Рајко Буквић, Анастасиjа Макарова: Српске паралеле, или Игре су завршене

Поделите:

Борис Зајцев: од Иљова до Београда

Крајем септембра 1928. године у Београду је одржан конгрес руских писаца беле емиграције. Познати литератор Руске емиграције Борис Зајцев сачувао је веома срдачну успомену на тај догађај. „Г. Борисав Зајцев, чувени руски књижевник, рекао је да је на њега учинило дубок утисак све оно што је чуо и видео при отварању конгреса. Говорио је затим о разлици између латинске и словенске расе”, констатовала је „Политика”.1 Тих дана у новинама је објављена фотографије Зајцева и његова пријатељска карикатура.

„Према нама су се односили изванредно, сећао се писац. Тон је давао краљ Александар (који је некад учио у Петербургу, говорио на руском, васпитан на руској култури). Али и сами Срби ипак су Словени, други је то квасац, није латински. Нешто своје. Наш Немирович-Данченко (Василиј Иванович), најстарији у нашој групи, некада је био дописник руских новина у ослободилачком рату 1877. године, овде је под Београдом седео у рову. Њега су Срби сада оцењивали као некаквог фелдмаршала од пријатељске журналистике”.2

Новине „Време” обратиле су такође тих дана посебну пажњу на Зајцева.

„Преко пута г. Куприна седи г. Борис Зајцов, – саопштавао је новинар, који је био на банкету после конгреса. – Његова појава је сушта супротност Куприну. Има у његовој физиономији нечег префињењог до суптилности, нечег што би могао да буде блазирано, кад не би било дубоко мислено, што би могло да буде перверзно, кад не би било дубоко осећајно. Г. Зајцов је обријао браду, са којом га обично видимо на познатим портретима. И чудно у неким детаљима и изразима подсећа на Адолфа Манжуа (америчког актера – ред.). Мислим да ми г. Зајцов на овом упоређењу неће замерити, али сличност израза је каткад фрапантна.

Како се осећате и како радите у Француској?

Добро. Француска, а специјално Париз, прожет уметничким духом, даје надахнуће за озбиљан рад, нарочито на пољу лепе књижевности“.3

Ако се осврнемо на литерарно наслеђе Зајцева, онда ће нас један од путева којим се није ишло одвести у Иљов. Постоји такво место недалеко од Саровског манастира, где је подвижник био и у Србији поштовани старац Серафим.

Борисов отац, рударски инжењер Константин Николајевич Зајцев, од 1895. до 1897. године радио је као директор Иљовског и Баликовског металуршког завода. У тим местима Борис Зајцев, калушки гимназијалац, који је учио математику и физику код генијалног Константина Циолковског, ишао је с оцем у лов и пецање, по јагоде и печурке. Путовање писца к оцу описано је у роману „Тишина” (из аутобиографске тетралогије „Глебово путовање”4):

„Нежно-жалосна зора појављивала се иза мочваре и тек опуштеним брезама, када су напред засветлуцали пламени. Кочијаш се охрабрио – и по гату, по климавим брвнима потерао је тројку у кас – мати с Глебом је поскакивала на седишту: свеједно, слава Богу – Иљов.

А кроз неколико минута јурили су већ слободно. Слева је парк, здесна непотребно-пријатно, ружичасто огледало језера. Тарантас се докотрљао до огромног дома, лакеј је искочио из осветљених врата. За њим се појавио отац – исти, у тамном капуту, невисок и збијен, с риђом брадом, у високим полуловачким чизмама.”

У јарко осветљеној сали царовало је весеље.

„За столом с куличима и пасхама јело је неколико људи, разговарали су, смејали се. Боје, одблесци кристала, боце…

Тај мршави, ћелави у средини и јесте Ганешин, Аркадиј Иванич, – у по гласа рекао је Глебу отац. – Наш домаћин…”

Испало је да је Ганешин – „директор управе, крупни акционар ових завода, игра на берзи, раскошно живи у Петербургу. Има лепотицу кћер, огроман иметак”. Оставши сам, Глеб је у размишљању отворио прозор. „Доле су свирали на клавиру. Били су му пријатни ти звуци. Исти тај Шопен, ког он зна од раних година.” Ко је он сада, замислио се Глеб, – „овог туђег пролећа у туђем Иљову?” – отац би опет заопштрио: „недоучка из племства”.

Показује се да завод једва саставља крај с крајем. Шумски управник Пољак Финк говори Глебу:

„-… Они (Ганешин и инжењер Калачов) једноставне људе уопште и не виде. Само с инжењерима ликере пију и играју карте. Ја сам волим карте, а зашто задржавати радницима зараде? На Вознесенском заводу прошлог месеца уопште ништа нису дали – узмите, веле, из заводског магазина брашно, прекрупу, сланину. А новац из Петербурга нису послали. Тако и код нас у Иљову говоре: па шта, сами пијанче, ваљају се туда-овуда, а наш радни новац задржавају? А можда сва та заводска управа узима за себе новац?

Глебу је лагано задрхтало грло.

– Директор Иљовског завода је мој отац. Он не може никоме да задржава новац. То није истина.”

Авај, Константин Николајевич био је епикурејац, сибарит и није навикао да своју главу замара заводским стварима.

„Видите, мој отац је био рударски инжењер. Али, изнутра он уопште није волео тај свој посао – признавао је у одмаклим годинама Борис Зајцев совјетском писцу Јурију Казакову, разговарајући с њим у Паризу. – Да, он је имао имањце под Калугом, али не дуго, он га затим продао. А после, кад је већ остарио, ослабио и није могао да ради, имао је некакве паре и купио је имање, такође невелико, у Тулској губернији, на шезедесетак врста5 од Јасне Пољане, али у Каширском срезу. И ето, тамо је он, до краја живота, боравио као да је био у оставци… И ето, и ја сам тамо са женом стално живео, у том Притикину, лето смо долазили, а у време рата живели смо зими…” 6

У новембру 1897. године Рударски департман је упутио колешког саветника К. Н. Зајцева из Иљова у Москву на дужност техничког директора московског металског завода Гужон.

Још једна мала нит ка Србији

Последњи управник завода био је инжењер-технолог Николај Михајлович Бухтејев (18671941), до 1903. директор друштва електричног осветљења у Москви; у Иљову на њега је чак пуцао неко од револуционара. Бухтејевљеви синови Леонид и Диј погинули су као веома млади у грађанском рату. У Иљову су се родили кћи Раиса (19041984) и син Кир (19051957). Трећа кћи Јевгенија (прва је била Ија) родила се већ у Богословском Заводу (данас Краснотурјинск), куда су се Бухтејеви преселили у мају 1906. године.

Интересантно је да је као кум Раисин уписан Афанасиј Михајлович Бухтејев (18621940), познати руски хидрограф-поларник, чијим именом је назван рт на острву Комсомолац (најсеверније на архипелагу Северна Земља). У лето 1896. године лајтнант Бухтејев учествовао је у арктичкој пловидби на транспорту „Самојед”. Под његовим руководством картографи су истражили увалу, подесну за заустављање морских бродова – тако су је и назвали Самојед. Ускоро је ту настало стајалиште Белушја Губа, а већ у совјетско време истоимено насеље постало је главни пункт Централног полигона који се бавио истраживањима нуклеарног оружја. Овде често бораве службено сарадници Руског федералног нуклеарног центра, размештеног близу Иљова, у Сарову.

Дуге године емиграције (1902 1932) поларник је провео са женом у српском граду Нови Бечеј, куда је био евакуисан Харковски девојачки институт, који је постао последње место службе Афанасија Михајловича. У 1932. години Харковски и Донски девојачки институти (град Бела Црква) били су уједињени, добивши ново име – Руски девојачки институт императорице Марије Феодоровне.

У „Опросном листу” од 14. марта 1923. године истакнуто је да је А. М. Бухтејев изгубио радну способност за 75%, и изнет закључак: „За рад није способан”. На питање „Каквим послом би могао да обезбеди своју егзистенцију?”, генерал-мајор корпуса хидрографа одговорио је: „… рачунским радом, канцеларијском службом или радом у рачуноводству”. И заиста, до спајања Харковског института с Донским, А. М. Бухтејев је зарађивао за живот часовима математике. 15. јануара 1940. године он је умро у граду Оток на рукама жене и ћерке.

22. јула 2006. године Иљов је посетио српски писац и путник Никола Живковић. Ево шта је он написао у свом дневнику: „Иљов лежи уз прелепо језеро, ‘пруд’. Овде се одржавају годишња такмичења у риболову. У селу се налази голема црква. Остали су само зидови. Гробље им је у шуми. То први пута видим. Изгледа необично, а опет природно и лепо. Разговарао сам са једном сељанком. Рече да је задовољна животом.” 7

Тешко се може веровати таквом одговору. У самом Иљову староседелаца готово да нема, а они који се неким чудом држе, на местима заводских развалина ваде туцаник и тајанствену ствар коју сами називају „пис” (слична сипкавој шљаци, која се користи као грејач). Од тога и живе. Узгред, ни у једном руском речнику речи „пис” (пыс) нема; у праву је Борис Зајцев – чудно место Иљов.

Риба се овде, заиста, лови. Сарадници федералног нуклеарног центра често путују не само на поменуту Белушју Губу, већ и на плаћено пецање на Иљовска језера; овде је добар улов (шаран, штука, караш).

Крај завода

У јануару 1897. године у новинама „Волгар” штампане су овакве цртице из локалног свакодневног живота:

„По саопштењу из села Иљова, тамо се на локалном рударском заводу ових дана десио следећи несрећни случај. Један од радника, сељак Алексеј Усанков, 17 година, бавећи се чишћењем гасне цеви, осетио се лоше и изгубио је свест. Иако му је правовремено указана медицинска помоћ, он је ипак ускоро умро. Спроведеном истрагом установљено је да је покојни умро од угљен-моноксида на заводу.”8

„20. јануара у ардатовску земску болницу довезено је из села петоро људи занатлија из тог села, које је ујео вук. 19. јануара, поводом празничног дана, народ је до касне ноћи остао на улици. Појавивши се иза ограде, вук је почео да напада људе и животиње. Вук је угризао петоро људи и два пса. Ране су људима нанете пре свега по лицу. Вук је био убијен. Пошто су га открили, ветеринар је установио да је вук био заражен беснилом. Због тога, сви болесници које је угризао вук из ардатовске болнице упућени су на лечење, на рачун земства, у московску александровску болницу, а пси су убијени”.9

Убрзо су се око Иљовског завода почели да одигравају драматични догађаји, које можемо да испратимо по документарним изворима. 30. септембра 1897. године коњички капетан фон Пол дао је извештај начелнику Нижегородске губернске жандармске управе:

„… Има довољно основа да се предвиди да ће Иљовски завод прећи у руке Генерала Струвеа у друштво Коломенских завода, јер администрација те заводе сада снабдева нужним средствима за подршку делатности Иљовског завода, дајући новац за уплату набавке руде, угља, дрва итд.

… Акције Иљовског завода коштају 15 коп. за рубљу, и због тога акционарима није корисно да дозволе продају завода на лицитацији. Делатност завода је врло слаба, већина радника с породицама прешло је у друга места, тако да у селу Иљову много кућа стоји празно са закуцаним прозорима…”. 10

Генерал-губернатор Унтербергер, који је ступио на дужност крајем маја 1897. године, одлучује да се упути на Иљовски завод. У снажној децембарској мећави, која је прекривала пут саоницама, Павел Фјодорович, умотавајући се у бунду, прешао је више од 180 врста.

„На путу у завод при уласку у село Кудлеј сељаци тог села дочекали су губернатора, на челу са старешином, с хлебом и сољу – обавештавао је репортер „Волгара”. – Генерал је наредио да се зауставе и, без обзира на снажну мећаву, изашао из саоница и око четврт часа разговарао са сељацима, распитујући се о њиховим економијама и економском положају. У Иљов губернатор је стигао у 9 часова увече и одмах се упутио у управу волости11, где су земски начелник Скуридин и волосни старешина на препуном сеоском скупу дочекали његову екселенцију хлебом и сољу. Генерал је овде боравио више од часа. У разговору са мајсторима завода, који су осетили не мало нужде због обустављања рада на заводу, слушајући њихове молбе и жеље, наредио је земском начелнику да испуни неке молбе мајстора, које је његова екселенција признала законитим. Обећавајући да са своје стране учини све што је могуће ради задовољења потреба, губернатор се опростио са скупом…

Следећег јутра губернатор се посетио и видео цркву, школу, болницу и сам завод. Код цркве, где га је дочекало локално свештенство, генерал се интересовао да ли радници усрдно посећују храм, колики су приходи храма и др. На заводу губернатор је присуствовао радовима и посматрао целокупну производњу, у школама је испитивао ученике из свих предмета који се предају у школи…” 12

Тек што се појавила репортажа „Волгара”, коњички капетан фон Пол донео је радосну вест:

„На Иљовском заводу опет су обновљени радови, захваљујући томе што је завод прешао у надлежност Генерала Струвеа. Ради се у једној високој и седам топионичарских пећи, ради 500 људи, али број радника сваког дана се повећава. У Иљову је на заводу био Нижегородски губернатор, присуствовао је сеоском скупу, где му је предочено незадовољство према земском начелнику Скуридину”.13

У то време Друштво Шиповских завода дуговало је Државној банци и другим кредиторима више од два милиона рубаља. На несрећу, у септембру 1898. године генерал-поручник Аманд Струве је умро. Председник управе Друштва Коломенског машинског завода постао је Антон Иванович Лесинг, коме заводи-губиташи – Иљовски, Вознесенски и Баликовски – нису били потребни, и 1903. године, због државног дуга, они су прешли у руке Државне банке.

На саветовању код министра финансија Сергеја Јуљјевича Витеа указивано је да ови заводи губе по 1015 копејака на сваком пуду14 ливеног гвожђа и по 50 копејака на пуду висококвалитетног ливеног гвожђа – због скупоће добијања руде из дудки15 и исцрпљености рудних лежишта и др. Речју, заводе треба затварати, али постепено и ради тога државна благајна морала је да издвоји пола милиона рубаља. Николај II лично је одобрио план ликвидације Шиповских завода.

Без крстова и играчака

Пре петнаест година на локалном гробљу крајеведи су избројали 32 гвоздена надгробна обележја разних конструкција (хоризонталне плоче, споменици у облику усечених пирамида, цилиндри), док у целом округу није нађен ниједан споменик од ливеног гвожђа. Неки сачувани епитафи одржавали су дубоку жалост. Тако, 7. фебруара 1901. године у породици Ивана Дергунова одједном су умрли жена и четворо деце, који су се „отровали рибом у сирну недељу”. Најкаснији датум на гвозденим споменицима је – 5. јануар 1914. године, а по документима Иљовски завод, на ком се лило гвожђе, био је затворен знатно раније.

Тужно је, али на свим споменицима крстови су били поломљени и коришћени су секундарно, већ на другим сахранама. Највероватније, сада људи једноставно немају новца да би поставили споменик својим блиским. Узгред, и од самих гвоздених надгробних обележја током ових година мало шта је остало. Накрао се електорат. Просто се чудиш, како је подивљала Русија.

Цела историја тог села у ХХ веку подсећа на безизлазну фантасмагорију. У 1930. години у пожару изгорело је 150 домова, школа, медицински центар, магазин. На фронтовима Великог Отаџбинског рата погинуло је 149 људи од 230 мобилисаних. И њих нам је жао више од свега.

У совјетско време Спаска црква у Иљову (1785. година) била је предата Полх-Мајданској фабрици дечјих играчака. Данас ни фабрике више нема. Играчке су нестале. Њима се овде више нема ко играти.

1 Банкет у част књижевника и новинара // Политика, 27. 09. 1928.

2 Борис Зайцев. Памяти Мережковского. 100 лет // Русская мысль. Париж. 2. 12. 1965.

3 А. Б. Херехда. Један разговор на другарској вечери са г. г. Куприном и Зајцовом Време. 25. 09. 1928.

4 Путешествие Глеба. Тетралогия: 1. Заря, Berlin, 1937 2. Тишина, Paris, 1948 3. Юность, Paris, 1950 4. Древо жизни, New York, 1953.

5 Стара мера за дужину, 1,06 км.

6 «Жили, собственно, Россией…» Из наследия Юрий Казакова // Новый мир, № 7, 1990. С. 136.

7 Никола Живковић. Писмо из руске провинције // Нова Зора. Часопис за књижевност и културу. Јесен / Зима, 11 – 12/2006. С. 315.

8 Волгарь, 27. 01.1897.

9 Волгарь, 29. 01.1897.

10 ЦАНО. Ф. 918. Оп. 1. Д. 42. Л. 88.

11 Волост, сеоска општина.

12 Волгарь, 20. 12. 1897.

13 ЦАНО. Ф. 918. Оп. 1. Д. 42. Л. 122.

14 Пуд, мера за тежину, 16,38 кг.

15 Дудка, пробна округла ископина

Рајко Буквић, Анастасиjа Макарова

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here