Стеван Стефановић: Бомбардовање С.Р. Југославије 1999.год.

Поделите:

 

  1. године над нашом државом је извршена највећа војна агресија од другог светског рата. Без дозволе Савета безбедности бомбардовани су цивилни и војни циљеви у Југославији од 24. марта до 10. јуна 1999. године, седамдесет осам дана и ноћи. Бомбардовање Југославије представља врхунац доминације Северноатланског савеза над остатком света. Никада у историји човечанства и људске историје није се десио толико неравноправан и толико несразмеран војни сукоб: Највећи и најмоћнији војни, али и политички савез напао је једну слободну и суверену државу. На наших 240 авиона, НАТО снаге су нас напале са 1031 авионом, што је преко четрдесет одсто капацитета целокупне авијације свих нато земаља. Површина С.Р.Југославије била је око 101,000 километара квадратних, а површина земаља које су нас напале била је преко двадесет милиона квадратних километара. Број војника НАТО пакта био је хиљаду пута већи од броја војника које би Србија могла да мобилише у случају опште мобилизације. А војни буџет 680 пута већи.

Да би се оправдао рат, измишљен је термин хуманитарна криза. Наводно српска полиција извршила је злочине над албанским становништвом на Косову и Метохији у циљу етничког чишћења јужне српске покрајне, што је изазвало хуманитарну катастрофу.

Након НАТО агресије, свет се променио, ништа више није остало исто. Своју спољну политику промениле су и Русија и Кина и од тог тренутка равнотежа сила у свету се мења.

Током бомбардовања Југославије, срушена је кинеска амбасада. Поједини НАТО генерали предлагали су поделу Руске федерације и заузимање Сибира који би постао протекторат западних сила. НАТО базе су постављене на самим границама Русије, у Финској, Естонији, нешто касније и у Украјини. Русија је опкољена. Велике земље које су биле у саставу Руског царства које су руски цареви ослобађали и присаједињавали царству, Русија је изгубила, пре свих Казахстан, Белорусију, Грузију…

Руска јавност је 1999. разумела да су они следећи и променила је свој однос према западном свету. Већ 2004. председник Русије Владимир Путин се отворено супротставља  западној доминацији. Данас, од три највеће светске силе: United States, Русије и Кине две стоје чврсто на нашој страни, на нашем становишту и не признају насилну и нелегитимну самосталност наше јужне покрајне. Као и европске земље, важне чланице европске уније пре свих Шпанија, али и Румунија и Словачка….

Не може се бомбардовати једна суверена држава у сред Европе, која постоји преко хиљаду година и чија је култура и цивилизација уграђена у темеље нашег света. Може, али онда свет после тога више не може бити исти.

Наши савезници из два светска рата су одличили да у сукобу Срба и Албанаца на Косову и Метохији подрже Албанце.  Као и данас, политички Запад стоји на позицијама на којима су пре сто година били Беч и Берлин, аустроугарско и пруско, касније немачко царство. У циљу одбијања Русије од топлог, Средоземног мора, било је потребно да се Србија, као традиционално православна, словенска земља са јаким везама са Русијом, буде удаљена од Јадранског мора. Било је потребно да се област од Истре и Словеније, па до албанских планина, стави под директну контролу Северноатланског пакта, укључујући и Косово Метохију и Црну Гору.

Уништене су школе, цркве, болнице, зграда телевизије, мостови, торањ на Авали. Влада Југославије проценила је штету нанету бомбардовањем на 100 милијарди евра. Потпуно су уништени Сурдулица и Алексинац.

Готово три хиљаде цивила, Срба и Црногораца је убијено, а 1002 припадника војске и полиције. Тринаест хиљада људи је рањено, а то је град величине Ћуприје или Велике Плане. Убијено је 89 детета, Косово и Метохију је напустило преко три стотине хиљада људи, десио се егзодус Срба и неалбанског становништва са Косова, 60,000 домова је уништено, 150 фабрика. Уништена је трећина електроенергетског капацитета земље. Бачене су касетне бомбе које су забрањене међународном конвенцијом. Између осталог и на Нишку пијацу, седмог маја, препуну људи,  која никако не може бити војни циљ. Тада је погинуло петнаест људи, између осталог девојчица од тринаест година, на чијем телу је пронађено преко тридесет рана од касетне бомбе.

За други дан Васкрса, погођен је путнички воз на прузи Београд – Солун, број мртвих никада није објављен, неки се још увек воде као нестали. Када је погођен, воз се налазио у Грделичкој клисури, погинуо је шестогодишњи Бранимир.

За Свету Тројицу, бомбардован је Варварински мост, након литургије, док је у Варварину трајао вашар. Спасавајући рањене људе из Мораве, погинуо је свештеник у пуној свештеничкој одежди али и малолетна Сања Миленковић, победница математичке олимпијаде…

У Мердару је страдала двогодишња девојчица Бојана Тошовић, најмлађа жртва бомбардовања, нађена је у наручју свог оца који је покушао телом да је заштити.

У Батајници, у породичном стану, на ноши од гелера је погинула Милица Ракић, један од симбола страдања српског народа на крају двадесетог века. Мајка ју је оставила на тренутак у купатилу, да би јој наместила кревет у суседној соби. Кревет у који мала Милица више никада није легла. Бомба је пала у непосредном суседству а у стан су улетели комади гвожђа, разбили стакло и плочице у купатилу. Миличин отац је затекао своју ћеркицу крваву на поду купатила, узео ју је у наручје и рекао мајци: изгубили смо је

 

Бачено је, по званичним подацима нато лобиста око петнаест тона осиромашеног уранијума, који ће се распасти за 45 милијарди година. Тачан број бачених бомби као и тачан број жртава никада нећемо сазнати.

Замислите тај број: 45,000,000,000. Када би бројали до милијарду, требало би нам преко тридесет година. За цео људски век не прође ни три милијарде секунди.

Резултати бомбардовања су око педест хиљада оболелих Срба и Црногораца од канцера до 2016. године. И преко 400,000 Албанаца који су напустили Косово и Метохију управо због обољења од канцера. 2025. се очекује врхунац обољевања од леукемије међу косовским Албанцима, посебно међу њиховом децом.

 

У историографији ће остати забележено да је српски народ први народ који се супротставио Северноатланском пакту и НАТО окупацији, први народ који се супротставио ономе што називамо новим светским поретком. Најпре у Босни и Херцеговини, а затим и у Србији и Црној Гори. Једини бели човек, Европљанин који је пуцао у америчког војника био је Србин. Нашавши се у процесу страшног разбијања државе Југославије коју смо два пута формирали у прошлом веку, Срби су покушали да се супротставе страној окупацији. Данас постоји Орбан,постоји Путин, Кина и Русија, само због тога јер смо се ми тада супротставили политичком Западу

НАТО генерали су били изненађени херојском отпору југословенске војске и цивила. На планини Паштрик, на Кошарама у немогућим условима Срби су пружали отпор незамисливој сили са незамисливом технологијом. Јунаштво је било епско, равно отпору Спартанаца код Термопила. Равно славним биткама на Куманову и Церу. Наше војно оружје и техника изашла је из рата потпуно сачувана. Сачувана је и војска и људство у максималној мери колико је то било могуће.

Пошто се Југословенска војска није предавала, НАТО је почео да крши права и обичаје рата и да чини злочине против човечности. Планирано је да се нападне летина у Војводини и затрује вода. И да се потпуно уништавају град за градом у Србији почевши од половине јуна. За крај године планирана је интервенција копненим снагама. Југославија тада није капитулирала, није доживела победу, али и није поражена иако  је против себе имала 26 најмоћнијих земаља света. Агресија није била рат, већ злочин, над нама је извршен злочин.

Кумановским споразумом Косово и Метохија остају у саставу С.Р. Југославије, чији је правни наследник Србија, али се југословенска војска и полиција морала повући са простора јужне српске покрајне, која је стављена под НАТО окупацију, што је је и био основни циљ агресије. НАТО генерали су се обавезали да ће разоружати терористе из такозване ослободилачке војске Косова и омогућити да сви становници на Косову и Метохији живе заједно у миру. То се никада није десило. Резолуција 1244 гарантује територијални интегритет и суверенитет Југославије и касније Србије на Косову и Метохији.

Данас 137,000 Срба, наших сународника живи на Косову и Метохији, у земљи под страном окупацијом. Они који живе јужно од Ибра, у Великој Хочи, Ораховцу, Гораждевцу, живе у гету, у резерватима, попут северноамеричких Индијанаца, без основних услова за живот. Да ли би требало да наше људе са Косова и Метохије препустимо Великој Албанији, Тачију и Харадинају? Не смемо да заборавимо шта се десило са Србима у северној Албанији, нестали су, силом су им промењена имена и презимена, силом су асимилирани.

Зато нам је потребно буђење, отрежњење.

Србија је данас једина мултиетничка држава на Балкану и с друге стране, једина која је оптужена за геноцид, који је у ствари извршен над нама. Хрватска је етнички очишћена од Срба. Светиње у Црној Гори нам одузимају због истог циља, удаљавања Срба од Средоземља.

Уместо Косовског мита данас нам се нуди холивудски мит. Управо од оних који су извршили злочин над нама али и геноцид на свом континенту. Не смемо мењати наше Србе, наше Косово за илузије које нам долазе из Холивуда, за мит европске уније. Налазимо се у процесу културне колонизације, где нас медији убеђују да смо ми цивилизацијски инфериорнији од становника западне Европе и Америке.

Због тога морамо да памтимо малу Милицу, Сању и Бојану, јунаке са Кошаре, све упаљене Цркве и срушене мостове, све жртве бомбардовања, да памтимо да нам се не би поновило. Да не би дозволили да се више никада над нама не изврши геноцид.

Свештеник Стеван Стефановић

 

Поделите:

3 Коментари

  1. Srbi bi trebali da objavljuju cesce I gde je moguce viswe nepravdu I zlocine protiv njihovih ne zasticenim drzaavljana, na Kosovu, Krajini I Bosni. Znam ,da su te informacije zatvorene za Srbe , sem nekin rijetkih Novinara I novina.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here