Srpsko pitanje u Crnoj Gori i Srbija: u trouglu oportunizma, defetizma i „ura patriotizma“ u redovima srpske vlasti. Od SNS establišmenta do navodno disidentskog ministra Nenada Popovića iz redova vladajuće koalicije

Podelite:

Doba nacionalnog mraka

Srpsko pitanje u Crnoj Gori i Srbija: u trouglu oportunizma, defetizma i „ura patriotizma“ u redovima srpske vlasti. Od SNS establišmenta do navodno disidentskog ministra Nenada Popovića iz redova vladajuće koalicije.

Šta je suština aktuelnih problem između Srbije i Crne Gore? Odgovor nije – kao što bi se očekivalo – crnogorski tzv. nacionalni separatizam sam po sebi. O tome da je Crna Gora istorijski srpska zemlja, odnosno da su kako njene vladajuće strukture pre ujedinjenja sa Srbijom 1918, tako i narod, nepodeljeno sebe smatrali integralnim delom srpskog korpusa, nema potrebe šire govoriti. Sve, od oficijelnih dokumenata do materijalnog nasleđa Crne Gore, nedvosmisleno svedoči da je tako. Štaviše, i administrativno-politički način kreiranja tzv. crnogorske nacije pošto su sledbenici J. B. Tita preuzeli vlast 1944-45. i počeli sa državnih pozicija da realizuju kominternovski antisrpski program – pobija izmišljotinu o crnogorskoj nacionalnoj autohtonosti. Nešto što je navodno postojalo ne stvara se usiljeno od strane vlasti i onda opresivno nameće građanima. A baš tako je bilo i ostalo sa tzv. nacionalnim crnogorstvom.

NACIONALNI NIHILIZAM

Tokom postojanja titoističkog sistema i sa njim skopčanim ispiranjem mozgova stanovništva ali i represijom te kupovinom duša – mnogo toga antisrpskog se duboko ukorenilo. U Crnoj Gori je tako kod jednih (manjina je u pitanju) istinski zaživeo izmišljeni crnogorski tzv. nacionalni osećaj, kod drugih on je dobio crnogorsko-srpski hibridni vid, kod trećih je preovladao puki oportunizam. O četvrtima koji su ponos naše nacije, kasnije. Sada da konstatujem da situacija nije bolja ni u Srbiji. I tu sramnog oportunizma, čak i u nacionalnom kontekstu, ima mnogo, a paklene plodove je iznedrila decenijska antisrpska propaganda. Kao što smo suočeni sa sistematskim otimanjem i poništavanjem srpstva van Srbije, tako i nemalom delu njenih građana, od političke elite pa nadole, ono ne znači mnogo. Neki ga otvoreno odbacuju, brojniji zapostavljaju.

Titoizam ali i samo po sebi nasleđe neuspelog jugoslovenskog eksperimenta započetog pre boljševičko-sistemske metastaze antisrpstva – rezultirali su velikom rasprostranjenošću nacionalnog nihilizma i mazohizma na srpskim prostorima. Mnogima nacija i njeni interesi nisu više bitni, i to do te mere da su spremni da sa njima beskrupulozno trguju. Neki su pali i u sedmi krug nacionalnog pakla, pa se sladostrasno poistovećuju sa srpskim neprijateljima, iz njihovog ugla posmatraju našu prošlost i sadašnjost, te uživaju u nesreći naroda iz koga su potekli. U takvim okolnostima nije ni začuđujuće koliko je politika Srbije prema srpskom pitanju u Crnoj Gori obojena oportunizmom. Naprotiv. Prijatno nas čudi nešto drugo: do koje mere u našem opštem nacionalnom padu postoje veliki, po svojoj posvećenosti skoro hrišćansko-mučenički izuzeci. Mislim na deklarisane Srbe u Crnoj Gori!

SRAMNO I BOLESNO

Uprkos zastrašujućoj crnoj propagandi tamošnjeg režima i brojnim diskriminativnim pritiscima njemu podređenog državnog mehanizma, maltene trećina stanovnika Crne Gore – i to drastično na uštrb ličnih interesa – istrajava u svom srpskom opredeljenju. Bez obzira na sveprožimajući duh vulgarno propovedanog individualizma i materijalizma, prema kome je jedino bitno okoristiti se na neki način, uprkos nacionalno nihilističkoj klimi koju umnogome manifestuje i državna politika Srbije – oko 200 hiljada Crnogoraca ne odriče se srpskih vrednosti svojih predaka. U tome imaju najveću, možda i jedinu sveobuhvatno institucionalnu podršku Srpske pravoslavne crkve. Tako smo ponovo kod pitanja sa početka teksta: šta je suštinski problem u odnosima države Srbije i države Crne Gore?

Srbija – sputana paklenim titoističkim nasleđem, posledicama sukoba sa zapadnim silama sa kraja 20. veka ali i okupacionim polugama koje su one kod nas instalirale – malo toga čini u odbacivanju plodova antisrpske politike iz prošlosti. Prihvatamo brutalno prekrajanje istorije od Hrvatske do Makedonije, gluposti o postojanju bošnjačke i crnogorske nacije, istoimenih jezika. Ne kažem da država Srbija bilo kome treba, pa čak i sme, da osporava pravo da se deklariše kako god hoće, ali po uzoru na Grčku morala bi bez zazora da stoji na pozicijama odbrane onoga što misli da je istorijska istina u vezi sa srpskom etničkom, kulturnom i verskom baštinom u okruženju Srbije. Bez preterivanja bolesno je to što priznajemo postojanje nekakvog bosanskog ili crnogorskog jezika na teritoriji naše zemlje, a sramno je što glasno i jasno ne pariramo otmici svega onoga što je naše, od istorije preko jezika do živih ljudi, van Srbije!

IMPLIKACIJE NARODNOG OTPORA

Stiče se utisak da, takva kakva je, Srbija bi tek uz izvesno negodovanje od strane vlasti prešla i preko identitetskog genocida koji nad srpstvom na svojoj teritoriji sprovodi podgorički kriminalni režim. No, on nailazi na za sada nesalomljiv otvor SPC i brojnih građana Crne Gore koji su dovoljno hrabri da neće da se odreknu srpstva. Tako da se više i ne radi primarno o onome što su crnogorski janičari mislili da je njihov zadatak tj. o zatiranju srpskih korena naroda Crne Gore. Ispostavilo se da bi to tamošnji režim uradio prvo mora da eliminiše one koji se nepokolebljivo izjašnjavaju kao Srbi i junački čuvaju srpsko nasleđe Crne Gore. Tako nacionalni separatizam i identitetski genocid u funkciji okončanja „monenegrinskog projekta“ nužno prerasta u agresivnu politiku asimilacije Srba u Crnoj Gori (kada posmoderni Pavelić zvani Milo Đukanović zbog manjka snage ali i duha vremena već ne može tu da pribegne klasičnom genocidu).

Srbija preko toga i direktnog juriša na SPC ne može da pređe. Da budem eksplicitan: da SPC i Srbi u Crnoj Gori ne brane srpstvo u toj našoj istorijskoj zemlji, teško da bi ga nacionalno demoralisana Srbija i ovako polovično štitila. Zauzela bi sledeće stanovište: jedno je prošlost, ali građani Crne Gore i tamošnje pravoslavne crkvene strukture prihvataju crnogorski koncept, i šta mi tu možemo? Prešla bi i preko onoga što antisrpski stratezi planiraju da bude finalizacija crnogorskog tzv. nacionalnog separatizma. Ovako, stvari stoje drugačije: Mitropolija crnogorsko-primorska i SPC u celini, kao i naš narod u Crno Gori ali i nemali deo društva Srbije kao i Republika Srpska – ne prihvataju kapitulaciju srpstva u Crnoj Gori i u vezi sa njom. I spremni su na odlučan otpor!

Podgorički režim, ukratko, nije uspeo erozivno da slomi srpski narodno-političko-crkveni otpor u Crnoj Gori i sada je prinuđen da krene u otvoreni juriš koji podseća na ustaške ili albansko-ekstremističke nasrtaje na srpstvo. Direktno a ne više indirektno meta su na taj način živi ljudi i žive institucije, tj 200 hiljada deklarisanih Srba u Crnoj Gori i legalna i legitimna pravoslavna crkva u toj zemlji, koja je mnogo starija i od zasebne crnogorske države u srpskom smislu a tim pre novopečene titoističke tzv. crnogorske nacije i antisrpske države.

NEADEKVATNI ODGOVOR SRBIJE

Iako blago direktno, a nešto jače indirektno preko medijskih i drugih mehanizama moći aktuelne vlasti, država Srbija u takvim okolnostima počinje da reaguje na kulminaciju antisrpske politike klike Mila Đukanovića. Ne može to da ne učini i to se onda projektuje na pogoršanje odnosa dve države, ali Beograd ipak ne postupa na adekvatan način. Sve se svodi da povremene proteste, pojedine izjave i tu i tamo medijske kontraudare. To se kreće između preblagog i nejasno definisanog, do, u sferi sredstava masovnog informisanja, bučnog i svađalačkog ali neartikulisanog na način da se produktivno ciljaju određene teme i ličnosti.

Zbog nekih interesa i međunarodnih obaveza onih koji su jezgro vlasti ili su njemu bliski, Srbija ne internacionalizuje srpsko pitanje u Crnoj Gori u svetlu modernih demokratskih i, toliko hvaljenih, evropskih vrednosti. Umesto toga ili ignorišemo zelenaško-ustaške bezobrazluke ili prihvatamo da se sa onima koji iza njih stoje valjamo po blatu koje se izliva iz njihovog obora. Time oni samo imaju korist. I to dvostruko. Spuštaju nas na sopstveni nivo i stvaraju zatrovanu atmosferu u kojoj vlada iracionalnost, što pogoduje polarizaciji Crne Gore i jačanju njihovog rejtinga (čak i deo crnogorskih oportunista koji je prihvatio politiku Đukanovića, suočen sa njenim ekstremizmom, pokolebao bi se kada bi ona udarila u zid racionalne ali sistematske odbrambene politike Srbije).

Umesto što ovako ili onako oportunistički deluju, vladajući krugovi u Srbiji bi konačno morali da internacionalizuju srpsko pitanje u Crnoj Gori. Mi ne možemo nikoga da sprečimo da se nacionalno deklariše crnogorski, ali možemo da insistiramo na zastupljenosti u skladu sa evropskim standardima opredeljenih Srba u državnoj administraciji Crne Gore (gde ih na centralnom nivou ima oko 6 puta manje nego što učestvuju u stanovništvu), na nacionalnim školama i programima za pripadnike srpskog naroda, na odgovarajućoj upotrebi srpskog jezika u državnim institucijama i zaštiti našeg kulturnog nasleđa i, naravno, na nedodirljivosti legalne imovine SPC. To sve i dalje ne činimo!

NACIONALNO PROFITERSTVO

Toliko za sada o greškama državnog vrha, ali bilo bi nekorektno da se samo na njima zadržimo. Kada se radi o srpskom pitanju u Crnoj Gori nalazimo se u reci oportunizma i neadekvatnsoti. Oni koji drže kormilo Srbije suviše su uzdržani prema zločinačkom crnogorskom režimu i ne gađaju ga tamo gde bi ga najviše zabolelo (na primer njegov kapital u Srbiji). Ali na osnovu onoga što su do sada pokazali, ništa bolji nisu ni oni u redovima vlasti koji zahtevaju energičniju akciju. Jedan srpski ministar, koalicioni partner SNS-a, s pravom je žestoko reagovao i nazvao crnogorski režim zločinačkim te je njegovo delovanje – u skladu sa onim što već desetak godina bez mnogo uspeha pokušavam da nametnem našim zvaničnim strukturama – okarakterisao kao identitetski genocid.

Taj političar je na osnovu toga dobio simpatije patriotske javnosti, kao što je to bio slučaj i ranije kada je oštrije istupao povodom Kosova ili našeg izbegavanja da realizujemo dogovor sa Rusima u vezi sa humanitarnim centrom u Niš. Time stekne neki poen ali nažalost zatim zaćuti da se ne bi mnogo zamerio koalicionim partnerima ili zapadnim faktorima sa kojima je dobar. Tako sve ostane na nivou jednog ili dva retorička istupa. To je banalni oportunizam. Ako u vezi sa važnim stvarima kao što je, primera radi, odbrana ugroženog srpskog naroda u Crnoj Gori i hramova SPC u toj zemlji, vrh vlasti ne postupa onako kako treba, onda svako ko je deo vlasti ili je jednako kriv kao oni što ćute ili svoj ostanak u vladi mora da uslovi radikalnom i brzom promenom politike.

Odgovoran stav je u konkretnom slučaju zatražiti od vrha establišmenta da u jasno definisanom roku pokrene internacionalizaciju srpskog pitanja u Crnoj Gori i preduzme druge legitimne mere u cilju zaštite naših nacionalnih interesa a ako to ne uradi zapretiti javnim, i to bučnim podnošenjem ostavke zbog izbegavanja države Srbije da učini ono što joj je dužnost. Naravno, ako nema drugog rešenja, ide se do kraja. Ako se tako ne postupi – a još za tu vrstu pritiska ima malo vremena iako ono ističe – već se nešto „ura patriotski“ kaže i onda nikome ništa, u pitanju je rejting profitiranje na nacionalnoj tragediji. Bolji su i oni u vlasti koji o važnim nacionalnim pitanjima ćute, ako već nisu u stanju ispravno da postupe.

VIDOVDANKO PREISPITIVANJE

Žalosno je ali je tako, mnogi u redovima naše političke elite – u vlasti, i to na raznim nivoima državne piramide, ali i u opoziciji (gde su mnogi gori i od najgorih u vlasti), postupaju nacionalno totalno neprimereno. Love u mutnom kao da se radi o nečemu nebitnom, dok se naš narod od Kosova do Crne Gore (ali i na drugim prostorima gde je ugrožen) bukvalno bori za opstanak. I nije pri tome bitno da li se trude da deluju racionalno-odmereno ili borbeno-patriotski. Bitna su dela i rezultati koji iz njih proizlaze a ne puke reči.

Reči onih koji su u vlasti same po sebi malo znače. Toga uvek moramo da budemo svesni i da ne dopustimo da nas političari, ko god i šta god da su, zavode svojim praznoslovljem. Ulog je vrlo veliki: opstanak srpstva! I zato smo svi dužni da se momentalno aktiviramo koliko god možemo kako bismo dali doprinos njegovoj odbrani. Između ostalog i tako što će svi nosioci političke moći znati da ih pažljivo posmatramo i da ćemo nastojati da na način koji je karakterističan za koliko-toliko demokratski sistem, sankcionišemo ili nagradimo njihovo nacionalno (ne)odgovorno ponašanje.

Ako tako ne postupamo onda smo podanici a ne građani! Nema više odbrambenih linija, ni u vezi sa zaštitom ono malo preostalih srpskih pozicija na Kosovu, niti u Crnoj Gori, na koje bismo mogli da se povučemo a da srpska ideja ne doživi drastično razaranje! Padne li i sever Kosova ili bude li oteta imovina SPC u Crnoj Gori, oni koji su sada u vrhu vlasti Srbije na bilo kojoj poziciji (ništa ne značio ako se povuku pred nastupajući sunovrat ako sada uistinu ne deluju da on bude izbegnut), biće svi podjednako krivi. I ništa ih neće oprati pred nacijom i istorijom! Vidovdan, sa svom simbolikom koju ima, pravi je dan da o tome razmisle.

Dragomir Anđelković, Pečat

Podelite:

1 komentar

  1. Bilo bi pogrešno konstatovati da nema u Crnoj gori ludaka, da je režim Mila Britve bajkovit, da je mali Montenegro bezgrešan. Naprotiv, mnogi su se ostrstili, ortrgli, ostrvili (poznato je da se ovca ostrvi, poludi, ode iz stada, uglavnom je vucu pojedu). Kada će ove u Crnoj Gori “pojesti vuci”, to samo znaju njihivi mentori. Međutim, ne može se ovako pisati, dragi Dragomire, dolijevati ulje na vatru. Kažete, da
    Srbija odmah mora “internacionalizovati srpsko pitanje”. Ne, čovječe, dosta je stranih lutajućuh cirkuzanata. Kada jednom negdje uđu, više ne izlaze. Samo Vi posmatarajte nosioce političke moći. Nije njih briga što ih posmatrate. Iznosite netačne podatke. Kažete da se 200 hiljada deklarisalo kao Srbi. Čovječe, da li znate koliko ima stanovnika cijela Crna Gora. Ja bih bio srećan da se toliko deklarisalo. U uvodu spominjete 1918. Da, da, tu je, nažalost, i počelo zlo. Podijelili su se Crnogorci na Bjelaše i Zelenaše. Niko nije imao pravo da nazove državu Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. Ali, mnogi su, kralj Aleksandar i dr., kao i Vi, smatrali da su Crnogorci Srbi i da su obuhvaćeni pod ovim “Srbi”. Crna Gora je, prijatelju, bila država od pantivijeka, nezavisno od toga da su se čak svi izjasnili kao Srbi, ona je nestala teritorijalno. Sutra kada bi se Republika Srpsa ujedinila sa Srbijom, zar bi pristala da joj se briše naziv. Normalno da to u RS niko ne bi prihvatio. Njegoš, prijatelju, kaže kada su Turci ubili devetnaestogodišnjeg Batrića: “Vuk Mandušić nit zbori nit tvori, Srpkinja ga još rađala nije”, ali za Batrića kaže. “Crnogorka ga još rađala nije”. Jedno je tačno, da Srbija nije primjenjivala i ne primjenjuje adekvatne mjere prema Crnoj Gori,n akon velikog broja budalaština (priznavanje fantomske države Kosovo, ulazak u NATO, snakcije prema Rusiji, odnos prema Crkvi, imitiranje ustaštva (Drljević, Marković Štedimlija) parolama na Cetinju: “Srbe na vrbe”, javno izjašnjavanje predsjednika Skupštine Crne Gore da su Srbi poveli i najveći krivci za krvavi vjerski i etnički rat i dr. bahanalije.

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here