латиница искључиво служи као ”анти-ћирилица”.
Наши Југословени зато цене и, чак, воле своје окупаторе, са жељом да буду што сличнији њима и да им се како-год умиле. Са све оним огавним фразама из дијапазона југословенске варијанте мазохистичког ”стокхолмског синдрома” (”Тако нам и треба”, ”Заслужили смо да нас бомбардују”, ”Ма, ми смо обична .овна”).
Такви међу нама, на свим странама идеолошко-политичке (и културно-уметничке) сцене хоће да буду исто што и наши непријатељи, њима што сличнији. А кад коначно оду међу њих, с оне стране наших граница, тамо их верно слушају и брзо се, практично без отпора, претопе у послушне грађане ових држава…
Да, постоје разне југословенске секте, попут вируса грипа или сиде, који се преобликују, мутирају и стално нападају. А то (у суштини) несрпско и (по последицама) антисрпско југословенство се јавља, често, и у парадоксалним формама, па чак и међу квази-православним ”ванземаљцима” (космополитски нарогушеним против своје Отаџбине и ”светосавског национализма”, а увек, на речима, против наводног ”етнофилетизма”). За њих је племенито родољубље само самољубље, шовинизам, мржња према другима. И онда користе, као и најгори ”другосрбијанци”, ону (српској историји туђу) пропагандистичку фразу како је ”патриотизам – последње уточиште ниткова”.
Нажалост, овакво југословенство на свим нивоима рађа и себи одговарајуће противнике, који српство своде на најпримитивније облике и искључиво негативан однос према свему новом, непознатом и не-само-српском.
Па се напросто уједињује и међусобно потпомаже то (јединствено) зло са два лица. Терајући нас све даље и даље из сопствене мисије и нашег правог места у историји и надисторији…

И НА КРАЈУ, УМЕСТО ЗАКЉУЧКА
И не заборавимо, све док имамо југословенску лаж у себи, не можемо да будемо довољно ефикасни против усташке (шиптарске, монтенегринске… и сваке друге) лажи.
Лаж се, наиме, као што знамо – побеђује само истином!

P. S.
И да се не каже да нисам објективан и да не могу да нађем ништа што завређује похвалу у овој ТВ серији, изузео бих из ове моје критике – уводну шпицу ”Немањића”, уз мистични, чудесни глас Дивне Љубојевић. Да је и остатак серијала урађен у том духу, онда би мој текст био ведра и радосна апологија, а не овако суморно објашњење разлога оваквог, незапамћеног неуспеха.

Драгослав Бокан, ФБ налог

Поделите:

11 Коментари

  1. Да је среће као што је несреће, ви би господине Бокан требали да имате ударни термин на РТС после дневника да васпитавате народ дезинфикујући га од Југословенства, комунизма, либерализма, мондијализма и сваког другог по нас Србе штетног “изма”. Прочитао сам много ваших коментара о разним појавама и догађајима, али овај ми се највише допао, јер по мојим скромним знањима чини ми се да је можда и најбољи до сада. Ваљда ће једном да дође и то вријеме када ћете ви бити уредник културно-образовног програма на РТС. Дотле ћу да маштам о томе…

  2. И пре почетка снимања ове историјске телевизијске серије постојала је бојазан код одређеног броја гледалаца за њен успех.Ниво ове серије није средњошколски већ основски(шести разред када се изучава историја средњег века са династијом Немањића).Међутим,поред уграђеног југословенства неуспеху доприноси и атеизам личности који су пројектовали и реализовали ову телевизијску серију.

  3. Г..на ће да смрде по кући док год их домаћин не почисти и избаци тамо где им је и место….само правог домаћина још нема у овој нашој урушеној кућици крај царског друма…

  4. Ајде Драгославе сними ти нешто аутентично српско да видимо како то изгледа па да можемо да те критикујемо. Него само критикујеш нешто, људи се ложе, а ништа не снимаш. Редитељ си, побогу, и немој да кукаш што не ваља него прави шта ваља. И немој да се вадиш на то да нема пара, даће ови добри људи што ти ударају лајкове на фејсу и по коментарима.

  5. Niko normalan i ne gleda to ruglo od serije. Dobro je sto imamo puno knjiga o Nemanjicima. Svako ko je iole nesto vise pročitao o ovoj Svetoj dinastiji koja je stvorila srpsku državu, promenice kanal.

  6. Sa autorom teksta se u potpunosti slažem,da nasi današnji režiseri i scenaristi,još se ne mogu otrgnuti jugoslovenske sadržine i kroz tu misao pokušavaju da nam predstave autentičnu srpsku srednjovekovnu istoriju i poznate vladare iz tog vremena,i kroz ovu seriju,su sve to neubedljivo i loše prikazali,kako je autor teksta,vrlo detaljno to i objasnio.

  7. Serija je odlicna. Ona nije tiu da prikazuje istoriju i drzi lekcije nego je tu za zabavu i da prikaze jedan deo istorije da bi ljudi ‘ODPRILIKE’ znali kako je to ‘mozda’ bilo. Vi ne biste to mogli da uradite (rezirate ili bilo sta drugo da ste umislili da mozete) ni 2% od ovoga kako su oni to napravili. SVAKA CAST ZA SERIJU. HEJTERI ce uvek biti HEJTERI. Sto kazu anglo saksonci – ‘Jealousy makes you nasty’.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here