Rajko Bukvić, Igor Makarov: OD SAROVSKIH SVEČANOSTI – KA TRIJUMFU ZLODELA

Podelite:

Jednom smo, zajedno s jerejem Nikolajem (Nikišinom), koji je emigrirao u Pariz još pre perestrojke, posetili nekada fabrički, a danas opusteli ruski grad Alatir, na jugu Čuvaške Republike, gde smo gostovali kod nastojatelja hrama Iverske Božje matere o. Vasilija (Paskjea). Pjer (tako su ga zvali u zavičaju), rodom iz provincije Vandeja, vaspitavao se u patrijarhalnoj porodici s mnogo dece. Nekada je bio katolički monah i deset godina proveo je u manastiru blizu Jerusalima, ali, osećajući teret katolicizma, na kraju krajeva, prešao je u pravoslavlje. Na trpezu je došla i pravoslavna Engleskinja Ruf, duhovna kći o. Vasilija, žena bez dece, s oko pedeset godina. U Alatiru ona je kupila stambeni dom i zarađuje predavanjem engleskog jezika, u ostalome sav njen život protiče iza crkvene ograde.

S večeri nastojatelj nas je pozvao na razgovor u svoje veoma otmene apartmane. Pokazalo se da je ovde boravio i francuski ambasador. Dočekivali su ambasadora hlebom-solju, ali izjutra se desio ovakav slučaj: o. Vasilij zatekao je gosta kako šeta po domu go, kao da svesno demonstrira domaćinima svoja intimna mesta.

Bio je i drugi slučaj. U Alatirskom manastiru delovao je monah-Jevrejin (njegovi roditelji repatrirovali su se u Izrael), koji je pobegao ovamo da bi izbegao službu u izraelskoj armiji. S tokom vremena taj monah je pomislio da su u Izraelu već zaboravili na njega i odlučio je da pođe k roditeljima kao hadžija. Više ga u Alatiru nisu videli; govore, osudili su ga kao dezertera.

Otac Nikolaj zna u Francuskoj i mnoge Ruse. Zahvaljujući njemu, upoznali smo se s unukom jednog poznatog ruskog političara.

Na koga je podsetilo pismo iz Pariza

Jednom, na početku ovog veka, na ime Ivana Ivanoviča Sitnjikova, prvog predsednika Sarovske gradske Dume, stiglo je dosta zanimljivo pismo.

„Otac Nikolaj, vrativši se u Pariz, ispričao mi je o planovima sprovođenja svečanosti povodom 100-godišnjice proslavljanja prepodobnog Serafima Sarovskog – pisalo je u pismu. – Bilo mi je veoma drago da saznam da se razmatra mogućnost da me pozovu kao rođenu unuku Vladimira Fjodoroviča fon der Launica, koji je 1903. godine bio gubernator Tambova. Na njemu je bio sav administrativni deo svečanosti, a crkveni – na preosvećenom Inokentiju, episkopu Tambovskom i Šackom… Ja se zovem Svetlana Gerasimovna Bjuga, rođena fon der Launic, kći Emilije – jedne od triju kćeri Vladimira Fjodoroviča… moliću se da gospod blagoslovi sve vaše napore na organizaciji 100-te godišnjice proslavljanja velikog Sarovskog starca”.

Sitnjikov priznaje da do tog momenta ime fon der Launica njemu ni o čemu nije govorilo.

Još manje je poznata činjenica da se proslavljanje Serafima Sarovskog u 1903. godini održalo zahvaljujući usrdnosti ruskih Nemaca: ministra unutrašnjih poslova fon Plevea, gubernatora fon der Launica i Unterbergera, takođe i načelnika Nižegorodskog bezbednosnog odeljenja konjičkog kapetana Grešnera i upravnika policije barona Taubea.

U pismu Svetlane Bjuge pomenuti episkop Inokentij na sahrani njenog dede rekao je: „Počivšemu je bilo suđeno da posluži velikom Sarovskom trijumfu. Na nas su pali sva težina i odgovornost za uspeh tog svetlog događaja u životu Rusije: meni je pripala crkvena strana svečanosti, njemu – građanska; poredak, bezbednost, umešnost. I koliko je on u taj trijumf Crkve uložio svog rada, vrednoće, briga, bojazni i uznemirenosti?! To je video i cenio Car-Bogomoljac, pa i s visine nebesa pogledavao je Sveti proslavljeni sarovski pravednik”.

Predvodnik Šackog plemstva knez Volkonski seća se: „Svugde su bile doterane barake, uređene kuhinje s podovima, medicinski punktovi; sve što je bilo moguće učiniti za takvu navalu naroda; i treba setiti se dobrom rečju pokojnog fon der Launica. On je u to vreme bio tambovski gubernator; sav administrativni i organizacioni deo bili su na njemu, svuda, ma gde bi se okrenuli, bila je vidljiva njegova valjana brižljivost. To je bio čovek neobično dobrog srca; u 1906. godini, kada je već bio gradonačelnik Peterburga, ubio ga je revolucionar; kao dirljiva ocena njegove brižljivosti i dobrote može da služi polaganje venca na grob ubijenog Vladimira Feodoroviča od strane gostiju prenoćišta za siromahe”.

Sačuvana su svedočanstva, da je u toku svečanosti baron fon der Launic spasao caricu, koja se uputila pešice, bez svite, prema svetom izvoru. Neka žena udarila je štapom s oštrim gvozdenim naglavkom konja, upregnutog u karetu. Konj se propeo na zadnje noge i krenuo pravo na gospodaricu, ali Vladimir Fjodorovič ga je uhvatio za uzde oko žvala i zadržavao, dok nije prispela pomoć; od strašnog napora on je pokidao žile i do kraja života nije u potpunosti vladao desnom rukom.

Shodno uspomenama svitskog generala A. A. Mosolova, jedva nešto pre tog incidenta desila se još jedna epizoda vredna sećanja. Nikolaj II neočekivao je prošao iza kordona i pomešao se s gomilom, našavši se potpuno odrezanim od svite. Vladimir Fjodorovič je na vreme video da gomila od više hiljada ljudi može da zgnječi gospodara; udvoje s jednim prispelim generalom, oni su podigli cara i doslovno na sopstvenim plećima izneli ga do hrama.

Mnogi ruski Nemci gledali su na Rusiju kao na svoju drugu domovinu. Fon der Launic je imao samo jednu domovinu (zavičaj) – Tambovštinu. Vladimir Fjodorovič se rodio 10 avgusta 1855, u selu Kargašino, Jelatomski srez Tambovske gubernije, na imanju svog deda po majci. Potomak drevnog kurlandskog plemićkog roda (Launici se pominju kao državni plemići još u epohi Ivana Groznog) bio je primljen u Pažeski korpus u Peterburgu, a zatim je služio u Grodnjenskom gusarskom puku, uzevši učešće u rusko-turskom ratu 1877–1878. Dobitnik je Ordena Svetogo Stanislava 3-eg stepena s mačevima i mašnom (1878); Ordena Svetogo Stanislava 1-og stepena (1905); Ordena Svete Ane 4-og stepena (1878); Ordena Svete Ane 3-eg stepena (1882); Ordena Svetog Vladimira 3-eg stepena (1901).

U Tambovu, gde je bio postavljen za gubernatora u avgustu 1902. godine1, fon der Launic je ispoljio svu širinu svoje istinske ruske duše. Njegov duhovnik, protojerej Konstantin Bogojavljenski, priča o ovakvom slučaju. Jednom siromašnom zemskom službeniku umrla je žena. „Nemam čime hrišćanski čak ni sahraniti umrlu. I konačno nemam gde, nemam od koga da dobijem novac” – požalio se ovaj doktoru koji je lečio pokojnu. „Obratite se Vladimiru Fjodoroviču” – posavetovao ga je lekar. – „Šta to govorite, doktore, zar je to zamislivo? Gospod s vama… Tako, znači, na kolena pasti?” – uznemirio se siromah. „To nije potrebno” – umirio ga je doktor.

I, evo molioca u kabinetu gubernatora. Čuvši konfuznu priču, ovaj mu je ćuteći dao dvesto rubalja. „No, s Bogom, pomogao vam Gospod da preživite vašu nesreću”. Posle nekog vremena udovac je dobio unapređenje u službi i ponovo došao do gubernatora, želevši da vrati dug. „Vi mi niste dužni, i ja vam novac nisam davao…” – bio je odgovor. – „Oprostite, Vaše prevashodstvo, ali Vi ste mi dali dvesto rubalja za sahranu supruge”. – „Ponavljam, ja vam novac nisam davao, to sam ja dao pokojnici. I zato vi niste moj dužnik” – odsekao je gubernator.

Osnivač sarovskog telefona

Saznavši da imperator Nikolaj II namerava da oda poštovanje mestima podviga starca Serafima, tambovski gubernator je uložio nemalo snage radi izgradnje telegrafskog saobraćaja i telefonske mreže u Sarovu i Divjejevu.

Sarovski manastir bio je tada deo Temnjikovskog sreza Tambovske gubernije, a kao njena severna kapija služilo je selo Balikovo, koje je pripadalo Ardatovskom srezu Nižegorodske gubernije. Povodom predstojećih svečanosti fon der Launic je preneo svoju kancelariju u Sarov, i radi operativne veze s gubernskim centrom bio mu je takođe potreban telefon (telefonska stanica u Tambovu bila je izgrađena 1897. godine). U januaru 1903. godine u pismu nižegorodskom gubernatoru Unterbergeru baron je izneo ovakva razmišljanja:

„… Ja bih pretpostavio: 1. Izgraditi centralno poštansko-telegrafsko odeljenje i telefonsku stanicu u jednom od zdanja Sarovskog manastira, 2. Sarovsku centralnu telegrafsku stanicu spojiti telegrafskim vodom 64, koji se nalazi u direktnoj vezi s gradovima Nižnji Novgorod i Tambov. (…) 4. Sarovsku centralnu telefonsku stanicu, s jedanaest lokalnih vodova u Sarovskom manastiru, spojiti s punktovima Vertjanovo i Serafimo-Divjejeski manastir”.

Uzgred, Pavel Fjodorovič Unterberger bio je istaknuti istraživač ruskog Primorja, upravo njemu pripada ideja da se osnuje tvrđava u Vladivostoku. Usurijski kozaci još pre postavljenja u Nižnjem Novgorodu izabrali su Unterbergera za svog vojnog načelnika… Začuđujući fakt, pošto je po veroispovesti on do kraja života ostao luteran!

Prvog maja načelnik Glavne uprave pošta i telegrafa tajni savetnik J. K. Andrejevski saopštio je Untergerberu o dozvoljenoj gradnji:

„1) lokalne telefonske mreže u rejonu Sarovskog manastira, Divjejevskog manastira i Vertjanova. Radovi na izgradnji tih telefona izvode se po odluci Tambovskog poštansko-telegrafskog okruga,

i 2) telefonskih komunikacija duž poštanskog trakta do Sarova i od Arzamasa kroz Šatke do Ponetajevskog manastira s uspostavljanjem telefonskih aparata u Arzamasu, Šatkama i Ponetajevskom manastiru i uključivanjem telefonske linije Arzamas – Sarovo u Sarovsku centralnu stanicu. Izvođenje ovih poslednjih radova povereno je načelniku Kazanskog poštansko-telegrafskog okruga.

Telefonski saobraćaj poslednje kategorije podleže obezbeđenju i mora da bude opsluživan za vreme svečanosti lokalnom policijom po rasporedu Vašeg prevashodstva. Po završetku svečanosti oni će biti oslobođeni”.

Zamenik ministra unutrašnjih poslova P. N. Durnovo dao je uputstva u vezi s obezbeđenjem i opsluživanjem telefona. Ardatovski sreski načelnik policije Samosudov smatrao je potrebnim da obezbeđenje telefonske mreže stavi u dužnost kozacima pod nadzorom policije i načelnika kozačkih ekipa.

Uskoro je telefonska linija proradila i sjajno se preporučila. 13. jula arhimandrit Sergije (Stargorodski), koji se uputio na svečanosti, u pismu svome novgorodskom drugu primetio je: „Od Arzamasa do obitelji – telegraf i telefon. Na svakoj raskrsnici načinjeni su upozoravajući natpisi s pokaznim prstom: „U Sarov”, „U Divjejevo” itd.” Drugog dana, već iz Sarovskog manastira, na istu adresu arhimandrit piše:

„Na svoj veliki praznik obitelj se načinila neprepoznatljivom… Svi domovi pred manastirom, i na desno, i na levo, ako se gleda na njega, zauzeti su kao hoteli. Ovde se nalazi kancelarija tambovskog gubernatora (on sam živi tamo gde i ja, samo s prozorima iza manastira); ovde je i Poštansko-telegrafsko odeljenje… Na istok od manastira u posebnom korpusu, čini se u prostoriji škole, nalaze se svi zemski doputovali načelnici. Blizu manastira smestio se mali moskovski restoran, kome je ustupljena ishrana gostiju manastirskih hotela i čak nekih gostiju manastira (na primer, nas). U manastiru je telefon… Ali, da li je ikada mislio Sarov da će biti uznemiren telefonskim pozivima, i da će se iz njega pregovarati i s Divjejevom i s Arzamasom!”

Posle svečanosti nižegorodski gubernator zauzeo se za očuvanje telefonskog saobraćaja između Sarova i Arzamasa na još neko vreme: takva veza obezbeđivala je veću operativnost, nego telegrafska. Obnova sarovskog telefona odnosi se već na sovjetski period.

Ipak, ima osnova da se pravoslavni fon der Launic i luteran Unterberger smatraju osnivačima sarovske telefonske i telegrafske veze.

Jedan od sinova Pavla Fjodoroviča, Georgij Unterberger služio je kao stariji minski oficir na brodu za postavljanje minskih prepreka „Jenisej” i poginuo je u vreme Prvog svetskog rata.

Tragična je bila i sudbina glavnih organizatora Sarovskih svečanosti: trojica od njih poginuli su od ruku terorista.

Vjačeslava Konstantinoviča Plevea ubio je u njegovoj kareti 15. jula 1904. godine bombaš Sazonov.

Sledeća žrtva bio je načelnik Nižegorodskog bezbednosnog odeljenja konjički kapetan Aleksandar Vasiljevič Grešner, koji je ubijen u svom domu, u centru Nižnjeg Novgoroda, kasno uveče 28. aprila 1905. godine. „Za napore uložene za vreme prolaska Njihovih Imperatorskih Veličanstava” u Sarov Grešner je bio odlikovan zlatnim prstenom sa safirom, okruženim s osam brilijanata.

Kao naredni, pao je fon der Launic. Pri nejasnim okolnostima u 1906. godini preminuo je ispisnik iz starinskog roda baron Aleksandar Aleksandrovič fon Taube. I samo je Pavel Fjodorovič Unterberger doživeo duboku starost. U leto 1919. godine, spasavajući se od boljševika, general je pobegao iz Petrograda u Rigu, gde je već živela njegova supruga i ćerkina porodica. Upokojio se u nemačkom zamku Remplin (Meklenburg), čiji je upravnik bio u poslednje vreme.2

Pugačovština u Tambovu

Po mnogim svedočanstvima, fon der Launic je „duboko žalio ruskog seljaka, cenio ga i snažno voleo zbog jednostavnosti, krotkosti, pobožnosti, zbog njegove neposredne seljačke duše”. Ali, često su se iza te spoljašnje pobožnosti skrivali zverski instinkti. Ruski seljak se stalno krstio, regularno je posećivao dugačke crkvene službe i upražnjavao postove, zapažao je Ričard Pajps.

„Ipak, on je, čini se, loše shvatao, ako je uopšte shvatao, duhovni smisao vere i religije kao način života. On nije poznavao Bibliju i čak ni „Oče naš”. Prema popu on se odnosio s potpunim prezrenjem. Njegova veza s hrišćanstvom bila je uopšte površna i proisticala je pre svega iz potrebe za formule i obrede, pomoću kojih bi bilo moguće dospeti na nebesa”.3

Ujesen 1905. godine seljačke gomile, zaboravivši na Boga i savest, predale su se masovnom razbojništvu, paleći iz temelja plemićke veleposedničke kuće sa svim njihovim kulturnim blagom.

U romanu Maksima Gorkog „Život Klima Samgina” jedna od junakinja tvrdi da je, navodno, u 1905. godini ministar Goremikin izrekao ovakvu misao: „Nije loše, što seljaci pale kuće. Treba protresti plemstvo, kako bi ono prestalo da se pravi liberalima”. Da li je mogao budući premijer I. L. Goremikin da izrekne takvu frazu, ostaje pitanje, te godine on nije zauzimao nikakvo ministarsko mesto. Ipak, činjenica ostaje činjenica: vlast kao da se hotimice zamajala, i pogromi su dobili karakter istrebljivačkog rata.

Napavši jednu od ekonomija, seljaci su, saopštavao je upravnik, opljačkali 19.000 puda4 raži, 6.000 puda ovsa, 1.000 puda graška, 250 puda sočiva, 3 vagona brašna, vagon pšenice, 13.000 puda usoljenog mesa, 900 šljonskih ovčjih koža, amove, oruđe, razne instrumente. Iz kuće su odneli odeću, obuću, posuđe, svakodnevne predmete, nameštaj. Spalili su sve građevine, parni mlin, dva doma, sušaru, pet drvenih ambara, seno, obične sejačice, plugove, drljače itd. Oteli su 700 ovaca, 48 glava krupne rogate stoke, 29 konja.

„Drugog dana, dospevši do Kirsanova, ja sam se, izašavši uveče na balkon svog stana, zgrozio: ceo istok, tj. sve Zavoronje – leva obala reke Vorone, bio je obuhvaćen neprekinutim odsjajem – zapisivao je član Državnog saveta V. M. Andrejevski. – Kasnije, u januaru 1906. godine, u Carskom Selu, izveštavajući Gospodara o razmerama agrarnih nereda, ja sam mu saopštio da je samo u Kirsanovskom srezu u oktobru i novembru 1905. godine nastradalo sto imanja.

Potekli su košmarni dani kraja 1905. godine… U Tambovu je te jeseni bilo nekoliko ubistava, između ostalog ubijeni su vice gubernator Bogdanovič i savetnik gubernijske uprave Luženovski. I jedan i drugi bili su savesni i revnosni službenici, neumorno i požrtvovano se boreći s pobunom. Gubernatora fod der Launica zatrpavali su svakodnevno anonimnim pismima s pretnjama bespoštednog obračuna. U Tambovu on je ostao nepovređen, može se reći, čudom, ali ipak ovog odvažnog slugu otadžbine podlaci nisu mogli da ne ubiju i ubili su ga u Peterburgu, gde je on bio gradonačelnik”.

Spahije Kirsanovskog sreza telegrafisali su gubernatoru: „Oko nas se odvija užasna pugačovština.5 Nalazimo se u stalnoj opasnosti od smrti. Izlaz nije moguć. Dajte mogućnost da organizujemo samoodbranu. Molimo da nam pošaljete puške, revolvere, sablje”. Vicegubernator Bogdanovič saopštavao je o požarima koji se podmeću svuda i o tome da „bandu vodi lice koje putuje u kareti i koje je ukrašeno ordenima i lentama… Banda ide u dvema partijama”. Gubernator šalje telegram u departman policije: „Uništavanje se širi, dve velike grupe pod načelstvom nepoznatog lica u generalskoj uniformi kreću se na Kirsanov”. U selu Rjazanka, Balaševskog sreza, bande je razbio tambovski odred kavalerije, general-samozvanac je uhvaćen. Kod njega, saopštavale su novine, bio je blagajnik koji je krao prihode državnih prodavnica vina.

Istoričar V. N. Sokolov-Ljermontov prihvata reči sveštenika-očevica, da je Vladimir Fjodorovič krotio buntovnike molitvama i savetima. Seljaci su, navodno, sve vratili, a gubernator ih je, pokajane, zaštitio i nije kažnjavao. U stvari, neredi se nisu mogli ugušiti drugačije, nego snagom oružja. U gradovima Tambov, Kozlov i njihovim srezovima bilo je proglašeno ratno stanje.

Ukupno je u guberniji uništeno 130 veleposedničkih domova, šteta je iznosila dva i po miliona rubalja. Fon der Launica su osudili eserovski bojovnici na smrtnu kaznu, o čemu je objavljeno specijalnom proklamacijom. Najbližeg pomoćnika gubernatora Gavrila Luženovskog ubila je na stanici Borisoglebsk poznata teroristkinja Marija Spiridonova. U 1917. godini sledbenici tih bojovnika iskopali su iz groba ostatke Luženovskog, spalili ih i prepustili vetru…

Ali, verovatno, Vladimir Sokolov-Ljermontov je u pravu kada piše da se fon der Launic pridržavao pogleda ruskog ekonomiste Sergeja Fjodoroviča Šarapova, koji je maštao o vremenu kada će vlast u Rusiji počinjati od pravoslavne parohije i graditi se isključivo na osnovi samoupravljanja. Uostalom, radi ostvarivanja tog sna, u najboljem slučaju, bile su potrebne desetine godina, a dinastija Romanovih u tom smislu sprovodila je upravo suprotnu politiku, uvodeći formalizam i birokratizam. Nacionalni vođ Ivanov, heroj „političke fantazije” Šarapova „Diktator” (1907), naziva peterburški period strašnim i sramnim za Rusiju: „U ovom užasnom dvestogodišnjem periodu mi smo zaboravili Boga, unakazili našu istoriju, razvratili i obezličili naš veliki i umni narod”.

„Svrsishodna” zlodela

31. decembra 1905. godine Launic je postavljen za gradonačelnika Sankt-Peterburga, u činu general-majora Svite. Nije čudo, što se, postavši gradonačelnik Peterburga, baron suočio sa strašnim intrigama; prestoničkom činovništvu uopšte nije bila potrebna energična administracija u duhu ruskih tradicija. Jednom po inicijativi premijera S. J. Vitea pozvali su ga u Savet ministara, obznanivši optužbu da je u štampariji petrogradske gradske kuće odštampana patriotska proklamacija – koju je dozvolila cenzura! Davši objašnjenja, fon der Launic se prekrstio: „Slava tebi, Gospode, u našem selu seljaci ne znaju čime se vi ovde zanimate!” Isto takvo žestoko suprotstavljanje izazvala je i borba gradonačelnika protiv kockarnica i skrovišta, podizanja cena itd.

U maju 1906. godine Vladimir Fjodorovič će zapisati, da mnogostradalna Otadžbina stenje pod pritiskom izbezumljenih, opijenih uspehom neprijatelja.

„Sve im je dozvoljeno, sve im ide na ruku: falsifikati, laž, kleveta, ubistva, teror, mito – to su njihove parole. Uz aplauze zbunjene gomile huligana, koju prihvataju za ruski narod, proglašavaju se odvratni pozivi. Neumorno ponavljam: velik je Bog zemlje Ruske – i s dubokom verom i nadom gledam na budućnost Rusije. S nama je Bog!”

Sejači smutnje nailazili su na otpor. U septembru „Ruska reč” («Rusko slovo») saopštavala je da je naredbom gradonačelnika plemiću Dezobriju, udovici poreskog inspektora Stepanovoj i plemiću Grigorjevu dozvoljeno da formiraju društvo „aktivne borbe s revolucijom i anarhijom” s upravom u Peterburgu. U toku Prve ruske revolucije fon der Launic je otvoreno podržavao monarhističke snage, okupljene oko organizacija Savez ruskih ljudi (Soюz russkih lюdeй) i Savez ruskog naroda (Soюz russkogo naroda), pa se čak navodi da je podržavao bojovne družine Soveza ruskog naroda, koje je predvodio N. M. Juskevič-Kraskovski, i da je ta podrška došla do toga, da je ih on ne samo naoružavao, već da je navodno dodelio novčanu nagradu od 2000 rubalja ubicama deputata Državne Dume M. Ja. Gercenštejna. Takođe, poznato je da je Launic održavao tesne veze sa crnostotinašima. U njegovom kabinetu često su bivali A. I. Dubrovin, A. A. Majkov, N. M. Juskevič-Kraskovski i dr. monarhisti.

Na osvetu protiv fon der Launica nije se moralo dugo čekati. Posle čak četrnaest pokušaja atentata, 21. decembra 1906. godine (3. januara 1907. po novom kalendaru) nastupio je kobni dan, petnaesti atentat bio je uspešan. Gradonačelnik je doputovao na osvećenje crkve koju je izgradio trgovac Senjagin pri novoj klinici kožnih bolesti. Drugog dana „Sankt-Peterburške vedomosti” saopštavale su „detalje užasne drame”:

„Kada se završilo svečano molepstvije, visokopostavljena lica (među kojima su bili Princ i Princeza Oldenburški, Velika knjeginja Olga Aleksandrovna i dr.), uputili su se ka izlazu. Ispred je išao Princ Aleksandar Petrovič, nešto iza njega gradonačelnik. Spuštajući se na drugo odmorište stepeništa, Princ propušta generala. Na odmorištu je stajalo nekoliko ljudi od pozvanih, pošto na bogosluženje zbog malog prostora nisu mogli svi da se probiju. Eto, u onom momentu, kada je gradonačelnik, odvojivši se od Princa, prolazio po odmorištu, kroz gomilu publike koja se nalazila ovde provlači se nečija ruka s revolverom i jedan za drugim ispaljuje dva hica.

Prvi metak pao je u zatiljak glave, drugi nešto niže. Ogromna većina pozvanih gostiju u panici, u strahu jurnula je nazad. Mnogi su se probili u altar i ostali tamo do tada dok se nisu osetili potpuno bezbednim. A tamo, na odmorištu stepeništa, odigrala se sledeća scena. Prinčev ađutant se trenutno, s isukanom sabljom ustremljuje na zločinca i nanosi mu jedan za drugim dva snažna udarca po levoj strani lobanje, oko uva. On pada bez svesti, uspevši pri tome da uputi sebi hitac u stomak. Kažu, da je zločinac nameravao da podigne revolver ka ustima, ali pritisnut gomilom uspeo je da puca samo u stomak.

Ka smrtno ranjenom gradonačelniku pritrčalo je nekoliko ljudi, da bi ga podigli, ali je on, načinivši dva koraka, iscrpljen pao na stepenice. Sada je umirući bio prenet u jednu od klinika instituta eksperimentalne medicine… Zločinac je bio odeven u novi crni frak i imao je izgled intelektualca. Kako se on probio na svečanost osvećenja – nije poznato. Pozivi su bili poimenični. Svega karata je bilo poslato 500. <…> Saznalo se da je zločinac – Jevrejin. U njegovim džepovima ležale su novčanice od tri i pet rubalja – verovatno s ciljem olakšanja procesa bekstva”.

„Novo vreme” saopštavalo je ovakve podatke o zločincu:

„Ubica je mlad čovek, godina od 22–25, dobro građen, rasta iznad srednjeg, riđasti blondin s malim brkovima, na glavi riđe uvijene kose. Odeven je pristojno, u dobar frak, na nogama lakirane cipele, rublje delikatno, novo, ali bez oznaka, lice inteligentno. U džepu fraka nađeni su: dosta velika suma novca, pozivna karta i broj iz garderobe”.

Protojerej Konstantin Bogojavljenski zapažao je da su fon der Launica ubili „upravo zbog tih, svim Rusima dragih čisto karakternih ruskih osobina i crta”. U spisku lica, koje su revolucionari osudili na smrt, njegovo ime stajalo je na trećem mestu; na prvom je bio imperator, na drugom – premijer P. A. Stolipin.

Da prepozna ubicu policija nije uspela, i onda su oslučili da pribegnu dosta originalnom načinu. „Ruska reč” saopštavala je 16. januara 1907. godine:

„Glava nepoznatog, koji je ubio gradonačelnika, bila je podvrgnuta pokušaju novog konzerviranja. Pokušaj je potpuno uspeo, i u celini sačuvana glava biće ovih dana izložena na posmatranje publici, u cilju identifikacije nepoznatog”.

„O ličnosti samoubice nismo imali ni najmanjeg podatka. – Objašnjava načelnik Peterburškog bezbednosnog odeljenja A. V. Gerasimov. – Po odluci sudskih vlasti glava je bila odeljenja od tela, na njoj se pored rane od revolvera na slepoočnici video krvavi trag od udara sablje. Ova glava nepoznatog bila je alkoholisana u staklenoj posudi i tokom više nedelja izložena radi javnog prepoznavanja”.6

Posle nekog vremena „Ruski glas” je požurio da obraduje publiku ovakvom novošću:

„Žandarmerijska uprava ispitala je upravnika doma 20, na Koževenoj ulici, Drifahina, koji je pri pregledanju glave ubice Fon-der-Launica po nekim karakteristikama prepoznao mladog čoveka koji je unajmljivao stan u domu kojim on upravlja u novembru prošle godine i koji se predstavio kao zubni lekar”.7

Pokazalo se da je Drifahin pogrešio.

„Tek nekoliko meseci posle, Azef,8 vrativši se iz putovanja van zemlje, saopštio mi je da je to bio Jevgenij Kudrjavcev, po nadimku „Admiral”, bivši član tambovskog komiteta partije socijalista-revolucionara…” – zaključuje Gerasimov. Smatra se da je Kudrjavcev, koji je do tada već pokušao da ubije Stolipina, delovao po zadatku Grigorija Geršunija i braće Gocev.

Moguće je ne sumnjati da je fon der Launic postao žrtva izdaje; policijsko obezbeđenje bilo je ukinuto upravo tada kada je on doputovao mada trebalo ju je, naprotiv, pojačati, smatra Sokolov-Ljermontov. Uoči pogibije baron je bio neoprezan da kaže da je pripremljeno sve što je potrebno za sprovođenje važnih hapšenja, i da je on pošao na one ljude koji su bili ključne figure nereda: jednom rukom podržavali su boljševike, drugom – anarhiste itd. Izjutra kobnog dana u kabinetu gradonačelnika zazvonio je telefon i nepoznati je u slušalicu rekao: „Izgubili ste”. Kada se atentat odigrao, otkrilo se da je njegov službeni sef bio polomljen, dokumenti su iščezli.

„Novo vreme” navodilo je ovakve detalje:

„Kao što je poznato, za svečanosti osvećenja karte su bile poslate isključivo poimenično. Posle ubistva gen.-m. Launica svi koji su prisustvovali na prazniku bili su zadržani i među poništenim pri ulazu kartama našla se jedna koja je pripadala ubici.

Ta karta, kako se pokazalo, bila je poslata premijeru P. A. Stolipinu, koji je otkazao prisustvo na svečanosti osvećenja. Onda je tu kartu jedan od agenata bezbednosti pri P. Stolipinu – neki Jakovljev, prodao revolucionarnoj organizaciji za 30.000 rubalja”.9

Nikolaj II je naredio da se njegov verni sluga sahrani u kristalnom sanduku, a na grob postavi trometarski krst od crnog granita – simbol Golgote. Posmrtne ostatke od stanice Maljcevo do Kargašina nosili su na rukama za vreme procesije s crkvenim ukrasima i ikonama:

I progrmelo je, ono što je predodređeno.

Nije pao u boju, niti u bezumnom duelu.

Kristalni sanduk nosile su u Kargašino

Božićne krsne mećave.

I progremelo, čto predrešeno. // Pal ne v boю, ne na šalьnoй duэli. // Hrustalьnый grob nesli v Kargašino // Roždestvenskie krestnыe meteli (Vladimir Homjakov).

U društvu niko nije žalio za poginulim „retrogradom”. Pisac Vladimir Galaktionovič Koroljenko je ostavio ovakvu uspomenu:

Čehov i Jelpatjevski su mi pričali, između ostalog, da Tolstoj pokazuje ogroman interes prema epizodama terora. A tada je očajno protivljenje šačice inteligencije, lišene masovne podrške, još uvek moćnoj vladi dobijalo karakter zanosne i strasne borbe. Nedavno su ubili ministra unutrašnjih poslova Sipjagina. Teroristi su sa zadivljujućim požrtvovanjem išli na ubistvo i sigurnu smrt… U toj borbi ispoljavalo se mnogo raspoloženja, i ono je sa svoje strane počinjalo da zaražuje Tolstoja. Čehov i Jelpatjevski su mi pričali da, kada su mu preneli o poslednjem atentatu na Launica, on je načinio nestrpljivi pokret i rekao sa zlovoljom:

– I sigurno je opet promašio?

(…) Tolstoj je ležao u postelji sa zatvorenim očima. Tu su se njegove oči otvorile, i on je rekao:

– Da, to je istina… Ja, eto, takođe razumem, da kao da i postoji nešto za šta treba osuditi teroriste… Ali, vi moje poglede znate… Pa, ipak…

On je opet zatvorio oči i neko vreme ležao, zamislivši se. Zatim su se oči opet otvorile, pogled je sevnuo oštrim plamenom ispod visećih obrva, i on je rekao:

– Pa, ipak, ne mogu da ne kažem: to je svrsishodno”.

Koroljenko piše da je on delom bio pripremljen na takav odgovor. „Pa, ipak, ja sam se začudio tom poluodobravanju terorističkih ubistava, reklo bi se, tuđih Tolstoju”.10

Zlo narodu, čiji pastiri seju seme zla. Pa upravo je imanje samog „narodoljupca” uskoro takođe otišlo „na bazar”. Novine „Tulski glasovi” («Tulьskaя molva») saopštavale su u decembru 1917. godine:

„Predsednik Nikolo-Vjazemske seoske zemske uprave Černskog sreza izjavljuje komitetu za borbu s kontrarevolucijom da, bez obzira na preduzete bezbednosne mere, seljaci nastavljaju uporno da ruše i pljačkaju građevine na imanju gr. Tolstoja pri selu Nikolo-Vjazemskom.

Među opljačkanom imovinom ima predmeta s umetničkom, istorijskom vrednošću. Tako, na primer, statueta Ginzburg, koja prikazuje Lava Tolstoja kako sedi za pisaćim stolom, slike Rjepina, zapisi dr Makoveckog, Tolstojevog prijatelja, objavljeni redak primerak dela Tolstoja i mnogo drugih vrednih stvari”.

U tim danima, saopštavale su novine, u Klinskom srezu bilo je opljačkano i uništeno imanje Aleksandra Bloka Šahmatovo. „Pljačkaši su posekli sav nameštaj u sobama, iscepali sve rukopise u pisaćem stolu na male komade”.

Moja glava je u Tambovu, a srce u Kargašinu”

Poražava sam razmer kargašinske kuće barona fon der Launica u stilu ruske gotike. Dom za stanovanje, ergela, svratište za konje – ansambl u ansamblu. Znalci arhitekture dive se, kakav su svečani izgled stvarali mnogobrojni belokameni detalji, kakav lagan i vazdušasti vid su davali građevini šiljci i kule koji se izvijaju uvis. Pravi srednjovekovni viteški zamak nasred ruske ravnice!

Ali, sada sve te lepote nema ni u pomenu. Sve je razgrabljeno, pokvareno i uništeno… Ali, još sasvim nedavno, do 1984. godine, u zgradi su živeli ljudi koji su radili u kolhozu. Znači, uništavanje zamka na savesti je već našeg pokoljenja. „Rjazanske novosti” («Rяzanskie vedomosti») saopštavaju da je u junu 2017. Kargašino posetio direktor nacionalnog fonda Velike Britanije Sajmon Murej. Moglo bi se ovde postaviti i jedno, za vlast neugodno, pitanje: zar nije sramota voditi goste iz inostranstva na mesto takvog srama? Čime se to neko hvali?

Ne tako davno, učenica jedne od moskovskih škola Marija Kovaljova sprovela je anketu među žiteljima sela, zadavši im dva pitanja: „Da li prepoznajete vrednost ovog mesta? Kakav značaj ono ima za selo?”

Od četrdeset ispitanih, samo deset (svi učenici) znaju da je to arhitektonski spomenik. Na drugo pitanje odgovori su bili različiti: „to su prosto ruševine” (5 ispitanika); „ako obnove, biće za selo veliki profit od ekskurzija” (12 ispitanika), „Gledajući na taj objekat, deca zadaju pitanja i interesuju se za prošlost” (13 ispitanika); „veoma je pogodno za korišćenje u privredne svrhe” (5 ispitanika); „veoma je važno sačuvati ga kao istorijsko nasleđe” (5 ispitanika). Od žitelja Marija je saznala da se zamak pretresa zbog polupanih cigala koje su im potrebne za ekonomiju. Rečju, mankurta je u selu (kao i u celoj RF), eto, ogromna većina.

A Kargašino se smatra još i ljermontovskim krajem. Po predanju, deda fon der Launica služio je u istom puku s Mihailom Jurjevičem, a najstarija kći Vladimira Fjodoroviča Marija11, dama imperatorskog dvora, bila je udata za unuka poetovog bratanca. Po pričama starosedelaca, do pljačkanja doma u kabinetu njenog bivšeg vlasnika čuvale su se knjige i crteži velikog poete. Ne tako davno, u okviru tih ruševina čak su bila i literarna čitanja, priređena na 200-godišnjicu Ljermontova.

Baronov praunuk, potpuni imenjak poeta Mihail Jurjevič Ljermontov, predvodi asocijaciju „Ljermontovsko nasleđe”. Bivši direktor kargašinske škole A. V. Balakin ispričao nam je da je asocijacija već uložila veliki novac u obnovu kargašinske crkve (ona je na dva koraka od spomenika fon der Launicu). U toj školi, izgrađenoj iz baronovih ličnih sredstava, učila su tri heroja Sovjetskog Saveza; sada je ovde samo 25 učenika. Nikakvih perspektiva nema ni u pomenu.

Početkom dvadesetih 20. veka, tačnije – 1921. godine – ostatke „carskog satrapa” iskopali su i bacili pored oskrnavljenog hrama. Paradni mundir i čizme uzeo je čelnik lokalne ČK; kažu, u njima je on hodao gotovo do početka sovjetsko-nemačkog rata. Kristalni sanduk su isekli, a drveni sarkofag dali u kolhoz za pranje rublja; njegov delić sačuvao se u muzeju kargašinske škole.

Čudom se sačuvao spomenik (stena-Golgota i nad njom krst).

Vlasti su, izgleda, pokušale da skinu crni granitni krst traktorom; na krstu su dobro vidljive ogrebotine od kabla. Natpis glasi:

Vladimirъ Feodorovičъ

FONЪ-DERЪ LAUNICЪ

10 avg. 1855 – 21 dek. 1906

Nije izbegao skrnavljenje ni susedni grob, gde je ležao njegov sin Aleksandar, koji je kao carski oficir herojski pao neposredno po početku Prvog svetskog rata pod Lublinom, da bi ga majka pronašla i s fronta prevezla i sahranila u rodnom zavičaju (na tom mestu sada je grubo zavaren gvozdeni krst, pod kojim sahranjuju siromahe). Stariji sin Vladimir, osuđen za monarhističku zaveru 1918, bez traga je iščezao u sovjetskim konclogorima. Kći Marija, udata Ljermontova, zajedno s porodicom bila je prognana na gradnju Belomorkanala. Žena Marija Aleksandrovna, u devojaštvu knjeginja Trubecka, poginula je u Harkovskoj centrali u dvadesetim godinama. Za mnoge decenije pod zabranu je dospelo ma kakvo pominjanje prezimena Launic.

Kargašinskim zlikovcima rukovodio je boljševik Andrej Nikitovič Janjin (1893–1971), koji je uspostavio sovjetsku vlast u Sasovskom srezu. Janjin je lokalni žitelj, s osam godina otisnuo se u svet, bio je pastir i nadničar, a zatim je stupio u petrogradski zavod. Pre revolucije vratio se kući, četiri puta je hapšen i svaki put su ga preotimali seljaci (kažu, posebno su bili ljuti Mordvini). Od marta 1917. godine u partiji VKP(b).

Za svoju partizansku revolucionarnu delatnost nagrađen je: oružjem, zlatnim časovnikom i poveljom. Janjina poštuju i danas, on je od 1967. godine počasni građanin grada Sasovo, u Rjazanskoj oblasti, njegovim imenom nazvana je jedna od ulica Jelaćme (Elatьma), naselja gradskog tipa u Kasimovskom rejonu Rjazanske oblasti. Znači li to, da je i danas „to svrsishodno”?

Tragične su njihove sudbine: i zamka, i njegovog vlasnika – veličanstveni arhitektonski spomenik leži u razvalinama, samog barona (ratnog oficira i državnog delatnika) ubio je terorist, članovi njegove porodice su istrebljeni, grob je oskrnavljen.

Sami Kargašinci, koji nisu ostavili kamen na kamenu od svog zamka, tavore u siromaštvu i duhovnoj tami. Na teško i osetljivo pitanje, da li su oni dostojni bolje sudbine, odgovor je bolje i ne pokušavati dati.

Porok i svakakva gnusnost trijumfuju, vera i čast bačeni su u blato. I sve se to u visokim kabinetima naziva renesansom Rusije. Blažen bio, ko veruje.

1 Fon der Launic je napustio armiju u činu pukovnika 1887. godine. 1895. godine bio je izabran za harkovskog sreskog predvodnika plemstva. 1901. godine postavljen je za arhangelskog vice-gubernatora. Pomagao je Solovjeckom manastiru. Bio je tambovski gubernator (1902–1905) i sankt-peterburški gradonačelnik (1905–1906).

2 Po raznim ocenama u periodu od 1901. do 1912. godine u Rusiji tokom političkog terora bilo je ubijeno i ranjeno više od sedamnaest hiljada ljudi. Najveći razmah političko nasilje dostiglo je u 1906. i 1907. godini. (Videti: Žertvы političeskogo terrora v Rossii (1901–1912), Istoričeskій vѣstnikъ, Tom 2 (149), 2012, str. 190–2015.)

3 Ričard Paйps. Rossiя pri starom režime. Moskva, 1993. Str. 211–212.

4 Pud, stara mera za težinu, 16,38 kg.

5 Pugačov ustanak je vođen je od 1773. do 1775. godine, a naziv je dobio po svom vođi, donskom kozaku Jemeljanu Pugačovu.. 

6 Gerasimov A.V. Na lezvii s terroristami. Moskva, 1992.

7 Russkiй Golos, 8. 03. 1907.

8 Azef Jevno (1869 – 1918) bio je provokator, terorista i dvostruki agent koji je simulirao lojalnost i revoluciji i carskom režimu.

9 Novoe Vremя, 22. 01. 1907.

10 Novый mir, 1990, № 1. S. 180.

11 Sa ženom Marijom Aleksandrovnom Trubeckom (22.03.186312.10.1922), ćerkom kneza A. P. Trubeckog. fon der Launic je imao šestoro dece: Vladimir (1884–posle 1918), Marija (1886–1959; udata Ljermontova), Aleksandar (1890–1914), Emilija (1893–1966), Sofija (1897–1976), Fjodor (1899–1979).

Podelite:

2 Komentari

  1. Ovo je potresna istorija. Ja bih samo dodao i ovo: Mnogi Nemci ne samo da su gledali na Rusiju kao na “svoje drugo otečestvo”, već su je prihvatili kao da su rođeni u Rusiji. Dokaz: ljudi oko cara Nikolaja Drugog koji su mu ostavili verni do kraja bili su upravo ljudi koji su bili po rođenju Nemci, a po duhu iskreni Rusi. Cara Nikolaia Drugog izdali su “pravi, čisti” Rusi, plemstvo, ruski aristokrati, dakle, oni koji su uživali najveće privilegije u Ruskoj imperiji. Treba kriviti Kerenskog, A. I. Gučkov, inostrannыh del — P. N. Milюkova, knяzя Georgiя Lьvova, Nabokova i proč. Oni su uništili Rusiju. Fevralьskaя revolюciя 1917 dovela je na vlast u oktobru 1917 svoločь i kriminalce tipa Lenina, Trockog, Sverdlova i ostale ruske Jevreje, koji su izvršili genocid nad ruskim narodom.

    Da nije bilo događaja iz godine 1917., danas bi Rusija imala 400 miliona stanovnika, od toga 90% Rusa. Danas u Rusiji nema ni 100 miliona Rusa.

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here