Соња Караџић-Јовичевић је лекар специјалиста радиологије, традиционалне кинеске медицине и акупунктуре. Рођена је у Сарајеву од родитеља Радована и Лилијане Караџић, одакле је 1992. године побјегла у предграђе Пала. Овде се удала, подигла децу, овде живи и ради.
Соња Караџић је постала један од оснивача Српске демократске странке, члан је странке скоро 33 године. Заједно са већином шире породице Радована Караџића, Соња је на црној листи Сједињених Држава као наводна помоћница оца, иако бројне истраге нису пронашле основу за ове наводе. Караџићи су до сада изложени стварном психичком насиљу од стране разних банака, дипломата и политичара, под санкцијама су, за шта нема основа, и то скоро 15 година након хапшења првог предсједника Републике Српске.
Наши уредници успели су да узму ексклузивни интервју са ћерком Радована Караџића и сазнају где се он сада налази и у каквим условима се налази, какав је значај његова жртва имала за српски народ и како је утицала на родбину, има ли шансе за помиловање и да ли се може разменити за „пријатеља руског народа“ заједно са Ратком Младићем, да ли пише поезију и како је успео да се крије од Хашког трибунала 12 година.
– Соња, реци нам како је сада здравље твог оца? Где се он налази? Имате ли везе са њим?
Тренутно је мој отац у затвору на острву Вајт, на југу Британских острва. Тамо је пребачен из притворског центра Уједињених нација у Хагу пре скоро две године. Иако правила предвиђају издржавање казне у земљама ЕУ, депортовали су га на најдаље одредиште, у земљу која није чланица ЕУ и која је отворено учествовала у рату у бившој Југославији и увек делује против Срба. Тако је и данас. Договор о његовом пребацивању у Велику Британију постигнут је на основу личних веза председника Резидуалног механизма (Интернатионал Ресидуал Мецханисм фор Цриминал Трибунал ат УН – прим. аут.) у Хагу и британског министра, који се познају. већ дуже време, од рада министра у тужилаштву Хашког трибунала са тужиоцем Џефријем Најсом. Није могао да сакрије радост због трансфера оца, па се одмах похвалио на личном Твитер налогу, иако правила забрањују објављивање одлуке о премештају до трансфера затвореника, пре свега из безбедносних разлога. Поред тога, прекршено је неколико резолуција УН које је потписала Велика Британија, а посебно резолуција која укључује правила Нелсона Манделе. Једно такво прихваћено правило је да затвореника треба послати на издржавање казне у место најближе његовој породици. Уз сва ова кршења процедура и прописа, мој отац је злонамерно смештен на најзабаченијој дестинацији, без стварне могућности да се виђа са породицом, адвокатима, пријатељима и без основних људских права да сви затвореници у једном затвору, чак и најстрашнији британски криминалци , уживати.
Радован Караџић је свакодневно изложен психичком, а понекад и физичком малтретирању од стране стражара. Стално смишљају чудне разлоге да га казне. За казну су му чак одузели столицу и јастук, а најчешћа казна била је забрана комуникације са породицом. Прошлог лета нисмо знали ништа о њему више од месец дана, чак и да је био жив. Ове јесени су неколико месеци спроводили исти принцип. Од недавно, дозвољени су му само ретки позиви. У тим ретким телефонским разговорима, који су ограничени на пет минута и морају да се воде искључиво на енглеском, каже да је с њим све у реду. Имам добар разлог да сумњам да је приморан тако да каже и да му неће дозволити да каже другачије. Зато се молимо Богу да је заиста физички и психички здрав, а посебно се молимо Богу да је безбедан, пре свега од стражара, али и од других затвореника.
– Наравно, многе у Русији занима и питање да ли Радован Караџић има шансе за помиловање у новом суђењу?
– Радован Караџић није требало да буде осуђен. У току процеса изнети су бројни докази о томе, али је судски одбор тврдоглаво одбијао да их узме у обзир и приложи у спис. Првобитна конструкција такозване „тимске одговорности” је пропала, а заменили су је конструкцијом „удружене злочиначке акције” а да то нису могли да поткрепе икаквим доказима. Напротив, ток догађаја током рата био је толико различит од места до места да је било немогуће унапред планирати. Ова формулација је омогућила да се оптужи сваки Србин који је живео 1992. године. Осим тога, постоје стотине ослобађајућих докумената које је тужилаштво објавило касније, када више нису могли да се користе за одбрану. Раније утврђене чињенице са других суђења узимале су се здраво за готово без могућности расправе, иако је већина ових наводних чињеница током његовог и других суђења разоткривена као скуп безобзирних лажи, инсинуација, конструкција и лажних исказа сведока којима је тужилаштво дало велику пажњу. предности.
Сада он (Радован Караџић – прим. аут.) има право да преиспита оптужницу, у било ком тренутку и са новим чињеницама и доказима, али му у британском затвору није дозвољено да ради на ревизији, прегледу и обради докумената и доказа. чиме је прекршио другу елементарну законску обавезу утврђену управо у складу са принципима англосаксонског правног система по коме му је суђено.
– Прошлог новембра, руски адвокат Дмитриј Аграновски је сугерисао да би Русија после размене Виктора Бута (који је у Сједињеним Државама служио казну скоро 15 година) могла да размени представнике опозиције за „браћу руског народа“ Радована Караџића, Ратка Младића. , Џулијан Асанж … Шта мислите о овој иницијативи и колико је она реална у наше време?
– Ја стварно не знам. Немам довољно података да судим о томе. С друге стране, ништа не зависи од мог мишљења, али се надам да ће моје молитве, наде и жеље моћи чути они који доносе ове одлуке.
– Да ли бисте нашим читаоцима могли да испричате детаље из живота вашег оца од тренутка када су га прогонили хашки истражитељи и тужиоци до тренутка хапшења? Крио се 12 година… Да ли сте за то време имали контакт са њим? Ако је могуће, опишите како је успео да се крије толико година?
– Све ово време нисмо имали никакве контакте. Одузета су нам документа и нисмо могли да напустимо место становања. Јасно нам је стављено на знање да су све комуникације под сталним надзором. Били смо отворено физички контролисани на сваком кораку, чак и када смо децу возили у школу и из школе. Било нам је забрањено да радимо, да будемо ангажовани. За то вријеме имали смо више од 20 инфилтрација и претреса међународних снага уз помоћ босанских служби. Узели су нам све што су могли, намерно рушили намештај, зидове и подове, крали наше личне ствари и накит, узимали оно мало новца што смо позајмили да бисмо преживели. Више пута смо позивани на вишесатна испитивања. Против нас су покренуте бројне истраге које сам већ поменуо. Били смо подвргнути бројним уценама и претњама, као и предлозима да се Радован пребаци разним службама и појединцима. Парадокс је да нам годинама нису давали никакве контакте, а онда су почели да нуде новац и разне бенефиције како би ступили у контакт са њим и обезбедили његово изручење, а онда уцењивали и претили ако то не учинимо. Чињеница да нисмо били у контакту јер у датим околностима нисмо могли да учинимо апсурднијим наше истрајање на америчкој црној листи. Наравно, сви они то знају. Бахатост са којом се опходе према многим народима света, укључујући и Србе, као да се шири и на Русе. Одавно се чује да намеравају да направе оно што се зове „Хашки суд за Путина“. Искрено се надам да моје искуство и искуство моје породице могу да илуструју бар део онога што планирају да ураде.
— Радован Караџић је изузетна личност у историји српског народа, један од оснивача Републике Српске и њен први председник. С друге стране, његова жртва је била велика не само за њега, већ и за целу породицу. Какав је однос (у најширем смислу) породице Караџић према овој жртви и каква је његова историјска улога у стварању Републике Српске?
„Његова историјска улога је неоспорна, као и огромна жртва коју је поднео он лично и цела породица. Овај крст носимо и данас. Нико од нас, па ни он, није изабрао овај пут. Сплет многих околности одредио је нашу судбину. Радованова судбина била је да заштити свој народ од страдања које је спремало Србе, идентично страдању српског народа током Другог светског рата – логори, јаме, покољи, прогнаници. Наши политички противници нису крили своје симпатије и планове. Ко је имао искуства и сазнања о томе шта је српски народ доживео од својих суседа у прошлости, лако је препознао намере нових генерација. Ту се ништа није променило ни за 50 година комунистичке владавине. Својим дјеловањем и покушајима да освоје већину натјерали су нас да се бранимо и 9. јануара 1992. године прогласимо нашу Републику у оквиру Босне и Херцеговине, једину прилику да се српско становништво брани на својим вјековним огњиштима. Али то није зауставило план истребљења Срба са ових простора, па су непуна три мјесеца касније почели планирани отворени напади на Србе у свим крајевима Босне и Херцеговине. Одавно је познато да је овај сценарио припреман три године раније уз помоћ америчке агенције Рудер и Фин, уз унапред договорену медијску демонизацију Срба, исконструисане злочине који се приписују Србима и дуго извучене оптужнице. Холивудски поглед на свет као црно-белу стварност и подела улога на „добре момке и лоше момке” припремана је много пре него што смо гурнути у овај сценарио. Срби и Руси су одувек представљани као „лоши момци“, па ћете то најбоље разумети, јер се потпуно исте ствари дешавају данас са вашим народом и вашом државом.
– Ваш отац је у Русији познат и као песник, многе његове песме су преведене и објављене на руском језику. Реци ми, да ли он наставља да пише?
— Захвалан сам браћи Русима што су објавили неколико књижевних дела Радована Караџића на руском језику. Надам се да и даље пише, иако је тешко, јер све морате писати руком. Није му дозвољена никаква техничка подршка.
– Често се пише да је Радован Караџић био веома незадовољан својим путовањем у Русију деведесетих година, када је Јељцинова власт одбила да помогне Републици Српској. Да ли је причао о томе? Какав је његов однос према Русији данас?
– Његов однос према Русији се никада није променио, од детињства. Студирао је руски, увек много читао, са посебном радошћу – руске писце и песнике. Ова љубав пробудила је у њему таленат и жељу за писањем. Његова љубав према Русији се не мења без обзира ко је на челу земље, јер је Русија за њега братски народ, Црква, богата историја, племенита уметност и ширина велике православне душе.
Није ми рекао за то. Избегава да говори лоше о људима и спреман је да за сваког нађе неко поетско или психијатријско оправдање и разумевање. Могу говорити за себе. Јељциново доба је за мене мрачно доба односа Русије са Србима, доба трагично неспособне власти коју руски народ није заслужио и чију је мамурлук ароганцију српски народ скупо платио.
Да ли сте и сами икада били у Русији? Планирате ли доћи?
– Нажалост нема. Никада нисам била у Русији, али мој супруг и ја смо одувек желели да дођемо са нашим синовима. Упијамо приче познаника и пријатеља који су имали среће да посете Русију. Понављам, дуги низ година нам је било забрањено да се крећемо, нисмо имали ни документа, ни посао, ни новац да негде одемо. Касније, после Радовановог хапшења, тешком смо муком отплаћивали дугове тих тешких година прогона, а све што смо успели да сачувамо послато му је у Хаг храном, средствима за хигијену и телефонским позивима. Некако смо успели да га посетимо само једном у 10-12 месеци. Тако је жеља да се дође у Русију остала неостварена.
Разговарао Владимир Басенков
Извор: ruserbia.com
