Срђан Љутић: ГЕНОЦИДНИ ВУК КАРАЏИЋ (2)

Поделите:

За добрим коњем прашина се диже – народна изрека

Противници Српства одлично су знали како за њега наћи „коначно решење“: поткопавати носеће стубове и зидове, пажљиво и неприметно, а када дође време, они ће пући и цела грађевина ће се „сама од себе“ срушити.

Један од носећих стубова Српства је Вук Караџић. Поред тога што је геноцидан писац, издајник, папски и аустријски шпијун, он је и глупак.

Вук Караџић није божанство, нити је недодирљив. И он је, као и свако, изложен објективној критици и суду времена. Критичко промишљање Вуковог дела требало би да допринесе развоју и усавршавању народног и књижевног језика, српске културе и националног бића.

Свако има право да критикује и оцењује Вука: електроинжењери, економисти, правници, металостругари, па и ја као угледни магационер. Јер сви стварамо, поправљамо или кваримо језик. Он је такав какво нам је стање ствари у глави.

У нетрпељивости према Вуку најдаље је отишао један бошњачки академик. Критичарима знаменитог Вука, ако су добронамерни према Српству, износим на увид цитате из текста (који је, чини се, опасно занемарен), тог бошњачког академика, да би могли своје ставове, закључке и циљеве да упореде са његовим (академиковим). Не износим своје, већ његове (академикове) ставове о Вуку и српској књижевности1:

„Vuk je, kao veliki nacionalista, smislio one formulacije o srpskom jeziku i srpskoj usmenoj i pisanoj tradiciji – kao jedinoj i dominantnoj u odnosu na kulture ostalih naroda i nacionalnih zajednica.

Prvo, sve je stavljao u korpus srpske etnogeneze (imena naroda, njihove govore, dijalekte i narječja, tradiciju i kulturu, pisce drugih vjera i etničkih pripadnosti imenovao srpskim, prepravljao jezik nekih narodnih tvorevina – npr. u sevdalinkama, baladi ‘’Hasanaginica’’, pjesmi ‘’Sunčeva ženidba’’, narodnim pričama, legendi o Aliji Ðerzelezu, i dr.), mijenjao imena ličnosti u nekim pjesmama i pričama i upisivao srpska: Fata // Kata (‘’Lepa Kata ićindiju klanja’’), Ajkuna // Anđelija (u epskim pjesmama), Mejra // Mara (‘’Bosa Mara Bosnu pregazila’’), Mujo // Jovo (‘’Vjetar ružu niz polje nosaše’’), Alija Ðerzelez // sveti Nikola (u narodnim legendama), mijenjao imena kazivača i pjevača, i sl.

(…)

Drugo, istočnohercegovačke govore Vuk je proglasio srpskim književnim, iako je u ono vrijeme u cijeloj Hercegovini bilo dominantno muslimansko bošnjaćko stanovništvo i da je ova istočnohercegovačka varijenta ustvari jezik Bošnjaka Bosne i Hercegovine.

U ovom kontekstu treba reći, da su šumadijski i vojvođanski govori ‘’dodati’’ i uključeni u srpske govore sa ‘’Vukovom hercegovačkom komponentom’’.

(…)

Vuk i njegovi sljedbenici negirali su istorijsku realnost bosanskog jezika, i sve njegove usmene i pisane vrijednosti uključivali u korpus srpskog jezika i njegove istorije. S tih razloga je i veliki njemački pjesnik Gete bio u zabludi imenujući srpskom onu lijepu baladu o pleminitoj Hasanaginici. Istu sudbinu imala je i pjesma o Omeru i Merimi, kao i cjelokupno usmeno stvaralaštvo Bošnjaka. Prisvajali su ga Srbi i Hrvati, a u oblasti Šar-planine, kao i u oblasti Kuksa u Albaniji, jezik i usmeno stvaralaštvo tamošnjih Bošnjaka prisvajali su Srbi i Makedonci.

Još prije Vukove reforme, Dimitrije Obradović Dositej je pisao o srpskom jeziku i potrebi uvođenja u književnost njegove narodne varijante, jer ‘’kakve koristi imamo od jezika koji jedva jedan od deset hiljada kako valja razume’’. U ovom jezičkom diskursu Dositej piše i o Bošnjacima, u ovakvoj interpretaciji – da će Bošnjaci biti Bošnjaci dok Turci vladaju ovom zemljom, a poslije će biti ono što su bili njihovi preci. Dositej je očito ovim motivisao Vuka i sve druge velikosrbe da svoje nacionalističke aktivnosti usmjere protiv Bošnjaka i svih muslimana na Balkanu. Ipak, stvarnost je bila, i ostala, drugačija.

Poslije Berlinskog kongresa 1878. godine, nacionalna pozicija Bošnjaka i status njihovog jezika anulirani su genocidnim metodama, i posebno poslije balkanskih ratova i poslije oba svjetska rata.

Berlinski kongres označio je sve prethodne i buduće genocide nad Bošnjacima, Albancima, Romima, Turcima, Vlasima (u Istočnoj Srbiji), Mađarima i Rumunima (u Vojvodini), Makedoncima, kao i etničkim grupama u novonastalim balkanskim državama. Posljedice Berlinskog kongresa su etnička ćišćenja u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i Srbiji (genocidi u Nikšiću, Podgorici, Kolašinu, Spužu, Šahoviću i Lever Tari, Užicu, Nišu, kao i u mnogim mjestima u Sandžaku). (завршен цитат)

То су ставови о Доситеју и Вуку као главним инспираторима „великосрпства“ и геноцидне политике. Има тога још. Страхујем да су ставови бошњачког академика одавно вешто убачени у српску свест и да је неприметно разједају изнутра.

Вук је био толики „злочинац“ да је успео да превари и једног Гетеа. Овако Вук описује своју посету великану светске књижевности крајем септембра 1823. године:

„Кад сјутрдан дођем, Гете ме дочека насред собе, и пошто се послије млогих комплимената посадимо на канапе (софу), на коме је стајало Гримово писмо развито и превод Диобе Јакшића и једна отворена свеза новина, онда ми Гете, пруживши руку на свезу новина рече:

„Видите да нијесте Ви данас први пут у мојој соби; Ви сте већ одавно овде код мене“.

Када ја бацим очи на новине, а то рецензија моје прве Српске граматике… Какав је то триумф за мене био! Потом смо се млоге разговарали о нешим пјесмама, и читао ми је Диобу Јакшића и питао ме за ђекоје стихове, како је у оригиналу, а и казао је да ће је он дати да се наштампа; и молио ме да му ја wörtlich (од речи до речи) преведем неколико пјесама и да му их пошаљем.“ (завршен цитат)

Срам га било, како је смео да посети Гетеа, да му преводи српске песме…

Неке ставове бошњачког академика, у којима има нескривеног анимозитета према Србима и Српству, прочитао сам у неким текстовима „српских националиста“ који су негативно писали о Вуку, то јест, о њему као издајнику, папском и аустријском агенту који је Србе одовојио од Руса…

Представници међународне заједнице језик у Босни и Херцеговини називају босанско-хрватси-српски језик, скраћено „бехаес“ језик. Зашто своје знање и моћ, они који српски језик штите од Вука Караџића, не усмере на међународну заједницу и међународну стучну јавност? Зашто они сада не оду код неког Гетеа и заврше посао?

Творцима „бехаеса“ добро дође сваки напад на Вука Караџића, нарочито са српске стране.

Како Срби мисле да одбране Космет и „косовски мит“ пљуцкајући на Вука Стефановића као бошњачки академик? Има ли Вук неке везе са косовским епом?

О политичким приликама на Балкану и Европи у време деловања Вука Караџића најбоље је писао др Васиљ Поповић у делу „Европа и српско питање у периоду ослобођења (1804-1918)“, које је дуго било занемарено у српској јавности (осим у уско стурчној), а сада се лако може наћи на интернету (http://www.rastko.rs/istorija/delo/12286). Васиљ Поповић је најбоље објаснио контекст и замршене односе великих сила на Балкану у време деловања Вука Караџића.

Требало би тачку по тачку о свему озбиљно расправљати без предрасуда. Нарочито о кључним стварима из историје писмености и књижевности. Да би српски језик опстао. Негде сам прочитао да је пре сто година, тачније 1915, у Београду била забрањена ћирилица. Ипак је преживела. Данас у Кнез Михаиловој улици нема ни ћирилице, ни српског језика. Као онда. Тада су то урадили аустроугарски окупатори, ко то ради данас?

Не расправљај са онима, јер народ неће приметити разлику!

(наставиће се)

1 Цитати су преузети из текста „BOŠNJACI I NJIHOV JEZIK KROZ HISTORIJU“, Objavljeno: 06. September 2005. 00:09:00, Piše: Alija DŽOGOVIĆ, http://www.bosnjaci.net/prilog.php?pid=18884

Срђан Љутић

Поделите:

26 Коментари

  1. “ГЕНОЦИДНИ” ВУК КАРАЏИЋ

    Срђан Љутић каже овде у свом тексту: “Негде сам прочитао да је пре сто година, тачније 1915, у Београду била забрањена ћирилица. Ипак је преживела. Данас у Кнез Михаиловој улици нема ни ћирилице, ни српског језика. Као онда. Тада су то урадили аустроугарски окупатори, ко то ради данас?”

    Да Љутићу укратко одговорим. Имате много књига у којим се констатује чињеница да је ћирилица много пут забврањивана Србима и, уместо ћирилице, наметана им латиница. То је чињено најчешће у оквиру Аустроугарске посебно у 17, 18, 19. и 20. веку. У окупацији Срба одмах на почетку Првог светског рата српска ћирилица је била забрањена у областима данашње Хрватске и Данашње БиХ још на почетку Великог рата 1914, а у Србији и Црној Гори на самом почетку 1916. јер Србија није била одмах окупирана, него је пружама снажан отпор окупацији. Али, чим је аустроугарска војска упала у Србију и Црну Гору, ћирилица је била одмах забрањена и уместо ње наређена је хрватски састав латинице (гајица). Онда је ћирилица најоштрије забрањена у Другом светском рату, посебно на простору НДХ. У тој држави с четворогодишњим трајањем, није се смело појавити у употреби ниједно ћириличко слово. Онда су после Другог светског рата комунисти лукаво спровели најмасовније латиничење Срба уз убрзано постепено замењивање српске ћирилице хрватском латиницом. Тако је и данас међу Србима комунистичко затирање ћирилице масовно и дуготрајно већ после 1954. године хрватска наметнута абецеда у превази од 90 одсто. А ко данас у Србији не допушта да се обнови живот српске ћирилице и како, и поред тога што је исправна уставна одредба у Члану 10. Устава Србије враћено ћириличко једноазбучје у језику Срба, најбоље ћете се упутити читајући 20-ак објављених књига “Ћирилице”, од којих Љутићу посебно препоручујемо макар две: “Ћирилицоцид”, Ћирилица, Нови Сад, 2014, затим “Латиничење Срба по прописима српских лингвиста сербокроатиста”, Ћирилица, Нови Сад, 2011, затим “Српска ћирилица замењена окупационом хрватском латиницом по идеји Павелића и Броза”, Ћирилица, Нови Сад, 2015. и још Љутићу препоручујем последњу књигу Немање Видића “Издаја српске ћирилице спроведеним увођењем хрватске латинице у српски правопис”, Царса, Шабац, 2018. То ће Вам бити сасвим довољно да схватите то што питате: “Тада су то урадили аустроугарски окупатори, ко то ради данас?” Дакле, комунисти су лукаво, без формалне забране српске ћирилице као под окупацијама у ратовима, извршили политичку и насилну велику фаворизацију хрватске абецеде која је заменила српско писмо и наметнула Србима навику на туђе писмо које су, у заблуди, у школама научили да је “и то наше писмо”. Препоручујем Љутићу да макар ову последњу књигу наручи на наведене бројеве телефона на сајту Царса кад укуцате Немања Видић: Издаја српске ћирилице…
    А што се тиче “геноцидности Вука Караџића” чини ми се да сам схватио добро — да се Љутић спрда с оним што о томе говори неки босански “академик”. Ипак, мислим да је Љутић то могао да назначи и у наслову, па уместо што пише Срђан Љутић: “ГЕНОЦИДНИ ВУК КАРАЏИЋ”, могао је да буде јаснији одмах у наслову помоћу наводника. Дакле, могло се уписати наслов: Срђан Љутић: “ГЕНОЦИДНИ” ВУК КАРАЏИЋ.

  2. je relativna stvar, okruzen imbecilima on ispadne genije.Svaki narod ima genije spram sebe.Doduse, malo kome jezik reformise coban (ili mu granice crta, u sred XX veka, masinbravar), ali imali smo srecu da nas katolicko svestenstvo, Austrijanci i Nemci toliko vole, posebno nase “gramatike”.E, sad, da jos sud “vaspostavi” cirilicu i da je onaj Haski sud (beskrajno su mi simpaticna ova sudjenja oko “identitetskih” pitanja.Zanimljivo da niko iz toga ne izvuce zakljucak o pojmu identiteta, ali, mozda je to suvisno ocekivati od cobanovih i masinbravarovih naslednika) “vaspostavio” nase “vlasnistvo” nad KiM, pa da ga izdajemo (srecan termin) Albancima u zakup.

    • Možemo li mi, glupane, da čujemo od tebe neku konkretnu kritiku Karadžićeve reforme jezika a ne samo kafanske doskočice o tome ko je bio čoban a šloser? Mislim, trebalo bi da znaš da u Vukovo vreme nije bilo tih privatnih fakulteta u kojima platiš i više nisi čoban, nego akademski građanin. Možda je to razlogom zašto Vuk osta nediplomiran?

      • zareze upotrebljavaj ili nemoj, ovako je besmisleno.Mada, mozda bi i ti mogao da reformises jezik, k’o da si ti manji coban od Vuka!Uklonis te zareze, tacke i ostale gluposti.Fakulteta nije bilo, ali je bilo “stipendija” katolicke crkve za talentovane cobane, posto sa pismenijima, poput Mrkalja, nije upalilo.I jos jedna stvar, napisi “mogu li ja”, imas, valda, svoje ja, a ne o’ma’ “mi”, alergican sam na to “mi”.Nego, jesi l’ ti posta diplomiran?

        • Mile, jel ti hoćeš da te ja malo preslišam po pitanju zareza, a i ostalog pravopisanija i gramatike? Mislim, neko ko napiše tako nepismen prilog da meni drži lekcije o zarezma!!?
          Ali nije to tema, jarane. Tema je šta je konkretna (lingvistička, sociolingvistička) kritika Vukovog dela. Pusti ti politikantske fore i fazone ko je čiju stipendiju koristio. Šta tebe to briga?

          • ti to opet pises “jel”!?U prvom razredu osnovne, kada uciteljica objasnjava kako se postavljaju i odgovara na pitanja, uci se da se reccica “li” pise odvojeno.Vec sam ti objasnjavao kako se ispravno pise i vidim da nije pomoglo.Doduse, jeste tacno po narodnom-sms pravopisu, ciji si, jel (zajedno ide kao uzrecica), bastinik, a i Vuk bi se odusevio.Isto tako sam objasnjavao i sta ne valja u Kopitarevoj “deformi”.Ako se ne secas, pij redovnije lekove.

      • Tvoj problem, jarane, i jeste u tome što znaš samo toliko koliko si od učiteljice u prvom osnovne čuo. Jesi ti meni to već jednom govorio, sećam se, a sećam se i da sam te ja tada podučio kako i u kom kontekstu (reč je o stilističkoj ravni jezika) se odstupa od onoga što nas je učiteljica učila u prvom osnovne. Samo, ti to nisi shvatio jer te učiteljica tome nije naučila.
        A kad smo već kod rečce li i upitnog oblika, jesi li upamtio šta sam ti govorio za pitanja sa “je li” i “da li”?* Nisi, vidim. Da jesi morao si mi prvo prigovoriti što koristim “je li” (pa makar i neprivilno), a ne, na ovom mestu pravilno “da li”. Hajde sad prelistaj stare postove i nađi zašto treba ovde “da li” a ne “je li”.
        I ne razumem zašto ne koristiš dijakritičke znakove. Jel to neki sms štos?
        I potpiši se da svi znaju sa kojom budalom imaju posla.

        *U ovoj rečenici treba “jesi li”

        • sta si mi objasnio, u kom kontekstu i stilistickoj ravni jezika se koristi nepostojeca rec “jel”, a koju si opet upotrebio u upitnoj recenici?Glup si da to nije vise ni smesno.Inace, to sto si otkucao se moze koristiti kao vezba za decu u osnovnoj skoli, da stave zareze gde fale.Ako ti je uteha, Vuk bi te uzeo za uzor “pismenosti”.On se drzao principa “pisi kao sto pisu nepismeni”.Sto se tice imena, njih imaju i psi (“pise hund, al’ pise i Mile”, sto rece lik u filmu “Vuk samotnjak”).Ti si se imenovao, ali ja i dalje ne znam ko si.Stavi sliku i JMBG.

          • A ti, vidim, stavljaš zareze gde god se setiš! Ovaj prvi zarez, iza objasnio, ne može! Iza “skoli”, kako ti pišeš, takođe ne može! Dalje ima nekoliko mesta gde može, a i ne mora, ali ti ih svuda posadi!
            Sećam se jednog nekadašnjeg prijatelja koji je tvrdio da M. Crnjanski nije znao gde treba zarez pa ga je udarao iza svake reči.
            Eto, kretenu, počastio sam te poređenjem sa jednim velikanom srpske književnosti a da nisi luk niti jeo niti mirisao.
            Hajde sad odaj tajnu u čemu je fora sa velikim slovima i dijakritičkim znakovima. Šta, ne znaš kako se to koristi?
            I kaži mi, kao pismen čovek, koji zna i razume (što je još važnije!) gramatiku srpskog jezika, kad treba pitati sa “je li” a kad sa “da li”? Ili je to potpuno svejedno, kako ti se ćefne?

          • ti pises upitne recenice sa “jel”!!!Tebi je potpuno svejedno da li se pise “je li” ili “da li”, posto ti ne pises ni jedno ni drugo, vec “jel”.Da i ja tebe, imbecilu, pocastim jednim poredjenjem sa jos vecim piscem.Ti si kao Dzojs sa poslednjih sto strana “Uliksa”, nigde zareza.

        • Alo, bre, čoveče, brate, (vidi sad koliko zareza!), jes ti gluv ili samo glup? Jel ti ne vidiš, ili ne shvataš, da ja ne pišem uvek “jel”? Vidiš da nekad pišem i “jes”?
          Hajde (zarez) ne izmotavaj se (zarez) nego objasni razliku između ” je li” i “da li” (zarez) tek toliko da pokažeš da nisi lingvistički ignorant kao onaj Zbiljić.
          Ovo je jedno lepo pitanje. Odgovor nije moguće tek tako naći na Guglu a (zarez) sa druge strane (zarez) nije preteško za bilo kog jezičkog znalca. Zbiljić je tu pao na ispitu. Kao da sam ga pitao nešto iz kvantne fizike a ne iz materije kojom se on (zarez) kao (zarez) bavi.

    • Alo, bre, čoveče, brate, (vidi sad koliko zareza!), jes ti gluv ili samo glup? Jel ti ne vidiš, ili ne shvataš, da ja ne pišem uvek “jel”? Vidiš da nekad pišem i “jes”?
      Hajde (zarez) ne izmotavaj se (zarez) nego objasni razliku između ” je li” i “da li” (zarez) tek toliko da pokažeš da nisi lingvistički ignorant kao onaj Zbiljić.
      Ovo je jedno lepo pitanje. Odgovor nije moguće tek tako naći na Guglu a (zarez) sa druge strane (zarez) nije preteško za bilo kog jezičkog znalca. Zbiljić je tu pao na ispitu. Kao da sam ga pitao nešto iz kvantne fizike a ne iz materije kojom se on (zarez) kao (zarez) bavi.0

      • Mile, pravi si Vuk Karadzic, opismenjujes pismenije od sebe.Samo, u tvom slucaju, pitanje treba da glasi:”kada se pise “jel”, a kada “dal”?”, a odgovor je nikada!

          • osnovu cega si to zakljucio?A, sta bi ja trebalo da zakljucim na osnovu toga sto me ti ispitujes kada se koristi “je li”, a kada “da li”, a ti ne koristis ni jedno, vec nepostojece “jel”.Da zakljucim kako znas gramatiku, ali ne znas da je primenis!!??Ili, da znas da je primenis, ali usled slabosti karaktera, kao one istinske obrazovanosti koja coveku daje obraz, moralnu cvrstinu, to znanje potiskujes, prepustajuci se polupismenom sms-pismu u kojem se koristi “jel”.Inace, ja tebi nisam postavljao zadatke, vec ti ukazivao na greske u tvojim komentarima koje potrazi i po drugim komentarima, bio sam vredan.Moram priznati da tvoja nesigurnost u pogledu upotrebe zareza prevazilazi moju zluradost i cini da se osecam boljim covekom.

  3. je simpaticnija ova odbrana MITA u drugoj deceniji XXI veka!!!???Ali, treba narodu objasniti na narodnom jeziku sta se brani na KiM, a “suverenitet i teritorijalni integritet” su sve same strane reci, ko ce to da razume, vec daj nesto opipljivo, k’o iz Kopitarevog recnika Indijanaca iz plemena Srba, sto se moze naci u dvoristu (imovina, ulaganja, rudna bogatstva) ili neki “narodnjak”, pa da “saborujemo” (raz-govor je neka deoba, a zborenje skupljanje, saborovanje i jako dobro se slaze sa nekim starogrckim, a i nemackim, da ne zaboravimo nase prijatelje, terminima koji opisuju sustinu jezika, ali to je neka druga prica, na cobanovom jeziku tesko ispricljiva).

  4. Колико је пута Миле Ћурчић написао реч зарез. Пре неких 25 година упознао сам неког професора са Технолошког факултета у Београду који је био ментор мом брату приликом докторирања. Прво је тај професор радио у Институту “Винча” , а тамо су га проморали да користи хрватскосрпски језик уместо српскохрватског. Кад је написао неки научни рад , шеф ( Србин) је захтевао да све српске изразе замени хрватским. Од више њих , остали су ми у сећању само зарез уместо запете и након уместо после. Било је то време раних седамдесетих када је Београд доказивао своју отвореност прихватањем свега из Загреба. Док су Хрвати још 1967. одустали од језичког заједништва са Србима, јер су желели да имају свој хрватски језик и своју државу, блесави Срби су додавали гас том истом заједништву. Тако се појавио стандард ЈУС ,у коме је писало да је штампан на следећим језицима : српскохрватском, хрватском књижевном ,словеначком и македонском. Да се тако нешто адекватно догодило у Хрватској, устало би на ноге све , од детета до академика. Био неки научни скуп на Рударском факултету у Београду, па свој рад пријавио и мој пријатељ дипл.инж. Владимир Лепојевић. Позвао га декан па ће онако изокола како је само његов рад на ћирилици, а поготово је незгодно што ће ту бити и Хрвати и Словенци. Па ако би он могао да разуме ситуацију и да не буде контра космополитском Београду. Али Лепојевиђ то није могао да разуме па је повукао свој рад . Тиме је упропастио своју каријеру и отишао у рудник. Како год се Ћурчић привикао на зарез, тако се привикао и на латиницу. Ово ја сада не би истицао да Миле Ћурчић на овом сајту не дели лекције коментаторима,а нарочито Драгољубу Збиљићу. Познајем Збиљића већ две деценије, и за то време никад се није догодило да он некога омаловажава. Напротив, увек је имао стрпљења и поштовао туђе мишљење. Тако смо се једном приликом састали у Новом Саду ми које Љутић назива националистима, а неки и ћириличким талибанима. Збиљић је устао да прочита писмо човека из Аустралије, који је тамо професионални возач, а новчано је помагао рад ЋИРИЛИЦЕ Нови Сад. Било је то поздравно писмо са таквим емоцијама да смо и сви ми присутни слушали стојећи.
    Можда Миле Ћурчић не би на сваком кораку омаловажавао Збиљића кад би знао колико је он труда и новца уложио у одбрани ћирилице од Срба. Ако је и он за два српска писма,а што води нестанку ћирилице, нека каже једном свој став, али не треба да стално подрива наш рад. Ионако је велика сила против ћирилице. Она не мора да буде активна, јер је за прелазак Срба у латински културни образац довољно да она буде само инерцијална сила.

    • Vidiću, poštujem ja tebe, ne sumnjaj u to, ali ovaj način komunikacije (na internetu) drugačiji je nego što si ti, i generacija Zbiljića, naučili. Da ne filozofiram puno, direktniji je i grublji, a dozvoljene su i direktne lične diskreditacije. Ne bih ja ovako nikad sa vama dvojicom razgovarao za nekim okruglim stolom.
      Uostalom, ja uopšte ne mislim da vi imate maligne namere. To nikako! Ja samo mislim da ne shvatate suštinu problema i zato grdno grešite.
      Evo u ovom prilogu na koji odgovaram ti kažeš da su zapeta i posle srpske reči a zarez i nakon hrvatske. To nije tačno. Zapeta i zarez su sinonimi u srpskom jeziku a posle i nakon nemaju isto značenje. Nakon bi se, eventualno, mogao zameniti rečju pošto, to jest, reč posle moglo bi, eventualno, zameniti “nakon što”.
      Problem je, Vidiću, izgleda u tome što i ti, i Zbiljić, nemate dovoljno lingvističkog znanja i rukovodite se u donošenju stavova vlastitim osećajem za jezik. A on vas vara i kaže vam da je pravilan srpski jezik samo onaj iz vašeg zavičaja, pa od srpstva odbacujete ogromne delove integralnog srpstva.
      Nekako sličnu doktrinu izabrali su i tradicionalni srpski neprijatelji. Nekad su zabranjivali ćirilicu danas je zabranjuju samo Srbima izvan Srbije (ne bi li se tako lakše asimilovali) a u samoj Srbiji je nameću kao jedino pismo. Ovo zato da brže preseku vezu između Srbijanaca i ostalih Srba pa da Srbijanci jedini ostanu Srbi.
      Eto Vidiću, u toj raboti im vi, ti i Zbiljić, pomažete.

      • Из овог последњег се види да Миле Ћурчић пише о ставовима Немање и Збиљића све изврнуто. Тенденциозно, што су волели да кажу комунисти. Ћурчић мисли да је лингвиста, а чак не зна ни то да није исто народни језик и стандардни или књижевни језик. А своје простачко расправљање овде оправдава тиме што каже да се друкчије разговара на овим мрежама, а не би тако “с нама за неким столом”! Ћурчић хоће да каже да он није простак увек, него само на овим местима (на сајтовима). Хоће да каже да је он “научник”, али, ето, воли да подивља на овим друштвеним мрежама.
        Миле Ћурчић зна понешто о лингвистици из старих уџбеника, али суштински он нема никакве везе са стварном лингвистиком и научним стилом.

        • ДА ЛИ ЈЕ ИКО ЧУО ЗА “ЛИНГВИСТУ МИЛЕТА ЋУРЧИЋА”?

          Довољно је ово што Миле некоме одговара на ово питање: “јел, дал” и сл., па да свако ко је иоле писмен види да Миле нема везе с лингвистиком и српским правописом. Једном сам питао Милета да наведе макар једну своју књигу из лингвистике. Нисам никада чуо за “лингвисту Милета Ћурчића”.

  5. ЋУРЧИЋ НЕ РАСПРАВЉА ПРОБЛЕМ С ЋИРИЛИЦОМ, НЕГО СЕ СВАЂА, А ЈА САМ АЛЕРГИЧАН НА СВАЂУ, ЈЕР ПОШТУЈЕМ ЉУДЕ, ПА НЕ УМЕМ ДА СЕ СВАЂАМ

    Миле Ћурчић каће овде и ово: “A on vas vara i kaže vam da je pravilan srpski jezik samo onaj iz vašeg zavičaja, pa od srpstva odbacujete ogromne delove integralnog srpstva.”
    Никада нисмо рекли да је правилан само језик из “нашег завичаја”. И никада ништа нисмо одбацили од “делова интегралног српства”. Проблем је код Милета Ћурчића што он не зна зашто се нормира сваки језик и зашто је важно да се сваки народ до одређене мере обједини у свом језику. Наравно, у писму да се обједини нарочито је важно.
    А писмо је за Србе изузетно важно. Јер, у историји је наметнуто латиничко писмо једном делу Срба олакшало његову асимилацију. А ми (и Видић и моја маленкост) не подржавамо ничију асимилацију, па ни асимилацију Срба.
    Ћурчић овде ни о чему не расправља како се расправља. Њега вуку неки пориви да се свађа.

  6. koji ba “Srpski jezik”?!obaj Karadzic je intelektualna fukara,prepisao Bosanski i prekrstio ga u Srpski,sama cinjenica,da je nas prvi rijecnik napisan 1631 g.a tkz.Srpski dvije stotine godina poslije.

    • Ви преименујете српски језик па тврдите да је то “Ваш” језик. Ви преименујете себе, па мислите да нисте више оно што сте били!

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here