ПРВЕ РЕАКЦИЈЕ АЛБАНАЦА НА ВАШИНГТОНСКИ ПОТПИС – Americans go home!

Поделите:

ПРВЕ РЕАКЦИЈЕ АЛБАНАЦА НА ВАШИНГТОНСКИ ПОТПИС

Као што је било и очекивано, прве праве реакције косовских Албанаца на документ који су потписали у Вашингтону, могли смо да очекујемо тек после две или три недеље.

Због чега је ово било очекивано? Досадашња пракса у преговарањима са Београдом је била таква да би они потписали било шта што су међународни спонзори Приштине тражили од њих да потпишу, а да после тога то једноставно игноришу. Скоро сваки потписани споразум из Брисела је имао такву или сличну судбину. Међутим, као што су упућенији писали, овај споразум је нешто потпуно друго, јер се ради пре свега о повратку САД на ове просторе после скоро десет година препуштања теренског рада Европској Унији. Стога, било је очекивано да праве реакције косовских лидера стигну тек после три до четири недеље, када схвате да ће сада морати и да спроведу оно што су потписали, јер је писмо о намерама којим су се обавезали према САД нешто потпуно другачије у односу на све што су до сада потписивали. Дакле, у тренутку када су схватили да ће оно што је потписано морати да буде и спроведено, почели су да гледају и шта су потписали, и да уједно траже начине да и сада изврдају то што су потписали.

Сем опозиције оличене у Самоопредељењу, која је до сада била и више него гласна, нико из власти или опозиције се није оглашавао. Иако је прво претио да ће да сруши владу ако се било шта потпише, Харадинај је заћутао оног тренутка када му је послата јасна порука да нико ко је против споразума не може да буде пријатељ САД. Међутим, након што је изнанађујућом брзином дошла екипа која је успоставила канцеларију ДФЦ у Београду и тиме почела примену споразума после непуне три недеље, и након што је најављена и делегација САД која ће најскорије да посети Приштину са намером да прави студију изводљивости о експлоатацији језера Газиводе, стигле су и пве реакције са те стране. Истина, не од самог Харадинаја, али од његовог блиског сарадника, Бесника Тахирија, заменика премијера приштинске владе. Он је, укратко, рекао да приштинска страна мора да се пази од „три нагазне мине“. То су, по њему, преговори о статусу језера Газиводе, заједница српских општина (на коју је потпис стављен још 2013. године, прим. аут.), и могућност да се не иде на свеобухватни договор, већ да се преговори воде о нормализацији односа. Додао је и да су „оставке чланова ААК (Харадинајеве странке, прим. аут.) биле спремне већ 4. септембра“.

Још једна реакција је стигла и са адресе човека који је важио за јаког америчког савезника – Хашима Тачија. Иако се није директно конфронтирао са САД, он је изјавио да је у Вашингтону пропуштена историјска прилика да се постигне договор о признању тзв. Косова, и да је одредба о језеру Газиводе врло осетљива и контроверзна. Према Тачијевом мишљењу, неко би морао тај део онога на шта се Приштина добровољно обавезала према САД да пошаље косовском Уставном суду на оцену уставности. Да подсетимо, ради се о истом човеку који је за споразум пре само десетак дана изјавио да је добар, и да су односи са САД најважнији.

Иако су ово прве реакције, и веома стидљиво изнете, нема сумње да ће за њима да се покрене лавина других реакција како време буде пролазило. Као што смо већ рекли, Албанци су затечени јер ће по први пут неко да их тера да испоштују оно на шта су се обавезали. Како ти притисци буду расли, тако ћемо да гледамо и пораст отвореног антиамеричког сентимента.

Једна ствар мора да буде јасна: Албанци не воле Американце, нити се ради о природним савезницима по било чему. Албанци су мислили да могу да користе Американце у остваривању својих мегаломанских циљева. И неко време, док су Американци преко Албанаца и остваривали своје интересе на овом подручју, изгледало је и да Албанци у томе и успевају. Нема сумње ни да су Албанци и поверовали да су у стању да користе „наивне Американце“ у том циљу. Међутим, то време полако пролази. Ти односи су увелико захладнели, са тенденцијом даљег захлађења.

Нема сумње да ће Албанци све наде да уложе у победу Бајдена, са надом да ће односи да буду као и пре. Међутим, неки процеси се могу успорити али не и вратити. Ни евентуална победа Бајдена на изборима у САД неће да врати оне односе који су постојали раније, и све чему Албанци у том случају могу да се надају јесте да ће имати више времена да се прилагоде новој реалности у односима са САД.

Уколико, како се очекује, на изборима у САД победи Трамп, ти односи ће да наставе да опадају прогресивно. У оном тренутку када Албанци покажу и своје право мишљење према Американцима, и када на Косову почнемо да гледамо графите „Americans go home!“, што је процес који се мора десити, ти односи ће да дођу до тачке када ће процес који је већ неповратан да буде немогуће и успорити. Јер Американци на Косово и Метохију нису ушли да би заштитили Албанце од Срба, само што је било потребно да прође двадесет година да би и Албанци то схватили.

Дакле, оно што се дуго кува испод површине, коначно почиње да излази и на површину. Американци и Албанци никада нису били, нити су могли да буду, искрени савезници. Интересној заједници која је између њих постојала се увелико назире крај. У том случају, Албанцима остаје или да нађу нове савезнике, који ће да буду спремни да се зарад албанских интереса супротставе Американцима, или да се привикну на нову реалност.

С обзиром на то како ће се ствари највероватније одвијати у будућности, Албанци са Косова и Метохије ће у наредним годинама морати да нађу руководство које ће не само бити спремно да на потпуно другим основама сарађује са САД, већ и руководство које ће бити спремно да сарађује са Србијом.

Ненад Кнежевић

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here