Slobodan Osmokrović: Jasenovac III

Podelite:

Uslovi života u logora bili su očajni. Spavalo se u prepunim barakama a često i napolju kada nije bilo mesta. Harale su zarazne bolesti, množila se gamad. Glad je, kao avet, morila zatočenike… “Ujutru bi dobili toplu vodu, u kojoj je plivalo kukuruzno brašno, u podne juhu od kupusa, graha ili krumpira, u kojoj je bilo nešto povrća, po koji krumpir ili grah, a na večer opet takvu sličnu juhu”. Ubrzo je posledica takve ishrane, bila opšta iscrpljenost.
Istovremeno, moralo se raditi fizički, na teškim poslovima. Na primer, podignut je nasip dug 872 metra koji je od poplava direktno štitio Logor III… Onaj ko zna kako je on građen, reći će da je to stravičan spomenik patnji i stradanja, armiran ljudskim kostima, jer je svaki logoraš koji se spotakao radeći ili od gladi, bolesti, iznemoglosti i batinanja pao, ubijen je na licu mesta.

U Logoru III deo zatočenika radio je u lančari, ciglani, pekari, električnoj centrali, pilani i po drugim radionicama. Rad je trajao najmanje deset sati, bez odmora, svakodnevno. Vanjski se rad sastojao oko podizanja ograda od bodljikavih žica, oko podizanja malog i velikog nasipa, oko izgradnje velikog zida, oko podizanja brojnih bunkera i odbrambenih položaja oko logora, oko krčevine i seče šume, te rad na poljima, vrtovima u “Ekonomiji” ili susednoj Mlaci i Jablancu. I ovde su ustaški stražari pratili zatočenike, a udarcima noževa i kundaka, pa čak i vatrom iz oružja, silili su ih da rade brzo. Mnogo je i mnogo hiljada zatočenika stradalo na takvom vanjskom radu, pa se često događalo, da se cele grupe ili delovi grupe više sa rada nisu povratili u logor. Ustaški stražari su jednostavno naveli, da su zatočenici pokušali da pobegnu, pa su ih morali da pobiju.

Logor je mogao da primi 3.500 do 4.000 ljudi. Često je bilo i mnogo više, posebno leti i u jesen kada je trebalo radne snage. Čim bi postalo tesno počinjale su masovne likvidacije. Najžešći su ustaški teror i klanja bili u god. 1941-1942. Cela godina 1943. i polovica 1944. godine protekla je u znaku relativnog zatišja, što znači da se masovni pokolji nad zatočenicima nisu vršili tako često i u tolikom opsegu, kao što su se vršili pre i posle toga vremena. Od septrembra 1944. do aprila 1945. dolaze opet veliki transporti u Jasenovac i likvidacije se u masama nastavljaju.

Logoraši su ubijani, najčešće, na Limanu koji je na levoj obali Save, zatim u Gradini (desna obala) gde u masovnim grobnicama leži preko 360.000 žrtava. Takođe na Graniku iznad Save, koji je nekada služio za pretovar robe sa šlepova… Grobove su morali sami sebi kopati. Ustaše su im izbijale zlatne zube, pa klali ili ubijali maljem. “To je trajalo katkad po čitavu noć. Žrtve su čekale u Glavnom skladištu ili u nekoj drugoj zgradi ili pod vedrim nebom. Pre polaska ustaše su ih skinule do gola. Zatim su im ruke svezali na leđima žicom, a onda ih privezane žicom jednog za drugog doterali na Granik. Ovde je žrtva morala da klekne, a ustaše su joj na ruke privezali težak železni teret u obliku koluta. Iza toga su udarili žrtvu maljem, čekićem ili tupom stranom sekire po glavi, trbuh često rasporili mesarskim nožem te bacili zatim u Savu”. /svedočenje Jovana Živkovića/.

“Ja sam bio zaposlen u Jasenovcu kao grobar od meseca decembra 1941. i znam, da sam sa nekim drugovima pokopao dnevno oko 200-300 žrtava. Ubijanje se vršilo na sledeći način: jame su bile veličine 3-8 m2. Dok smo mi kopali grobove, ustaše su s poručnikom Mujicom na čelu vršili ubijanja nad žrtvama, koje su bile vezane žicom. Ubijali su ih maljem, udarajući ih po slepoočnicama. Zatim su ubijali udarcima sekire po vratu. Nadalje su ubijali metanjem drvenih klinova u usta. Klin se stavio u usta okomito, a tada bi ustaša udario sekirom po bradi i klin je izlazio napolje na temenu”. /svedočenje Egona Bergera/.

U zimu 1941/42. godine neprekidno su vršena masovna ubistva. Na katolički badnjak, 24.12.1941, doterali su ustaše u Jasenovac oko 500 srpskih seljaka iz okolice. Ljubo Miloš, Matković Ivica i Joso Matijević odlučili su da pobiju ovu grupu nevinih ljudi i da tako “proslave” badnjak.
Februara 1942. godine završena je po nacrtu inž. Hinka Picilija, peć za spaljivanje ljudi. Ovaj ustaški oficir pobio je prethodno sve graditelje krematorija, a onda je počelo spaljivanje. Pretpostavlja se da je za tri meseca spaljeno oko 15.000 logoraša, pretežno žena i dece. Računa se da je u Jasenovcu, već u prvom periodu postojanja, smrt našlo oko 40.000 Roma-Cigana, koji su dovedeni sa područja tzv. NDH.

U Logoru su neprekidno ubijana deca. Prema svedočenjima, samo u leto 1942. godine zaklano je na Gradini, u nekoliko grupa, preko 400 dece, stare između 4 i 14 godina. I tako bez zastanka… Metodi ustaških zločinaca bili su surovi i svirepi, da svirepiji ne mogu biti. Predvodili su ih koljači Vjekoslav Maks Luburić, Ljubo Miloš, pop Miroslav Filipović, Ante Šarac, Ivica Brkljačić, Dinko Šakić, inž. Hinko Picili, Ivica Matković, Mirko Pavlović, Jakob Džal, a njima se pridružuje i grupa neposrednih logorskih krvnika, kao i svi oni koji su vodili Pavelićevu marionetsku državu.

Nastaviće se…

Slobodan Osmokrović

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here