Спиновано писмо са Фанара и Цетињски аутономаши: Како се јефтиним триком покушава замаскирати права намера

Поделите:

 

Текст писма са Фанара који је донео неколико растерећујућих и тачних информације – да Цариград признаје СПЦ у Црној Гори, да не признаје анатемисаног распопа Мираша Дедеића и да, бар у уводу, препознаје 4 епархије у Црној Гори које припадају СПЦ, и поред тога, код иоле црквенијих људи није оставио потпуно позитиван утисак. Те опште уводне чињенице и истине знао је свако и да Патријарх Вартоломеј није писао «своје» писмо дон Милу Ђукановићу. Писмо са Фанара је дакле и поред пар истинитих информација познатих свима, због многих других неистина и провидних спинова у њему, постало још једно откривање аутономашких наручилаца са Цетиња. Скоро све у том спинованом писму, осим тих неколико уводних тачних констатација, претставља ново ширење неистина и отворено бацање сумње на његове праве циљеве. Једном речју, наручени текст писма са Фанара је у много чему потпуно бесмислен, црквено нетачан и са елементима позоришне представе за лоше упућене.

Осим тога, реч Патријарха Вартоломеја и када нешто тачно тврди, данас нема ранију тежину. Његова реч у православном свету је после неканонског упада на територију Московске Патријаршије у Украјини, изгубила пуно од свог кредибилитета. Недавно је исти Патријарх Вартоломеј у Украјини признавао само канонску и аутономну УПЦ Московске Патријаршије, а украјинске расколнике називао самозванцима и анатемисаним лицима. Данас исти Цариградски Патријарх прича потпуно супротне приче па анатемисане украјинске расколнике са љубављу грли и прихвата као своје, док канонску Цркву у Украјини отворено гони преко његових пулена из Кијева.

Оно што на почетку оштром погледу одмах упада у очи је то да је текст фанарског писма по садржају у потпуности наручен од црквеноаутономашких и црногорствујућих кругова са Цетиња. Оних аутономашких и црногорствујушчих кругова који су скоро до непристајања алергични на било које помињање српства у питању Православне Цркве у Црној Гори, што исти називају змијским отровом етнофилетизма, али који су истовремено одушевљени на наметање црногорства у исто то питање, са лицемерним образложењем да то онда већ и није етнофилетизам већ мудрост преживљавања у тешким околностима. Национални критеријум, који иначе никако не би смео бити првенствујући у Цркви Христовој, њима је дакле одбојан само ако се србује, али им је у исто време мио и драг, ако се црногорствује. Зато је текст писма Патријарха Вартоломеја у старту толико провидан и аматерски наручен. Наручен управо из оних разлога који многи у СПЦ у последње време виде као дугорочно припремање терена за неко будуће тражење аутономије Православне Цркве у Црној Гори, на челу са вазда аутономије гладним митрополитом Амфилохијем као архиепископом. Све то у суштини јесте само прозирни, додатни, организовани и оркестрирани притисак на Патријарха Иринеја, Свети Синод и Сабор Епископа СПЦ да се у, по црногорске аутономаше са Цетиња, неком повољном тренутку будућности, изађе у сусрет недосањаним и пустим црногорским и властољубивим сновима цетињског владике Амфилохија и његових поповско-прорежимских саветника са Цетиња и Подгорице. У оркестар ове давно прозрене гусларско-племенске пропаганде са Цетиња, овога је пута на жалост увучен чак и сам Васељенски Патријарх.

Пре свега, у СПЦ у Црној Гори не постоји Свештена Митрополија Црногорска о којој по наруџби пише и измишља Патријарх Вартоломеј, већ Свештена Митрополија Црногорско-приморска. Негација канонске и свеправославне титуле Митрополије Црногорско-приморске на жалост није оригинално фанарска већ Цетињска, јер у писму наведена и потпуно измишљена Свештена Митрополија Црногорска, постоји углавном у усменим медијским наступима црногорствујућег Митрополита Амфилохија који свесно, намерно и супротно Уставу СПЦ, себе у усменим јавним наступима најчешће титулише само као Митрополит Црногорски, избацујући реч Приморски. Такво титулисање Митрополије са Цетиња није у складу ни са ранијим исправним титулисањима које је Патријарх Вартоломеј користио када је писао писма око Православне Цркве у Црној Гори. Доказ наручености Вартоломејевог писма на првом месту јесте управо то дување у црногорске, аутономашке, националне и државне дипле као и избегавање коришћења канонског назвања Митрополије прописаног Уставом СПЦ. Назвања које је Вартоломеј раније врло тачно и прецизно користио за Митролполију Црногорско-приморску а коју је сада по наруџби са Цетиња напрасно почео да «заборавља» и скраћује за реч – Приморска. Ово не демистификује толико нарученог писца са Фанара колико разобличава упорне понављаче и очигледне тајне наручиоце такве црквено противуставне формулације са Цетиња. Чак и ред речи у нарученом писму са Фанара, при титулисању одређене Цркве, потпуно је амфилохијевски а текст је толико пун провидно наручених спинова да се рука митрополита Амфилохија види у скоро сваком слову написаног писма.

На пример, чист је амфилохијесвко-аутономашки спин али и његов изузетно трагикомични промашај да Цариград у Црној Гори као једину канонску православну јурисдикцију препознаје ону под надлежношћу Високопреосвећеног Митрополита Црногорског Амфилохија. Колико знају иоле обавештенији православни хришћани чак и у џунглама Африке, Високопреосвећени Митрополит Црногорско-приморски Амфилохије је надлежни архијереј само јужног дела Црне Горе и само ту он има православну, канонску и надлежну јурисдикцију. Остали и већи део Црне Горе није под његовом надлежношћу, како сам себи преко Фанара аутономашки намешта давно прочитани митрополит Амфилохије. Тај већи део Црне Горе је под јурисдикцијом тројице других православних, канонских и надлежних епископа: Будимљанско-никшићког Јоаникија, Милешевског Атанасија и Захумско-херцеговачког и приморског Димитрија. Патријарх Вартоломеј се провидно и по наруџби са Цетиња и овде направио неинформисан а Митрополија са Цетиња је хитро и без икакве исправке објавила наручену фанарску неистину и бесмислицу, претстављајући цело писмо као неки велики тријумф. Али само пирови тријумф бесмисла племенске и незреле црногорштине. Свакако, јасно је да се ради о нарученој шлагер аутономашкој песми са Цетиња у врло аматерској изведби Фанара. Таквом бесмисленом подвалом и неистином у писму са Фанара, демистификовали су се и Цетиње и Фанар, и наручиоц и пошиљаоц писма. На тај начин јавно су и писмено потврђене све вишегодишње основане сумње за аутономашке претензије митрополита Амфилохија као и аутономашке жеље његових појединих незнавених милогорских саветника у свештеничкој мантији. Све у циљу да створе неку аутономну Цркву у Црној Гори лабаво везану за Београд и да митрополит Амфилохије коначно постане поглавар неке, макар аутономне, Митрополије Црногорске. Овог пута под фирмом и лошом маском бриге за устројство Цркве као и заштиту њене заиста угрожене имовине.

Посебно је испод сваког људског, црквеног и научног достојантва то ниподаштавање осталих канонских епископа и канонских епархија СПЦ у Црној Гори, које Патријарх Вартоломеј у том делу писма уопште није ни поменуо. За Фанар као да одједном и не постоје Епископ Јоаникије, Епископ Атанасије и Епископ Димитрије, иако њих тројица држе више од 60 процената канонске територије СПЦ у Црној Гори. Цариград њих, по провидном спину «жеља и честитки» са Цетиња уопште и не спомиње али зато већ препознаје неку наручену, непостојећу и митрополитом Амфилохијем недосањану јединствену (?!) (читај аутономну) канонску православну јурисдикцију. Јурисдикцију под надлежношћу јединственог (?!) поглавара те недосањане и замишљене аутономне црквене територије, на челу са јединственим црногорствујућим медијским манипулатором својим и туђим титулама – Митрополитом Амфилохијем. Такав небивали аматеризам у објављивању нечијих јефтиних аутономашких намера и приличи данашњем неопапистичком Фанару, као и лошим саветницима међу свештенством које окружује већ остарелог митрополита црногорско-приморског Амфилохија.

Тек је ноторна неистина и трагикомичан аутономашки спин кад Васељенски Патријарх изјави да је јединствени тамошњи каноснки Јерарх наш брат Амфилохије. Да ли се смејати или плакати, после овакве лажи и јефтиног спина? Зар тај дупли аутономашки притисак на Патријарха Иринеја и Сабор СПЦ, тај неуспели дупли спин пас Фанар-Цетиње, дечки из Вартоломејевог и Амфилохијевог окружења нису умели одиграти иоле ментално урачунљивије? Колико ти људи само требају бити необично антиталентовани за спиновање па да се само једним кратким писмом тако недвосмислено офирају. Да шапну Патријарху Вартоломеју идеју да овај прескочи цела три канонска епископа, главом и брадом, а да у први план избаци недосањаног архиепископа неке замишљене аутономне Православне Цркве у Црној Гори, и његовог школског другара из Италије, митрополита Амфилохија. Не треба веће потврде о тајном, па потом јавном, и сада већ синхронизованом, али истовремено и аматерском фанарско-цетињском константном притиску на Патријарха Иринеја и Сабор СПЦ да се Амфилохију једног дана изађе у сусрет за жељену му Аутономну Цркву.  Пролупалим Амфилохијевим саветницима са Цетиња и одређеним подгоричким свештеним пријатељима дон Мила Ђукановића, и не треба већа бламажа од ове. Толика количина неинтелигенције и јесте својствена ситним дошаптачима Шкаљарско-Кавачке племенске свести. Толико су се јадни спетљали у причи са Фанаром и толико провидно испиновали целу ствар, да је то права трагикомедија. 

У нарученом писму са Фанара ни овога пута није прескочено да се понизи СПЦ као и остали део Православља јер је Патријарх Вартоломеј поново показао своје нескривене неопапистичке намере да сам прекраја нечије архијерејске титуле и канонска назвања целих територија. Мада по наруџби али опет неопапистички. И слепцима је јасно да је све то одрађено у договору са митрополитом Амфилохијем који и сам већ годинама и са уживањем свесно и намерно прекраја своје и туђе титуле како му се «аутономно» ћефне. Међутим, овога пута све је изведено у посебно велепацерском духу. Цариградски Патријарх Вартоломеј је у свом нарученом писму такође, додатно и јавно, кроз формулацију наш љубљени народ Црне Горе само још једном показао своје константне неопапистичке тежње да све православце у свету сматра својим стадом, који су без њега, по његовој наопакој фанраској еклисиологији, изгубљене овце без пастира. Међутим, од када је то за Вартоломеја верни народ у Црној Гори постао преко ноћи наш љубљени народ, то вероватно зна само Патријарх Вартоломеј сам.

После овако лоше изведене спин акције и катастрофално одиграног провидног дуплог паса Фанар-Цетиње, све је јасније и зашто је митрополит Амфилохије на последњем Сабору СПЦ тако здушно бранио америчког човека у СПЦ, повременог дарвинисту, константног фанариоту и хоћу-нећу хулитеља Светог Саве и каноничности његове аутокефалије, епископа Максима. Тако су се карте по Промислу Божијем јасно послагале, да јасније не може бити.

Желимо после свега на крају поручити и појединим свештеничким круговима са Цетиња и појединим свештеним пријатељима дон Мила из Подгорице – оци, џабе сте кречили и џабе спиновали. Не помаже вам у вађењу из црногорствујућег племенског блата у које сте упали, ни фанарски неопапизам, ни црногорско лукаво подметање кукавичијих јаја на туђе адресе, ни недосањани митрополитов сан о аутономији неке већ замишљене и џабе подметнуте Митрополије Црногорске. Сан остаје сан. Тако близу, а тако далеко …

Екипа Видовдана

  

    

Поделите:

3 Коментари

  1. По неким информацијама обавештених људи, Митрополит Амфилохије је на последњој седници Св. Синода 26. јуна 2019. у Београду тражио од Патријарха Иринеја и Архијереја СПЦ чланова Синода, да се више не спомиње српство приликом писања Саопштења СПЦ из Београда, када се прича о Православној Цркви у Црној Гори. Такође, кажу ти обавештени људи да је затражио да се не користе ни речи “српски народ” у тим Саопштењима. Изгледа да Митрополит Амфилохије још само није тражио да сам пише сва Саопштења Синода и СПЦ у вези Црне Горе, а остали само да потпишу?! Све то говори колико је Митрополит Амфилохије изгубио компас.

  2. Naizgled isto ali nije: Mitropolija crnogorsko primorska jasno kaže o čemu se radi – o teritoriji. Mitropolija crnogorska se ipak odnosi na narod (!) crnogorski. Ako sam u pravu onda je ovo loša rabota: uvod u Neodvisnu crnogorsku crkvu. Voleo boh da pročitam šta o ovakvom tekstu kaže Mitropolija (crnogorsko- primorska): iz pera o.Jovana Plamenca ili o.Velibora Džomića

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here