SPOMENIK ĐENERALU DRAŽI U BILEĆI i Titov partijski džihad protiv Srba

Reagovanje Svetozara Crnogorca, potpredsednika Udruženja Hercegovaca u Srbiji, na sramnu paškvilu B. Jakšića u "Politici"

Podelite:

Skoro dve decenije, na mnogim televizijama i raznim novinama, slušamo i čitamo ideološke i uglavnom politikantsko-propagandne lekcije novinara u penziji Boška Jakšića. Lako je uočiti da u većini njegovih tekstova dominira antisrpski pristup, potpuno usklađen sa zapadnom   visokog američkog zvaničnika, po kome „Srbin, nikada i nigde u zapadnim medijima, ne sme biti žrtva, nego uvek i samo – zločinac“! Ova izjava doživela je drastičnu primenjenost za vreme poslednjeg rata u Hrvatskoj i BiH, kao i tokom „humanitarne intervencije“ NATO razaranja Srbije. Ona je, u raznom varijacijama, aktuelna i danas, pre svega na Zapadu, kao i našem okruženju, ali i u Srbiji kod pojedinaca i pojedinih organizacija ima komotan i visokoprofitan status.

       Ovakve asocijacije su skoro neizbežne kada se pročita tekst  Čiča iz Bileće, objavljen nedavno u Politici (u rubrici Pogledi) iz pera B. Jakšića.     Sam naslov zrači cinizmom i prezirom generala Draže Mihailovića, a posle njege slede, od ovog autora sasvi očekivane ideološke lekcije o mnogo čemu, o istoriji, o nacionalizmu, pre svega o srpskom, o ratovima, o partizanima kao anđelima i četnicima kao sotonama, o ideologiji itd. Njegove lekcije ne smeju biti sumnjive, on ne promišlja svoje tvrdnje, on jednostavno arbitrira i svoje sudove plasira kao poslednju reč logike i znanja.

Posle ovakvog teksta i Jakšićevih  teza  i aksioma u njemu, čitalac se mora zapitati otkud srpskom patrijarhu pravo na mišljenje, a nije konsultovao Boška Jakšića?! Otkud pravo predsedniku Republike Srpske da iznosi svoje stavove koje nije odobrio Boško Jakšić?! Zaista je za svaku osudu Viši sud u Beogradu koji je rehabilitovao Dražu Mihailovića, a jedan Boško Jakšić ne prihvata tu odluku!

       Najpogubniji zaključak koji nameće tekst B. Jakšića je da je narod Bileće, odnosno Hercegovine, u najmanju ruku glup, mračan, reakcinaran, maltene malouman, pošto dozvoljava i želi da se podigne spomenik Draži Mihailoviću. A pri tom, što je nedopustivo, nisu tražili dozvolu od Boška Jakšića!   To je, zaista, „skretanje sa Titovog puta“ koji, kako se decenijama tvrdilo, „nema alternativu“!

       No, nije teško razumeti arbitraže, ogorčenja i upozorenja ove ideološke lekcije B. Jakšića. On je, besumnje, iskusan, obrazovan i sposoban novinar visoke pismenoati, što je danas, nažalost, sve ređi slučaj. Ali sve se to gubi pred idedološko- propaganndnim tendencijama ili pred političkom iprogramiranosti od koje i naručilac i autor imaju korist. Pri tom se lako žrtvuje istina, a nužno promišljanje stvarnosti dođe kao suvišno opterećivalje. Činjenice mogu biti jedino u službi istine, a ideološke magle i politikantske  splačine samo su sluškinja propagande, što dokazuje i tekst Čiča iz Bileće.

       Pošto Boško Jakšić potpuno ignoriše tragičnu stvarnost Hercegovine, dakle i Bileće, da  vidimo šta je to duboko ugravirano u kolektivno pamćenje srpskog naroda tog kraja,  tokom Drugog svetskog rata.

       Pošto partizane tretira kao Titove anđele, a četnike kao zločince i izdajice, neka Boško Jakšić navede makar jednu opštinu u istočnoj Hercegovini koju su oslobodili partizani i od koga su je oslobidili? Neka navede koliko su ti partizani likvidarali okupatorskih vojnika, a koliko Srba? Koliko su Nemaca pobili na mitologizovanoj Sutjesci!?  Šta radi Vrhovni štab u pećini u Drvaru? Otkud tamo? Otkud partizanske jedinice iz Srbije u Hercegovini početkom 1942?  Ko je tamo poslao Kraljevački odred pod vođstvom Pavla Jakšića, kasnije generala i poznatog strčnjaka tehničkih nauka? Otkud tamo Užički odred, pod vođstvom Nikole Ljubičića, kasnije omiljenog Titovog generala? Možda nisu imali potrebe da se bore protiv Nemaca u Srbiji! A protiv koga su se borili u Hercegovini? Nije poznata nijedna njihova borba protiv ustaša i Nemaca u Hercegovini. Protiv koga su se borili na Gatu, važnoj strateškoj koti za odbranu od ustaša iz zloglasne Fazlagića kule. Ti Titovi odredi iz Srbije borili su se isključivo protiv Srba, odnosno četničkih boraca protiv ustaša i Nemaca! Samo na Gatu poginulo je oko 70 mladića iz Srbije i približno toliko srpskih boraca iz Gacka i okoline. Tu je poginula i Anđa Ranković. Otkud ona tu? Šta radi u Hercegovini Petar Drapšin iz sela Turije kod Srbobrana? Šta će Koča Popović u Hercegovini ili Bosanskom Grahovu koje su četnici (među njima je bila i majka Gavrila Principa) odbranili od strašne ofanzive Kočinih, odnosno Titovih partizana. Kasnije komandant Prve proleterske izveštava svog vrhovnog, da su u Grahovu i okolini zaplenili mnogo hrane i veliki broj stoke. Od koga? Nisu valjda od ustaša i Nemaca!

       Od pohoda pomenutih partizanski odreda iz Srbije, naravno i domaćih partizana, ostali su tragični tragovi, mnogobrojne srpske žrtve i opustošena srpska ustanička mesta Hercegovine. Pomenimo tragičnu sudbinu ustaničkog sela Kazanci iz koga je sveštenik Radojica Perišić prvi organizovao Srbe za borbu protiv ustaša. Možda je i to, po logici Boška Jakšića, nedopustiv zločin? Ne misli valjda pomenuti novinar da su Srbi iz Hercegovine zaboravili Titov partijski džihad protiv Srpske pravoslavne crkve!? Nisu, nisu zaboravili ni mnogobrojna „pasja groblja“ u Hercegovini i širom Crne Gore. Nisu zaboravili ni takozvana „leva skretanja“  (partizanske zločine), ni „klasnu borbu“ protiv takozvanih kulaka. Otkud, bre, kulaci, dakle veleposednici, u siromašnoj Hercegovini!? I na kraju da naglasimo, ne šireći beskrajni „inventar tužnih stvari“ najveći partizanski zločin izvršen neposredno posle završetka rata. Na malom prostoru, između Kalinovika, Zelengore, Miljevine i Gacka, partizani su, za par nedelja, likvidirali oko 20 000 mladih četnika iz Srbije, uglavnom iz Smedereva, Valjeva, Kraljeva, Čačka i Užica. Rat je bio završen. Mladi četnici su se predali i položili oružje. Partizane nije sprečavala nikakva ratna etika da ih masovno likvidiraju nad jamama, liticama, ponorima i i drugim slomivratima. Njihove kosti su, uglvnom, i danas u tim nedostupnim masovnim grobnicama. Neka Boško Jakšić navede neki sličan četički ili bilo čiji masovni zločin počinjen za tako kratko vreme!

       Možda svoja nedela pravdaju obavezujućim dogovorom sa Nemcim, koji su Vakufu, po Titovom nalogu potpisali Koča Popović, Petar Velebit i Milovan Đilas? Možda ih obavezije i dogovor Moše Pijade i  ustaše Mila Budaka o zajedničkoj borbi protiv Srba, potpisan u Sremskoj Mitrovici. A zna se ko je prvi u Srbiji i u Hercegovini počeo oslobodilačku borbu! Za to vreme Titovi partizani su igrali fudbal sa Nemcima u Beogradu i Čačku (valjda je Boško Jakšić video te fotografije), čekajući direktive iz Kominterne!

       Vrhunac cinizma Boška Jakšaća je što reku Drinu označava kao muslimansku „Plavu grobnicu“, vređajući srpske žrtve iz Prvog svetskog rata. Tačno je da je Drina nosila mnoge žrtve, naravno i muslimanske, ali su su Srbi sigurno najbrjnije žrtve u njenim talasima. Na kraju, ko to Bošku Jakšiću izbroji 100 000 muslimanskih žrtava od strane četnika, gde to pročita!? Nažalost, istina za ovog novinara nije i vrhovni imperativ. Bez obzira na  njegove zanatske veštine, ovakvo lekcijaško novinarstvo može izazivati samo ogorčenje kod upućenih čitalaca. A to ogorčenje i ja, kao redovan i pažljiv čitalac Politike preko četerdeset godina, mogu, bar jednom, javno iskazati.

Svetozar Crnogorac, potpredsednik Udruženja Hercegovaca u Srbiji

Podelite:

1 komentar

  1. Moj „sukob“ sa Boškom Jakšićem, kolumnistom lista „Politika“, imao sam (mislim) početkom 2014. godine. On je tada opisao opsadu Sarajeva, prikazao svakodnevne nedaće građana i sve to usporedio sa opsadom Lenjingrada u Drugom svjetskom ratu. Jakšić je za opsadu optužio zle lokalne Srbe koji po visovima iznad grada čine neviđenu štetu i nanose strah i patnju mirnim i bezazlenim građanima! Pokušao sam da mu „repliciram“ ali moj komentar administrator „Politike“ nije objavio. Dakle, još prije više od pet godina zapazio sam njegov antisrpski nastup. Jakšić je pisao o „opsadi“ Sarajeva a da nije poznavao osnovne činjenice i stanje na terenu. Kao prvo, nije mu poznato da su zemljišni posjedi (grunt i katastar) oko Sarajeva u svojini Srba, počev od Blažuja i Vrela Bosne (Ilidža, pa ka sjeveru do), Otesa, Doglada, Rajlovca, Zabrđa, Semizovca, Vogošće, Radova, Bioska, Hreše, Kozje ćuprije (na istoku) pa do Trebevića (na jugu), Zlatišta, Miljevića, Lukavice (danas Istočno Sarajevo), Vojkovića , Krupca i Igmana (ispod kojeg je Blažuj, odakle smo „krenuli“). Jer grad Sarajevo je u kotlini ispod nabrojanih mjesta, u kojima su u velikoj većini živjeli Srbi! Drugo, što bandoglavi Jakšić ne zna jeste činjenica da su obe sukobljene strane imale svoje linije odbrane, tako da se iz Sarajeva nije moglo izaći ili ući bez kontrole „branilaca Sarajeva“. Ne samo Jakšić – mnogi ne znaju, da su tzv. Hrvati iz Sarajeva izlazili i ulazili, preko Ilidže, Blažuja i Rakovice čitavo vrijeme rata! Za svo to vrijeme „opsade“ u Sarajevo je bilo preko 120 logora za Srbe, od kojih je većina bila u ličnoj svojini! Naročito je bio zlokoban logor u kasarni „Viktor Bubanj“, ali i drugi. Procjena je da je u Sarajevu ubijeno preko osam hiljaba Srba, o čemu jeviše istraživao prof. dr Milivoje Ivanišević; OVDJE: https://rs-lat.sputniknews.com/analize/201903251119256958-srbi-sarajevo-komisija-stradali-medjunarodna-banjaluka-republika-srpska-/ Ovo Jakšić ne zna, ili neće da zna!?
    RTV Sarajevo je početkom maja 1992.godine uživo prenosila dogovoreni izlazak kolone JNA iz Sarajeva. U Dobrovoljačkoj ulici kolona je napadnuta i prekinuta, kada je poginulo 42 pripadnika JNA. Jer su bili „legitimna meta“ humanih građana grada Sarajeva! To je bila jasna poruka svim Srbima u BiH da im se „ne piše dobro“, isto kao 1941-45.g. To Jakšić ne zna!?
    Iscenirane Markale 1 i 2, i stradanje građana Sarajeva u ulici Vase Miskina, u redu za hljeb, pripisani su varvarskim Srbima, iako mnogi svjetski stručnjaci smatraju te incidente kao nemoguće, da nisu urađeni od strane Srba. To Jakšića ne zna, ne zanima ga!?
    Prema tome, pisanje Boška Jakšića, njegovi stavovi i poruke me ne iznenađuju i potpisujem svaku riječ Svetozara Crnogorca, člana Udruženja Hercegovaca u Srbiji. Prema mom sudu takvih jakšića ima još – nisu daleko od njega poznati Lazanski i Drecun. Interesantno je da su oba članovi SNS-a, a Lazanski „uskoči“ u srpsku diplomatiju!? Ova trojka imaju znanje, ubojito pišu, ali im nedostaje nacionalni naboj, empatija prema sopstvenom narodu. Na kraju, Boško Jakšić bi trebao da pročita memoare Pavla Jakšića, Nad uspomenama 1 i 2, i da na njegovom grobu zatraži oprost i pomilovanje za sve budalaštine koje je napisao protiv srpskog naroda. Dakle, memoare Pavla Jakšića a ne gluposti Vladimira Arsenijevića (Enjoy Sarajevo; OVDJE: http://www.politika.rs/sr/clanak/38997/Pogledi-sa-strane/Enjoy-Sarajevo

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here