Шта се крије иза “рата” Синода и Универзитета?

Поделите:

Иако Српска црква има далеко већих проблема попут непрекидног страдања на Косову и Метохији, дивљачког прогона у Црној Гори и повампиреног усташтва у њеним западним крајевима, самозвани црквени аналитичари и другосрбијански медији, искључиво се баве исфабрикованим проблемима у црквеној просвети.  Тако док не знамо шта се дешава у подручју где наш народ и Црква страдају, медији нас у детаље извештавају о сваком допису Ректората, размењеним мејловима и свакодневним ставовима мање групе проблематичних професора Богословског факултета.

Овај медијски фокус и проблематизација црквене просвете, почела је после ванредног заседања Светог Архијерејског Сабора у новембру 2018. године, када су Архијереји озбиљно разматрали алармантно духовно стање у црквеним школама, пре свега кроз смањење броја ученика у богословијама и на самом Богословском факултету у Београду. Иако су чињенице неумољиве и јасно показују да је рапидан пад у броју кандидата везан управо за преузимање црквене просвете од стране “прогресивних и младих професора” како воле да их ките у сорошевским медијима, група Епископа је упорно одбијала да прихвати одговорност својих штићеника и означи кривца. Но, и поред противљења епископâ Максима, Григорија и Игнатија, Саборском одлуком мирне и тихе већине Епископа Синоду је и дата дужност да интензивније прати и надгледа ситуацију у просвети, те повлачи конкретније потезе у циљу санирања штете.

Наиме, још од повратка Богословског факултета у Београдски Универзитет, почиње тихи притисак обесцрковљења ове институције. Прво су циљ остваривали перфидније, а потом и отвореније, како се услед пензионисања смањивао број старих професора оданих Цркви. Обесцрковљење је почело још током прве акредитације факултета када је више простора и пажње дато философско – теоретској групи предмета, у којој су доминирали предмети и настава професорâ који немају дана богословског образовања, попут Владана Перишића или Богољуба Шијаковића. Повећан је број часова философије, епистимологије, увођени су дотада непостојећи предмети попут “његошологије” итд, све с циљем видљивости и доминације интересне групе окупљене око овог двојца, а на уштрб конкретних богословских наукâ. Ово удаљавање Богословског факултета од богословља и Цркве, имало је за дугорочну последицу смањење броја студената, будући да ако неко жели да студира философију, онда је и студира, а ако неко жели да се спреми за узвишени свештенички позив, онда се и спрема за то. Но, иако је ово било јасно од почетка, процес неприкосновености “научних и универзитетских правила и критеријума” није био заустављан.

Овај негативни тренд додатно је настављен након инсталације  Перишићу подобних професора млађе генерације и експресног додељивања доктората и титула истима. Ти “млади” професори црквеној јавности нису познати по свом раду, стручним чланцима или научним књигама, него искључиво по исфабрикованим и смишљеним скандалима у медијима у којима су они главни актери. Да ли је ико икад прочитао нешто од Марка Вилотића што би га надахнуло на неки подвиг, или да ли је неко слушао предавање Андреја Јефтића, после кога је променио свој живот? За разлику од “недовољно научних” старих професорâ попут Р. Биговића или Д. Калезића, који су својом харизмом масе приводили у Цркву, или епископâ Данила, Иринеја, Амфилохија, и Атанасија, због којих су многи оставили свој живот и постали монаси, садашња “академски исправна и универзитетски стандардизована по немачким критеријумима” група професора не успева да жар вере сачува чак ни у оквиру својих породица. Наравно, они отворено сматрају и проповедају да им није то ни посао.

Ипак, Српска Јерархија није могла да остане нема и да жмури на евидентно погрешан пут који води у пропаст. Стога је Синод непосредно после ванредног Сабора о просвети 2018. у директним разговорима с професорима покушао да разјасни проблем и заједнички пронађе решење. Но, уместо конструктивног приступа, увиђања сопствених пропуста и жеље за исправљањем евидентних грешака, мања група професора се одметнула од Цркве и покренула је медијску кампању против Синода и Цркве у целини, те подршку затражила у делу богоборне јавности и антицрквеној средини. Ови први кораци су завршени медијски добро испраћеним случајевима епископа Максима, Марка Вилотића и недавно свештеника Вукашина Милићевића, у којима је Синод приказан као прогонитељ, а Универзитет као светли заштитник.

Но, како од самог почетка нису могли да прихвате кривицу и нити су показали осетљивост за проблем црквене просвете који су сами узроковали, они ни после Синодских одлука нису могли да буду смирени. Напротив, своју борбу су наставили још жешће и у њу увукли и неке друге, о чему смо сви детаљно читали. Па тако, поједини професори док седе у згради која је власништво Српске цркве, без икаквог срама дају интервјуе о непостојању њихове икакве одговорности према Цркви, крију се иза државног Универзитета, блате Синод и самог Патријарха, те управо с позиција које им је Црква благословом дала руше углед и ауторитет Цркве у јавности. Морамо да се запитамо да ли би ико слушао мишљење Вукашина Милићевића о причешћивању лжицом, а не кашикицом како он незнавено и нецрквено каже, да он није професор који је добио благослов да поучава? Колико би медијске пажње добио неки професор Медицинског факулета који би говорио о одвојености медицине и болнице, као што нпр Родољуб Кубат добије док говори о одвојености Цркве и теологије?

 

Свакако је јасно да ће Сабор морати поново да се бави овом темом, будући да се ситуација додатно погоршава, те да број студената сваке године рапидно пада због антицрквеног деловања и медијске кампање појединих професора Богословског факултета. Проблем није решен, и постаје све евидентнији сваке године смањењем броја уписаних. Део проблема је свакако погубна духовна атмосфера коју поједини професори стварају на Богословском факултету те тиме индиректно утичу на катихетски рад вероучитеља који излазе из те установе. Поједини епископи постављају питање како је могуће да преко 1500 вероучитеља у Србији и око 350 у Републици Српској, од којих су већина студирали у Београду, последњих 15 година, нису у стању да побуде жељу код барем једног ђака у свакој генерацији да се бави богословљем? Како је могуће да су старе и “неписмене” проте били бољи мисионари у она тешка времена, него данашњи високообразовани академски стручњаци, који не оскудевају ни у чему? Можда можемо да се расправљамо о томе да ли је за ситуацију крив сâм Факултет, или Епископат или вероучитељи, или сви заједно но бројеви су неумољиви и позивају нас све на опрез!

 

Ипак, реформа коју је започео Синод у циљу уређивања духовне атмосфере на Православном богословском факултету ће свакако морати да се настави. Поједини епископи су већ схватили у чему је проблем, а поједини ће тек да схвате када им се прикажу овогодишњи бројеви и статистике. Управо због тога, а не из зле намере Синода да некога прогони, број студената теологије  и духовно стање на Богословском факултету у Београду ће да буде поново предме расправа на Сабору. За саму Цркву је небитно да ли ће ПБФ бити саставни део Универзитета, или не.  Међутим, од највеће важности је да ли је Богословски факултет у стању да привуче младе људе, да оплемени њихову веру и распламса ентузијазам и побуди у њима жељу за служењем Цркви, богослужењем, хришћанским врлинама и мисионарењем? Сасвим су легитимна питања колико је од свршених теолога рукоположено? Колико је примило монашки постриг? Колико је вероучитеља? Само на основу тих одговора, Сабор и Синод ће моћи да донесу правилне и адекватне одговоре и одлуке, а све остало је демагогија.

 

Василије Милановић

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here