Раjко Буквић, Игор Макаров: ОД САРОВСКИХ СВЕЧАНОСТИ – КА ТРИЈУМФУ ЗЛОДЕЛА

Поделите:

Једном смо, заједно с јерејем Николајем (Никишином), који је емигрирао у Париз још пре перестројке, посетили некада фабрички, а данас опустели руски град Алатир, на југу Чувашке Републике, где смо гостовали код настојатеља храма Иверске Божје матере о. Василија (Паскјеа). Пјер (тако су га звали у завичају), родом из провинције Вандеја, васпитавао се у патријархалној породици с много деце. Некада је био католички монах и десет година провео је у манастиру близу Јерусалима, али, осећајући терет католицизма, на крају крајева, прешао је у православље. На трпезу је дошла и православна Енглескиња Руф, духовна кћи о. Василија, жена без деце, с око педесет година. У Алатиру она је купила стамбени дом и зарађује предавањем енглеског језика, у осталоме сав њен живот протиче иза црквене ограде.

С вечери настојатељ нас је позвао на разговор у своје веома отмене апартмане. Показало се да је овде боравио и француски амбасадор. Дочекивали су амбасадора хлебом-сољу, али изјутра се десио овакав случај: о. Василиј затекао је госта како шета по дому го, као да свесно демонстрира домаћинима своја интимна места.

Био је и други случај. У Алатирском манастиру деловао је монах-Јеврејин (његови родитељи репатрировали су се у Израел), који је побегао овамо да би избегао службу у израелској армији. С током времена тај монах је помислио да су у Израелу већ заборавили на њега и одлучио је да пође к родитељима као хаџија. Више га у Алатиру нису видели; говоре, осудили су га као дезертера.

Отац Николај зна у Француској и многе Русе. Захваљујући њему, упознали смо се с унуком једног познатог руског политичара.

На кога је подсетило писмо из Париза

Једном, на почетку овог века, на име Ивана Ивановича Ситњикова, првог председника Саровске градске Думе, стигло је доста занимљиво писмо.

„Отац Николај, вративши се у Париз, испричао ми је о плановима спровођења свечаности поводом 100-годишњице прослављања преподобног Серафима Саровског – писало је у писму. – Било ми је веома драго да сазнам да се разматра могућност да ме позову као рођену унуку Владимира Фјодоровича фон дер Лауница, који је 1903. године био губернатор Тамбова. На њему је био сав административни део свечаности, а црквени – на преосвећеном Инокентију, епископу Тамбовском и Шацком… Ја се зовем Светлана Герасимовна Бјуга, рођена фон дер Лауниц, кћи Емилије – једне од трију кћери Владимира Фјодоровича… молићу се да господ благослови све ваше напоре на организацији 100-те годишњице прослављања великог Саровског старца”.

Ситњиков признаје да до тог момента име фон дер Лауница њему ни о чему није говорило.

Још мање је позната чињеница да се прослављање Серафима Саровског у 1903. години одржало захваљујући усрдности руских Немаца: министра унутрашњих послова фон Плевеа, губернатора фон дер Лауница и Унтербергера, такође и начелника Нижегородског безбедносног одељења коњичког капетана Грешнера и управника полиције барона Таубеа.

У писму Светлане Бјуге поменути епископ Инокентиј на сахрани њеног деде рекао је: „Почившему је било суђено да послужи великом Саровском тријумфу. На нас су пали сва тежина и одговорност за успех тог светлог догађаја у животу Русије: мени је припала црквена страна свечаности, њему – грађанска; поредак, безбедност, умешност. И колико је он у тај тријумф Цркве уложио свог рада, вредноће, брига, бојазни и узнемирености?! То је видео и ценио Цар-Богомољац, па и с висине небеса погледавао је Свети прослављени саровски праведник”.

Предводник Шацког племства кнез Волконски сећа се: „Свугде су биле дотеране бараке, уређене кухиње с подовима, медицински пунктови; све што је било могуће учинити за такву навалу народа; и треба сетити се добром речју покојног фон дер Лауница. Он је у то време био тамбовски губернатор; сав административни и организациони део били су на њему, свуда, ма где би се окренули, била је видљива његова ваљана брижљивост. То је био човек необично доброг срца; у 1906. години, када је већ био градоначелник Петербурга, убио га је револуционар; као дирљива оцена његове брижљивости и доброте може да служи полагање венца на гроб убијеног Владимира Феодоровича од стране гостију преноћишта за сиромахе”.

Сачувана су сведочанства, да је у току свечаности барон фон дер Лауниц спасао царицу, која се упутила пешице, без свите, према светом извору. Нека жена ударила је штапом с оштрим гвозденим наглавком коња, упрегнутог у карету. Коњ се пропео на задње ноге и кренуо право на господарицу, али Владимир Фјодорович га је ухватио за узде око жвала и задржавао, док није приспела помоћ; од страшног напора он је покидао жиле и до краја живота није у потпуности владао десном руком.

Сходно успоменама свитског генерала А. А. Мосолова, једва нешто пре тог инцидента десила се још једна епизода вредна сећања. Николај II неочекивао је прошао иза кордона и помешао се с гомилом, нашавши се потпуно одрезаним од свите. Владимир Фјодорович је на време видео да гомила од више хиљада људи може да згњечи господара; удвоје с једним приспелим генералом, они су подигли цара и дословно на сопственим плећима изнели га до храма.

Многи руски Немци гледали су на Русију као на своју другу домовину. Фон дер Лауниц је имао само једну домовину (завичај) – Тамбовштину. Владимир Фјодорович се родио 10 августа 1855, у селу Каргашино, Јелатомски срез Тамбовске губерније, на имању свог деда по мајци. Потомак древног курландског племићког рода (Лауници се помињу као државни племићи још у епохи Ивана Грозног) био је примљен у Пажески корпус у Петербургу, а затим је служио у Гродњенском гусарском пуку, узевши учешће у руско-турском рату 1877–1878. Добитник је Ордена Светого Станислава 3-ег степена с мачевима и машном (1878); Ордена Светого Станислава 1-ог степена (1905); Ордена Свете Ане 4-ог степена (1878); Ордена Свете Ане 3-ег степена (1882); Ордена Светог Владимира 3-ег степена (1901).

У Тамбову, где је био постављен за губернатора у августу 1902. године1, фон дер Лауниц је испољио сву ширину своје истинске руске душе. Његов духовник, протојереј Константин Богојављенски, прича о оваквом случају. Једном сиромашном земском службенику умрла је жена. „Немам чиме хришћански чак ни сахранити умрлу. И коначно немам где, немам од кога да добијем новац” – пожалио се овај доктору који је лечио покојну. „Обратите се Владимиру Фјодоровичу” – посаветовао га је лекар. – „Шта то говорите, докторе, зар је то замисливо? Господ с вама… Тако, значи, на колена пасти?” – узнемирио се сиромах. „То није потребно” – умирио га је доктор.

И, ево молиоца у кабинету губернатора. Чувши конфузну причу, овај му је ћутећи дао двесто рубаља. „Но, с Богом, помогао вам Господ да преживите вашу несрећу”. После неког времена удовац је добио унапређење у служби и поново дошао до губернатора, желевши да врати дуг. „Ви ми нисте дужни, и ја вам новац нисам давао…” – био је одговор. – „Опростите, Ваше превасходство, али Ви сте ми дали двесто рубаља за сахрану супруге”. – „Понављам, ја вам новац нисам давао, то сам ја дао покојници. И зато ви нисте мој дужник” – одсекао је губернатор.

Оснивач саровског телефона

Сазнавши да император Николај II намерава да ода поштовање местима подвига старца Серафима, тамбовски губернатор је уложио немало снаге ради изградње телеграфског саобраћаја и телефонске мреже у Сарову и Дивјејеву.

Саровски манастир био је тада део Темњиковског среза Тамбовске губерније, а као њена северна капија служило је село Баликово, које је припадало Ардатовском срезу Нижегородске губерније. Поводом предстојећих свечаности фон дер Лауниц је пренео своју канцеларију у Саров, и ради оперативне везе с губернским центром био му је такође потребан телефон (телефонска станица у Тамбову била је изграђена 1897. године). У јануару 1903. године у писму нижегородском губернатору Унтербергеру барон је изнео оваква размишљања:

„… Ја бих претпоставио: 1. Изградити централно поштанско-телеграфско одељење и телефонску станицу у једном од здања Саровског манастира, 2. Саровску централну телеграфску станицу спојити телеграфским водом 64, који се налази у директној вези с градовима Нижњи Новгород и Тамбов. (…) 4. Саровску централну телефонску станицу, с једанаест локалних водова у Саровском манастиру, спојити с пунктовима Вертјаново и Серафимо-Дивјејески манастир”.

Узгред, Павел Фјодорович Унтербергер био је истакнути истраживач руског Приморја, управо њему припада идеја да се оснује тврђава у Владивостоку. Усуријски козаци још пре постављења у Нижњем Новгороду изабрали су Унтербергера за свог војног начелника… Зачуђујући факт, пошто је по вероисповести он до краја живота остао лутеран!

Првог маја начелник Главне управе пошта и телеграфа тајни саветник Ј. К. Андрејевски саопштио је Унтергерберу о дозвољеној градњи:

„1) локалне телефонске мреже у рејону Саровског манастира, Дивјејевског манастира и Вертјанова. Радови на изградњи тих телефона изводе се по одлуци Тамбовског поштанско-телеграфског округа,

и 2) телефонских комуникација дуж поштанског тракта до Сарова и од Арзамаса кроз Шатке до Понетајевског манастира с успостављањем телефонских апарата у Арзамасу, Шаткама и Понетајевском манастиру и укључивањем телефонске линије Арзамас – Сарово у Саровску централну станицу. Извођење ових последњих радова поверено је начелнику Казанског поштанско-телеграфског округа.

Телефонски саобраћај последње категорије подлеже обезбеђењу и мора да буде опслуживан за време свечаности локалном полицијом по распореду Вашег превасходства. По завршетку свечаности они ће бити ослобођени”.

Заменик министра унутрашњих послова П. Н. Дурново дао је упутства у вези с обезбеђењем и опслуживањем телефона. Ардатовски срески начелник полиције Самосудов сматрао је потребним да обезбеђење телефонске мреже стави у дужност козацима под надзором полиције и начелника козачких екипа.

Ускоро је телефонска линија прорадила и сјајно се препоручила. 13. јула архимандрит Сергије (Старгородски), који се упутио на свечаности, у писму своме новгородском другу приметио је: „Од Арзамаса до обитељи – телеграф и телефон. На свакој раскрсници начињени су упозоравајући натписи с показним прстом: „У Саров”, „У Дивјејево” итд.” Другог дана, већ из Саровског манастира, на исту адресу архимандрит пише:

„На свој велики празник обитељ се начинила непрепознатљивом… Сви домови пред манастиром, и на десно, и на лево, ако се гледа на њега, заузети су као хотели. Овде се налази канцеларија тамбовског губернатора (он сам живи тамо где и ја, само с прозорима иза манастира); овде је и Поштанско-телеграфско одељење… На исток од манастира у посебном корпусу, чини се у просторији школе, налазе се сви земски допутовали начелници. Близу манастира сместио се мали московски ресторан, коме је уступљена исхрана гостију манастирских хотела и чак неких гостију манастира (на пример, нас). У манастиру је телефон… Али, да ли је икада мислио Саров да ће бити узнемирен телефонским позивима, и да ће се из њега преговарати и с Дивјејевом и с Арзамасом!”

После свечаности нижегородски губернатор заузео се за очување телефонског саобраћаја између Сарова и Арзамаса на још неко време: таква веза обезбеђивала је већу оперативност, него телеграфска. Обнова саровског телефона односи се већ на совјетски период.

Ипак, има основа да се православни фон дер Лауниц и лутеран Унтербергер сматрају оснивачима саровске телефонске и телеграфске везе.

Један од синова Павла Фјодоровича, Георгиј Унтербергер служио је као старији мински официр на броду за постављање минских препрека „Јенисеј” и погинуо је у време Првог светског рата.

Трагична је била и судбина главних организатора Саровских свечаности: тројица од њих погинули су од руку терориста.

Вјачеслава Константиновича Плевеа убио је у његовој карети 15. јула 1904. године бомбаш Сазонов.

Следећа жртва био је начелник Нижегородског безбедносног одељења коњички капетан Александар Васиљевич Грешнер, који је убијен у свом дому, у центру Нижњег Новгорода, касно увече 28. априла 1905. године. „За напоре уложене за време проласка Њихових Императорских Величанстава” у Саров Грешнер је био одликован златним прстеном са сафиром, окруженим с осам брилијаната.

Као наредни, пао је фон дер Лауниц. При нејасним околностима у 1906. години преминуо је исписник из старинског рода барон Александар Александрович фон Таубе. И само је Павел Фјодорович Унтербергер доживео дубоку старост. У лето 1919. године, спасавајући се од бољшевика, генерал је побегао из Петрограда у Ригу, где је већ живела његова супруга и ћеркина породица. Упокојио се у немачком замку Ремплин (Мекленбург), чији је управник био у последње време.2

Пугачовштина у Тамбову

По многим сведочанствима, фон дер Лауниц је „дубоко жалио руског сељака, ценио га и снажно волео због једноставности, кроткости, побожности, због његове непосредне сељачке душе”. Али, често су се иза те спољашње побожности скривали зверски инстинкти. Руски сељак се стално крстио, регуларно је посећивао дугачке црквене службе и упражњавао постове, запажао је Ричард Пајпс.

„Ипак, он је, чини се, лоше схватао, ако је уопште схватао, духовни смисао вере и религије као начин живота. Он није познавао Библију и чак ни „Оче наш”. Према попу он се односио с потпуним презрењем. Његова веза с хришћанством била је уопште површна и проистицала је пре свега из потребе за формуле и обреде, помоћу којих би било могуће доспети на небеса”.3

Ујесен 1905. године сељачке гомиле, заборавивши на Бога и савест, предале су се масовном разбојништву, палећи из темеља племићке велепоседничке куће са свим њиховим културним благом.

У роману Максима Горког „Живот Клима Самгина” једна од јунакиња тврди да је, наводно, у 1905. години министар Горемикин изрекао овакву мисао: „Није лоше, што сељаци пале куће. Треба протрести племство, како би оно престало да се прави либералима”. Да ли је могао будући премијер И. Л. Горемикин да изрекне такву фразу, остаје питање, те године он није заузимао никакво министарско место. Ипак, чињеница остаје чињеница: власт као да се хотимице замајала, и погроми су добили карактер истребљивачког рата.

Напавши једну од економија, сељаци су, саопштавао је управник, опљачкали 19.000 пуда4 ражи, 6.000 пуда овса, 1.000 пуда грашка, 250 пуда сочива, 3 вагона брашна, вагон пшенице, 13.000 пуда усољеног меса, 900 шљонских овчјих кожа, амове, оруђе, разне инструменте. Из куће су однели одећу, обућу, посуђе, свакодневне предмете, намештај. Спалили су све грађевине, парни млин, два дома, сушару, пет дрвених амбара, сено, обичне сејачице, плугове, дрљаче итд. Отели су 700 оваца, 48 глава крупне рогате стоке, 29 коња.

„Другог дана, доспевши до Кирсанова, ја сам се, изашавши увече на балкон свог стана, згрозио: цео исток, тј. све Завороње – лева обала реке Вороне, био је обухваћен непрекинутим одсјајем – записивао је члан Државног савета В. М. Андрејевски. – Касније, у јануару 1906. године, у Царском Селу, извештавајући Господара о размерама аграрних нереда, ја сам му саопштио да је само у Кирсановском срезу у октобру и новембру 1905. године настрадало сто имања.

Потекли су кошмарни дани краја 1905. године… У Тамбову је те јесени било неколико убистава, између осталог убијени су вице губернатор Богданович и саветник губернијске управе Луженовски. И један и други били су савесни и ревносни службеници, неуморно и пожртвовано се борећи с побуном. Губернатора фод дер Лауница затрпавали су свакодневно анонимним писмима с претњама беспоштедног обрачуна. У Тамбову он је остао неповређен, може се рећи, чудом, али ипак овог одважног слугу отаџбине подлаци нису могли да не убију и убили су га у Петербургу, где је он био градоначелник”.

Спахије Кирсановског среза телеграфисали су губернатору: „Око нас се одвија ужасна пугачовштина.5 Налазимо се у сталној опасности од смрти. Излаз није могућ. Дајте могућност да организујемо самоодбрану. Молимо да нам пошаљете пушке, револвере, сабље”. Вицегубернатор Богданович саопштавао је о пожарима који се подмећу свуда и о томе да „банду води лице које путује у карети и које је украшено орденима и лентама… Банда иде у двема партијама”. Губернатор шаље телеграм у департман полиције: „Уништавање се шири, две велике групе под начелством непознатог лица у генералској униформи крећу се на Кирсанов”. У селу Рјазанка, Балашевског среза, банде је разбио тамбовски одред кавалерије, генерал-самозванац је ухваћен. Код њега, саопштавале су новине, био је благајник који је крао приходе државних продавница вина.

Историчар В. Н. Соколов-Љермонтов прихвата речи свештеника-очевица, да је Владимир Фјодорович кротио бунтовнике молитвама и саветима. Сељаци су, наводно, све вратили, а губернатор их је, покајане, заштитио и није кажњавао. У ствари, нереди се нису могли угушити другачије, него снагом оружја. У градовима Тамбов, Козлов и њиховим срезовима било је проглашено ратно стање.

Укупно је у губернији уништено 130 велепоседничких домова, штета је износила два и по милиона рубаља. Фон дер Лауница су осудили есеровски бојовници на смртну казну, о чему је објављено специјалном прокламацијом. Најближег помоћника губернатора Гаврила Луженовског убила је на станици Борисоглебск позната терористкиња Марија Спиридонова. У 1917. години следбеници тих бојовника ископали су из гроба остатке Луженовског, спалили их и препустили ветру…

Али, вероватно, Владимир Соколов-Љермонтов је у праву када пише да се фон дер Лауниц придржавао погледа руског економисте Сергеја Фјодоровича Шарапова, који је маштао о времену када ће власт у Русији почињати од православне парохије и градити се искључиво на основи самоуправљања. Уосталом, ради остваривања тог сна, у најбољем случају, биле су потребне десетине година, а династија Романових у том смислу спроводила је управо супротну политику, уводећи формализам и бирократизам. Национални вођ Иванов, херој „политичке фантазије” Шарапова „Диктатор” (1907), назива петербуршки период страшним и срамним за Русију: „У овом ужасном двестогодишњем периоду ми смо заборавили Бога, унаказили нашу историју, развратили и обезличили наш велики и умни народ”.

„Сврсисходна” злодела

31. децембра 1905. године Лауниц је постављен за градоначелника Санкт-Петербурга, у чину генерал-мајора Свите. Није чудо, што се, поставши градоначелник Петербурга, барон суочио са страшним интригама; престоничком чиновништву уопште није била потребна енергична администрација у духу руских традиција. Једном по иницијативи премијера С. Ј. Витеа позвали су га у Савет министара, обзнанивши оптужбу да је у штампарији петроградске градске куће одштампана патриотска прокламација – коју је дозволила цензура! Давши објашњења, фон дер Лауниц се прекрстио: „Слава теби, Господе, у нашем селу сељаци не знају чиме се ви овде занимате!” Исто такво жестоко супротстављање изазвала је и борба градоначелника против коцкарница и скровишта, подизања цена итд.

У мају 1906. године Владимир Фјодорович ће записати, да многострадална Отаџбина стење под притиском избезумљених, опијених успехом непријатеља.

„Све им је дозвољено, све им иде на руку: фалсификати, лаж, клевета, убиства, терор, мито – то су њихове пароле. Уз аплаузе збуњене гомиле хулигана, коју прихватају за руски народ, проглашавају се одвратни позиви. Неуморно понављам: велик је Бог земље Руске – и с дубоком вером и надом гледам на будућност Русије. С нама је Бог!”

Сејачи смутње наилазили су на отпор. У септембру „Руска реч” («Руско слово») саопштавала је да је наредбом градоначелника племићу Дезобрију, удовици пореског инспектора Степановој и племићу Григорјеву дозвољено да формирају друштво „активне борбе с револуцијом и анархијом” с управом у Петербургу. У току Прве руске револуције фон дер Лауниц је отворено подржавао монархистичке снаге, окупљене око организација Савез руских људи (Союз русских людей) и Савез руског народа (Союз русского народа), па се чак наводи да је подржавао бојовне дружине Совеза руског народа, које је предводио Н. М. Јускевич-Красковски, и да је та подршка дошла до тога, да је их он не само наоружавао, већ да је наводно доделио новчану награду од 2000 рубаља убицама депутата Државне Думе М. Ја. Герценштејна. Такође, познато је да је Лауниц одржавао тесне везе са црностотинашима. У његовом кабинету често су бивали А. И. Дубровин, А. А. Мајков, Н. М. Јускевич-Красковски и др. монархисти.

На освету против фон дер Лауница није се морало дуго чекати. После чак четрнаест покушаја атентата, 21. децембра 1906. године (3. јануара 1907. по новом календару) наступио је кобни дан, петнаести атентат био је успешан. Градоначелник је допутовао на освећење цркве коју је изградио трговац Сењагин при новој клиници кожних болести. Другог дана „Санкт-Петербуршке ведомости” саопштавале су „детаље ужасне драме”:

„Када се завршило свечано молепствије, високопостављена лица (међу којима су били Принц и Принцеза Олденбуршки, Велика књегиња Олга Александровна и др.), упутили су се ка излазу. Испред је ишао Принц Александар Петрович, нешто иза њега градоначелник. Спуштајући се на друго одмориште степеништа, Принц пропушта генерала. На одморишту је стајало неколико људи од позваних, пошто на богослужење због малог простора нису могли сви да се пробију. Ето, у оном моменту, када је градоначелник, одвојивши се од Принца, пролазио по одморишту, кроз гомилу публике која се налазила овде провлачи се нечија рука с револвером и један за другим испаљује два хица.

Први метак пао је у затиљак главе, други нешто ниже. Огромна већина позваних гостију у паници, у страху јурнула је назад. Многи су се пробили у алтар и остали тамо до тада док се нису осетили потпуно безбедним. А тамо, на одморишту степеништа, одиграла се следећа сцена. Принчев ађутант се тренутно, с исуканом сабљом устремљује на злочинца и наноси му један за другим два снажна ударца по левој страни лобање, око ува. Он пада без свести, успевши при томе да упути себи хитац у стомак. Кажу, да је злочинац намеравао да подигне револвер ка устима, али притиснут гомилом успео је да пуца само у стомак.

Ка смртно рањеном градоначелнику притрчало је неколико људи, да би га подигли, али је он, начинивши два корака, исцрпљен пао на степенице. Сада је умирући био пренет у једну од клиника института експерименталне медицине… Злочинац је био одевен у нови црни фрак и имао је изглед интелектуалца. Како се он пробио на свечаност освећења – није познато. Позиви су били поименични. Свега карата је било послато 500. <…> Сазнало се да је злочинац – Јеврејин. У његовим џеповима лежале су новчанице од три и пет рубаља – вероватно с циљем олакшања процеса бекства”.

„Ново време” саопштавало је овакве податке о злочинцу:

„Убица је млад човек, година од 22–25, добро грађен, раста изнад средњег, риђасти блондин с малим брковима, на глави риђе увијене косе. Одевен је пристојно, у добар фрак, на ногама лакиране ципеле, рубље деликатно, ново, али без ознака, лице интелигентно. У џепу фрака нађени су: доста велика сума новца, позивна карта и број из гардеробе”.

Протојереј Константин Богојављенски запажао је да су фон дер Лауница убили „управо због тих, свим Русима драгих чисто карактерних руских особина и црта”. У списку лица, које су револуционари осудили на смрт, његово име стајало је на трећем месту; на првом је био император, на другом – премијер П. А. Столипин.

Да препозна убицу полиција није успела, и онда су ослучили да прибегну доста оригиналном начину. „Руска реч” саопштавала је 16. јануара 1907. године:

„Глава непознатог, који је убио градоначелника, била је подвргнута покушају новог конзервирања. Покушај је потпуно успео, и у целини сачувана глава биће ових дана изложена на посматрање публици, у циљу идентификације непознатог”.

„О личности самоубице нисмо имали ни најмањег податка. – Објашњава начелник Петербуршког безбедносног одељења А. В. Герасимов. – По одлуци судских власти глава је била одељења од тела, на њој се поред ране од револвера на слепоочници видео крвави траг од удара сабље. Ова глава непознатог била је алкохолисана у стакленој посуди и током више недеља изложена ради јавног препознавања”.6

После неког времена „Руски глас” је пожурио да обрадује публику оваквом новошћу:

„Жандармеријска управа испитала је управника дома 20, на Кожевеној улици, Дрифахинa, који је при прегледању главе убице Фон-дер-Лауница по неким карактеристикама препознао младог човека који је унајмљивао стан у дому којим он управља у новембру прошле године и који се представио као зубни лекар”.7

Показало се да је Дрифахин погрешио.

„Тек неколико месеци после, Азеф,8 вративши се из путовања ван земље, саопштио ми је да је то био Јевгениј Кудрјавцев, по надимку „Адмирал”, бивши члан тамбовског комитета партије социјалиста-револуционара…” – закључује Герасимов. Сматра се да је Кудрјавцев, који је до тада већ покушао да убије Столипина, деловао по задатку Григорија Гершунија и браће Гоцев.

Могуће је не сумњати да је фон дер Лауниц постао жртва издаје; полицијско обезбеђење било је укинуто управо тада када је он допутовао мада требало ју је, напротив, појачати, сматра Соколов-Љермонтов. Уочи погибије барон је био неопрезан да каже да је припремљено све што је потребно за спровођење важних хапшења, и да је он пошао на оне људе који су били кључне фигуре нереда: једном руком подржавали су бољшевике, другом – анархисте итд. Изјутра кобног дана у кабинету градоначелника зазвонио је телефон и непознати је у слушалицу рекао: „Изгубили сте”. Када се атентат одиграо, открило се да је његов службени сеф био поломљен, документи су ишчезли.

„Ново време” наводило је овакве детаље:

„Као што је познато, за свечаности освећења карте су биле послате искључиво поименично. После убиства ген.-м. Лауница сви који су присуствовали на празнику били су задржани и међу поништеним при улазу картама нашла се једна која је припадала убици.

Та карта, како се показало, била је послата премијеру П. А. Столипину, који је отказао присуство на свечаности освећења. Онда је ту карту један од агената безбедности при П. Столипину – неки Јаковљев, продао револуционарној организацији за 30.000 рубаља”.9

Николај II је наредио да се његов верни слуга сахрани у кристалном сандуку, а на гроб постави трометарски крст од црног гранита – симбол Голготе. Посмртне остатке од станице Маљцево до Каргашина носили су на рукама за време процесије с црквеним украсима и иконама:

И прогрмело је, оно што је предодређено.

Није пао у боју, нити у безумном дуелу.

Кристални сандук носиле су у Каргашино

Божићне крсне мећаве.

И прогремело, что предрешено. // Пал не в бою, не на шальной дуэли. // Хрустальный гроб несли в Каргашино // Рождественские крестные метели (Владимир Хомјаков).

У друштву нико није жалио за погинулим „ретроградом”. Писац Владимир Галактионович Корољенко је оставио овакву успомену:

Чехов и Јелпатјевски су ми причали, између осталог, да Толстој показује огроман интерес према епизодама терора. А тада је очајно противљење шачице интелигенције, лишене масовне подршке, још увек моћној влади добијало карактер заносне и страсне борбе. Недавно су убили министра унутрашњих послова Сипјагина. Терористи су са задивљујућим пожртвовањем ишли на убиство и сигурну смрт… У тој борби испољавало се много расположења, и оно је са своје стране почињало да заражује Толстоја. Чехов и Јелпатјевски су ми причали да, када су му пренели о последњем атентату на Лауница, он је начинио нестрпљиви покрет и рекао са зловољом:

– И сигурно је опет промашио?

(…) Толстој је лежао у постељи са затвореним очима. Ту су се његове очи отвориле, и он је рекао:

– Да, то је истина… Ја, ето, такође разумем, да као да и постоји нешто за шта треба осудити терористе… Али, ви моје погледе знате… Па, ипак…

Он је опет затворио очи и неко време лежао, замисливши се. Затим су се очи опет отвориле, поглед је севнуо оштрим пламеном испод висећих обрва, и он је рекао:

– Па, ипак, не могу да не кажем: то је сврсисходно”.

Корољенко пише да је он делом био припремљен на такав одговор. „Па, ипак, ја сам се зачудио том полуодобравању терористичких убистава, рекло би се, туђих Толстоју”.10

Зло народу, чији пастири сеју семе зла. Па управо је имање самог „народољупца” ускоро такође отишло „на базар”. Новине „Тулски гласови” («Тульская молва») саопштавале су у децембру 1917. године:

„Председник Николо-Вјаземске сеоске земске управе Чернског среза изјављује комитету за борбу с контрареволуцијом да, без обзира на предузете безбедносне мере, сељаци настављају упорно да руше и пљачкају грађевине на имању гр. Толстоја при селу Николо-Вјаземском.

Међу опљачканом имовином има предмета с уметничком, историјском вредношћу. Тако, на пример, статуета Гинзбург, која приказује Лава Толстоја како седи за писаћим столом, слике Рјепина, записи др Маковецког, Толстојевог пријатеља, објављени редак примерак дела Толстоја и много других вредних ствари”.

У тим данима, саопштавале су новине, у Клинском срезу било је опљачкано и уништено имање Александра Блока Шахматово. „Пљачкаши су посекли сав намештај у собама, исцепали све рукописе у писаћем столу на мале комаде”.

Моја глава је у Тамбову, а срце у Каргашину”

Поражава сам размер каргашинске куће барона фон дер Лауница у стилу руске готике. Дом за становање, ергела, свратиште за коње – ансамбл у ансамблу. Зналци архитектуре диве се, какав су свечани изглед стварали многобројни белокамени детаљи, какав лаган и ваздушасти вид су давали грађевини шиљци и куле који се извијају увис. Прави средњовековни витешки замак насред руске равнице!

Али, сада све те лепоте нема ни у помену. Све је разграбљено, покварено и уништено… Али, још сасвим недавно, до 1984. године, у згради су живели људи који су радили у колхозу. Значи, уништавање замка на савести је већ нашег покољења. „Рјазанске новости” («Рязанские ведомости») саопштавају да је у јуну 2017. Каргашино посетио директор националног фонда Велике Британије Сајмон Муреј. Могло би се овде поставити и једно, за власт неугодно, питање: зар није срамота водити госте из иностранства на место таквог срама? Чиме се то неко хвали?

Не тако давно, ученица једне од московских школа Марија Коваљова спровела је анкету међу житељима села, задавши им два питања: „Да ли препознајете вредност овог места? Какав значај оно има за село?”

Од четрдесет испитаних, само десет (сви ученици) знају да је то архитектонски споменик. На друго питање одговори су били различити: „то су просто рушевине” (5 испитаника); „ако обнове, биће за село велики профит од екскурзија” (12 испитаника), „Гледајући на тај објекат, деца задају питања и интересују се за прошлост” (13 испитаника); „веома је погодно за коришћење у привредне сврхе” (5 испитаника); „веома је важно сачувати га као историјско наслеђе” (5 испитаника). Од житеља Марија је сазнала да се замак претреса због полупаних цигала које су им потребне за економију. Речју, манкурта је у селу (као и у целој РФ), ето, огромна већина.

А Каргашино се сматра још и љермонтовским крајем. По предању, деда фон дер Лауница служио је у истом пуку с Михаилом Јурјевичем, а најстарија кћи Владимира Фјодоровича Марија11, дама императорског двора, била је удата за унука поетовог братанца. По причама староседелаца, до пљачкања дома у кабинету њеног бившег власника чувале су се књиге и цртежи великог поете. Не тако давно, у оквиру тих рушевина чак су била и литерарна читања, приређена на 200-годишњицу Љермонтова.

Баронов праунук, потпуни имењак поета Михаил Јурјевич Љермонтов, предводи асоцијацију „Љермонтовско наслеђе”. Бивши директор каргашинске школе А. В. Балакин испричао нам је да је асоцијација већ уложила велики новац у обнову каргашинске цркве (она је на два корака од споменика фон дер Лауницу). У тој школи, изграђеној из баронових личних средстава, учила су три хероја Совјетског Савеза; сада је овде само 25 ученика. Никаквих перспектива нема ни у помену.

Почетком двадесетих 20. века, тачније – 1921. године – остатке „царског сатрапа” ископали су и бацили поред оскрнављеног храма. Парадни мундир и чизме узео је челник локалне ЧК; кажу, у њима је он ходао готово до почетка совјетско-немачког рата. Кристални сандук су исекли, а дрвени саркофаг дали у колхоз за прање рубља; његов делић сачувао се у музеју каргашинске школе.

Чудом се сачувао споменик (стена-Голгота и над њом крст).

Власти су, изгледа, покушале да скину црни гранитни крст трактором; на крсту су добро видљиве огреботине од кабла. Натпис гласи:

Владимиръ Феодоровичъ

ФОНЪ-ДЕРЪ ЛАУНИЦЪ

10 авг. 1855 – 21 дек. 1906

Није избегао скрнављење ни суседни гроб, где је лежао његов син Александар, који је као царски официр херојски пао непосредно по почетку Првог светског рата под Лублином, да би га мајка пронашла и с фронта превезла и сахранила у родном завичају (на том месту сада је грубо заварен гвоздени крст, под којим сахрањују сиромахе). Старији син Владимир, осуђен за монархистичку заверу 1918, без трага је ишчезао у совјетским концлогорима. Кћи Марија, удата Љермонтова, заједно с породицом била је прогнана на градњу Беломорканала. Жена Марија Александровна, у девојаштву књегиња Трубецка, погинула је у Харковској централи у двадесетим годинама. За многе деценије под забрану је доспело ма какво помињање презимена Лауниц.

Каргашинским зликовцима руководио је бољшевик Андреј Никитович Јањин (1893–1971), који је успоставио совјетску власт у Сасовском срезу. Јањин је локални житељ, с осам година отиснуо се у свет, био је пастир и надничар, а затим је ступио у петроградски завод. Пре револуције вратио се кући, четири пута је хапшен и сваки пут су га преотимали сељаци (кажу, посебно су били љути Мордвини). Од марта 1917. године у партији ВКП(б).

За своју партизанску револуционарну делатност награђен је: оружјем, златним часовником и повељом. Јањина поштују и данас, он је од 1967. године почасни грађанин града Сасово, у Рјазанској области, његовим именом названа је једна од улица Јелаћме (Елатьма), насеља градског типа у Касимовском рејону Рјазанске области. Значи ли то, да је и данас „то сврсисходно”?

Трагичне су њихове судбине: и замка, и његовог власника – величанствени архитектонски споменик лежи у развалинама, самог барона (ратног официра и државног делатника) убио је терорист, чланови његове породице су истребљени, гроб је оскрнављен.

Сами Каргашинци, који нису оставили камен на камену од свог замка, таворе у сиромаштву и духовној тами. На тешко и осетљиво питање, да ли су они достојни боље судбине, одговор је боље и не покушавати дати.

Порок и свакаква гнусност тријумфују, вера и част бачени су у блато. И све се то у високим кабинетима назива ренесансом Русије. Блажен био, ко верује.

1 Фон дер Лауниц је напустио армију у чину пуковника 1887. године. 1895. године био је изабран за харковског среског предводника племства. 1901. године постављен је за архангелског вице-губернатора. Помагао је Соловјецком манастиру. Био је тамбовски губернатор (1902–1905) и санкт-петербуршки градоначелник (1905–1906).

2 По разним оценама у периоду од 1901. до 1912. године у Русији током политичког терора било је убијено и рањено више од седамнаест хиљада људи. Највећи размах политичко насиље достигло је у 1906. и 1907. години. (Видети: Жертвы политического террора в России (1901–1912), Историческій вѣстникъ, Том 2 (149), 2012, стр. 190–2015.)

3 Ричард Пайпс. Россия при старом режиме. Москва, 1993. Стр. 211–212.

4 Пуд, стара мера за тежину, 16,38 кг.

5 Пугачов устанак је вођен је од 1773. до 1775. године, а назив је добио по свом вођи, донском козаку Јемељану Пугачову.. 

6 Герасимов А.В. На лезвии с террористами. Москва, 1992.

7 Русский Голос, 8. 03. 1907.

8 Азеф Јевно (1869 – 1918) био је провокатор, терориста и двоструки агент који је симулирао лојалност и револуцији и царском режиму.

9 Новое Время, 22. 01. 1907.

10 Новый мир, 1990, № 1. С. 180.

11 Са женом Маријом Александровном Трубецком (22.03.186312.10.1922), ћерком кнеза А. П. Трубецког. фон дер Лауниц је имао шесторо деце: Владимир (1884–после 1918), Марија (1886–1959; удата Љермонтова), Александар (1890–1914), Емилија (1893–1966), Софија (1897–1976), Фјодор (1899–1979).

Поделите:

1 коментар

  1. Ово је потресна историја. Ја бих само додао и ово: Многи Немци не само да су гледали на Русију као на “своје друго отечество”, већ су је прихватили као да су рођени у Русији. Доказ: људи око цара Николаја Другог који су му оставили верни до краја били су управо људи који су били по рођењу Немци, а по духу искрени Руси. Цара Николаиа Другог издали су “прави, чисти” Руси, племство, руски аристократи, дакле, они који су уживали највеће привилегије у Руској империји. Треба кривити Керенског, А. И. Гучков, иностранных дел — П. Н. Милюкова, князя Георгия Львова, Набокова и проч. Они су уништили Русију. Февральская революция 1917 довела је на власт у октобру 1917 сволочь и криминалце типа Ленина, Троцког, Свердлова и остале руске Јевреје, који су извршили геноцид над руским народом.

    Да није било догађаја из године 1917., данас би Русија имала 400 милиона становника, од тога 90% Руса. Данас у Русији нема ни 100 милиона Руса.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here