Слободан Осмокровић: Јасеновац

Поделите:
Лелујају се влати трава на широком пољу јасеновачком. Зелене се и одсајај им је црвен…
Какав би други могао и бити над том бескрајном могилом што чува мир седам стотина хиљада некада људских живота, данас седам стотина хиљада људских смрти, у једном од најстрашнијих стратишта човечанства што се звало Коцентрациони логор Јасеновац.
А изнад равнице, изнад вода, изнад тих немих сведока, израстао је за вечност окамењени цвет што дубоко пусти корен у тле, на болна плећа оних безимених што ту остадоше. Латице му стреме ка Сунцу а према светлу и слободи у њима се уздижу оних седам стотина хиљада пари руку.
Кроз то пространство јасеновачко ходи се тихо, на прстима – да се нека стара рана не повреди. Јер, овде се умирало болно, преболно, сурово – од маља, каме, од конопца. Живот није вредео ни колико метак. По ужасима то је први, а по жртвама трећи концентрациони логор окупиране Европе, ратних година 1941-1945.
Према налазу Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, у Загребу од 15. новембра 1945. број 4547/45, комисија умереним решењем долази до закључка да је у току рата убијено у логорима Јасеновац између 500.000 до 600.000 људи, припадника свих народа с тла Југославије.
Најновија истраживања су врло блиска процени Земаљске комисије, а то је бројка од око 700.000 убијених људи. Целовита истраживања нису довршена, а у једном делу неће се никада ни моћи спровести. Ипак, аутентичне гробнице непобитно су сведочанство. Злочин у логорима Јасеновца није мањи ни под предпоставком да је сто хиљада људи мање убијено. (Радован Тривунчић: Јасеновац)
Не заборавља се, јер заборава нема, због оних седам стотина хиљада пари руку што су кроз латице каменог цвета пружене према Слободи.
                                          Све је ово наше:
                                          живи и мртви.
                                          Са њима у себи
                                          сунцу корачамо.
И док црвено одбљескају зелене влати трава са јасеновачких пространстава – заборава нема. Јер вечни ехо ових ширина, у који се слило седам стотина хиљада гласова, поручује : “Мртви живима очи отварају”.
Приредио : Слободан Осмокровић
Наставак следи…
Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here