Стефан Каргановић: Необичне хронологије Сребренице и Вершбоу меморандум

Поделите:

Јавност са нестрпљењем очекује наименовање међународне Комисије Владе Републике Српске чији ће задатак бити писање новог и свеобухватног извештаја о Сребреници. Непрофесионалан начин како су, непосредно после сребреничких догађаја, биле проведене две наручене „истраге“ о којима ће овде бити речи (да не спомињемо и ону трећу, у Републици Српској 2004, коју је Народна Скупштина опозвала у августу ове године) најновијој Комисији пружиће упечатљиву поуку о томе како се сребренички наратив цинично и отворено политички инструментализује.

„Истрага“ Хашког трибунала

Постоји поприлично чудних околности које су саставни део сребреничке енигме. Једна од њих је следеће. Тела пострељаних се још нису прописно ни охладила, нити је ико имао тачних података о томе шта се стварно догодио на терену, а Жан-Рене Руез, главни истражитељ Хашког тужилаштва, већ је од предпостављених у Трибуналу добио упутство да лети за Тузлу и отвори званичну истрагу о незапамћеном сребреничком геноциду. Каква би хипотеза могла најбоље да објасни следећу хронологију догађаја?

  1. јули 1995: У необјашњиво незапаженом интервјуу француском недељнику „Le point“ од 26. маја 2008. главни истражитељ МКТБЈ Жан-Рене Руез открива знаковити след догађаја који је без икаквог смисла у одсуству предзнања и саучествовања од стране његових надређених, или њихових надређених. Руез изјављује да је већ 17. јула, дакле док се јавно само нагађало о неутврђеном броју „несталих,“ а о „геноциду“ још није било ни помена, од својих шефова у Хагу примио упутство да се припреми за пут у Босну, где ће му задатак бити да истражи и документује „злочин великих размера“.
  2. јули, 1995: Истражитељ Руез стиже у Тузлу да отвори истрагу.
  3. јули, 1995: Тим Бучер (Tim Butcher) у лондонском Daily Telegraph-у објављује текст под насловом „Српска зверства недоказана“. То је интервју са перуанским дипломатом Хенри Виландом (Henry Wieland), Комесаром УН за људска права који је претходних пет дана провео у Тузли разговарајући са великим бројем међу око 20.000 избеглица из Сребренице који су се ту стекли, и чији налаз Бучер преноси овако: „После пет дана проведених у испитивањима, главни истражитељ Уједињених Нација у вези са наводним кршењем људских права у време пада Сребренице није пронашао ни једног сведока из прве руке који би могао да потврди да је присуствовао неком зверству.“
  4. јули, 1995: Међународни кривични трибунал за бившу Југославију, који је пет дана пре тога Руеза послао у Тузлу да истражи чињенице у вези са евентуалном кривицом, објављује оптужнице против Радована Караџића и Ратка Младића за геноцид, злочине против човечности и друге ратне злочине.

Значи ли ово да је, од приспећа у Тузлу 20. јула, Руезу за само неколико дана  (и то, како се сам изразио, са подршком једне „микро-екипе“) пошло за руком да обави детаљну истрагу и да поднесе извештај Тужилаштву МКТБЈ, са свим потпорним материјалом, на основу чега је већ 25. јула Трибунал имао довољно доказа да Караџића и Младића оптужи за геноцид у Сребреници? То је питање на које немамо прецизан одговор, али питање је умесно и логично. Мада је могуће да је Виланд разговарао све само са погрешним особама које нису ништа знале о геноциду, и да зато није био правилно обавештен, чињеница ипак стоји да су Виландова перцепција догађаја и став Трибунала у Хагу, којега је са лица места обавештавао истражитељ Руез, по овом кључном питању били дијаметрално супротни. Да ли су се у том критичном периоду Руезови и Виландови путеви  укрстили у Тузли, и да ли су они имали прилику да размене податке и увиде у ситуацију коју су дошли да на лицу места истраже, сваки посебно за своју установу? Нема никаквих сазнања о томе до каквих је доказа у том кратком интервалу од приспећа у Тузлу 20. јула могао доћи Руез, а који су били довољно озбиљни и оптужујући да оправдају драстични потез Хашког тужилаштва у односу на Караџића и Младића, и то већ 25. јула. Узгред, тим потезом учешће др Караџића на предстојећим мировним преговорима испред српске стране у БиХ било је практично онемогућено, зато што му је због те оптужнице претила опасност од хапшења на страној територији.

Да у питању није била непристрасна него – напротив – циљана истрага, у функцији јасно одређене политичке агенде, изричито је потврдио и тадашњи председник Хашког трибунала Антонио Касезе када је изјавио, већ 27. јула 1995, да „подизање оптужнице значи да ова господа [Младић и Караџић] неће моћи да узму учешћа у мировним преговорима…“ (Цитирано у “Karadzic A Pariah, Says War Crimes Tribunal Chief,” ANP English News Bulletin, 27. јул 1995).

Да рекапитулирамо неке основне елементе. Изетбеговић 1993. године сребреничким званичницима преноси Клинтонову сугестију да ће интервенција уследити ако 5,000 становника Сребренице буде масакрирано; из заштићене и „демилитаризоване“ енклаве током две наредне, као и претходних година на оближња српска насеља неуморно се врше оружане провокације које морају кад-тад изазвати реакцију; без обзира на постојање у енклави наоружане војне формације снаге једне дивизије, у јулу 1995. не предузимају се никакве мере да се нападачима пружи отпор, а муслиманској војсци издаје се наређење да уместо борбе иде у пробој, што је једна од најсложенијих и најрискантнијих војних операција; жене и деца концентришу се у Поточарима, готово као мамац српским снагама да из освете изврше покољ; командант Унпрофора, генерал Моријон, хладно констатује да је у Сребреници „Младић ушетао у клопку“; истрага Хашког трибунала, са геноцидним наговештајима, отвара се на само неколико дана после догађаја а знатно пре него што су подаци о његовом обиму и карактеру могли бити икоме познати; пре него што је истрага могла да крене са мртве тачке, против главних актера на српској страни подижу се оптужнице за најтеже злочине;  представник друге значајне заинтересоване установе на терену, УН, у исто време тврди да није пронашао никога ко је присуствовао извршењу злочина…

Могуће су разне хипотезе, али вероватно само један општи закључак: овакав сплет околности у највећој мери је неуобичајен и, без потребе прибегавања теоријама завере, он је сасвим довољан да изазове разумну сумњу да званична прича о Сребреници — није цела прича.

„Истрага“ органа Владе САД

                После недавног декласификовања одређеног броја докумената похрањених у Библиотеци бившег председника САД Клинтона, на површину је испливало још података који се односе на наводни процес сазнавања о „сребреничком геноциду“ и његовом коришћењу у политичке сврхе. У вези са претходним разматрањима, несумњиво најзанимљивији је меморандум под датумом од 25. јула 1995. чије аутор је Александар Вершбоу (Alexander Vershbow), у том периоду специјални асистент америчког председника и члан Савета за националну безбедност САД. Меморандум је био упућен највишим државним функционерима САД, под насловом „Масакри у Сребреници.“ Питања политичког циља и хронологије и овде су од кључног значаја.

          Меморандум се односи на запримљену депешу америчког амбасадора у Загребу, Питера Голбрајта, упућену Државном секретару у Вашингтону раније истог дана, 25. јула. У свом личном коментару на ту депешу, Вершбоу уноси напомену да „чињеница да Срби врше масовна убиства у Сребреници постаје све очигледнија … мучно за читање.“

          Срж меморандума је Голбрајтова депеша из Загреба под истим датумом. (Из такође недавно декласификованог документа Универзитета за националну одбрану, „Изводи из дневника амбасадора САД у Хрватској Питера Голбрајта, јули – септембар 1995.“ види се да је, паралелно са догађајима који су се на средини јула 1995. одигравали око Сребренице, а о којима је бринуо МКТБЈ, у другој половини јула главна преокупација амбасадора Голбрајта било је  припремање хрватских снага за напад на Републику Српску Крајину, планиран уз логистичку и политичку подршку САД, који је требао да отпочне ускоро после пада Сребренице, у августу исте године.) У Голбрајтовој депеши преносе се сазнања прикупљена из разговора обављеног у Тузли са преживелим бошњачким заробљеником, за кога Голбрајт каже да је „веома веродостојан“ (highly credible). Наводни сведок тврди да је срећном околношћу приликом повлачења из Сребренице избегао стрељање, за разлику од „преко 5,000 војноспособних мушкараца“ који су Србима пали у руке. Тридесетпетогодишњи сведок чији исказ Голбрајт цитира тврди да се стрељање које је он чудом преживео догодило у Коњевић Пољу.

          „Ако је овај исказ тачан,“ Голбрајт пише у депеши намењеној својим предпостављенима, „можда нико од мушкараца заробљених у Сребреници више није жив. Ми би требало да уложимо додатне напоре да их пронађемо. Ако нам Срби ускрате доступ тим људима, импликације су очигледне. Није касно да спречимо да се иста трагедија не догоди и у Жепи.“

          Депеша коју наводи Вершбоу пружа не више од званичног (мада и тако под ознаком тајности) приказа дешавања. Интимнији детаљи се налазе у Голбрајтовом дневнику, који је у изводима објавио Универзитет за националну одбрану. Ту се прилично отворено излаже хронологија потеза и интеракција између америчких и хрватских влада на плану припремања хрватског напада и модалитета његовог извођења. Под датумом од 20. јула, Голбрајт у свом дневнику износи појединости у вези са својим лобирањем код Државног секретара САД у корист становишта Туђманове владе по том питању. Неколико дана касније, 25. јула, у депеши упућеној Вашингтону залаже се за „разумевање за хрватски став,“ уз про форма напомену да Хрватима треба скренути пажњу да воде рачуна о „људским правима, итд.“ али да Хрвате не треба излагати „казненим последицама под условом да се добро владају,“ додајући одмах затим да схвата да се „ствари, наравно, неће тако одвијати.“ У белешци за исти дан, помиње и драматичан исказ већ поменутог наводног сведока који је у Коњевић Пољу преживео стрељање.

          Значајна улога коју је одиграо наведени исказ види се и по томе што је до тада Голбрајт лобирао да формални разлог за увођење Хрватске војске у рат на територији БиХ буде одбијање српског напада на Бихаћ, с тим да би Хрвати одмах затим добили прећутно одобрење да искористе прилику да своје снаге затим окрену на Книн. Сада, у светлу драматично оптужујуће изјаве наводног сребреничког „сведока,“ Голбрајт мења цео концепт. Изражава слутњу да је покољ у Сребреници увод у још већу катастрофу која чека четвороструко гушће насељени Бихаћ, уколико би га Срби заузели. Зато Голбрајт претпостављенима сада препоручује да се Хрватима упали зелено  светло за свеобухватни фронталан напад на српске снаге, и у РСК и БиХ, без привида да је у питању само одбрана Бихаћа.

          На основу наведених дневничких бележака јасно се оцртава преломни значај сведочанства наводне сребреничке жртве, кога је Голбрајт наједанпут извадио из свог шешира. У вашингтонским коридорима где се креирала балканска политика, водила се активна интерна дебата о начину увођења хрватских снага у завршну фазу рата, обиму њиховог учешћа и приказивању тог чина јавности. Недостајало је нешто довољно драматично да би у руководећим круговима превагнула подршка за Голбрајтове предлоге. То се нашло у потресном сведочанству наводне преживеле жртве у Тузли.

          Најзад, у дневничкој белешци за 30. јули долазимо до најинтересантнијег податка. Голбрајт износи да је тог дана у Тузлу допутовао помоћник државног секретара САД за људска права, Џон Шетак (John Shattuck), са задатком да „истражи судбину несталих у Сребреници, као реакција на разговор [са преживелом жртвом] који је био обављен у Тузли.“

          Сада се поставља неколико елементарних хронолошких и суштинских питања. Да ли су Голбрајт и функционери Стејт департмана читали новине? Ако су редовно пратили „Њујорк тајмс,“ могли су прочитати већ 26. јула да је, захваљујући истраживачком труду Жан-Рене Руеза, Хашки трибунал дан раније подигао оптужницу  против Караџића и Младића за геноцид у Сребреници. Ако је политички и војни врх Републике Српске већ био под оптужбом за масовна убиства на нивоу геноцида, где је логика у доласку Џона Шетака? Зашто би и званичник Стејт департмана имао да се бави истраживањем на околности које је Руез, који већ скоро недељу дана борави на терену, толико бриљантно обрадио да је једном реномираном суду као што је Хашки трибунал то било више него довољно да без одлагања подигне оптужнице за кршење најозбиљнијих одредби међународног кривичног права?

          Ово питање је утолико умесније зато што Шетак износи да је након пристизања у Тузлу обавио разговоре са „двадесетак, а можда и мање избеглица“ (2:16 до 2:20 минута). У том видео прилогу, снимљеном 2015. године, Шетак наводи језиве детаље које је чуо од својих саговорника. Али да ли је скроман досије који је прикупио на терену, и који је требало да послужи као морално покриће за извођење хрватске операције „Олуја,“ започете неколико дана касније, могао бити довољан за доношење било каквих поузданих и значајних закључака?

          Треба имати у виду такође и то да је Голбрајтов на брзину исфабриковани „преживели сведок,“ чија најава је изазвала ланчану реакцију доношења деликатних политичких одлука и импровизованих „истрага,“ био очигледан лажов. Он је тврдио да су он и велики број других заробљеника били одвежени на стадион у Братунцу, где им се обратио генерал Младић. У Братунцу не постоји никакав стадион са капацитетом да прими неколико хиљада људи, а увидом у кретање генерала Младића тих дана знамо засигурно да се није обраћао заробљеницима у Братунцу. Лажни сведок даље тврди да су после Младићевог говора заробљеницима биле везане руке иза леђа и да су из Братунца камионима били превежени у Коњевић Поље, где су наводно, осим њега и још једног заробљеника, сви били стрељани.

          Међутим, мапа стратишта (стр. 23) коју је објавио истражитељ Хашког трибунала Жан-Рене Руез, у оквиру интервјуа који је дао 2007. године, потпуно демантује верзију Голбрајтовог „веома веродостојног“ сведока. На тој мапи се види да стрељања у Коњевић Пољу није било. Најближе убележене масовне гробнице налазе се на потезима Церске и Нове Касабе.

          Поред свега наведеног, могло би се додати још и то да су закључци обе „истраге“ непоткрепљени било каквим материјалним доказима. У томе у принципу нема ничег чудног с обзиром на то да, како износи сам Руез, „до јануара 1996. особље Трибунала није имало приступ подручју Сребренице.“ За језиве детаље обе „истраге“ се ослањају у целости на  исказе сведока, као што је Голбрајтов у Тузли, иако је за њих немогуће рећи да ли су стварне избеглице из Сребренице које говоре истину, или припремљени сарадници АИД-а са задатком да обмањују.

          На ово би се могло узвратити да су све то чињенице које су биле утврђене тек накнадно и сумње које су тек касније добиле на значају. Да, али како се уопште смеју доносити крупни  закључци овакве врсте без темељне истраге а на основу гласина и импровизованих информација?

Политичка инструментализација људске трагедије

          Упоредна „истраживања“ Сребренице која су водиле две посебне бирократије делујући у оквиру истог система, у подударном временском периоду, свака користећи сопствена средства, у функцији решавања својих одвојених теренских задатака, док су обе служиле истом општем циљу, опомињу нас, пре свега, на огољено политичку природу процеса о којем је реч.

          Хашком трибуналу је, на првом месту, био неопходан емблематичан предмет, cause célèbre, помоћу чега би оправдао своје постојање и драматизовао потребу за својим „услугама,“ и на чему би утемељио своје наслеђе и репутацију. Поред тога, спонзорима Трибунала, баш у том тренутку, било је потребно да блокирају учешће Караџића и Младића на мировним преговорима који су се већ оцртавали на хоризонту, да би водећу реч, наступајући у име српске стране, по дефолту имао Слободан Милошевић, политичар са киме су већ били склопили начелни споразум по свим тежишним питањима. Зато су сребренички масакр на брзину и безазорно непрофесионално искористили, без ваљане истраге и било каквих тада расположивих и убедљивих доказа, да би импровизовали подлогу за наручене правне и политичке резултате.

Готово истовремено, Влада САД, оличена у својој спољнополитичкој бирократији, већ одрађеном сребреничком трагедијом послужила се да би помоћу ње рационализовала и  пропагандно амортизовала другу трагедију, коју је, у сарадњи са владом и оружаним снагама Хрватске, у том тренутку активно припремала и ускоро извела на подручју Крајине. Деценију и по касније, амерички амбасадор у Хрватској у то време, Питер Голбрајт, отворено и готово ликујући признао је да „без Сребренице не би било Олује.“

Стефан Каргановић

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here