СПОМЕНИК ЂЕНЕРАЛУ ДРАЖИ У БИЛЕЋИ и Титов партијски џихад против Срба

Реаговање Светозара Црногорца, потпредседника Удружења Херцеговаца у Србији, на срамну пашквилу Б. Јакшића у "Политици"

Поделите:

Скоро две деценије, на многим телевизијама и разним новинама, слушамо и читамо идеолошке и углавном политикантско-пропагандне лекције новинара у пензији Бошка Јакшића. Лако је уочити да у већини његових текстова доминира антисрпски приступ, потпуно усклађен са западном   високог америчког званичника, по коме „Србин, никада и нигде у западним медијима, не сме бити жртва, него увек и само – злочинац“! Ова изјава доживела је драстичну примењеност за време последњег рата у Хрватској и БиХ, као и током „хуманитарне интервенције“ НАТО разарања Србије. Она је, у разном варијацијама, актуелна и данас, пре свега на Западу, као и нашем окружењу, али и у Србији код појединаца и појединих организација има комотан и високопрофитан статус.

       Овакве асоцијације су скоро неизбежне када се прочита текст  Чича из Билеће, објављен недавно у Политици (у рубрици Погледи) из пера Б. Јакшића.     Сам наслов зрачи цинизмом и презиром генерала Драже Михаиловића, а после његе следе, од овог аутора сасви очекиване идеолошке лекције о много чему, о историји, о национализму, пре свега о српском, о ратовима, о партизанима као анђелима и четницима као сотонама, о идеологији итд. Његове лекције не смеју бити сумњиве, он не промишља своје тврдње, он једноставно арбитрира и своје судове пласира као последњу реч логике и знања.

После оваквог текста и Јакшићевих  теза  и аксиома у њему, читалац се мора запитати откуд српском патријарху право на мишљење, а није консултовао Бошка Јакшића?! Откуд право председнику Републике Српске да износи своје ставове које није одобрио Бошко Јакшић?! Заиста је за сваку осуду Виши суд у Београду који је рехабилитовао Дражу Михаиловића, а један Бошко Јакшић не прихвата ту одлуку!

       Најпогубнији закључак који намеће текст Б. Јакшића је да је народ Билеће, односно Херцеговине, у најмању руку глуп, мрачан, реакцинаран, малтене малоуман, пошто дозвољава и жели да се подигне споменик Дражи Михаиловићу. А при том, што је недопустиво, нису тражили дозволу од Бошка Јакшића!   То је, заиста, „скретање са Титовог пута“ који, како се деценијама тврдило, „нема алтернативу“!

       Но, није тешко разумети арбитражe, огорчењa и упозорењa ове идеолошке лекције Б. Јакшића. Он је, бесумње, искусан, образован и способан новинар високе писменоати, што је данас, нажалост, све ређи случај. Али све се то губи пред идедолошко- пропаганндним тенденцијама или пред политичком ипрограмираности од које и наручилац и аутор имају корист. При том се лако жртвује истина, а нужно промишљање стварности дође као сувишно оптерећиваље. Чињенице могу бити једино у служби истине, а идеолошке магле и политикантске  сплачине само су слушкиња пропаганде, што доказује и текст Чича из Билеће.

       Пошто Бошко Јакшић потпуно игнорише трагичну стварност Херцеговине, дакле и Билеће, да  видимо шта је то дубоко угравирано у колективно памћење српског народа тог краја,  током Другог светског рата.

       Пошто партизане третира као Титове анђеле, а четнике као злочинце и издајице, нека Бошко Јакшић наведе макар једну општину у источној Херцеговини коју су ослободили партизани и од кога су је ослобидили? Нека наведе колико су ти партизани ликвидарали окупаторских војника, а колико Срба? Колико су Немаца побили на митологизованој Сутјесци!?  Шта ради Врховни штаб у пећини у Дрвару? Откуд тамо? Откуд партизанске јединице из Србије у Херцеговини почетком 1942?  Ко је тамо послао Краљевачки одред под вођством Павла Јакшића, касније генерала и познатог стрчњака техничких наука? Откуд тамо Ужички одред, под вођством Николе Љубичића, касније омиљеног Титовог генерала? Можда нису имали потребе да се боре против Немаца у Србији! А против кога су се борили у Херцеговини? Није позната ниједна њихова борба против усташа и Немаца у Херцеговини. Против кога су се борили на Гату, важној стратешкој коти за одбрану од усташа из злогласне Фазлагића куле. Ти Титови одреди из Србије борили су се искључиво против Срба, односно четничких бораца против усташа и Немаца! Само на Гату погинуло је око 70 младића из Србије и приближно толико српских бораца из Гацка и околине. Ту је погинула и Анђа Ранковић. Откуд она ту? Шта ради у Херцеговини Петар Драпшин из села Турије код Србобрана? Шта ће Коча Поповић у Херцеговини или Босанском Грахову које су четници (међу њима је била и мајка Гаврила Принципа) одбранили од страшне офанзиве Кочиних, односно Титових партизана. Касније командант Прве пролетерске извештава свог врховног, да су у Грахову и околини запленили много хране и велики број стоке. Од кога? Нису ваљда од усташа и Немаца!

       Од похода поменутих партизански одреда из Србије, наравно и домаћих партизана, остали су трагични трагови, многобројне српске жртве и опустошена српска устаничка места Херцеговине. Поменимо трагичну судбину устаничког села Казанци из кога је свештеник Радојица Перишић први организовао Србе за борбу против усташа. Можда је и то, по логици Бошка Јакшића, недопустив злочин? Не мисли ваљда поменути новинар да су Срби из Херцеговине заборавили Титов партијски џихад против Српске православне цркве!? Нису, нису заборавили ни многобројна „пасја гробља“ у Херцеговини и широм Црне Горе. Нису заборавили ни такозвана „лева скретања“  (партизанске злочине), ни „класну борбу“ против такозваних кулака. Откуд, бре, кулаци, дакле велепоседници, у сиромашној Херцеговини!? И на крају да нагласимо, не ширећи бескрајни „инвентар тужних ствари“ највећи партизански злочин извршен непосредно после завршетка рата. На малом простору, између Калиновика, Зеленгоре, Миљевине и Гацка, партизани су, за пар недеља, ликвидирали око 20 000 младих четника из Србије, углавном из Смедерева, Ваљева, Краљева, Чачка и Ужица. Рат је био завршен. Млади четници су се предали и положили оружје. Партизане није спречавала никаква ратна етика да их масовно ликвидирају над јамама, литицама, понорима и и другим сломивратима. Њихове кости су, углвном, и данас у тим недоступним масовним гробницама. Нека Бошко Јакшић наведе неки сличан четички или било чији масовни злочин почињен за тако кратко време!

       Можда своја недела правдају обавезујућим договором са Немцим, који су Вакуфу, по Титовом налогу потписали Коча Поповић, Петар Велебит и Милован Ђилас? Можда их обавезије и договор Моше Пијаде и  усташе Мила Будака о заједничкој борби против Срба, потписан у Сремској Митровици. А зна се ко је први у Србији и у Херцеговини почео ослободилачку борбу! За то време Титови партизани су играли фудбал са Немцима у Београду и Чачку (ваљда је Бошко Јакшић видео те фотографије), чекајући директиве из Коминтерне!

       Врхунац цинизма Бошка Јакшаћа је што реку Дрину означава као муслиманску „Плаву гробницу“, вређајући српске жртве из Првог светског рата. Тачно је да је Дрина носила многе жртве, наравно и муслиманске, али су су Срби сигурно најбрјније жртве у њеним таласима. На крају, ко то Бошку Јакшићу изброји 100 000 муслиманских жртава од стране четника, где то прочита!? Нажалост, истина за овог новинара није и врховни императив. Без обзира на  његове занатске вештине, овакво лекцијашко новинарство може изазивати само огорчење код упућених читалаца. А то огорчење и ја, као редован и пажљив читалац Политике преко четердесет година, могу, бар једном, јавно исказати.

Светозар Црногорац, потпредседник Удружења Херцеговаца у Србији

Поделите:

1 коментар

  1. Мој „сукоб“ са Бошком Јакшићем, колумнистом листа „Политика“, имао сам (мислим) почетком 2014. године. Он је тада описао опсаду Сарајева, приказао свакодневне недаће грађана и све то успоредио са опсадом Лењинграда у Другом свјетском рату. Јакшић је за опсаду оптужио зле локалне Србе који по висовима изнад града чине невиђену штету и наносе страх и патњу мирним и безазленим грађанима! Покушао сам да му „реплицирам“ али мој коментар администратор „Политике“ није објавио. Дакле, још прије више од пет година запазио сам његов антисрпски наступ. Јакшић је писао о „опсади“ Сарајева а да није познавао основне чињенице и стање на терену. Као прво, није му познато да су земљишни посједи (грунт и катастар) око Сарајева у својини Срба, почев од Блажуја и Врела Босне (Илиџа, па ка сјеверу до), Отеса, Доглада, Рајловца, Забрђа, Семизовца, Вогошће, Радова, Биоска, Хреше, Козје ћуприје (на истоку) па до Требевића (на југу), Златишта, Миљевића, Лукавице (данас Источно Сарајево), Војковића , Крупца и Игмана (испод којег је Блажуј, одакле смо „кренули“). Јер град Сарајево је у котлини испод набројаних мјеста, у којима су у великој већини живјели Срби! Друго, што бандоглави Јакшић не зна јесте чињеница да су обе сукобљене стране имале своје линије одбране, тако да се из Сарајева није могло изаћи или ући без контроле „бранилаца Сарајева“. Не само Јакшић – многи не знају, да су тзв. Хрвати из Сарајева излазили и улазили, преко Илиџе, Блажуја и Раковице читаво вријеме рата! За сво то вријеме „опсаде“ у Сарајево је било преко 120 логора за Србе, од којих је већина била у личној својини! Нарочито је био злокобан логор у касарни „Виктор Бубањ“, али и други. Процјена је да је у Сарајеву убијено преко осам хиљаба Срба, о чему јевише истраживао проф. др Миливоје Иванишевић; ОВДЈЕ: https://rs-lat.sputniknews.com/analize/201903251119256958-srbi-sarajevo-komisija-stradali-medjunarodna-banjaluka-republika-srpska-/ Ово Јакшић не зна, или неће да зна!?
    РТВ Сарајево је почетком маја 1992.године уживо преносила договорени излазак колоне ЈНА из Сарајева. У Добровољачкој улици колона је нападнута и прекинута, када је погинуло 42 припадника ЈНА. Јер су били „легитимна мета“ хуманих грађана града Сарајева! То је била јасна порука свим Србима у БиХ да им се „не пише добро“, исто као 1941-45.г. То Јакшић не зна!?
    Исцениране Маркале 1 и 2, и страдање грађана Сарајева у улици Васе Мискина, у реду за хљеб, приписани су варварским Србима, иако многи свјетски стручњаци сматрају те инциденте као немогуће, да нису урађени од стране Срба. То Јакшића не зна, не занима га!?
    Према томе, писање Бошка Јакшића, његови ставови и поруке ме не изненађују и потписујем сваку ријеч Светозара Црногорца, члана Удружења Херцеговаца у Србији. Према мом суду таквих јакшића има још – нису далеко од њега познати Лазански и Дрецун. Интересантно је да су оба чланови СНС-а, а Лазански „ускочи“ у српску дипломатију!? Ова тројка имају знање, убојито пишу, али им недостаје национални набој, емпатија према сопственом народу. На крају, Бошко Јакшић би требао да прочита мемоаре Павла Јакшића, Над успоменама 1 и 2, и да на његовом гробу затражи опрост и помиловање за све будалаштине које је написао против српског народа. Дакле, мемоаре Павла Јакшића а не глупости Владимира Арсенијевића (Enjoy Sarajevo; OVDJE: http://www.politika.rs/sr/clanak/38997/Pogledi-sa-strane/Enjoy-Sarajevo

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here