Srđan Ljutić: GENOCIDNI VUK KARADŽIĆ

Podelite:

Izgleda da je Vuk Karadžić najveći neprijatelj i izdajnik srpskog naroda. I ja kao poštovalac dela genijalnog Vuka spadam u taj red izdajnika Sprstva. Potomci komunističkih zlikovaca, doktori samoupravnih nauka i klonovi njihovog sistema mišljenja, svesni ili nesvesni, oni koji su nas iz Evrope, u koju nas je Vuk uveo, odveli u Afriku, u koju nas je Broz odveo, sada preko određene gospode pucaju na Vuka iz svih teških haubica koje nisu pretopljene u Smederevu.

Možda je jedini veći izdajnik i neprijatelj Srba Dositej Obradović. Na fakultetu sam naučio „da je Dositej rekao šta bi trebalo raditi, a Vuk pokazao kako to treba uraditi“. Međutim, ja sam po zanimanju magacioner, moje znanje i mišljenje nije bitno.

Kome verovati? Doktorima sa Sorbone (još iz 19. veka) ili doktorima i akademicima univerziteta i akademija čiji je počasni doktor i akademik bio „šloser“ koga je „čovek od čelika“ ovde instalirao. Da se obračuna sa velikosrpskim hegemonizmom, sa Srpstvom, kao najvećom preprekom širenju komunističkog internacionalizma na Balkan. Potomci šlosera i čeličnog čoveka danas su vlasnici Srbije i gospodari njene svesti i savesti.

Dositej i Vuk su definisali Srpstvo. Prvi u srpskoj himni „Vostani serbie“, drugi u tekstu „Srbi svi i svuda“. Srbi su, iz mnogih razloga, srpstvo sveli na Beogradski pašaluk, ceo 19. i prve dve decenije 20. veka brobe za slobodu, bacili u bezdan. Uz bogatu pomoć i sa zapada i sa istoka: fašizam, nacizam i komunizam.

Dositej i Vuk su bili iznad svog (srpskog) vremena. Uvek su bili sumnjivi. Njihovi grobovi su na ulazu u Sabornu crkvu u Beogradu. To bi, kao simbol, moglo da znači: Crkva ih nije prihavtila, ali nije mogla da ih odbaci.

Trebalo bi da svaki Srbin, koji se bavi politikom i javinim poslom, bar dva puta godišnje pročita Vukovo pismo Knjazu Milošu. U njemu je podatak, između ostalog, da je Milosav Lapovac tražio da se u Srbiji pobiju svi pismeni ljudi jer su oni jedini krivci za sva zla. Tri godine posle tog pisma Miloš je Vuku dodelio penziju. Vuk je bio psimen, hteo je da opismeni Miloša, a kako, piše u Pismu.

Kad neko napada Vuka, kao izdajnika i neprijatelja sprpstva, austrijskog i vatikaskog špijuna, neprijatelja ruskog i pravoslavnog… neko bi mogao „pomislit“ da upravo „tužilac“ radi ono zbog čega Vuka optužuje. Možda mu smeta duh Srpstva koji je sačuvan u Vukovim delima (50 obimnih knjiga koje se teško nalaze, a trebalo bi da ih poseduje svaka srpska porodica, kao tapiju, ili posednovni list).

Da li je Puškin, kao rodonačelnik modernog ruskog književnog jezika, izdajnik ruskog naroda i ruske književnosti? Šta li Rusi kažu o tome?

Kakvi li su tek izdajnici Rusi? Na svetskom prvenstvu u fuzbalu, usred zemlje Rusije, Rusi su nosili dresove na kojima su, straga, njihova prezimena bila ispisana nekom čudnom ćirilicom, pardon, latinicom. Ni jedno rusko prezime nisam mogao da pročitam. Eto šta nam rade neprijatelji rusije i pravoslavlja. Za sve je kriv Vuk Karadžić. Jer Rusi su Vuku Karadžiću davali ordenja, penzije, primali ga u akademije, davali mu počasne doktorate, bio je član njihovih književnih društava… I zato su ruska prezimena, na ruskim dresovima, ispisana latinicom, a naši vrli nacionalisti to nisu sprečili! Sramota za srpski narod.

Da bi se razumela izdajnička ugloga Vuka Karadžića u istoriji Srpstva, možda će nam pomoći odlomci iz teksta jednog bošnjačkog akademika1. Možda bi bilo od koristi uporediti kritiku bošnjačkog akademika i savremenih srpskih nacionalista:

„Jedna varijanta najgore fašističke ideologije osmišljena je u agresivnom pravoslavlju i njegovom vjerskogenocidnom radikalizmu od XII vijeka do danas, a njegovi interpretatori i realizatori su ekstremno svešenstvo, nacionalistički intelektualci (pisci, političari, istoričari, akademici i dr.) i vladari pomućene pameti.

U ovom genocidnom kontekstu stvorena je ideja o tzv. državnom jeziku, o srboslavlju i Srboslaviji, o etničkim čišćenjima i pokoljima u ime vjere (‘’srpske vere’’) i srpskohrišćanskog paganizma.

Svoju jezičku reformu Vuk je započeo 1814. godine, da bi već 1818. svojim Rječnikom srpskoga jezika verifikovao dominaciju ovoga jezika nad ostalim južnoslovenskim jezicima i stavio pod isti imenitelj jezik Srba u Šumadiji, Srba u Vojvodini i na Kosovu, zatim jezike svih Bosanaca, Crnogoraca, Hrvata (sem čakavaca i kajkavaca), te Vlaha u istočnim dijelovima Srbije. Ovaj Rječnik je doživio nekolika izdanja, poslije 1818. godine: 1827, 1854, 1896, 1930, i zadnje poslije 1960.

Cjelokupna Vukova reforma, uz pomoć notornog austrofila Kopitara i Beča, odvijala se u kontekstu suprotstavljenih interesa Austrougarske i Rusije i konflikata sa Turskom. Vuk je vješto koristio i jedne i druge i uspostavljao temelje ne samo srpskoj usmenoj i pisanoj kulturi na narodnom jeziku, oponirajući nastojanjima crkve, nekih konzervativnih pisaca i aktuelnih predstavnika vlasti u Srbiji, već je uspostavljao i osnove za buduće nacionalističke i velikosrpske projekte.

(…)

Vuk i njegovi istomišljenici vodili su u Srbiji, i oko nje, borbu za afirmaciju narodnog jezika i usmene narodne tradicije, što je naučno promovisano i knjigom ‘’Rat za srpski jezik i pravopis’’ Ðure Daničića (izd. 1847.). Vukova reforma jednom svojom nacionalističkom komponentom (onom ‘’Srbi sve i svuda’’) našla je pedesetih godina XIX stoljeća, i dalje tokom XX, ne samo jezičku potvrdu već i nacionalističku, i genocidnu, u djelima kao što su Njegošev “Gorski vijenac’’ (ona ‘’Istraga poturica’’ prva je literarna potvrda etničkog čišćenja, međunacinalne i međuvjerske mržnje i pokolja koji su slijedili tokom tri stoljeća – do danas), zatim u nekim pjesmama Branka Radičevića (fragmenti iz “Ðačkog rastanka’’) i Ðure Jakšića (“Otadžbina’’) , u djelima Janka Veselinovića (“Hajduk Stanko’’) , kao i u srpskim epskim pjesmama, te u crnogorskoj i hrvatskoj epici. I posebno u novijoj književnosti u djelima Iva Andrića.“

Staro pravili je bilo da je leto period kada nema dovoljno „uzbudljivh“ vesti pa moraju da se izmišljaju, ili se vade iz naftalina neke teme i ideje koje će biti, možda, ostvarive u dalekoj budućnosti kao kanal Dunav – Morava – Vardar – Egejsko more. Da li je u Vuk Karadžić zgodan za „sveobuhvatne“ napade u peridu kada mnoga glasila nemaju o čemu da pišu?

Možda je „hajka na Vuka“ agenda novih vlasnika Srbije?

(nastaviće se)

1 Citati su preuzeti iz teksta „BOŠNJACI I NJIHOV JEZIK KROZ HISTORIJU“, Objavljeno: 06. September 2005. 00:09:00, Piše: Alija DŽOGOVIĆ, http://www.bosnjaci.net/prilog.php?pid=18884

Srđan Ljutić

Podelite:

15 Komentari

  1. Ima istine u delu Srđana Ljutića, ali ima i promašaja kod Vuka. Dva Vukova
    promašaja, koja su se kasnije, istina velikim delom
    falsifikovanjem Vukovog dela od potonjih srpskih lingvista
    serbokroatista, pokazala u praksi kao štetna u otuđivanja srpskog jezika i njegovih
    preimenovljavanja kako se kome ćefne, kao i u klici omogućen pomor ćirilice danas
    među Srbima. On je, priznavši i
    novolatinički sastav za Hrvate i potpisavši se njime na Književnom
    dogovoru u Beču, inicirao je ubacivanje drugog, tuđeg pisma srpskom
    narodu u njegovom jeziku. Drugi ogroman promašaj Vuka dogodio se baš na
    tom dogovoru u Beču (1850) kada je Vuk pristao da se potpiše iza
    dokumenta u kome se ne navodi ni ime jezika ni ime naroda čiji je to
    jezik. To se kasnije još pogoršavalo delovanjem srpskih serbokroatista u
    Novosadskom dogovoru o srpskohrvatskom jeziku kada je ozvaničen izmenjeni
    naziv srpskog jezika kod Srba. Tu se Vukovo prihvatanje u Beču da se
    srpski jezik piše i drugim pismom, postvarilo posle Novosadskog dogovora
    (1954) u katastrofalno napuštanje srpskog ćiriličkog savršenog pisma i
    njegove zamene hrvatskom latinicom, koju su ovih dana srpski lingvisti
    čak slagali da je to “srpska latinica”, da bi se ona, kao “srpska” lakše
    iskoristila za konačan progon ćirilice kod svih Srba, posebno i u
    Srbiji čak do više od 90 odsto. Današnje stanje je takvo da srpski
    lingvisti serbokroatisti nastavljaju da sprovode poguban Novosadski
    dogovor o srpskohrvatskom jeziku i da, normirajući sada i srpski jezik
    na dva pisma (jedinstven slučaj u Evropi među jezicima) kao što su
    normirali srpskohrvatski jezik, praktično nastavljaju stari plan o
    zatiranju (zamenjivanju) srpske ćirilice hrvatskim sastavom latinice. To je
    posledica Vukovog prihvatanja i drugog pisma. Istina, to je bio nalog
    Beča kroz delovanje Vukovog kuma i prijatelja Jerneja Kopitara koji je
    sprovodio u jeziku politiku i ideje Bečke kancelarije. I to umnogome ubija srpski identitet i razbija srpski narod međusobno po pismu. To se kod drugih naroda ne dešava jer se ne dozvoljava. Srpsk lingvisti to dozvoljavaju i omogućuju.
    Dakle, tačno je da Vukovo delo ima dosta pozitivnih strana, ali se ne
    sme glorifikovati kao do sada i tvrditi da je on idealno obavio srpski posao u jeziku. Obavio je u mnogo čemu dobro, ali je to daleko bilo od idealnog. Ozbiljni
    naučnici odavno govore da je nešto drukčiji put u normiranju srpskoga
    jezika, tzv. srednji put, bio mnogo korisniji za sve Srbe i za njihov
    jezik. Vukova reforma i njeno prihvatanje bila je umnogome posledica politike. Knez Mihailo Obrenović tada se bio u potpunosti u politici nagnuo prema Beču i zato je on bio taj koji je odobrio do tada zabranjenu Vukovu reformu. Naravno, time je M. Obrenović udovoljio bečkoj politici jer je ta reforma bila “po ukusu” Beča, jer je srpski narod tom reformom dodatno bio i jezički i politički udaljen od Rusije. Istina, Rusija nam ni to nije zamerila, pa se saglasila s delom Vuka, kome su čak dodelili i priznanje i penziju. Rusi su veliki narod koji su “malom srpskom bratskom narodu” opraštali i kad ponešto greši. To je isto kao danas: Rusi nas podržavaju kad mi “bez alternative” jurimo ka Uniji koja želi da nam oduzme Kosovo i Metohiju.
    Vuk je za one koji preteruju “božanstvo u lingvistici”, a za umerene je
    čovek koji je mnogo uradio za Srbe i njihov jezik dobrog, ali je to,
    ipak, daleko od idealnog.
    Ponavljam, istina, da su srpski lingvisti serbokroatisti kasnijim
    delovanjem isfalsifikovali Vuka u mnogim elelmentima i tako

  2. nije izdajnik, vec glupak.On je bio naucnik koliko su to Deretic i Abramovic.Lingvisticki sloser.A kako mu je katolicki “svecenik” bio kum, to je tek smesno.

    • Vuk nije ništa veći izdajnik bio od Vas koji danas pišete srpski jezik hrvatskim pismom. Kad se uzme u obzir da je Vuk samo dva puta pisao srpski jezik hrvatskom latinicom (jednom u potpisu na Bečki dogovor 1850, a drugi put kada je pisao pismo jednom Hrvatu, pa je pisao njemu latinicom itz kurtoazije, u drugim slučajevima Vuk nikada nije napuštao svoje pismo u svom jeziku. Vi ga, za razl8iku od Vuka, mnogo češće napuštate.

      • je covek obrazovan, poput mene, onda mu je jasno koliko je vukovski jezik siromasan, koliko je razorio srpsku kulturu, prinudjen na pozajmice iz latinskog, koji je izmenio i bit starogrckih pojmova, a kamoli jezika koji je bastinila SPC.Vuk, tacnije Kopitar, je otsekao srpski jezik od crkve, Rusije i Bugarske (do nivoa predstave je dovedeno da su Jugosloveni Srbi, Hrvati i Slovenci, a onda i srpski narod u Crnoj Gori, muslimanske vere…dok su Bugari, kap pravoslavni i jugoslovenski narod, ali za razliko od Srba, drzavotvoran i drzavocuvaran, otseceni, a Srbi i dandanas okrenuti ka Zapadu, p cenu ponavljanja istih gresaka).Vukova reforma je srpski jezik svela na voluntarizam na Zapadu poluobrazovanih “intelektualaca” koji su vrlo brzo poceli da prave “srpski ili hrvatski” i “srpsko-hrvatski jezik”.

        • tacnije Kpopitar, je srpstvo zatrpao zemljo-posednickom svescu koja i dandanas ne moze da napravi razliku izmedju drzave i imanja, koja se sudi oko suvereniteta, kao oko parceta njive i pokusava da izvuce ” makar metar KiM:.Zbog Vuka, tacnije Kopitar,a ste stoka koja KiM brani pozivajuci se na mitove, imovinu, ulaganja, identitet, a hrvatski i bosanski jezik smatrate politickom konstrukcijom, jer identite shvatate k’o divljaci, kao nesto prirodno sto raste, poput biljke, u vremenu iz zemlje.Zbog Vuka, tacnije Kopitara, Stara Srbija danas pripada drugim narodima sa svim njenim manastirima i kulturnim blagom.

          • tog “indijanskog” jezika i na njemu zasnovane svesti, Srbija je bespravna drzava nasposobna da integrise kulturu i politiku u pravni poredak, prepustena na milost prepisivacima stranih ustava, politicarima koji su za “sve krivi”, pored zanemele stoke, poput Vas, saterane i svoja dvorista, kao u Vukovo vreme i svoje male zivote koje ce prodati onome ko vise ponudi, EU ili Rusiji, prekrivana jugoslovenstvom koje su izmislili Austrijanci kao jos stariji “identitet” od srpskog, a od kojeg nas danas spasava Deretic trazeci jos stariji srpski identitet u, gle cuda, jeziku, i starog Egipta i Indije.

  3. Ovaj tekst je jedno obično lupetanje. Kopitar je ostavio iza sebe svedočenje da je Vuk radio pod njegovim uticajem u korist carevine. Ako je i za Srbe dobro ono što je dobro za carevinu,onda je Vuk dobro radio.
    Ja mislim da u drugom grmu leži zec,na dresovima ruskih fudbalera. Kao imaju neki kreteni u Srbiji kojima je malo ćirilice , a nje nema ni u Rusiji. Ljutić sigurno zna da je po pravilima FIFE na dresovima svih država latinica kad se igra protiv reprezentacije druge države. Zato je ista ta latinica viđena i na dresovima Japana ,Južne Koreje,Irana itd. Ali kad se gledaju utakmice ruskog prvenstva vidi se na dresovima samo ćirilica. U Srbiji sam video ćirilicu samo na dresovima Crvene zvezde i Napretka iz Kruševca. Ali nam Ljutić nije rekao glavno : da li je video i ćirilički MEKDONALDS u Rusiji, a svi su takvi? I još iznad glavnog: da li je istina da u Srbiji u javnom životu ima ćirilice manje od 10% , ili je to laž. Vidi ti šta je hteo da podvali Srbima gospodin Ljutić. Nešto kvarnije nisam video odavno.

  4. VELIMIR POPOVIĆ JE, ČINI MI SE, SHVATIO ŠTA JE HTEO LJUTIĆ

    Ja sam Ljutića, čini mi se, shvatio pogršno. Meni se i dalje čini da je njegov naslov “GENOCIDNI VUK KARADŽIĆ” ironija na ovo citiranje nekoga ko je ovako okarakterisao Vuka i Srbe: “Cjelokupna Vukova reforma, uz pomoć notornog austrofila Kopitara i Beča, odvijala se u kontekstu suprotstavljenih interesa Austrougarske i Rusije i konflikata sa Turskom. Vuk je vješto koristio i jedne i druge i uspostavljao temelje ne samo srpskoj usmenoj i pisanoj kulturi na narodnom jeziku, oponirajući nastojanjima crkve, nekih konzervativnih pisaca i aktuelnih predstavnika vlasti u Srbiji, već je uspostavljao i osnove za buduće nacionalističke i velikosrpske projekte.”
    Ova ovakva tvrdnja može da posluži jedino da se čovek nasmeje ovako glupoj tvrdnji.”
    Ja sam mislio da se Ljutić sprda tom tvrdnjom koju malopr citirah na hrvatskom pismu. Ako Ljutić ovo citira na latiničkom pismu kao saglašavanje s tim u stvarnosti, onda to više nije smešno, nego je od zle tvrdnje i loše namere više žalosno i tragično, a mnogo manje smešno.
    Velimir Popović je, izgleda, mnogo bolje od mene shvatio Srđana Ljutića. Ja sam mislio da se Ljutić ovde bavi ironijom i sprdnjom na tvrde ovoga “istraživača” kojega je citirao. Dakle, malo se ispravljam u ovom drugom reagovanju. Ljutić se, biće, ne šali kada ovako piše. On, izgleda, stvarno misli da ima istine u ovakvim glupostima o kojima se govori u citiranom tekstu hrvatskim latiničkim pismom.
    Dakle, ako ovo što Ljutić piše nije pisano kao umetničko ironično delo, onda je to jedna od najvećih gluposti koju pročitah do sada u ovom tekstu.

    • Dakle, ako ovaj tekst nije pisan kao ironija na ova citiranja ovde na hrvatskom pismu, onda se u potpunosti saglašavam s Velimirom Popovićem da je ovaj tekst “jedno obično lupetanje”, s tim što dodajem da je “lupetanje s vrlo zlom namerom”.

    • Uočio sam da Soroševci izbegavaju argumente, nego da pucaju na emocije, etiketiranje i mantre. Njih na teren argumenata ne možeš da izvučeš, jer tu onda trebaju zimske gume, što oni nemaju. Zato je jedini način da se odbraniš – ne zarezivati ih ič, što se onda odražava i na svaki drugi tekst pisan u njihovom maniru.

  5. Predlažem da se objavi i nastavak ovog Ljutićevog teksta da se uverimo je li se on sprda s lažima o “genocidnom Vuku i Srbima” ili je to stav njegov (Ljutićev). Treba ipak videti ceo tekst, jer se verovatno Ljutić sprda s tvrdnjama koje od drugih citira.

  6. Kakav ateistički aktivizam, parodija od propagande, panična propaganda, vidi se da ne kontrolišu svaki napisani tekst kao u `komunizmu`. Šta sve ljuti ljutić izmisli i konstruisa ne bi bolje kopitar i karadžić zajedno … 🙂

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here