Рајко Буквић, Анастасија Макарова: Добродошли у ГРИНландију

Поделите:

 

О везама знаменитог руског писца и поета Александра Стјепановича Грина (Слободској, 1880 Стари Крим, 1932) са Србијом до скора ништа није било познато. Али, ето недавно је крајевед Алексеј Чашњиков из града Слободској (сада Кировска област) испричао у локалним новинама необичну историју о томе како је он, купивши код антиквара неколико старих књига и пререволуциони руски часопис „Огонёк” (Агањок, број 4 за 1915. годину), одмах пожурио до свог доброг пријатеља – председника клуба библиофила О. В. Рогожњикова.

Обично, увек сам му показивао своје куповине – пише Чашњиков. Тек што је Олег Васиљевич отворио часопис, одмах је налетео на песму Александра Грина с његовим аутографом. Она се зове „Краљ у рату” и у романтичарској форми, с патосом, приповеда о ратном сукобу српског краља и његове армије с Аустријанцима.”

Српски превод ове необичне песме веома успешно (с предајом ритмике и гипкости оригинала) начинио је др Иван Пајовић, победник међународног књижевног такмичења “Стопама јунака Грина” (организатор – дом-музеј А. С. Грина у Феодосији; види диплом):

Краљ у рату

И паде Београд; Аустријанци

хрупише изненада;

Бесно се бију јунаци,

Чврсти им дух и нада.

Србија је на гробље налик

Мајки и чеда малих;

Али Србија гневно се брани

против гостију незвани’.

Крсте се и шапћу крај прага

Срби, у туге тами:

Помоћ чекамо од Бога

И… од себе самих!

Дан за даном пролеће…

Крвава поља…

Многи се вратити неће”,

шапуће земља.

И к јунацима својим

да подели њихове муке,

долази стари краљ

пред битку одлуке.

У ровове војницима дође

да покаже помоћи знак,

стари орао пође

са младима укорак.

У блатњавом рову, тмуран,

обгрли кундак пушки,

нациља, ко некад гађа,

старачки, али мушки.

Живот чувајте свој!”,

ађутант за руку га хвата:

Зар краљ српски да умре

смрћу простог солдата?!

Живот ваш сувише вреди

за сваког Србина брата!

Разум је ваш посреди

за судбину овога рата.”

Ако је уморан когод, нек иде,

јер уморан нисам ја!

У мене је победе вера

и чађава пушка та.

Имамо све… и чека нас сигуран спас.

То што је је дело круне,

дело је свију нас.”

Убаци метак у цев

два пут се накашља тихо.

Сед сам и старац… али

гађам боље но ико!”

Надмених Шваба ратни барјаци

пали су потом у блато, у кал,

а бечкој круни ускоро биће

пре пуне пропасти мука и жал.1

Олег Рогожњиков скупљао је током многих година књиге великог руског романтичара, истраживао стваралаштво писца. Нажалост, почетком јула 2015. године поштоватељ мајстора преминуо је, и песма у дореволуцином „Агањку” постала је његов последњи проналазак из Гриновог наслеђа. Узгред, готово цео тај број часописа посвећен је догађајима Првог светког рата.

Појаснимо да је градић Слободској тадашње Вјатске губерније завичај писца. Грин је почео да објављује у 1906. години, укупно је публиковао око 400 дела, али да нам је оставио само своју песму у прози „Црвена једра” (“Алые паруса”), то би било довољно да га поставимо у низ знаменитих писаца, који узбуљују људско срце апелом ка савршенству. Што се пак тиче религиозних погледа, Гринови идеали били су блиски хришћанским и својим омиљеним празником он је сматрао Ускрс.

Узгред, у архиву Олега Рогожњикова остало је више од 300 стихова о писцу-романтичару. У локалним новинама „Слободски куранты” донедавно су често објављивали његова завичајна истраживања. Једанпут је редакциони фотограф Сергеј Наговицин позвао Рогожњикова у градску библиотеку да начини снимак за успомену.

„Иза леђа библиофила – сећао се фотограф – висио је познати портрет Александра Грина, где је аутор „Тркачице по таласима” и „Црвених једара” прекрстио руке на грудима… А сада кажите, зар није мистика, да Рогожњиков, исто као и његов омиљени писац умире у 52. години? Зар није мистика да је последњи портрет за живота библиофила начињен у библиотеци по имену Грина, на фону Гриновог портрета? Зар није мистика, да су руке и једног и другог прекрштене на грудима?”

Посмртна Гринова судбина, баш као и сам његов живот, парадоксална је, и о томе је много писано. Његов књижевни псеудоним (Грин) је дерусификован облик његовог правог презимена (Гриневски). У корпу с већ познатим фактима хтели бисмо да добацимо неке нове цртице. Тако, једва да неко зна, да је у 1942. години Александар Стјепанович доспео у проскрипционе спискове хитлеровске пропаганде као претпостављени Јеврејин (мада је рођен у породици Пољака депортованог након јануарског устанка 1863.).  С љубазном дозволом српског академика Часлава Оцића, погледали смо његову приватну библиотеку у Београду (ул. Шафарикова, 5) и неочекивано открили да се име писца помиње у пасквили коју су издали нацисти „Јеврејство – истинско лице Совјета”.2

У дугом низу презимена такође су „Багрицки Едуард, поет” (умро у 1934. години) и „Паустовски К., сценарист”. Како је указано у предговору, ови „спискови за стрељање” састављени су по совјетској периодици за период од октобра тридесет девете до маја четрдесет прве године. У двадесетим годинама Грин је много публикован у Немачкој, али нацисти чак нису ни схватили да то није презиме, већ псеудоним; нису они нашли времена и нису се распитали да ли су живи они које по тим списковима хоће да упуте у крематоријум (као што је познато, Александар Стјепанович је умро од рака желуца у Старом Криму. још пре Багрицког).

Али, вратимо се на Вјатску земљу. Признајемо, немерљиво је тужно што граду Кирову нису вратили његово исконско име – Вјатка. Писац Владимир Крупин, сам по рођењу Вјатчанин, чуо је како у граду говоре: „Данас сам ноћивао на Рози, сутра ћу ноћивати на Клари”. То се може разумети тако да неко има дом у улици Розе Луксембург и, дозволимо, стан у улици Кларе Цеткин. Од деда Крупин је чуо давну пословицу: „Наши Свјатки су високи”.3 А други пут: „Наши су с Вјатке, ви с Оке”. Вјатка – то је сакрална реч, уверен је писац.

Бивши губернатор Никита Бјелих такође није могао да реши ово питање. Могу да кажу, да је он мислио само о томе како да напуни свој сопствени џеп. Ипак, треба признати, Белих је много учинио и за пропаганду стваралаштва Александра Грина. Успео је он да буде и у Криму, уручивши Кримчанима велики портрет знаменитог представника вјатског краја. Још једну слику с ликом ишчезлог у Лету Слободског пивомедо-завода (који је био занимљив споменик индустријске архитектуре, колико вреде само врата с лавовима!) Бјелих је поклонио дому-музеју Грина у Старом Криму.

Слика као слика, али с тим заводом, основаним још у 1866. години, десила се ружна историја. Како пишу, купио га је неки депутат, а затим „треснуо”. Сада су ту само рушевине. А на том заводу радио је Гринов отац и чак закупљивао стан у заводској канцеларији. Али, при општој немарљивости канцеларија, где се, како се претпоставља, и родио будући класик, изгорела је у 1993. години. Пре пожара на здању је била постављена меморијална табла с Гриновим барељефом; после тога њу су, као непотребно смеће бацили у магацин, а затим на улицу. „До данас тај барељеф лежи, запрљан бојом, код зида стројцеха завода. Ево ми смо уистину Ивани који не памте сродство” – туговале су „Слободские куранты” у новембру 2005. године.

И како се овде не сетити, да је у тим годинама у Старом Криму био разрушен гроб Александра Стјепановича (о томе су тада писале руске новине „Труд”).4 Оне који су распилили бронзану статуу херојине романа „Тркачица на таласима” Фрези Грант и дали је у рециклажу као обојени метал, новине називају хулиганима. Али, то нису хулигани, то су варвари и мародери, а тадашњи украјински чиновници, који су навелико пљували на Грина – њихови су покровитељи. На том фону Бјелих је, без преувеличавања, подвижник руске културе.

Уопште, Бјелих је просто куљао идејама да овековечи сећање на писца где је то већ могуће. У 1980. години, на стогодишњицу романтичара, у дому где је живела породица Грињевских, био је отворен музеј, али Бјелих је сматрао да је то кап у мору. И сада Гриново име у Кирову носе гимназија (сасвим недавно код њених зидова познати уметник Василиј Лановој отворио је и Гринову бисту), обласна дечја библиотека, обала. Град су украсиле скулптуре „Асол” и „Тркачица по таласима”, а на обали се узвисује још једна Гринова биста.

Али, музика није дуго свирала. Никита Бјелих је ухапшен у Москви на делу примања некаквог потпуно невероватног мита. Љубав према несребренику Грину, ето, није била сметња страсти ка грабљивости и лакој заради. Како је писао други руски песник Владислав Ходасевич:

И вот – живу, чудесный образ мой

Скрыв под личиной низкой и ехидной…

И ево – живим, чудесни лик мој

Сакрив се под маском ниском и злобном

Може се рећи, то је потпуно гриновски сиже. Теоретичар књижевности Вадим Ковски правилно је приметио: „Дела, посвећених двострукости карактера хероја, раздвајању личности као психолошком и психијатријском феномену и уопште ‘осињем гнезду душе’, код Грина се не могу избројати…”.5 Па, и репутација самог писца, као што знамо, за живота је била, благо говорећи, далеко од анђеоске. По речима Вере Калицке, његове прве жене, на једној литерарној вечери познати библиограф С. А. Венгеров упитао је, указујући на Грина:

– Кажу, да је он одбегли робијаш, да је убио своју прву жену, а затим – енглеског капетана, од ког је украо кофер с рукописима, сада их он преводи и издаје као своја дела. Ми смо у великим тешкоћама – може ли се он примити у литерарни фонд?

Ова горка анегдота нашла је своје место у новели „Гинчове авантуре”. Зли језици, прича приповедач, пустили су глас, да „сам ја убио енглеског капетана (не сећам се, с ког брода) и украо од њега кофер с рукописима”, „између Галича и Костроме посекао сам поштованог старца, искористивши двугривеник6, и на крају побегао из затвора”.

Али, ако се може веровати његовој првој супрузи Вере Калицкој, Грин се још крије и иза лика безбрижног пробисвета Гинча. По причи, племић Лебедев дао се у бег након што је примио на чување бомбе од познатог терориста; игром случаја, у Петербургу он је успео да добије фалсификовани пасош и променио презиме на Гинч. „У Гинчова уста Александар Стјепанович неретко смешта своје сопствене мисли” – тврди Калицка. Довољно шкакљиво признање, јер та особа, по речима В. Ковског, „упетљана у ситен пакости и изазивајући својим душевним самообнаживањем гађење код читатеља”, претендује на некакво ничеанство.7

Вероватно, Александар Грин би био неизмерно зачуђен, када би сазнао. да је у 1918. години у Москви као информатор немачке амбасаде, а уједно и члан илегалне терористичке организације, деловао потпуно реални Гинч, по специјалности кинематограф. Управо је он први упозорио Немце, а затим Ђержинског на то да се на челника дипмисије грофа Мирбаха припрема атентат и да су у дело умешани сарадници ВЧК. Ђержински није прихватио његову информацију озбиљно и саопштио је Немцима да је њиховог информатора пожељно ухапсити. А кроз неколико дана Мирбаха су убили агенти ВЧК!

Цела та историја откривена је тек недавно, и Грин о њој није могао да зна. Али, какво надахнуће га је покретало, када је он свом хероју дао такво знаменито презиме?

Једна од сцена приче подсећа на пијанку у ресторану из филма „Калина црвена” (1973) В. М. Шукшина.8 „Предлажем да сиђете до мене и да напуните све ресторане звонком теревенком. Новца имам много, добио сам педесет хиљада!” – у заносу декламује Гинч. Неки мемоаристи пишу да је и Грин умео да прави исте такве кораке!

Тешко је не признати, али као да се и сам аутор „Гинчових авантура” раздваја; сав његов боемски живот – то су крива огледала. „Раздвајају се”, као што смо видели, и његови земљаци, показујући се час својим мрачним, час светлим странама, а повремено се и не сустежући да буду сурови према сећању на свог великог земљака. „Грин је за Слободској – што и Пушкин за Русију. Али ми, Слобођани, изгледа, о Грину уопште почињемо да заборављамо. Увредљиво за Грина” – жалиле су се „Слободские куранты” у пролеће 2015. године.

Одајмо дужно бившем губернатору, он је јако раздрмао локално уснуло царство. Сада у Слободском постоји музејска експозиција у част писца. А недавно је у редакцију стигло овакво писмо: „Дајте ваше новине у електронском облику. С уважавањем Грин Александар (директор великопродаје)”. Сарадници су помислили да је то игра, али показало се да се тако зове стварни човек. И живи он у Слободском! „Александар Грин чита „Слободские куранты” – тријумфују новине. То је добро, али знатно интересантније је питање: да ли је директор Грин читао „Црвена једра”?

Или други чудан случај. У 2009. години литерарна премија по имену Грина (сада је постала губернаторска) била је додељена екс-референту М. С. Горбачова Георгију Прјахину, коаутору Раисе Горбачове у књизи „Ја се надам” (изашла почетком лета 1991. године). „Михаил Сергејевич живи у невероватној напетости – записивао је Прјахин речи сабеседнице. – Шест година свакодневног, самопожртвованог – у пуном смислу те речи – рада. Године су се слиле у један бесконачни радни дан”.

Како се овде не сетити Моисеја Соломоновича Урицког, „злог демона” Петрограда у првој послереволуционој години. „Урицки је био познат као неуморни радник и стварно је цео дан кључао у раду, као у котлу” – сећао се један од затвореника ЧК, литератор А. Амфитеатров. У причи „Пацоловац”9 ми својим очима видимо какво је свирепо пацовско царство било подигнуто кључањем ових „Радохолика”.

Истовремено, по мисли писца Владимира Амлинског, у „Пацоловцу” јасно звучи она нота, „да се из безизлазног, на први поглед, лавиринта судбине могуће избавити, да је избор могућ, ако не изгубиш људско у себи, ако не престанеш да видиш људско у другима”.10

Имена пак писаца, која је прихватила највиша власт (не говорећи већ о Горбачову!), с Грином се никако не сједињују, макар због тога што се он увек држао по страни од власти и није видео од ње ништа, поред лоше скриваног непријатељства. Гринове романтичне визије су биле у оштром сукобу са главним правцем совјетске књижевности, па Грин живе у екстремном сиромаштву.. То – у совјетско време, а у царско он је прошао и затвор, и прогонство. Био је морнар, копач злата, грађевински радник, али често је био без посла и издржавао се од просјачења.

Ипак, Прјахин је „закачио” двема фразама, од којих један има директан однос према Грину (то је било речено на сусрету с читатељима): „СССР се држао само на нафти” и „Данас Русији није до литературе”. Оставимо по страни спор о узроцима краха Совjетског Савеза, али ето поред друге тврдње никако се не може проћи. Јер, стварно, „с нама се нешто дешава” (Шукшин). У лето 2013. године ми смо били на одмору у Коктебелу и једном сазнали, да се организује посета дома-музеја Грина у Феодосији. Како смо се обрадовали! Одмах смо купили карте, али у предвиђено време аутобус није дошао: показало се, није било ни једног више ко је желео да посети музеј! Како смо се онерасположили: зар се у публици на плажи и у ресторанима није нашло бар шака радозналих читатеља?

А недавно у Нижњем Новгороду, у познатој књижари, међу књигама које дуго леже и снижене су у пола цене, ми смо зачудо открили врло интересантно издање „Живот Александра Грина, који су испричали он сам и његови савременици”. Невероватно, али ту књигу нико није угледао! А у совјетско време Гринове књиге ишле су као алва у стотинама и стотинама хиљада.

Како ту не поверовати Прјахину? Уосталом, можда, он ипак греши, као што је погрешио и у својим ласкавим похвалама Горбачову, иако је, треба признати, Гринова романтика дошла у снажно противречје с владајућим данас духом меркантилности и подмитљивости, чија је жртва био и Никита Бјелих. „Свет, у коме живе Гринови јунаци, може се показати нереалним само човеку сиромашног духа” – праведно је сматрао писац Константин Паустовски. И ако ми не желимо да свет, у који је доспео јунак „Пацоловца”, постане реалност, ако не желимо да се у нашим душама плоде „осина гнезда”, онда смо дужни да се изнова и изнова враћамо у ГРИНландију, до оних идеала који су урезани на страницама најбољих књига њеног пионира.

1 Текст песме постављен је на сајту новина «Слободские куранты»: http://kurantynew.ru/new/2015/08/29/poslednyaya-nahodka/

2 Die Bücherei des Ostraumes. Das Judentum – das wahre Gesicht der Sowjets / von M. Agthe und G. v.Poehl. Berlin, 1942. S. 136, 154.

3 Свјатки – основни зимски празник у Русији. Означава време између Божића и Богојављења. У пословици, према једном тумачењу, Свјатки су празници, а високи – велики празник.

4 Грин: А хто это? // Труд, 5. 03. 2005.

5 Ковский Вадим. «Это история, это роман, это драма…» // Жизнь Александра Грина, рассказанная им самим и его современниками. М., Феодосия. 2012. С. 21.

6 Двугривенный – сребрни новчић од 20 копејки.

7 Ковский Вадим. Мастер психологической прозы // Грин А.С. Психологические новеллы. М. 1988. С. 5.

9 Објављено на српском у збирци изабраних прича, под тим насловом, у серији Златни Руси, издање Новости, Београд, 2010.

10 Амлинский Владимир. В тени парусов. Перечитывая Александра Грина // Грин А.С. Новеллы. М. 1984. С. 17.

Рајко Буквић, Анастасија Макарова

Поделите:

2 Коментари

  1. Прочитах дуг и интересантан текст, чији су аутори Анастасија Макарова и Рајко Буквић. Овде има много матаријала не само за књигу, него и за филм, а кога би, на пример, могао да режира један Кустурица или Андрей Михалков-Кончаловский. Радо гледам неке филмове ових мајстора режије.

  2. Kusturica? Koji bi onda bio naslov filma? Grin za vešanje? Crni Grin – beli Grin? Daaj bre, Nikola. Dovoljno da Si pohvalio članak – Rajko i Makarova su napisali remek delo – usuđujem se na ovu kvalifikaciju neuobičajenu za novine/sajtove.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here