Слободан Осмокровић: Јасеновац III

Поделите:

Услови живота у логора били су очајни. Спавало се у препуним баракама а често и напољу када није било места. Харале су заразне болести, множила се гамад. Глад је, као авет, морила заточенике… “Ујутру би добили топлу воду, у којој је пливало кукурузно брашно, у подне јуху од купуса, граха или крумпира, у којој је било нешто поврћа, по који крумпир или грах, а на вечер опет такву сличну јуху”. Убрзо је последица такве исхране, била општа исцрпљеност.
Истовремено, морало се радити физички, на тешким пословима. На пример, подигнут је насип дуг 872 метра који је од поплава директно штитио Логор ИИИ… Онај ко зна како је он грађен, рећи ће да је то стравичан споменик патњи и страдања, армиран људским костима, јер је сваки логораш који се спотакао радећи или од глади, болести, изнемоглости и батинања пао, убијен је на лицу места.

У Логору ИИИ део заточеника радио је у ланчари, циглани, пекари, електричној централи, пилани и по другим радионицама. Рад је трајао најмање десет сати, без одмора, свакодневно. Вањски се рад састојао око подизања ограда од бодљикавих жица, око подизања малог и великог насипа, око изградње великог зида, око подизања бројних бункера и одбрамбених положаја око логора, око крчевине и сече шуме, те рад на пољима, вртовима у “Економији” или суседној Млаци и Јабланцу. И овде су усташки стражари пратили заточенике, а ударцима ножева и кундака, па чак и ватром из оружја, силили су их да раде брзо. Много је и много хиљада заточеника страдало на таквом вањском раду, па се често догађало, да се целе групе или делови групе више са рада нису повратили у логор. Усташки стражари су једноставно навели, да су заточеници покушали да побегну, па су их морали да побију.

Логор је могао да прими 3.500 до 4.000 људи. Често је било и много више, посебно лети и у јесен када је требало радне снаге. Чим би постало тесно почињале су масовне ликвидације. Најжешћи су усташки терор и клања били у год. 1941-1942. Цела година 1943. и половица 1944. године протекла је у знаку релативног затишја, што значи да се масовни покољи над заточеницима нису вршили тако често и у толиком опсегу, као што су се вршили пре и после тога времена. Од септрембра 1944. до априла 1945. долазе опет велики транспорти у Јасеновац и ликвидације се у масама настављају.

Логораши су убијани, најчешће, на Лиману који је на левој обали Саве, затим у Градини (десна обала) где у масовним гробницама лежи преко 360.000 жртава. Такође на Гранику изнад Саве, који је некада служио за претовар робе са шлепова… Гробове су морали сами себи копати. Усташе су им избијале златне зубе, па клали или убијали маљем. “То је трајало каткад по читаву ноћ. Жртве су чекале у Главном складишту или у некој другој згради или под ведрим небом. Пре поласка усташе су их скинуле до гола. Затим су им руке свезали на леђима жицом, а онда их привезане жицом једног за другог дотерали на Граник. Овде је жртва морала да клекне, а усташе су јој на руке привезали тежак железни терет у облику колута. Иза тога су ударили жртву маљем, чекићем или тупом страном секире по глави, трбух често распорили месарским ножем те бацили затим у Саву”. /сведочење Јована Живковића/.

“Ја сам био запослен у Јасеновцу као гробар од месеца децембра 1941. и знам, да сам са неким друговима покопао дневно око 200-300 жртава. Убијање се вршило на следећи начин: јаме су биле величине 3-8 м2. Док смо ми копали гробове, усташе су с поручником Мујицом на челу вршили убијања над жртвама, које су биле везане жицом. Убијали су их маљем, ударајући их по слепоочницама. Затим су убијали ударцима секире по врату. Надаље су убијали метањем дрвених клинова у уста. Kлин се ставио у уста окомито, а тада би усташа ударио секиром по бради и клин је излазио напоље на темену”. /сведочење Егона Бергера/.

У зиму 1941/42. године непрекидно су вршена масовна убиства. На католички бадњак, 24.12.1941, дотерали су усташе у Јасеновац око 500 српских сељака из околице. Љубо Милош, Матковић Ивица и Јосо Матијевић одлучили су да побију ову групу невиних људи и да тако “прославе” бадњак.
Фебруара 1942. године завршена је по нацрту инж. Хинка Пицилија, пећ за спаљивање људи. Овај усташки официр побио је претходно све градитеље крематорија, а онда је почело спаљивање. Претпоставља се да је за три месеца спаљено око 15.000 логораша, претежно жена и деце. Рачуна се да је у Јасеновцу, већ у првом периоду постојања, смрт нашло око 40.000 Рома-Цигана, који су доведени са подручја тзв. НДХ.

У Логору су непрекидно убијана деца. Према сведочењима, само у лето 1942. године заклано је на Градини, у неколико група, преко 400 деце, старе између 4 и 14 година. И тако без застанка… Методи усташких злочинаца били су сурови и свирепи, да свирепији не могу бити. Предводили су их кољачи Вјекослав Макс Лубурић, Љубо Милош, поп Мирослав Филиповић, Анте Шарац, Ивица Бркљачић, Динко Шакић, инж. Хинко Пицили, Ивица Матковић, Мирко Павловић, Јакоб Џал, а њима се придружује и група непосредних логорских крвника, као и сви они који су водили Павелићеву марионетску државу.

Наставиће се…

Слободан Осмокровић

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here