Рајко Буквић, Игор Макаров: Добар човек из Придњестровља

Поделите:

На излазу из Тираспоља, на кишињевском правцу, стоји ресторан „Ивушка”. Његов власник, Саша Ликов, воли моржевање (челичење на хладноћи), захваљујући чему смо се и упознали на такмичењима у зимском пливању. А затим (било је то, чини се, у октобру 2009. године) у гостима код Ликова била су два позната новинара из Београда – Александар Павић и Милан Тимотић (фоторедактор из часописа „Печат”). Те незаборавне јесење вечери ми смо дуго разговарали с Ликовом о Придњестровљу, о нашем сложеном времену, о смислу живота, о Хитлеру и Стаљину, о моржевима-друговима. Ликов је читао своје стихове, истина, сасвим неуспеле и наивне. Али сам по себи он ниуколико није наиван човек, много тога је видео, с његовим мишљењем рачунају и локални руководиоци (у то време они су често навраћали у његов кафе). На пример, те вечери радо су нам се придружили бивши начелник граничне стране Придњестровља, генерал (истина, локалног значаја) Олег Гудимо.

У принципу, Ликова бисмо у полушали могли назвати тајним агентом генерала локалног КГБ Владимира Антјуфејева (то је био познати министар државне безбедности Придњестровске Молдавске Републике у време председника Игора Смирнова). И уистину, ко све није залазио у његов кафе: ту су и тужилац Тираспоља, и начелник обезбеђења председника, и начелници других важних структура. Па и сама бивша жена Антјуфејева, Галина, у ПМР познати парламентарац, такође је свраћала с одушевљењем.

Код Ликова има једна особеност – он воли да прича о себи, не устручавајући се од самоироније. Ево како се он добродушно сећа проживљених година:

– Родио сам се овде, у Тираспољу, у години Стаљинове смрти. Родитељи су били исељеници са Рјазанштине. Отац је био писар у тајном делу авиодивизије. Мама, Мешчерјакова Вера Јефимовна, била је лекарски помоћник здравственог центра, сама је лечила цело наше Закрепосно насеље.

Тек што ми је прошла година, мама ме је одвезла у село Долгињино Рјазанске области својим родитељима. Какво је то било изванредно, безбрижно време! Бајковита шума, звонки лугови, језера с крекетањем жаба, чиста, девичанска природа… Живели смо у правој колиби, с руском пећи, оставом, уз керозинову лампу, уз дирљиву бригу бабе и деде.

Деда, Мешчерјаков Ефим Степанович био је учесник Првог светског рата, у 1914. години био је рањен распрсним метком у руку. Када је нешто радио по дому, привезивао је уз патрљак инструменте, тако се и понашао. Баба, Прасковја Ивановна, у своје време родила му је 11 деце, многи су као мали умрли од болести, син Иван погинуо је у Великом Отаџбинском рату. Причали су, имао је витешко тело, ратовао је у обавештајној, хватао језике, умро је после четвртог рањавања у болници.

Отац је непрестано пио, развели су се он и мајка и он је почео да скита по свету. Од помоћи деци (нас је било двоје) он се уклонио, мама га и није тражила (није јој се исплатило). Када сам напунио седам година, мама је довела родитеље у Молдавију. Дом у селу продали су на демонтажу: чини се, заједно с њим развалило се нешто веома велико и важно, развејано је родно огњиште.

У Тираспољу мене је срео мој нови тата на теретном возилу „ЗиС”. Туђи чика и јесте туђ, иако сам одмах почео да га зовем татом. Моје омиљено уточиште постао је самани (глинени) дом под тршчаним кровом, са земљаним подовима, а који су стекли деда и баба. Од првог разреда дали су ме у школу-интернат. То је била узорно-показна школа, вероватно најбоља у граду, по нечему је подсећала на суворовско училиште. На свим демонстрацијама ми смо ишли први, одсечно корачајући, са својим духовним оркестром, у новим мундирима тамне боје, у капама с кокардама. Чак и на територији интерната другачије него стројем и песмом нисмо ни ходали. Директор је био бивши фронтовик, Донченко Александар Фјодорович, с ногом-протезом.

Сусретали смо, истина, и самовољне васпитачице. За разговоре у време јела могле су да нас отерају уза зид и да нас оставе гладним или да нам одузму дуге мушке гаће до јутра, тако да после сигнала не бисмо скакали и лудирали се. У слободне дане узимао ме је деда. Окупљала се бабина деца, постављали су сто. Узгред, дедина пензија била је свега 45 рубаља, баба уопште није добијала пензију (а васпитати толико деце!). Живели су они штедљиво, рацион – шчи и каша. Деда је штедео на аутобусу, ишао је пешице. Чика Васа, ратни ветеран, био је у то време у Кишињеву начелник одељења кадрова МУП Молдавске ССР. Помагао је родитељима материјално. Баба уз своју преданост и тврду штедљивост успела је да сачува у сандуку 500 рубаља за сахрану.

У међувремену, у петом разреду мама ме је извела из интерната у обичну школу. „Или ја, или он” – мрмљао је на то очух. Мама је изабрала мене, али због нечега он није отишао. Све слободно време очух је посвећивао пијанству. Моја обавеза је била да идем у подрум за вино и често да му правим друштво. Са сваком испијеном дозом он је постајао бољи и бољи, а трезан био је зао као сова.

Очух је имао сестру у Чехословачкој, и понекад смо добијали некакву увозну изношену одећу и обућу њеног сина. У редовном скандалу „тата” ме је приморао да скинем те подеране панталоне, демонстрирајући крај своје благородности. Радио је он као возач на великој теретној машини, превозио је воће у разне градове Савеза. Једном сам имао среће да путујем с њим у Клајпеду.

У славно совјетско време у наше крајеве одасвуд су долазили на одмор. Неко од њих предложио је да помогне за моје ступање у Лењинградско арктичко училиште. Очух се с радошћу сагласио да ме види што даље, обећавши Лењинграђанима да их затрпа воћем. Ступио сам у поморско. По протоку кратког времена неочекивано су ме одбацили због неуспешности, иако двојки готово нисам имао. Очух је, показује се, обмануо Лењинграђане с воћем.

У кишно новембарско вече стајао сам ја, петнаестогодишњак, код Лењинградске станице у морском шињелу, долази неколико хулигана с ножем. Новца, наравно, није било, али запао им је за око мој шињел. Откуд се нађе толико окретности, само су пете севале. А како ме је само кудио очух, ипак вратила су се још једна уста.

После школе ступио сам у Одеско техничко училиште и кроз две године постао сам бродски кувар на бродовима далеке пловидбе. Цео свет открио ми се кроз бродски прозор превоза чврсте робе. Два пута смо обавијали Африку, Индија, Ирак, Куба, Канада, много-много земаља. Затим хитна, унутрашња армија, чета планске карауле (превозили смо железницом заточенике). Другу годину (већ сам постао „деда”) био сам кувар при штабу у Дњепропетровску. Једном сам боравио на „губи” (за покушај да дођем до вотке при оружаној пратњи у специјалном вагону), заслужио сам и одмор у завичају. После службе вратио сам се у родни Тираспољ, запослио се као кувар-бригадир у друштвеној исхрани, у 1980. години дописно завршио Одески институт народне привреде. Као и многи, размишљао сам о каријери. Беспартијци нису могли да расту и напредују, стога сам ступио у КПСС (Комунистичку партију Совјетског Савеза).

После неког времена поставили су ме за заменика руководиоца производње крупног ресторана, иако, поштено говорећи, ја тада нисам знао да рачунам на рачунаљци (једини тадашњи рачунски инструмент). После две недеље мени су кувари у договору са службеницима упаковали мањак од 600 рубаља (уз плату од 100 рубаља). Због тога су ме превели у трпезариjу, а мањак сам ја покрио.

Много је било у старој совјетској друштвеној исхрани тајни, сви су били сити и задовољни. Ако се припрема по збирци рецептура из 1955. године, који су наводно састављали за комунистичко друштво, онда се добијају јела за Гаргантуу и Пантагруела. Ускоро се десио случај који је успорио мој каријерни раст. Куварица, мени потчињена, желећи да поправи свој материјални положај, припремајући палачинке с месом додала је у месо кравље виме. Случајно се појавила технолог управљања друштвеном исхраном, која је почела да њушка те злосрећне палачинке, и оне су јој се учиниле „некако не таквим”. Та куварица, непревазиђени рационализатор-самоук, узела их је и рекла: „Можда од тога што сам ја… то, виме додала?” Тада је почело, мене на страшни суд, у управу, малтене под пратњу (ја им као млади специјалист нисам давао, у џеп нисам трпао, с кога још да одеру шушку). Моја упорност и недостатак кајања додали су уље у ватру: „Ах, ти такав расјак, незахвалан…”. Снизили су ме до кувара на једну годину. После једног месеца пошао сам да се запослим у ОБХСС (Отдел по борьбе с хищениями социалистической собственности – Одсјек  за борбу против крађе социјалистичке имовине). Ето, мислио сам, где је романтика. Месец и по проучавали су мој лични досије, проверавали лојалност. За пола године напредовао сам до млађег потпоручника, допао се начелству (протоколе сам састављао писмено).

Али, срце моје је добро, нису ми по вољи двојни стандарди: неког хапсити, некога не хапсити. Хвала Богу, нису успели да ме припусте до озбиљних дела, нисам успео да људима начиним зло. Месец и по су ме отпуштали. Седи, сећам се, за столом крупни кадровски чиновник у пуковничким еполетама, стојим пред њим у МУП МССР у Кишињеву. „И шта, одлазите – говори – и куда сада?” Одговарам: „Назад, у трговину”. А он мени: „Уоколо се праве безобразлуци, злоупотребе, а он за високом зарадом опет у трговину! Ето ти пола сата, седи у ходнику, размисли. Ако одеш, упутићу у горком партије негативну карактеристику, нећеш имати ни раста ни каријере!” И упутили ме опет у друштвену исхрану.

Радио сам као руководилац производње у радној трпезарији (где сам нашао себи ташту, а преко ње и жену). Са супругом сам добио ћерку, проживели смо заједно 19 година. Прихватао сам на себе гомилу свакаквих партијских, синдикалних терета, завршио универзитет марксизма-лењинизма. Истурали ме на некакву трговачку дужност, али у то време већ ми је дојадила сва та корумпирана трговина, разједена мноштвом порока који разлажу душу и срце. Решио сам да се искушам на педагошком попришту: запослио сам се као предавач у прехрамбеном техникуму. Поразила ме је бројност дебила, који су се окупили да би добили диплому. У основном, то су биле придошлице из молдавских села, деца виноградара и винара.

Неочекивано мој пријатељ се саблазнио дужношћу директора трговачке базе, а на своју претходну дужност (опуномоћеног госкомитета МССР за цене при Тираспољском горисполкому) истурио је мене. Тако сам постао чиновник у одвојеном кабинету. Рад је био интересантан, стваралачки. Постојећи социјалистички систем образовања цена, ма како је грдили многи умници-штеточине, гарантовала је стабилност и очување свих социјалних гарантија за народ. Карактер рада састојао се у стварању поуздане заштите нарушавању цена и тарифа. Истовремено сам се умудривао по вечерима и слободним данима да радим у Бироу путовања и екскурзија. Тако је трајало од 1986. до 1991. године – период активног умирања СССР. Када су почели кооперативи, створио сам свој туристички кооператив и почео да радим за себе. Захваљујући томе изградио сам свој дом на месту родитељског.

Отпочела је тада општа мода прекупачких путовања у иностранство. Многи су на томе стицали велике капитале. Возио сам тада по овлашћењу таста заједнички купљен „Жигули”. И тако, предложила ми је сестра да отпутујемо у Југославију (тада се код нас на рафовима налазило много јефтине домаће робе широке потрошње). Припреме су биле брзе. Возили смо по Бугарској, куповали цигарете да би их на повратном путу продали Румунима. Ноћили смо у колима, у савијеним позама.

Мени су утрапили путницу, говорљиву Молдавку, с огромним кофером – вози седмицу у колима неопрану жену (ја сам се макар у Дунаву окупао). До Југославије смо ипак допутовали, али нас, неопране, тамо нису посебно очекивали. То је била богата, цивилизована, поносна земља (шта су с њом учинили поганци-американци). За улазак, показало се, било је потребно платити „мани, којих је нула у џепу”. Тапкали смо у месту, тапкали и пошли кући. Стајали смо на румунској царини дуго, разговарали с момком из Хмељњицког, који се враћао из Турске (како данас памтим, звали су га Коља Даљишњи). Носио је он 20 комада позива у Турску (такав бизнис је тада процветао), које се спремао да прода по 1000 рубаља. То је била обична црно-бела ксерокопија на турском језику с фотографијом Турчина. Један од мојих сапутника, предузимљиви пробисвет, излануо се да они код нас коштају хиљаду и по сребрних рубаља.

По доласку у Тираспољ развио сам бурну агитацију. Нашли су се људи, на високим положајима, који су се упецали на ту варалицу, и ја сам често путовао у Турску. Али, ту је изненада молдавски ОВИР (Отдел виз и регистраций – Департман за визе и регистрацију) затворио радњу. Клијенти су се узбунили – врати новац, а ја сам их већ потрошио на циглу за нови дом.

Тада је једна важна особа (будући председник Уставног суда ПМР Григорјев) напујдао на мене градског тужиоца, по презимену Урсу (озлоглашеног, како се после разјаснило, националисту). О факту покретања кривичног дела по члану „превара” известио ме је покорни иследник Олигеров Николај. Претрес на послу код потчињене, у дому, опис имовине… Члан је, наравно, при проучавању суштине дела отпао, али прикачили су други – „комерцијално посредовање”, то је као шпекулација. Систем се још није разгранао на милионе прекупаца-шпекуланата, чланови су још били совјетски. Увредљиво је што се Партија није сетила свог верног лењинца, није заштитила заблуделог, није гарантовала за њега, чак га се није сетила и није га жигосала. У исполкому су тихо предложили да дам отказ по сопственој жељи.

На срећу, успео сам да узмем од једног успешног предузетника 10 хиљада рубаља, кредит на једну годину без камате (половни „Жигули” тада је коштао 25 хиљада). Одмах сам дао метални павиљон комисионом магазину на станици, а у нашем стану, у полуподруму отворили смо још један магазин. Тако је настао кооператив с оптимистичким називом „Успех”. Ствар је у међувремену доспела на суд. Одлука због нечега није донета, предато је на додатно ислеђење. Сећам се, иследник је после суда говорио: „Ето, видите, хтео сам најбоље, а сада сам принуђен да отворим члан „Шпекулација великих размера” (код мене је фигурисао мастан слој од 3,5 хиљаде рубаља). И тада ме се озарило да одбацим своје исказе у потпуности, наводно, за колико сам купио, за толико сам и продао. До тог времена новац оштећенима сам ипак вратио. Целу ноћ сам писао сценарио, уважавајући одређену хронологију дејстава, сусрета. Другог дана иследник се некако збуњено ускомешао, узврпољио се, одмах је организовао суочење с једним од мојих клијената. Али, успео сам да предухитрим милиционере који су изашли за њим, да одстраним извесно неслагање у времену дејства. И дело су прекинули.

Био је предивни пролећни дан 1991. године, ишао сам срећан, у очима сузе, победио сам. Пола године бесаних ноћи, тешког животног искушења… Наступало је време дивљег капитализма, свет је полудео, свугде гомиле шпекуланата. А ја сам ишао и плакао од радости.

Прошло је много година. Шта га знам, да није било тог несрећног случаја, не бих имао сада свој кафе, не би било мог колектива. И не бих писао стихове, као сада. А још имам и предивну, сасвим младу жену, која ми је подарила две изванредне ћеркице, имам старију кћи, дипломираног лекара која ми је родила унуку.

И ево јуче сам поставио сто за интересантне људе, моје добре пријатеље – војнике (сви су пуковници). Један је допутовао из Москве, наш Тираспољац, трећу годину служи као начелник штаба руског контингента у ПМР, затим у Југославији, међу миротворцима. Пропутовао је целу Русију као инспектор, тако нам се напричао… Други гост је заменик командујућег руским контингентом, трећи – командујући миротворцима. Последњи говори да су се тамо, у Москви, у њих уопште „ослонили”, чак ни коњак не наручују…

Продали су нас за комад сланине!” – у Придњестровљу то сви схватају. Наше патуљасто осуђено стање, очекивање ужасних потреса – ето шта на даје спокоја…

____

Прекинувши у пола речи своју нећудливу причу, Ликов је отишао да се бави припремањем обеда за сто особа за локалне агенте поводом њиховог професионалног празника. Могло се чути, како он са сузама моли некога горе за макар минимално плаћање, кунући се да нема снаге да бесплатно храни такву гомилу: вели, он и без тога већ данима бесплатно храни двадесет сарадника УБЕП (Управа за борбу с економским преступима). „Ми смо људи мали, своје мишљење не изражавамо, а оно нам ионако није ничему, за нас мисли коме је то већ потребно” – приговарао је Ликов да би био што важнији.

Не знамо, да ли је он тада добио повластицу или не. Али, таква услужност, треба се надати, биће му запамћена. На пример, Ликов има потврду за помоћника тужиоца републике, и инспектори ГАИ (Госавтоинспекции – Државнe аутоинспекцијe) к њему се баш и не гурају.

Наравно, ситно улагивање је зазорно, иако и необично распрострањено. Али, у случају Ликова оно је опростиво. Тај „мали човек”, падајући и устајући, није се сломио, нашао је себе у тавом сложеном региону, какво је Придњестровље, где је живот понекад – обесити се. А главно, он је сачувао своју добру душу од знатно већих грехова.

Рајко Буквић, Игор Макаров

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here