Слободан Осмокровић: Сава Текелија

Поделите:

Хронолошки је његов живот изгледао овако:

1761. – рођен у Араду

1785. – дипломирао правне науке у Пешти

1786. – докторирао у Пешти

1790. – ступио у државну службу, учесник Темишварског сабора

1792-1798. – био секретар Угарске дворске канцеларије

1796. – покушао да оснује задужбину за школовање српске деце из Арада

1801. – напустио државну службу

1805. – објавио програм за обнову српске државе

1810. – основао фонд за награђивање најбољих проповедника

1838. – изабран за доживотног председника Матице спрске, у Пешти основао своју задужбину за помоћ даровитим сиромашним српским студентима – Текелијанум

1840. – све своје имање завештао Матици српској и Текелијануму

1842. – умро у Араду

У тексту који следи, описаћу најзначајније делове из живота Саве Текелије, наслањајући се на поједине године из горе наведеног хронолошког описа. Можда је мање познато да се Сава Текелија бавио интензивно питањем ослобађања српског народа од турске власти. Није му била страна помисао о пресељењу у Србију и подизању устанка, као ни истицање да он лично треба да буде владар ослобођених Срба, за шта је наводио да има подршку и Доситеја Обрадовића, угледног писца, устаничког министра просвете и заговорника рационалистичке мисли. Био је присталица Доситејеве идеје да је образовање главни покретач српског народа ка бољој будућности, а Доситеј је у њему видео једног од могућих састављача нове српске историје. Текелија је одржавао контакте са Петром Новаковићем Чардаклијом, трговцем, официром и дипломатом из времена Првог српског устанка, као и са Теодором Филиповићем, правником, професором Универзитета у Харкову, секретаром Правитељствујућег совјета и законодавцем.

Током 1805. године начинио је у Пешти географску карту српских земаља које су, по њему, обухватале Србију, Босну, Далмацију, Дубровник и Црну Гору. Kарту је штампао ћириличним писмом и неколико стотина примерака као поклон послао у Србију, док је нешто мање понео са собом када је 1811-1812. путовао у Русију ради решавања питања породичног наследства.

Најзначајније је, ипак, оно што је учинио као добротвор Матице српске, основане 1826. године у Пешти, и као оснивач Текелијанума. Теодор Павловић који је био секретар Матице, уредник њеног Летописа и главни замајац њеног рада у овом периоду, увидео је да ће без помоћи угледних и богатих Срба тешко моћи да од Матице српске начини јаку и поштовану установу на пољу српске културе. Због тога се обратио Сави Текелији који је 1833. године даровао Матици 100 форинти сребра, а она њему у част посветила другу свеску свог Летописа за 1833. годину. Павловић је успео да избором Текелије за доживотног председника на седници одржаној августа 1838. ову истакнуту личност потпуно веже за Матицу српску. Тиме почиње Текелијина ера у овој институцији у којој је покушао и да оснује комисију за језичка питања. Он је изричито захтевао да се Летопис придржава црквенословенског језика и старог правописа и био је заговорник крајњег конзерватизма у књижевним питањима. Живо је учествовао у раду Матице српске иако већ у дубокој старости, био је заинтересован за њен напредак, што је показивао доласком на седнице, и непрестаној финансијској помоћи. Мислио је, да Матица, треба да прерасте у Српску академију наука. Те 1838. године, одлучио је да све своје имање у вредности од 400.000 форинти сребра завешта у добротворне сврхе, а у Пешти је основао задужбину, “Заведеније” – касније названо Текелијанум, у којем је у почетку 12, а касније и више, студената имало бесплатно стан, огрев и нешто новца за годишње издржавање. Овај угледни племић је од Текелијанума желео да начини центар српског културног живота.

Тестаментом из септембра 1840. године целокупно своје имање оставио је Текелијануму, из којег ће излазити једна нова интелигенција која ће у српској култури одиграти значајну улогу. Имање се састојало од готовине у обвезницама, 40 ланаца земље, 9 кућа у Араду и 2 у Пешти, што је у оно време Текелијанум чинило најбогатијом задужбином у Аустријској монархији. Лична библиотека од 4.000 наслова са 9.000 томова предата је као поклон-збирка 1843. године Матици српској, где је постала један од темеља Матичине библиотеке, која је од тада једна од најзначајнијих установа ове врсте у српском народу. Овај велики мецена био је приложник књига и за Народну библиотеку у Београду.

Још за његовог живота почео се стварати култ личности Саве Текелије, чему је највише допринео Теодор Павловић преко својих Српских народних новина у Пешти. Сећање на Текелију одржавало се у културним и политичким круговима Срба у Угарској, а посебно и трајно у Матици српској. Умро је 21. ИX / 3. X 1842. године у Араду, а сахрањен је у цркви Св. Петра и Павла у овом граду.

Слободан Осмокровић

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here