Српско питање у Црној Гори и Србија: у троуглу опортунизма, дефетизма и „ура патриотизма“ у редовима српске власти. Од СНС естаблишмента до наводно дисидентског министра Ненада Поповића из редова владајуће коалиције

Поделите:

Доба националног мрака

Српско питање у Црној Гори и Србија: у троуглу опортунизма, дефетизма и „ура патриотизма“ у редовима српске власти. Од СНС естаблишмента до наводно дисидентског министра Ненада Поповића из редова владајуће коалиције.

Шта је суштина актуелних проблем између Србије и Црне Горе? Одговор није – као што би се очекивало – црногорски тзв. национални сепаратизам сам по себи. О томе да је Црна Гора историјски српска земља, односно да су како њене владајуће структуре пре уједињења са Србијом 1918, тако и народ, неподељено себе сматрали интегралним делом српског корпуса, нема потребе шире говорити. Све, од официјелних докумената до материјалног наслеђа Црне Горе, недвосмислено сведочи да је тако. Штавише, и административно-политички начин креирања тзв. црногорске нације пошто су следбеници Ј. Б. Тита преузели власт 1944-45. и почели са државних позиција да реализују коминтерновски антисрпски програм – побија измишљотину о црногорској националној аутохтоности. Нешто што је наводно постојало не ствара се усиљено од стране власти и онда опресивно намеће грађанима. А баш тако је било и остало са тзв. националним црногорством.

НАЦИОНАЛНИ НИХИЛИЗАМ

Током постојања титоистичког система и са њим скопчаним испирањем мозгова становништва али и репресијом те куповином душа – много тога антисрпског се дубоко укоренило. У Црној Гори је тако код једних (мањина је у питању) истински заживео измишљени црногорски тзв. национални осећај, код других он је добио црногорско-српски хибридни вид, код трећих је преовладао пуки опортунизам. О четвртима који су понос наше нације, касније. Сада да констатујем да ситуација није боља ни у Србији. И ту срамног опортунизма, чак и у националном контексту, има много, а паклене плодове је изнедрила деценијска антисрпска пропаганда. Као што смо суочени са систематским отимањем и поништавањем српства ван Србије, тако и немалом делу њених грађана, од политичке елите па надоле, оно не значи много. Неки га отворено одбацују, бројнији запостављају.

Титоизам али и само по себи наслеђе неуспелог југословенског експеримента започетог пре бољшевичко-системске метастазе антисрпства – резултирали су великом распрострањеношћу националног нихилизма и мазохизма на српским просторима. Многима нација и њени интереси нису више битни, и то до те мере да су спремни да са њима бескрупулозно тргују. Неки су пали и у седми круг националног пакла, па се сладострасно поистовећују са српским непријатељима, из њиховог угла посматрају нашу прошлост и садашњост, те уживају у несрећи народа из кога су потекли. У таквим околностима није ни зачуђујуће колико је политика Србије према српском питању у Црној Гори обојена опортунизмом. Напротив. Пријатно нас чуди нешто друго: до које мере у нашем општем националном паду постоје велики, по својој посвећености скоро хришћанско-мученички изузеци. Мислим на декларисане Србе у Црној Гори!

СРАМНО И БОЛЕСНО

Упркос застрашујућој црној пропаганди тамошњег режима и бројним дискриминативним притисцима њему подређеног државног механизма, малтене трећина становника Црне Горе – и то драстично на уштрб личних интереса – истрајава у свом српском опредељењу. Без обзира на свепрожимајући дух вулгарно проповеданог индивидуализма и материјализма, према коме је једино битно окористити се на неки начин, упркос национално нихилистичкој клими коју умногоме манифестује и државна политика Србије – око 200 хиљада Црногораца не одриче се српских вредности својих предака. У томе имају највећу, можда и једину свеобухватно институционалну подршку Српске православне цркве. Тако смо поново код питања са почетка текста: шта је суштински проблем у односима државе Србије и државе Црне Горе?

Србија – спутана пакленим титоистичким наслеђем, последицама сукоба са западним силама са краја 20. века али и окупационим полугама које су оне код нас инсталирале – мало тога чини у одбацивању плодова антисрпске политике из прошлости. Прихватамо брутално прекрајање историје од Хрватске до Македоније, глупости о постојању бошњачке и црногорске нације, истоимених језика. Не кажем да држава Србија било коме треба, па чак и сме, да оспорава право да се декларише како год хоће, али по узору на Грчку морала би без зазора да стоји на позицијама одбране онога што мисли да је историјска истина у вези са српском етничком, културном и верском баштином у окружењу Србије. Без претеривања болесно је то што признајемо постојање некаквог босанског или црногорског језика на територији наше земље, а срамно је што гласно и јасно не парирамо отмици свега онога што је наше, од историје преко језика до живих људи, ван Србије!

ИМПЛИКАЦИЈЕ НАРОДНОГ ОТПОРА

Стиче се утисак да, таква каква је, Србија би тек уз извесно негодовање од стране власти прешла и преко идентитетског геноцида који над српством на својој територији спроводи подгорички криминални режим. Но, он наилази на за сада несаломљив отвор СПЦ и бројних грађана Црне Горе који су довољно храбри да неће да се одрекну српства. Тако да се више и не ради примарно о ономе што су црногорски јаничари мислили да је њихов задатак тј. о затирању српских корена народа Црне Горе. Испоставило се да би то тамошњи режим урадио прво мора да елиминише оне који се непоколебљиво изјашњавају као Срби и јуначки чувају српско наслеђе Црне Горе. Тако национални сепаратизам и идентитетски геноцид у функцији окончања „моненегринског пројекта“ нужно прераста у агресивну политику асимилације Срба у Црној Гори (када посмодерни Павелић звани Мило Ђукановић због мањка снаге али и духа времена већ не може ту да прибегне класичном геноциду).

Србија преко тога и директног јуриша на СПЦ не може да пређе. Да будем експлицитан: да СПЦ и Срби у Црној Гори не бране српство у тој нашој историјској земљи, тешко да би га национално деморалисана Србија и овако половично штитила. Заузела би следеће становиште: једно је прошлост, али грађани Црне Горе и тамошње православне црквене структуре прихватају црногорски концепт, и шта ми ту можемо? Прешла би и преко онога што антисрпски стратези планирају да буде финализација црногорског тзв. националног сепаратизма. Овако, ствари стоје другачије: Митрополија црногорско-приморска и СПЦ у целини, као и наш народ у Црно Гори али и немали део друштва Србије као и Република Српска – не прихватају капитулацију српства у Црној Гори и у вези са њом. И спремни су на одлучан отпор!

Подгорички режим, укратко, није успео ерозивно да сломи српски народно-политичко-црквени отпор у Црној Гори и сада је принуђен да крене у отворени јуриш који подсећа на усташке или албанско-екстремистичке насртаје на српство. Директно а не више индиректно мета су на тај начин живи људи и живе институције, тј 200 хиљада декларисаних Срба у Црној Гори и легална и легитимна православна црква у тој земљи, која је много старија и од засебне црногорске државе у српском смислу а тим пре новопечене титоистичке тзв. црногорске нације и антисрпске државе.

НЕАДЕКВАТНИ ОДГОВОР СРБИЈЕ

Иако благо директно, а нешто јаче индиректно преко медијских и других механизама моћи актуелне власти, држава Србија у таквим околностима почиње да реагује на кулминацију антисрпске политике клике Мила Ђукановића. Не може то да не учини и то се онда пројектује на погоршање односа две државе, али Београд ипак не поступа на адекватан начин. Све се своди да повремене протесте, поједине изјаве и ту и тамо медијске контраударе. То се креће између преблагог и нејасно дефинисаног, до, у сфери средстава масовног информисања, бучног и свађалачког али неартикулисаног на начин да се продуктивно циљају одређене теме и личности.

Због неких интереса и међународних обавеза оних који су језгро власти или су њему блиски, Србија не интернационализује српско питање у Црној Гори у светлу модерних демократских и, толико хваљених, европских вредности. Уместо тога или игноришемо зеленашко-усташке безобразлуке или прихватамо да се са онима који иза њих стоје ваљамо по блату које се излива из њиховог обора. Тиме они само имају корист. И то двоструко. Спуштају нас на сопствени ниво и стварају затровану атмосферу у којој влада ирационалност, што погодује поларизацији Црне Горе и јачању њиховог рејтинга (чак и део црногорских опортуниста који је прихватио политику Ђукановића, суочен са њеним екстремизмом, поколебао би се када би она ударила у зид рационалне али систематске одбрамбене политике Србије).

Уместо што овако или онако опортунистички делују, владајући кругови у Србији би коначно морали да интернационализују српско питање у Црној Гори. Ми не можемо никога да спречимо да се национално декларише црногорски, али можемо да инсистирамо на заступљености у складу са европским стандардима опредељених Срба у државној администрацији Црне Горе (где их на централном нивоу има око 6 пута мање него што учествују у становништву), на националним школама и програмима за припаднике српског народа, на одговарајућој употреби српског језика у државним институцијама и заштити нашег културног наслеђа и, наравно, на недодирљивости легалне имовине СПЦ. То све и даље не чинимо!

НАЦИОНАЛНО ПРОФИТЕРСТВО

Толико за сада о грешкама државног врха, али било би некоректно да се само на њима задржимо. Када се ради о српском питању у Црној Гори налазимо се у реци опортунизма и неадекватнсоти. Они који држе кормило Србије сувише су уздржани према злочиначком црногорском режиму и не гађају га тамо где би га највише заболело (на пример његов капитал у Србији). Али на основу онога што су до сада показали, ништа бољи нису ни они у редовима власти који захтевају енергичнију акцију. Један српски министар, коалициони партнер СНС-а, с правом је жестоко реаговао и назвао црногорски режим злочиначким те је његово деловање – у складу са оним што већ десетак година без много успеха покушавам да наметнем нашим званичним структурама – окарактерисао као идентитетски геноцид.

Тај политичар је на основу тога добио симпатије патриотске јавности, као што је то био случај и раније када је оштрије иступао поводом Косова или нашег избегавања да реализујемо договор са Русима у вези са хуманитарним центром у Ниш. Тиме стекне неки поен али нажалост затим заћути да се не би много замерио коалиционим партнерима или западним факторима са којима је добар. Тако све остане на нивоу једног или два реторичка иступа. То је банални опортунизам. Ако у вези са важним стварима као што је, примера ради, одбрана угроженог српског народа у Црној Гори и храмова СПЦ у тој земљи, врх власти не поступа онако како треба, онда свако ко је део власти или је једнако крив као они што ћуте или свој останак у влади мора да услови радикалном и брзом променом политике.

Одговоран став је у конкретном случају затражити од врха естаблишмента да у јасно дефинисаном року покрене интернационализацију српског питања у Црној Гори и предузме друге легитимне мере у циљу заштите наших националних интереса а ако то не уради запретити јавним, и то бучним подношењем оставке због избегавања државе Србије да учини оно што јој је дужност. Наравно, ако нема другог решења, иде се до краја. Ако се тако не поступи – а још за ту врсту притиска има мало времена иако оно истиче – већ се нешто „ура патриотски“ каже и онда никоме ништа, у питању је рејтинг профитирање на националној трагедији. Бољи су и они у власти који о важним националним питањима ћуте, ако већ нису у стању исправно да поступе.

ВИДОВДАНКО ПРЕИСПИТИВАЊЕ

Жалосно је али је тако, многи у редовима наше политичке елите – у власти, и то на разним нивоима државне пирамиде, али и у опозицији (где су многи гори и од најгорих у власти), поступају национално тотално непримерено. Лове у мутном као да се ради о нечему небитном, док се наш народ од Косова до Црне Горе (али и на другим просторима где је угрожен) буквално бори за опстанак. И није при томе битно да ли се труде да делују рационално-одмерено или борбено-патриотски. Битна су дела и резултати који из њих произлазе а не пуке речи.

Речи оних који су у власти саме по себи мало значе. Тога увек морамо да будемо свесни и да не допустимо да нас политичари, ко год и шта год да су, заводе својим празнословљем. Улог је врло велики: опстанак српства! И зато смо сви дужни да се моментално активирамо колико год можемо како бисмо дали допринос његовој одбрани. Између осталог и тако што ће сви носиоци политичке моћи знати да их пажљиво посматрамо и да ћемо настојати да на начин који је карактеристичан за колико-толико демократски систем, санкционишемо или наградимо њихово национално (не)одговорно понашање.

Ако тако не поступамо онда смо поданици а не грађани! Нема више одбрамбених линија, ни у вези са заштитом оно мало преосталих српских позиција на Косову, нити у Црној Гори, на које бисмо могли да се повучемо а да српска идеја не доживи драстично разарање! Падне ли и север Косова или буде ли отета имовина СПЦ у Црној Гори, они који су сада у врху власти Србије на било којој позицији (ништа не значио ако се повуку пред наступајући суноврат ако сада уистину не делују да он буде избегнут), биће сви подједнако криви. И ништа их неће опрати пред нацијом и историјом! Видовдан, са свом симболиком коју има, прави је дан да о томе размисле.

Драгомир Анђелковић, Печат

Поделите:

1 коментар

  1. Било би погрешно констатовати да нема у Црној гори лудака, да је режим Мила Бритве бајковит, да је мали Монтенегро безгрешан. Напротив, многи су се острстили, ортргли, острвили (познато је да се овца острви, полуди, оде из стада, углавном је вуцу поједу). Када ће ове у Црној Гори “појести вуци”, то само знају њихиви ментори. Међутим, не може се овако писати, драги Драгомире, долијевати уље на ватру. Кажете, да
    Србија одмах мора “интернационализовати српско питање”. Не, човјече, доста је страних лутајућух циркузаната. Када једном негдје уђу, више не излазе. Само Ви посматарајте носиоце политичке моћи. Није њих брига што их посматрате. Износите нетачне податке. Кажете да се 200 хиљада декларисало као Срби. Човјече, да ли знате колико има становника цијела Црна Гора. Ја бих био срећан да се толико декларисало. У уводу спомињете 1918. Да, да, ту је, нажалост, и почело зло. Подијелили су се Црногорци на Бјелаше и Зеленаше. Нико није имао право да назове државу Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Али, многи су, краљ Александар и др., као и Ви, сматрали да су Црногорци Срби и да су обухваћени под овим “Срби”. Црна Гора је, пријатељу, била држава од пантивијека, независно од тога да су се чак сви изјаснили као Срби, она је нестала територијално. Сутра када би се Република Српса ујединила са Србијом, зар би пристала да јој се брише назив. Нормално да то у РС нико не би прихватио. Његош, пријатељу, каже када су Турци убили деветнаестогодишњег Батрића: “Вук Мандушић нит збори нит твори, Српкиња га још рађала није”, али за Батрића каже. “Црногорка га још рађала није”. Једно је тачно, да Србија није примјењивала и не примјењује адекватне мјере према Црној Гори,н акон великог броја будалаштина (признавање фантомске државе Косово, улазак у НАТО, снакције према Русији, однос према Цркви, имитирање усташтва (Дрљевић, Марковић Штедимлија) паролама на Цетињу: “Србе на врбе”, јавно изјашњавање предсједника Скупштине Црне Gore да су Срби повели и највећи кривци за крвави вјерски и етнички рат и др. баханалије.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here