Пројектовани страх као узрок одсуства реакције у реалности и максималне реакције на друштвеним мрежама!

Поделите:

 

Страх као друштвени инжењериг

Постоји једна ствар која се зове комерцијализација страха коју диктира писани и неписани закон околине и закона тржишта. Виђамо га свакодневно око себе, најчешће у рекламама: креме против бора усмерене су на страх од старења, забава циља на страх од усамљености, аутомобили и одећа на страх од неприхваћености и неадекватности у друштву итд. О том страху се не говори јер је прихваћен у оквиру друштвено прихватљивих образаца понашања и реаговања. Некада су страх и емоције биле обликоване у друштву много пре појаве друштвених мрежа или ријалитија. У ствари, питање је да ли је тако од почетака обликовања народа у неку ужу или ширу друштвену заједницу, јер смо некада имали страх од муње, грома или ватре, а данас од старења, губитка посла, губитка идентитета или неуклапања у неки општеприхваћени тренд. Са појавом корпоратизма и интернета то је само постало видљивије, оно што је Чомски назвао “проблем-акција-реакција”. Проблем се најпре мора направити и достићи што већи број људи не би ли изазвао реакцију, а онда се нађе неко да понуди решење. Често је то данас исти извор који је и направио проблем (Америка – тероризам-борба против тероризма) и то се најчешће одвија кроз емоције, тј. емотивну манипулацију. Јер разум као категорија је рационалне природе и има своје амплитуде и лимите, док су емоције ирационалне и неутанаживе. Нарочито ако су у питању слабији од нас – животиње и деца.

У данашњем друштву да би човек био успешан на тржишту мора добро продати себе нарочито ако је у контакту са људима. Многе друштвене делатности чак и фирме прописују тачно како и на који начин човек мора да глуми. Површно – фацијалном експресијом – осмех, гледање у очи, климање главом и сл. Међутим, проблем је унутрашња глума, која захтева да човек производи емоције које не осећа или које су у сукобу са унутрашњим дететом или тренутним стварним емоцијама. Сви ми мање више, чешће или ређе пристајемо на то јер је неопходно. Међутим, проблем се јавља када то траје предуго или пречесто јер онда долази до проблема који води у крајњи исход – прегоревање (енг. “бурн оут”.). Неретко човек треба да се запита у миру и тишини – шта је оно што он стварно осећа, а шта је псеудоосећај. Kоје су мисли његове, а које су му наметнуте у тој мери од добровољних и присилних ауторитета да их је он усвојио као његове – док оне то уопште нису. Многи од нас мисли добијене преко реклама, медија, са посла, од колега и сл. доносе и носе грчевито са собом. Још је већи проблем што емоције настале због таквих мисли људи дозвољавају да њима управљају те и такве емоције. То је слика програмираног тржишног конзумента који је идеалан концепт данашњег друштвеног уређења.
Међутим, да тај зомбирани човек не би прегорео, потребно је да има вентил преко којег ће се ослободити вишка емоција – довољно да остане у илузији свог јавства, али не и толико да покрене процес рационализације и критичког мишљења. То већ не би одговарало тржишту које управља данашњим светом.

Наравно да ни то неће бити препуштено слободној вољи. Осећате се потиштено – шопинг. Безвољно – антидепресиви. Несхваћено, испразно – алкохол или лаке дроге. Невероватна је жеља система за легализацијом канабиса, алкохола који то већ јесте, генетички модификованих биљних дрога које дају ефекте много јаче од онога што рекламирају конзументима, јер само затомљен појединац није опасност или сметња. Човек који је идентификовао манипулације и замке, има бистар ум и оштру перцепцију која није замагљена опијатима, алкохолом или неком литературом нарочито са далеког Истока која данас нуди обиље метода како постићи ескапизам, унутрашњу “срећу”, осећај задовољства и самопрограмирање, псеудопсихологију, позитивизам као читав нови покрет самообмане и дилузије стварности и наше позиције у истој – је претња по друштвени инжењеринг. Наравно, иза свега тога стоји контрола – контролисати шта мислиш, осећаш, стављаш на себе и у себе, и притом те убедити да је то твоја воља, твоје сопствене мисли и емоције – је маестрално дело великог архитекте.

Наравно, иза свега овога јасно је да је у питању контрола. Kонтрола опет води у страх. Не мора то нужно бити страх који сви осетимо у стањима опасности. Манифестација страха је и осећај нелагоде, ишчекивања да ће се нешто догодити, егзистенцијални свакодневни проблеми и стрепња од њих, компулзије и ритуали као порив да се задржи каква-таква контрола. Ћутња, добро сам није ми ништа, претерана радост онда када за њу не постоји разлог – све су то знаци да је у питању страх. Многих ствари се плашимо и радимо из страха а да тога нисмо свесни – о томе говори почетак текста. Страх је данас добро уновчен на корист оних који на њему зарађују и на штету оних који га осећају – свесни били тога или не.

Ово је битно да бисмо разумели да страх, поред тога што омогућава неком да преузме контролу, он води и у цензуру, односно аутоцензуру. Човек који је одгајан у породици која га је ућуткивала “ћути и гледај своја посла! Шта ти знаш, ја знам боље од тебе! Ћути није битно, јел треба после да кажу види га тај и тај мој шта ради” и сл. су цензорске породице и овакав модел понашања и међусобних односа унутар породице су нешто што се генерацијски преноси и савршено одговара материјалистичком концепту. Многе породице су постале виђене тако што су ћутале и гледале своја посла. Ником се не замерити, свакоме помоћи јер ће и теби сутра требати помоћ и поред друштвене користи и материјални моменат проистекао из тако угодног понашања систему није био занемарив. Тај модел ће увек успевати и представља успешну окосницу самог програмирања у корисну јединку материјалистичког конзументског друштва данашњице.

Снимак злостављача из трамваја по мом мишљењу одлично осликава концепт просечног уплашеног потрошачког конзумента. Био снимак стваран или не (шта год то значило онима који то стављају у први план) је мање битан, битан је стварни ефекат тог снимка. Један је да у том превозу нико није реаговао а било намештено или не – требало је. Осим ако нисмо постали тотално дехуманизовано друштво. Зашто – индиректно је објашњено да је у питању страх. Усудим се рећи кукавичлук. Имамо сад мноштво људи који под утицајем ријалитија такво понашање – дехуманизовано – оправдавају! Једни из немања капацитета и/или заборава да је концепт васпитања “ћути и гледај своја посла немој се замерати” итекако присутан данас. Да није, не би се ово друштво тако лако примило на корпоративни конзумеризам “Линде”, ријалитија, Гранда, кича, шунда и лажног гламура, Мек Доналдса, Гуче и Егзита. Не би било могуће јер управо је то комерцијализација емоција – модел конзумерског корпоратизма. Људи не схватају да већина људи бира да не реагује уопште осим ако није угрожен њихов лични интегритет. Kолико примера нарочито са села постоји када читаво село прећутно штити педофиличара, чедоморку, убицу, насилног алкохоличара, зоофила, содомиту, кордон људи који сексуално злоупотребљава жену са посебним потребама. То се дешава данас, итекако, хтели ми то да признамо себи или не, не мења ту чињеницу. Апсурдно је цензурисати унапред реакцију причом да је то све ријалити и намештено у стварном животу, а дотле се не питајући није ли ријалити и све што се дешава у њему а стално изазива реакцију – можда намештен?

Што више изосталих реакција у реалности и што више виртуелних реакција – то је већи доказ фаталне мане карактера у таквим ситуацијама – страха. Наравно да ће сви одреда на друштвеним мрежама испољити немерљиву храброст, што доказује колико се у ствари боје. Јер друштвена мрежа је виртуелна платформа направљена као још један затомљивач критичке свести и отпуштања емоција у сврху добре продаје “селф имаге” и за то нема последица. Човек који се не боји не вришти и не лаје како би ово или оно – он то једноставно уради без много помпе. То вам је као са малим кером – он је јако храбар на узици “држ ме газда да га не убијем” али чим се пусти са повоца подвије реп и покаже да се боји. Насупрот њима велике расе свесне своје величине и снаге не жесте се тако лако, свесне да је један загрижај довољан да мали кер више никад не залаје.

Дакле, да, ово се дешава свакодневно не само у градском превозу него свуда око нас, да, људи бирају да не реагују уопште, и да максимално реагују на једином месту где нема последица и реалног теста њихове храбрости – на друштвеним мрежама. Сетите се на крају крајева “Малчанског берберина”. Страх је стваран итекако и обликовао је у потпуности наше друштво као такво. Нема ту пуно места филозофији и изговорима. Они би требало доћи макар после некаквог дела. Макар то било дело неустрашивости, дела које је једино показало кроз историју човечанства да омогућује слободу. Никад се слобода није задобијала страхом, а страх данас доминира у нашој окупираној, партијској земљи и њеном народу. Мислимо о томе какве последице то оставља и какве ће тек донети.

Наташа Станојловић

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here