Рајко Буквић, Анастасија Макарова: Како је руски поет задивио аргентинске војнике

Поделите:

БЕЛА МУЗА АНТОНА ВАСИЉЕВА

 

Парализа политичке воље – то је увек парализа мисли. То је још и кукавичлук, и атрофија историјског сећања. И предаја све социјалне суштине неком вишем шаману (било којем властодршцу) – отуда његови небески рејтинзи.

Руски поет Антон Васиљев нипошто се не труди да трчи трку са сујетом, као сви око њега. Новине Беле емиграције “Наша страна” – „Наша Земља” (Буенос Аирес) – последње од оних које су се одржале иако и излази од случаја до случаја – недавно му је посветила уводни чланак „Поет Божјом милошћу”.

Аргентински војници – и ја први, пише редактор Николај Казанцев, „били су поражени, с каквом велелепношћу – како је тачно и рељефно изнео Васиљев дух епопеје 1982. године, када се Аргентина сукобила с Великом Британијом за острва која је узурпирао Лукави Албион, како сведоче сами аргентински војсковође”.

Још више су Аргентинци били поражени, када су сазнали да Васиљев не влада шпанским језиком и да у Аргентини ниједном није боравио (његове стихове на шпански превео је сам Казанцев). У тим априлским данима 36-годишњи Николај Казанцев био је готово једини ратни новинар, који је постао сведок бојева за Малвинска (Фолкландска) острва, о чему је написао и књигу – “Malvinas a sangre y fuego” („Малвини – огњем и крвљу”). Напомењемо да су та острва одавно била јабука раздора између Аргентине и Велике Британије. Преговори ни до чега нису довели и 2. априла 1982. године Аргентина је упутила на Малвинска острва војску. Као резултат крвавог 74-дневног рата Велика Британија, под вођством тада „железне Тачерове”, задржала је контролу над острвима.

На „јутјубу” филм са стиховима Васиљева у експресивној интерпретацији Казанцева погледало је око пет хиљада аргентинских патриота:

И пускай неверующим мнится,
Что весь мир у золота в плену –
Умирать умели аргентинцы,
Как умели наши на Дону!

(«Аргентинцы»)

И пусти, нека мисли неверник сваки,

Да свет заробљен је у злату цели –

Умели су Аргентинци умирати,

Као што су наши на Дону умели!

(„Аргентинци”)

У отаџбини Антон је познат не многима, али потомци руских емиграната првог и другог таласа веома цене његов таленат: тако, протођакон Герман Иванов-Тринаести није цицијашио и назвао је Васиљева најбољим од живих руских поета.

Антон сматра за себе посебном части да објављује у „Нашој Земљи”, где његову поезију посебно воле. Волео ју је и Владимир Рудински (1918–2011), публицист, монархијски делатник, који је ратовао у редовима шпанске Плаве дивизије. У новинама Рудински је сарађивао од момента њиховог рођења, током 63 године! – случај невероватан у историји публицистике.

А сада се у „Нашој Земљи” – наставак традиције њених бивших бољих аутора! – публикују одломци из романа Антона Васиљева „Петар Врангел”, написаног на строго документарној основи, али по законима жанра преображеног од стране талентованог и надахнутог пера.

Ми, Русијо, твоји маргиналци!”

Као изузетак у стваралаштву Антона појављује се драма у три чина „Биховски затвореници” – радња се дешава у Биховском затвору, у који су будуће вође Белог покрета доспеле после Корњиловске побуне. „Наћи ће се, верујем, у Русији поет, Који ће о причи нашој тужној сазнати” – кличе један од затвореника, генерал Лукомски. Чекати појаву таквог поета морало се дуго, али он се појавио. И његово име је Антон Васиљев. „Биховске затворенике” на једном од поетских сусрета с укусом је декламовао Андреј Николајевич Зелински, велики научник, син познатог хемичара, проналазача противгаса за време Првог светског рата.

А поет живи више него скромно, не показујући се и принципијелно одбијајући ма какве компромисе с необузданим околним социјумом. У том смислу, он је по нечему сличан на познатог математичара Григорија Перељмана, који је доказао Поенкареову теорему и отишао у затвор. Перелман пронашао је срећу која не зависи од новца. Одбио је заслужену награду од милион долара. Живи аскетским животом, чита књиге и то га чини бескрајно срећним. Незапослен је. Живи у Санкт Петербургу, у мамином стану, од њене пензије.

Човек који живи за принципе, а не за новац, одбацује комодитет знајући да постоји нешто што је вредније од новца.  За Антона затвор – то је сеоце Кстинкино у далеком углу Тверске губерније, где он проводи већи део године, а у Москву долази само зими. „Около су дивље свиње, лосови и, кажу, чак медвед; за воду идем на извор до реке, жао ми је само врт ништа није родио овог лета” – тако описује поет своју сеоску свакодневицу.

По папирима чиновничких препредењака, Кстинкино је већ ишчезло с лица земље (две-три преостале старице, вероватно, већ се убрајају у небески ресор), стога, доспевајући овде, Антон се осећа као иза граница овог препреденог света. Што, сигурно, њега нимало не оптерећује.

Деца страшних година Русије” – то смо, у суштини, свако од нас, Руса и Срба. Али, само појединци се охрабрују да иду насупрот судбини. Поет Васиљев припада њима:

Мы, Россия, твои маргиналы!

Были ими, и будем не зря!

Мы тебя не навеки отдали

Лжи февральской и тьме октября.

Миром наглая правит химера,

Но назло ей горит, горяча,

Маргинальная русская вера,

Катакомбы невзятой свеча…

Твоји маргиналци, Русијо, ми смо!

Бејасмо то, и бићемо не тек тако!

Заувек те предали нипошто нисмо

Фебруара лажи и октобра мраку.

Светом дрска влада химера,

Али гори, њој у инат, топла

Маргинална руска вера,

Катакомбе неузете бакља…

Казус с „кутеповским чајепитијем”

Недавно смо били на конференцији историчара у Череповцу и случајно сазнали да је то завичај Белог генерала Александра Павловича Кутепова (овде је прошло првих седам година његовог живота). Као што је познато, тог великог руског патриоту, који није издао заклетву у време свргавања монархије, отели су сарадници ОГПУ (Уједињена државна политичка управа) у Паризу у јануару 1930. године и затим зверски убијен. Син Кутепова Павлик (1925–1983) студирао је у Руском кадетском корпусу у Србији.

У савременом Череповцу, као уосталом и свугде у Русији, много је улица названих у част разних Володарских, Ђержинских, Свердлових, Либкнехта и других, и других познатих терориста, али име генерала Кутепова испрљано је на најтемељнији начин. На наше зачуђено питање организатор конференције је покушао да се оправда: кажу, „Кутепов није наш”, има потпуно поузданих података да се он родио у сасвим другој губернији. Не, бато, у Државном војно-историјском архиву сачуван је службенички лист А. П. Кутепова за 1908. годину (фонд 409, дело 2740), и сходно том документу, место рођења генерала је град Череповец Новгородске губерније.

Добивши потврду, поново журимо на катедру историје череповецког факултета, и конфузни руководилац признаје да је пре девет година меморијална табла у част Кутепова била окачена у просторији железничке станице по дозволи његовог начелника, али се није одржала више од три дана – сигурно је толико нелибералан био Кутепов, па и у страшним чекистичким кабинетима историју његове отмице до данас памте као славно дело ВЧК-ОГПУ.

Уосталом, сарадници милиције-полиције ту меморијалну таблу скинули су не толико по сопственој вољи, колико по заповести градске власти (иако, ако размислимо, станица према њој нема никаквог односа – па то је власништво ресора а не општине).

Сећање на Белог генерала череповички бирократи сматрају срамним, а не стиде се тога што се њихов сопствени град претворио у клоаку. По подацима Министарства природе, Череповец улази у тројку најпрљавијих градова Русије (после Нориљска и Липецка). Ево какве страшне податке наводе локални еколози:

Загађеност водних објеката или њихових делова у граду Череповцу превазилази гранично допуштене концентрације за нафтне продукте за 6–20 пута, за неке метале за 4–16 пута, за азотна једињења – до 20 и више пута“.1 Житељи су навикли да удишу индустријске нузпродукте, да чисте своје прозоре од црних наслага и да се радују шареном диму фабричких димњака.

Ове горке реалије ми смо мирно разматрали с Васиљевом у редакцији једног од московских часописа, где Антон понекад штампа своје есеје, када се одједном појавила разљућена девојка (која је, вероватно, овде била власт) са строгом примедбом: „Антоне Борисичу, ви са својим гостима већ другу шољу чаја пијете? Нисте ли се сувише задржали? – иако сте ви наш аутор, али бомбоне нису ваше”.

Такве су, знате, московске нарави… Изашли смо на улицу, поговорили још о много чему и опростили смо се од нашег пријатеља код зидова Руске државне библиотеке, где Антон ради над књигом о барону Врангелу.

Описани казус уопште га није избацио из колосека. Антон Васиљев се никада не љути на околину. Иако у души поет веома пати од немогућности да живи у другој епохи, од немогућности да стави своју музу у службу руским заветима…

Уосталом, поет верује да ће Русија поново устати у новом облику, отресавши са себе презрене душе „изгубљених покољења”:

В светлом раю возродится она,

Наша, незримая, Китеж-страна.

У светлом рају поново ће се родити она,

Наша, невидљива, Китеж-земља.

Многи људи долазе на језеро Светлојар у Нижегородској области да би се ослободили свега лошег, прочистили душу и добили заштиту Пресвете Богородице. Они су приметили необјашњиву појаву да се у време руских хришћанских и народних празника из језера Светлојар чује звук црквених звона. Овдашњи житељи ту необичну појаву везују за чувену легенду о граду Китежу који је пре много векова потонуо у језеро Светлојар да га освајачи не би заузели. Има и оних који чврсто верују да се град Китеж само преместио у другу димензију.

У тој очекиваној Китеж-земљи руска поезија биће вољена и поштована. Али, сада је бити руски поет – претерано тежак терет. Запамтио сам оног храброг младића који је надуго запао у колонију (строгог режима!) за то што је на концерту Макаревича распршио гасни балончић, протестујући против његовог претходног свињског концерта за убице из украјинске армије. У својој речи на суду Олег Миронов је прочитао песму „Вама!”, која убија на месту, као карактеристику данашње околности у Русији:

Знаете ли вы, бездарные, многие,
думающие нажраться лучше как,-
может быть, сейчас бомбой ноги
выдрало у Петрова поручика?..

Знате ли ви, недаровити, многи,

Што мислите како се наждерати,

Можда, данас су бомбом ноге

откинули поручнику Петрову?…

Песма поета-футуристе Владимира Маjаковског, обратите пажњу, написана је у 1915. години (година пораза на фронту!), а цитирао ју је Миронов тачно сто године касније, у августу 2015. године, када је у Донбасу украјинска војска као и обично свирепо уништавала мирни народ.

А могао би да цитира и не мање звучне редове Антона Васиљева, који такође душом навија за рударски крај који пролива крв:

Но не будем стыдиться мы прозвища
Меж ведущих народ на убой:
Маргинальное русское поприще,
Ты превыше карьеры любой.

Али нећемо се надимка стидети ми

Међу онима који воде народ на клање:

Маргинално руско подручје,

Ти си изнад сваке каријере.

Маргиналном руском подручју” био је до гроба веран и недавно преминули академик Игор Ростиславович Шафаревич, „унутрашњи дисидент” у свим режимима. Можда, он је био руски маргиналац број један.

А број пет, број десет или макар чак број двадесет припада песнику бивше Беле Русије Антону Васиљеву. Због чега њега воле професор А. Н. Зелински, публицист Николај Казанцев из Аргентине и, авај, не многи други, последњи од мохиканаца Руског Зарубежја. Које је отишло у свет горњи, али које је оставило у нашим срцима пламен љубави према матушки-Русији.

1 Череповец. Краеведческий альманах. Вып. 2. Вологда, 1999. Стр. 477.

Рајко Буквић

Анастасија Макарова

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here