ШТА СЕ (НИЈЕ) ДЕСИЛО У ВАШИНГТОНУ?

Поделите:

У Вашингтону је 4. септембра 2020. године, у присуству председника САД, потписан неки документ. Након потписивања тог документа, у српској, али не само у српској јавности, је настала права забуна: шта се то потписало, са ким се потписало, у којој форми, и какве ће да буду последице тога што је потписано? Колико год Интернет мимови били забавни, по коментарима коментатора који би да себе сматрају озбиљним људима се види да заправо влада једно велико неразумевање око свега што се десило у Вашингтону у суботу.

Овде ћемо, на врло ограниченом простору који нам овај медиј пружа, да покушамо да дамо неке од одговора, као и да скренемо пажњу на неке од детаља које је српска јавност можда пропустила, а који су веома битни.

Припреме за састанак, историја односа са САД и састав делегација

Припреме за овај састанак су почеле одавно. Најкасније у марту ове године, када је председник Србије у свом обраћању пред AIPAC (друга највећа јеврејска лобистичка организација у САД) говорио о историјским везама Срба и Јевреја, обзнанио колико је Република Србија до сада урадила на побољшању положаја Јевреја у Републици Србији, као и да је план Републике Србије да у догледно време буде међу првим земљама која ће, после привредног представништва, и својe “званично представништво” да пребаци у Јерусалим (линк: https://www.youtube.com/watch?v=mDUH295MkQo). Дакле, у тој тачки није било никаквог изненађења, делегација Србије је добро знала шта потписује.

Даље, овај састанак, са истом агендом, је већ требало да буде одржан у јуну, када је обзнањивање непотврђене оптужнице против Хашима Тачија директно минирало цео састанак. Стога, било је потребно понудити Приштини јак подстрек да на састанак дође. Тај подстрек је могао бити да ће се тамо отворити и статусна питања. Једном када је делегација Приштине била у Вашингтону, није било реално очекивати да ће моћи да оде без потписаног споразума. То се видело и по томе што исти рецепт није уродио плодом овога пута: и поред позива за суд  Агиму Чекуу истог дана када су делегације дошле у Вашингтон, разговори се нису прекидали. Након негодовања Харадинаја због отварања питања Газивода, амерички званичници су запретили да ће свако ко минира договор или врши притиске на делегацију Приштине да се суочи са последицама и америчким санкцијама.

Газиводе

Дакле, могуће су две варијанте: Да је прича о документу у ком ће да стоји клаузула о узајамном признању била подстрек који је Приштини био потребан да дође, али да је то нешто што Америка није мислила озбиљно да форсира; Или да је наша делегација била толико чврста и јака да резолутно одбије притисак САД, а да никоме из српске делегације нико из САД није запретио ни санкцијама нити било којим другим последицама. На читаоцима је да просуде шта је од ове две варијанте реалније, и колико је реално да се једној од делегација дневни ред саопшти на степеништу као „изненађење“, како се после пустила прича кроз медије.

У прилог овоме говори и састав две делегације: Док је премијер Приштине, г. Хоти, дошао са министром спољних послова и остатком делегације која је припремљена за сусрет на највишем међународном нивоу, у саставу наше делегације није било министра спољних послова, већ је уз председника Републике и шефа Привредне коморе дошао шеф Канцеларије за Косово и Метохију Владе Републике Србије. На овај начин, делегација Србије је у старту дала до знања да нема никаквих преговора о независности, јер је КиМ унутрашње питање Републике Србије (ма колико то деловало гротескно када се разговори између Београда и Приштине организују у Вашингтону). Оно што није небитно имати на уму при анализирању свега из Вашингтона је изрека у дипломатији којој се студенти Факултета политичких наука прво уче: форма је суштина.

Дакле, из овога што је до сада речено се назиру две ствари: наша делегација у Вашингтон није ишла да потпише независност, нити рад на „међусобном признању“, и веома је тешко замислити, по свему што се дешавало, да је било ко имао озбиљне намере да ради на тој клаузули; као и да је највероватније да је клаузула о „међусобном признању“ била игра да се Приштина доведе у Вашингтон. И то управо због онога што се десило прошли пут, и што је покушано и овог пута: да се састанак не би минирао. На крају, и домаћини су пред састанак понављали да ће састанак у Вашингтону да буде рад на економском споразуму, док се статусна питања остављају Европској Унији.

Дипломатски протокол

У светлу изреке „форма је суштина“, морамо на уму да имамо још нешто када је реч о дипломатском протоколу: не постоје односи са појединцима, само однос државе са државом, који се протоколом манифестује. Дакле, однос према председнику Србије није био однос према њему лично, него однос САД према Републици Србији. Такође, и однос према г. Хотију није био однос према њему лично, него однос САД према тзв. Косову.

Последњи високи званичник Србије који је разговарао са председником САД у Белој Кући је био премијер Коштуница, пре петнаестак година. Од тада, по мишљењу САД, Србија је превише скренула према Русији и Кини. Оно што је Србија замерала САД је било свакако признање Косова, лобирање за признавања, и чест рад против интереса Србије на међународној сцени. Са становишта Републике Србије, ове две ствари свакако не могу да се мере. Са становишта САД, Србија је себе тада сврстала у ред држава које само праве проблеме. Не треба гајити илузије да је било коме у САД стало до тога како Србија види корен проблема, они су видели проблем у понашању Србије према интересима САД.

Стога, ради „ресетовања“ односа, Србија је морала да истрпи оно понижавање које јој је протоколом приређено. Изјаве за новинаре су даване из парка, пар километара од Беле Куће, председник Србије је пред председником САД седео као непослушно дете коме се „опрашта“ ако не настави да понавља грешке, поред стола председника САД се довлаче помоћне клупе и ниже столице за потписивање документа, итд. Све ово, несумњиво, има везе са личношћу председника САД и његовом кампањом, али је и однос САД према Србији: може разговор, али не на равноправним основама. Уколико је Република Србија спремна на такав однос, може да рачуна и на повластице које однос са САД носи. Очигледно је, према ономе што се у Вашингтону видело, да је Република Србија на такав однос пристала да би одшкринула врата Беле Куће, као што је на слична понижења морала да пристаје много пута у својој историји као мала земља на периферији Европе.

Са друге стране, однос према Приштини је оваквим третманом драстично погоршан: делегација Приштине више нема непосредан приступ председнику САД. Ни у чему више није повлашћена чак ни у односу на Србију, што је до сада било правило. Са њима се више не говори језиком топлине и потпуног испуњавања свих захтева, него језиком претњи ако се усуде да не послушају оно што им САД наређује. Њихови „витални интереси“ више нису толико битни САД, већ од сада постају онолико вредни колико слепо спроводе оно што им САД каже. Медени месец између Приштине и САД, који је трајао 20 година, је изгледа коначно завршен.

Из овога што је речено може да следи следеће: Србија јесте понижена, али се и вратила у Белу Кућу (понижење је вероватно и било цена тог повратка). Односи са САД нису враћени на ону нормалу у којој су били цео један век, али су на добром путу да буду. И у Белој Кући више никог није брига шта Приштина сматра својим интересима, важни су једино непосредни интереси САД на терену и ништа друго. Са Приштином се више не говори језиком бескрајног попуштања и испуњавања сваког прохтева, већ се од Приштине захтева испуњење обавеза које је преузела.

Текст споразума

На првом месту, није јасно ко је са ким и у ком својству потписао споразум. Јасно је да „Србија и Косово“ нису потписале ништа једна са другом, посебно не као равноправни партнери. Јасно је и да је председник САД нешто потписао, али господин Гренел се није изјаснио шта је тачно председник САД потписао. Испод текста оба споразума стоји само име за једног потписника, без места за потпис било кога другог. Највероватније је, опет да би се удовољило захтевима наше делегације, да је свака страна потписала самостално преузимање обавеза, а да је председник САД потписао да је „примио знању“ шта су стране потписале. Ако узмемо у обзир правило о важности форме и због чега је она оваква, обе стране су се обавезале на спровођење договореног, а САД се појављује као гарант спровођења споразума. Иако су се суштински Београд и Приштина преко посредника обавезали једни другима, кроз ову форму је Београд поново ставио до знања да Приштину не сматра равноправним партнером, односно да је не сматра државом.

Србија је добила још два удовољавања што се тиче форме: у целом тексту, иако је САД и признала тзв. Независно Косово и била најјачи промотор тзв. Косова, стоји „Serbia [Belgrade] and Kosovo [Pristina]“. Поред тога, административни прелаз на Мердару није означен као граница, него као „заједнички интегрисани прелаз“ (Common Crossing Point Facility). Ово можда не делује као нешто што је превише битно, али дипломатским језиком речено, САД су пристале да уваже позиције Србије. Не нужно и да их прихвате или испоштују, али да их уваже.

На почетку, потписници се обавезују да успоставе путну и железничку инфраструктуру, односно да повежу аутопутеве и железничке линије. Ово за сваког упућеног може да буде само добро. За оне неупућене, ради се о путу према Прокупљу, а онда и повезивању на ауто – пут Ниш – Београд, којим свакодневно Срби са КиМ иду према остатку Србије, а српска роба (поново) иде према КиМ.

Даље, говори се о успостављању сталне канцеларије Америчке Корпорације за финансирање развоја у Београду, која би могла, поред ових инфраструктурних пројеката, да финансира и мала и средња предузећа. Успостављање канцеларије и финансирање привредног развоја је свакако одлична вест. Што се тиче финансирања инфраструктурних пројеката из споразума, о томе ће бити речи у последњем делу овог текста, јер ту постоји потенцијал за погоршање односа са другим чиниоцима.

Улазак Косова у „мини Шенген“, односно гаранција да ће тај пројекат да буде функционалан, је за Србију одлична вест. Као највећа економија у овом делу Европе, ово је заправо заједница која ће Србији да омогући несметан извоз, као и да све ове економије и државе које јој већ природно гравитирају додатно веже за себе. Са очекиваним уласком Црне Горе, а можда и Босне и Херцеговине, и уколико се не догоде неки већи потреси, ово може да постане одличан пут за оснаживање привреде Србије. У склопу овога је признавање диплома и сертификата, што је дуго оптерећивало Србе на КиМ, којима Приштина углавном не признаје дипломе стечене на факултету у Косовској Митровици, и тиме спречава младе Србе да се запошљавају, иако је то у обавези да им омогући. Ово је и шамар ЕУ, један од неколико у овом споразуму, која је већ успоставила и механизам за признавање ових диплома, који није профункционисао.

Део око вештачког језера „Газиводе“ је очигледно остављен за касније конкретне договоре. Овде су се потписници заправо сагласили да разговарају о могућим модалитетима коришћења тог ресурса. Чињеница је да су „Газиводе“ у потпуности у подручјима које је настањено косовским Србима, који би могли да осујете сваки покушај Приштине да експлоатише овај природни потенцијал. Исто тако је чињеница да би било какав потез који би се тицао једностране експлоатације тог природног ресурса од стране Србије значио распоређивање, можда и стално, приштинских специјалаца у том подручју. За то смо већ имали показну вежбу када су се јединице „РОСУ“ иживљавале над Србима у Зубином Потоку прошле године. Како ниједна страна самостално не може да користи овај извор, ово је изнуђено решење за обе потписнице, за које није сигурно ни како ће, ни да ли ће да до краја профункционише.

Диверсификација извора енергије и одредбе о ненабавци 5Г мрежа од непоузданих произвођача су увијене, али је јасно да се односе на тражење алтернативе руском гасу и кинеској 5Г мрежи. Није вероватно да је српска страна потписала ове одредбе без претходних консултација са Русијом и Кином, али није ни за очекивати да ће ове две земље на ово да гледају потпуно благонаклоно. Одредба о дељењу информација и повећању безбедности на авио линијама је директан услов уколико потписнице желе безвизни режим са САД. Такође је нешто што ће додатно да потписнице безбедносно веже за САД.

Одредба о заштити верских заједница се заправо односи на косовску страну и њихов скандалозан однос према СПЦ, укључујући и имовину СПЦ. Одредбе које се тичу несталих лица и решавање статуса избеглица такође највише иду у корист српској страни. Одредбе о напорима на декриминализацији хомосексуалности нису спорне ни за једну страну, и очигледно да су овде зарад председничке кампање у САД.

Тачка о мораторијуму на тражење „отпризнавања“ Приштине и мораторијум на противљење чланству Приштине у међународним организацијама коју је као обавезу преузела Србија, односно о мораторијуму на захтеве за признања од стране међународних организација које је преузела Приштина, нису добро избалансиране обавезе за две стране. Са једне стране, Србија има обавезу да не ради ништа ако би формално нека држава желела да призна Приштину или да је нека међународна организација прими у своје чланство. Са друге стране, Приштина се обавезала само да неће да лобира за даља чланства у међународним организацијама, док ништа није речено за лобирања за признања од стране других држава. Овде је јасно да обавезе нису симетричне, и ово је можда и најспорнији део споразума. Иако је по среди вероватно неки неформални договор са америчком страном (највероватније: да се Приштина прими у неку од организација за коју је САД потребно да буде у њој и ништа више од тога), сведоци смо да су се такви неформални договори и неформална обећања у историји често изигравали, и морало је много више пажње да се посвети самом тексту споразума, јер на крају остаје само оно што је потписано.

Одредбе о означењу Хезболаха за терористичку организацију и одредбе о узајамном признању „Косова“ и Израела, односно о отварању амбасаде Србије у Јерусалиму, су веома занимљиве, и дугорочно значајне за обе потписнице. Што се тиче Приштине, уколико призна Израел, губи подршку својих спонзора из исламских земаља. Уколико отвори и своју амбасаду у Израелу, о чему се неформално говорило, на дужи рок губи многе спонзоре на међународној сцени, посебно оне из арапског и већински муслиманског света, и своју судбину дефинитивно везује искључиво за САД и њене савезнике, одаљујући од себе и Европску Унију.

За Србију отварање амбасаде у Јерусалиму значи коначни раскид са политиком комунистичке Југославије, која са Израелом скоро и да није одржавала односе и подржавала је Палестину. Као што смо видели, одлука о томе је донета најраније пре марта 2020. године, а вероватно и доста пре тога, што значи да је донета стратешки а не на мах. Отварање амбасаде у Јерусалиму ће вероватно на краћи рок да закомпликује односе и са неким од европских савезника, али није за очекивати да ће то питање за било кога од њих да буде од толиког значаја да би Србија имала неке теже последице од тога. Са друге стране, признање Косова од стране Израела је велики ударац за Србију. Иако се вероватно ради о америчкој иницијативи коју је Израел послушао, то признање ће целом свету да стави до знања да се ради о нормалној држави, која јесте већински муслиманска, али није проблематична. Ово је можда и највећи губитак за Србију у целом споразуму. Такође, а не и мање битно, биће веома важно како ће Србија успети да усклади своје обавезе према потписаном споразуму и према резолуцији Уједињених Нација која позива све земље да не отварају амбасаде у Јерусалиму. Уколико Србија жели да настави да се позива на Резолуцију 1244, што јој је дугорочно најбољи пут, мораће веома да се потруди и нађе решење које формално неће да прекрши Резолуцију Савета Безбедности 478, а да у исто време испоштује обавезу коју је преузела. Излаз може да се нађе у ономе што је председник Србије рекао на конференцији AIPAC: да се отвори званична канцеларија, која ће да има сва обележја амбасаде, али неће да се зове амбасада да не би прекршила резолуцију УН.
Значај потписаног споразума и могуће даље последице

Одредбе о инфраструктури, кредитима, мини Шенгену, заштити права СПЦ и отварању канцеларије америчке Корпорације за финансирање развоја у Београду су ствари које су од огромне користи за Републику Србију. Ако би се све остварило онако како је замишљено и потписано, Србија би била на путу да постане озбиљан регионални играч, макар што се тиче економије.

Могуће финансирање инфраструктурних пројеката од стране Корпорације је нешто што може да нам дугорочно направи проблеме са ЕУ, али и Кином. Повезивање Београда и Приштине је нешто о чему је ЕУ неформално више пута говорила, али никада није реализовано. Уколико се овај пројекат реализује уз подршку САД и тиме се омогући САД још јаче присуство у региону, то може бити проблем са ЕУ, посебно у будућности. Интерес Кине је јасан: повезивање са Јадраном и лукама на топлим морима је један од стратешких интереса Кине у овом подручју. Али, како ће Србија да се повеже са Јадранским морем и преко ауто – пута који Кина финансира у Црној Гори, могуће је да ни ово неће да нам представља проблем. Ипак, није за очекивати да ће ЕУ и Кина да гледају благонаклоно на повратак САД у овај део света, који је, макар је тако изгледало, препустила другима дуги низ година. Ако Србија буде та тачка повратка САД у регион, Србија ће да трпи ударце, јер нико свакако неће имати снаге да се супротстави САД.

Односи са Израелом обе потписнице, као што је већ појашњено, иду на руку Србији. Поред дисконтинуитета са комунистичком политиком која нам није доносила никакву корист, свакако да ће ово да нас додатно приближи САД. Заједно са тим, Израел у Србији може да добије партнера у овом делу света, и то у земљи која никад није имала било какав озбиљан антисемитски покрет, у којој су Јевреји и Срби заједно учествовали у свим ослободилачким ратовима, а у окупацијама заједно и страдали. Погоршање односа са појединим земљама због такве одлуке Србије неће да буде превелик спољнополитички губитак, јер се углавном радило о земљама које су деведесетих своје борце слале да ратују против Србије, а данас се уздржавају од аката против Србије искључиво због утицаја Русије и ни због чега другог. Приштина ће, уколико испуни све обећано, да изгуби подршку свих земаља из муслиманског света које су је подржавале. Неке су већ изразиле јавна негодовања и упозорења Приштини. Свакако, остаје горак укус у устима јер је Израел признао Косово, и никакви виши интереси не могу да надоместе тај горак укус.

Након овог потписа, председник Србије и шеф дипломатије Русије су се чули и потврдили добре односе. Кина се није оглашавала, али то је у маниру њихове дипломатије. Ипак, не постоје негативне реакције ни са кинеске стране, што може да буде само добар знак.

Приштина је, са друге стране, у Вашингтону понижена и натерана да потпише документ који не само да јој није донео ништа од онога чему се надала, већ је потпуно у страну оставио приче о њеној државности. Документ који ће да је натера да коначно схвати да енергетске ресурсе неће добити у целини, који ће је натерати да реши проблем Срба који су и даље избегли или нестали, да реши проблеме које има Српска православна црква, и који ће неповратно да јој уруши односе са савезницима из муслиманског света (већ су негативно реаговале Турска и неке муслиманске земље).

Ипак, једна страна која је највећи губитник у свему овоме, ако изузмемо Приштину, јесте Европска Унија. Европској Унији је Америка по ко зна који пут натрљала нос и показала да за три дана може да уради оно што ЕУ није могла годинама. Сем тога, овим споразумом САД су показале да не планирају да иду из Европе, укључујући и овај део Европе, и да ниједан споразум, какав год да је, неће моћи да се постигне без директног учешћа САД. И оно што је највероватније, а што су многи и пре овога претпостављали – да никаквог трајног споразума неће ни да буде, макар не за неки средњи временски рок, јер то није у интересу САД. Тешко је очекивати да ће ЕУ да седи скрштених руку на овај шамар, што може да буде нешто што би се у будућности лоше одразило по Републику Србију.

Дакле, није било неиспланираних потеза, нити изненађења, макар за српску делегацију. Једино што је искакало из редовног дипломатског протокола је било хваљење од стране председника Вучића протоколарним поклонима, које је добила и делегација Приштине, што није било потребно човеку који је имао петнаест минута разговора са председником САД. И све у свему, ако се овај споразум примени, последице ће да буду углавном позитивне по Србију, али треба очекивати и оне друге, посебно из ЕУ.

На крају, питање свих питања јесте: да ли ће овај споразум да се примењује? Ако у САД поново победи председник Трамп, што је скоро извесно, примењиваће се. Ако се деси чудо и победи администрација на челу са господином Бајденом, овај споразум ће да буде стављен у страну као предизборни маркетинг председника Трампа.

Ипак, тешко је да ће у односима између Србије, Приштине и САД било кад ствари да се врате на старо. Албанци су имали 20 година које, и поред свих напора, нису искористили. Срби су, после почетних лутања и бацања пара на разне неуспеле лобистичке авантуре, коначно пронашли формулу која може да гарантује одређени успех у власти САД, ко год да је чини. Овај споразум, уколико Србија буде наставила да игра паметно, може да буде почетак могућег обновљеног партнерства и враћање свих играча у региону на места која им припадају.

Ненад Кнежевић

Поделите:

9 Коментари

  1. Браните неодбрањиво али најважније је да нисте искрени. Зато само забијате ексер у главу немоћном, као што и силник чини Вама. Драган Шормаз, Марко Ђурић су Ваш разум.

  2. Душан Буковић:

    ЗАПАДНОЕВРОПСКИ И АМЕРИЧКИ ИМПЕРИЈАЛИСТИ-ТРИЈАЛИСТИ И ЗАТИРАЊЕ СРБА НА БАЛКАНУ У ХХ СТОЛЕЋУ

    “UNA SALUS VICTIS: NULLAM SPERARE SALUTEM! – „Једини спас за побеђене, то је: не надати се никаквом спасу!“, гласи једна латинска пословица.

    Ни једном народу у свету није нането тако много зла и изнутра и споља, колико нашем обезглављеном, обесправљеном, окупираном и пониженом несрећном српском народу. Колико год да смо склони да верујемо да несрећа лежи у нашој неслози, у издајствима мањих и већих размера, као и у извесном фаталном немару појединих личности које су биле позване да ставе себе на жртвеник Отаџбине за општи спас, ипак, то није све!

    Главне и основне узроке нашег страдања у ХХ столећу пројектовали су извесни европски и амерички империјалисти-тријалисти, који су пројектовали и платформу за стварање и разбијање Југославије у антисрпском удруженом злочиначком подухвату у трагичном ХХ столећу. Више од два столећа ми смо били жртве фантомске игре западноевропских и америчких империјалиста-тријалиста. То је посебно нагласио између осталих публициста и француски писац Пјер Вирион (Pierre Virion ) у својој интересантној и инструктивној књизи коју је објавио под насловом “Beintot un Gouvernement Mondial? – Une super et counter-eglise”, у којој помиње и нас Србе, пошто и ми неминовно улазимо у свеопшти план остварења једне светске хегемоније под окриљем Сједињених Америчких Држава.

    Све што Вирион наводи и коментарише има подједнаку вредност у погледу политичких, економских, културних и религиозних збивања у свету, у којем више ни један народ није изван домашаја скривених замки, које су им поставили видљиви и невидљиви западноевропски и амерички империјалисти-тријалисти. Зато ћемо почети временски из далека, јер и план у чији оквир смо ушли и ми Срби, датира још из XIX столећа. Тај план је резимиран на стр. 255 Вирионовог дела у реченици, коју је изговорио James P Warbоurg пред америчим сенатом 1950 године:

    “БЕЗ ОБЗИРА НА ТО, ДА ЛИ ТО НЕКО ХОћЕ ИЛИ НЕћЕ, МИ ћЕМО ИМАТИ СВЕТСКУ ВЛАДУ! ЈЕДИНО ПИТАНЈЕ КОЈЕ СЕ ПОСТАВЉА ЈЕСТЕ: ДА ЛИ ЋЕ ТА ВЛАДА БИТИ УСПОСТАВЉЕНА НА ОСНОВУ ЊЕНОГ ПРИХВАТАЊА ИЛИ ПАК ПОБЕДОМ” – “QUATRE ANS PLUS TARD, EN 1950, WARBOURG DECLARAIT DEVAN LE SENAT AMERICAIN: ‘QU’ON LE VEUILLE OU NON, NOUS AURONS UN GOUVERNEMENT MONDIAL.LA SEULE QUESTION QUI SE POSE EST DE SAVOIR SI POCE GOUVERNMENT MONDIAL SERA ETABLI PAR CONSENTEMENT OU PAR CONQUETE”.

    Вирион више пута наглашава да се сви народи у свету морају “изнивелирати” с крајњим циљем остварења једног једнојезичког, једнопартијског и једноверског друштва, потчињеног „великим изабраницима“, „великим кадровима“ и највећим финансијерима у свету. У вези с тим „великим изабраницима“, „великим кадровима“ и највећим финансијерима, који уједно представљају извесне међународне структуре, међу којима се посебно истичу чаробњаци међународне масонерије највишег степена, дајемо опет реч писцу, који нам на стр. 27 каже:

    “1847 год. Конгрес масонских ложа у Штрасбургу (Strasbourg) говорио је већ о уједињеним европским државама, које би сачињавала федерација Германа, Романа и Словена”.

    На стр. 28 Вирион наставља своју мисао и дословно каже: “Социјалистичка и револуционална Русија, окружена њеним европским сателитима, није нова идеја; универзална република обрађивала је одавно усијане мозгове свих завереника, захваљујући тајним друшствима сваке врсте”.

    Претходно на 25 страни Вирион нам је скренуо пажњу, да је година 1870 најважнији датум међу највазнијим, јер је то година измене полова западног света. Париз и Беч постају другоразредни центри у односу према Берлину, Лондону и Њујорку. Вирион каже да то није ново, али оно што представља стварну новину, јесте најава америчког председника Ulysses-a S. Granta 1872 године, јер је те године био по други пут изабран за председника САД, када је отворено рекао: “Цивилозовани свет тежи ка ребубликанизму, ка народној владавини преко његових представника и наша велика република судбином је одређена, да служи као водич свим осталима… Наш творац спрема свет, да постане у одговарајућем моменту једна велика нација, која ће говорити само једним језиком и којој војска и флота више неће требати”.

    Такође, на стр. 28 Вирион истиче: “ТО ЈЕ УНАПРЕД ПОТВРђЕНИ АМЕРИЧКИ ЛИДЕРШИП У ОСТВАРЕЊУ ОВОГ ПРОГРАМА, ЧИЈУ СУ НЕПРЕЦИЗНОСТ И ГОВОРНИЧКО МЕСИЈАНСТВО МАСКИРАЛИ У ЈЕДНУ ОКУЛТНУ ДИКТАТУРУ”. Одмах затим, на истој страни, Вирион се пита: “ОДАКЛЕ ЈЕ ДОЛАЗИЛА ГРАНТОВА СИГУРНОСТ? ЈОШ У ОНО ВРЕМЕ?” , да би наставио:

    – “Не само због преноса у Њујорк исте те 1872 године седиста Генералног Савета Интернационале Карла Маркса, која ће имати познати нам развој;
    – не само због устоличавања у Сједињеним Америчким Државама неколико година пре тога и због вртоглавог успона банкарске групе ‘Јакоб ШИФ, КУН и ЛОЕБ’, која ће финансирати револуцију 1917 године;
    – не само због устоличења у Њујорку од 1867 године Мазинијевог ‘Универзалног Демократског Савеза’, успркос важности његове непосредне улоге у револуционарним покретима све до Пољске и Русије, посредством Бакуњинове мреже;
    – И не само због оснивања у Њујорку 1843 године чувеног тајног искључиво јеврејског друштва Б’НАИ БРИТ (B’NAI BRIT).

    Ова Грантова сигурност, а касније и Варбургова, имала је свакако своју основу у тој концентрацији, али исто и у еволуцији тајних друштва, но она је почивала пре свега на апарату чаробњака међународне масонерије, који је створен под именом ‘ПАЛАДИЗМА’, ОСНОВАНОГ У ИСТИМ ТИМ Сједињеним Америчким Државама, од стране двојице истакнутих масона Алберта Пајка (Види: Albert Pike, Morals and dogma of the ancient and accepted Scottish rite of freemasonry. Charleston, A .: M.: 5641) и Ђузепа Мазинија.

    На стр. 29/30 Пјер Вирион тврди, да је тако Мазини нашао подршку у Сједињеним Америчким Државама, да заједно са Пајкеом предузме остварење централизације међународне масонске активности, претварајући је у једну синхронизовану акцију са циљем “ОСТВАРЕЊА ЈЕДНЕ СВЕТСКЕ ВЛАДАВИНЕ, КОЈА ЋЕ БИТИ ВИДЉИВА У ИНТЕРНАЦИОНАЛНИМ ЈАВНИМ УСТАНОВАМА, АЛИ ЊЕНА ВИСОКА ВЛАДАЈУЋА ХИЈЕРАРХИЈА СТАВЉА У ПРВИ ПЛАН ЕКОНОМИЈУ, ЖЕЛЕЋИ ТАКО ДА ОСТВАРИ ЈЕДИНСТВО СВЕТА НА МАТЕРИЈАЛИСТИЧКОЈ БАЗИ, ЧИМЕ СТАВЉА НЕПРЕМОСТИВ ЈАЗ ИЗМЕЂУ ХРИСТА, ЊЕГОВЕ ЦРКВЕ И САМЕ СЕБЕ…”

    У овом процесу национални и међународни „велики изабраници“. „велики кадрови“ и велики финансијери “КОЈИ ВОДЕ СВЕТ“ (стр.190), поседују неограничена материјална средства, располажући истовремено штампом, радио-телевизијом, публицистиком и кинеметографијом, помоћу чега остварују “НЕВИДЉИВУ РЕВОЛУЦИЈУ” (стр.191).

    На стр. 38 Вирион нас обавештава, да су финансијске групе Лондона и Њујорка присно повезане са тајним друштвима, па изводи закључак: “Тако наједном схватамо разлог, порекло и развитак опозиције, чији првак је био Генерал де Гол”.

    За нас Србе, посебно је интересантна страна 40 Вирионове књиге. Јадан младић Гаврило Принцип био би још више потресен него ми, читајући ове редове, које ћемо због њихове важности за нас превести у потпуности, како би сачували и ово Вирионово сведочење које дословно гласи:

    “Но ево још нешто: рат који је требао да уништи Аустро-Угарску империју, да сруши династију Хоенцолерн, да обори Немачку, чије су претензије постале мегаломанске – на њих Saint-Ives d’ Alveidre алудира већ 1890 године; рат који је требао да генерализира демократске режиме најављен је 1894 године, осим, ако би у Европи све државе биле републиканске, сходно плану из 1860 год., а ради се о томе, да се оне остваре помоћу великог рата XX-ог века; ради се и о стварању Уједињених Држава Европе под масонском хегемонијом… Ево најаве Светског рата, потребног, да Европу поново измени… Оно што се неможе порицати, то је најава већ 1912 године од стране Paty de Clam-a опасности, којима је изложен аустријски претстолонаследник Фердинард, убијен у Сарајеву 1914 године. Оно што исто тако збуњује, то су алузије на тај трагични завршетак, које је правио пуковник Хаус ( Edward Mandell House 1858-1938), члан ‘Masters of Wisdom ‘ или четири године пре атентата (Значи кад је Гаврило Принцип имао 13 године, – наша примедба), о чему је писао М. де Понкинс у својој књизи о Фран-Масонерији. Оно што такође смућује дух, то је изванредно заседање међународне масонерије на Saint Simon’s Island -у 1913 године, што је био први покушај конгреса будућих међународних масонских чаробњака под именом ‘Билдербергера’.

    Најзад, одржва се сасатанак савезничке масонерије у Паризу 1917. године. У циљу извлачења користи од резултата рата, пошто је претходна иста та масонерија одбила предлоге за мир, које је формулисао Benoit XV, затим Карло IV Аустријски, овај последњи посредством принчева Sixte-a ou Xavier-a de Bourbon – Parme . То одбијање било је типично масонско, да би се зараћене стране присилиле, по цену хиљада и хиљада нових мртвих, да прихвате њихов, масонски мир и ново цепање Европе”.

    Није Југославија створена зато, да би њоме било крунисано херојство српске војске која се за њу борила, већ зато, што је стварањем нових држава требало потпуно и сигурно онемогућити обнову Аустро-Угарске империје, чије постојање није било у интересу светске масонерије, што је јасно из целе Вирионове књиге. Тако је и Југославија доживела сличну судбину, јер њен опстанак није био у интересу чаробњака међународне масонерије.

    Своју 40 страну Вирион завршава овако: “И над тим нагомиланим рушевинама Првог Светског рата, масон Вилсон ( Willson Thomas Woodrow 1856-1924) се усудио да каже: ‘Хришћанство није успело да уједини народе. Ми ћемо успети, надам се помоћу Друштва Народа’ – “Le Christiannisme n’a pas reussi > a unir les peoples. Nous reussirons, j’espere, par > la Societe des Nations.”

    На стр. 44 Вирион каже: “Час је дакле био дошао, да се убаци идеја о СВЕТСКОЈ ВЛАДАВИНИ у масу, да се обрађује међународно тесто, да би се директно измоделирао профил ‘Великог Дела’ на једном плану који више није био тајна, старом три века, који је већ изложио Комениус, па онда Saint-Ives d’ Alveidre, да би нашао најзад свој модернизовани израз у СИНАРХИЈСКОМ ПАКТУ – ИМПЕРИУМ МУНДИ”.

    После горе изложеног, догађа се, развија даље Вирион своју мисао, један интересантан феномен: “Даје се замах бољшевизму у једној великој земљи. Одмах после састанка јеврејско-германско-америчких финансијера, који су материјално финансирали бољшевичку револуцију у Русији, савезници су гласали за абдикацију цара. Ствар је дакле била готова – у Русији је устоличен комунизам.”

    Вирион нас обавешава на стр. 137 да је члан 83 о ПАКТУ СВЕТСКЕ ВЛАДЕ, формулисан 1935 год., који дословно гласи: “Признајемо, да у данашњој ситуацији бољшевизам одговара Евро-Азијским народима…”

    За Версајски Уговор на стр. 49 Вирион пише: “Версајским Уговорм фаворизована је англо-саксонска и јеврејска доминација европских и међународних покрета…” А на стр. 136 Вирион каже: “Версајски Уговор из 1918 године тесно је повезан са међународним догађајима и циљевима бољшевичке револуције у Русији.”

    Како мрачне силе нису мировале ни после Првог светског рата, Вирион цитира значајну књигу Сиднеја Варбурга “Три разговора са Хитлером”, коју је објавио на холандском језику, где између осталог каже: “Почев од 1929 год. Гаранти Траст тражио је човека, помоћу кога би извео националну контра-револуцију и нашао је Хитлера. Прва компанијска уплата извршена је код немачких банкара Менделсон…”

    На стр. 129 Вирион пише: “Године 1847 у Штразбургу на Међународном Масонском Конгресу, који је претходио револуцијама од 1848 год., нашроко је коментарисана идеја о Уједињеним Државама Европе. Већ тада мислило се на формирање три европске федерације: романску, германску и словенску“.

    Даље на стр.130 Вирион цитира једну брошуру коју је објавио Бакуњин под насловом “Мојим руским и пољским пријатељима” која је објављена 1862 године. Бакуњин је у својој брошури изјавио: “Ми Словени, ми морамо да остваримо пут Великим Изабраницима…” Јасно је да се под “Великим Изабраницима” подразумевају припадници међународних чаробњака универзалне масонерије. Бакуњинову изјаву је цитирао и Дешампс – “Тајна друштва”, Лајпциг, 1862 године.

    На овом месту посебно истичемо примедбе које је Вирион навео на горњи текст: “Руски Нихилизам онога времена само је руски огранак Републиканског Универзалног Савеза, чије седиште је у Њујорку, а оснивач управо Мазини, талијански револуционар, сарадник масона Алберта Пајке-а у стварању Високе Универзалне Масонерије и то у исто време, када Јакоб Шиф, стари Ротшилдов агент у Немачкој, долази да се смести у Сједињене Америчке Државе, да би из њих финансирао бољшевичке револуције у Русији, све до оне из 1917 године. 1843 год. како смо већ споменули, основана је такође у Њујорку, моћна и искључиво јеврејска масонска ложа Б’НАИ БРИТ. Најзад, 1872 године Интернационала Карла Маркса устоличава такође своје седиште у Њујорку”.

    На стр. 131 Вирион пише: “РЕВОЛУЦИЈА, ВИСОКА ПАЛАДИСТИЧКА МАСОНЕРИЈА, ВЕЛИКИ МЕЂУНАРОДНИ ФИНАНСИЈЕРИ, СВЕ ЈЕ ТУ, У ЊУЈОРКУ, КАО НА САСТАНКУ УТВРЂЕНОМ УНАПРЕД У ИСТО ВРЕМЕ И У ИСТОМ ГРАДУ…”

    При овоме мислимо на изјаву председника Гранта, коју је изрекао 1872 године. Америчком народу, да ће СЈЕДИЊЕНЕ АМЕРИЧКЕ ДРЖАВЕ БИТИ ВОДИЧ ЦЕЛОКУПНОГ ЧОВЕЧАНСТВА…

    Бакуњин је такође знао на шта може да рачуна, ЈЕР РУСИ – НЕ НАЦИЈА ВОДИЧ, већ народ за ЕКСПЕРИМЕНТЕ, имала је у једном историском моменту за мисију да ојача западне позиције у свету како би данас ЧАРОБЊАЦИ ВИСОКЕ УНИВЕРЗАЛНЕ МАСОНСКЕ ПЛУТОКРАТИЈЕ ПРИСИЛИЛИ СВЕ ЗЕМЉЕ ДА ИМ СЕ ПОТЧИНЕ ПРИСТАНКОМ ИЛИ ПОБЕДОМ КАКО ЈЕ ТО ИСТАКАО АМЕРИЧКИ СЕНАТОР ЏЕМС П. ВАРБУРГ 1950. ГОДИНЕ.

    Пре него што пређемо на завршни део овог приказа, неможемо, а да се најпре не осврнемо на реченицу, на стр. 69 Вирионове књиге, коју је изговорио милијардер Сајрус ИТОН, која је публикована 1957 године у Билтену Друштва за Спољну Политику (Ф.П.А) која од речи до речи дословно гласи: “СРЕТНИМО СЕ НА ПОЛА ПУТА СА СОВЈЕТИМА!” Зато је и дошло до совјетске ПЕРЕСТРОЈКЕ и англоамеричког НОВОГ СВЕТСКОГ ПОРЕТКА…

    После свега – чему коментари о трагичним збивањима кроз која је прошао у ХХ столећу наш обезглављени, обесправљени и понижени несрећни српски народ. Ми неможемо да живимо скрштених руку пред неправдама које нам наносе западноевропски и амерички империјалисти-тријалисти, ал’ тешко је битку бити шутом с рогатима!

    ( Види: Pierre Virion, Beintot un Gouvernement Mondial? – Une super et counter-eglise, Paris, France, 1967).

  3. Izrael priznaje nezavisno “Kosovo” a izdajnicka Zvanicna Kurva Srbija za uzvrat im prakticno kaze *HVALA*, sa tim sto ce da premesti ambasadu. Duboko je u krv ta izdaja usla. Tesko ce se moci zaustaviti na pragu ukaljanog beogradskog pasaluka.

Оставите одговор на Душан Буковић Откажите одговор

Please enter your comment!
Please enter your name here