СВАКОГА ДАНА ЗБОГ КОСОВА ПАТИО: Др Дарко Танасковић о свим изазовима кроз које је пролазио патријарх Иринеј

Поделите:
ЗА Српску православну цркву, а самим тим и за њене поглаваре, као уосталом и за васцели српски народ, одавно није било лаких и мирних времена, ако их је икада и било. Патријарх Иринеј је наследио патријарха Павла, јединствену, светачку личност која је уживала сасвим посебан углед и љубав, и то не само у цркви и међу верницима.

Сетимо се само његовог величанственог испраћаја! Захтевно је било преузети то високо послање, патријарх Иринеј је то невољно учинио, али и смерно, рационално и доследно наставио истим путем. За разлику од ранијег атеистичког и секуларистичког раздобља неслободе за цркву, када је слика на одређени начин била једноставнија, патријарх Иринеј је предводио СПЦ у деценији прилично хаотичне и противречне слободе, у којима се дух агресивног секуларизма није лако предавао пред здравом и пожељном секуларношћу друштва.

Проф. др Дарко Танасковић који је блиско сарађивао са покојним патријархом Иринејем, овако оцењује период од једне деценије у коме је патријарх Иринеј био на челу СПЦ.

* Који су били највећи изазови са којима се патријарх Иринеј суочавао?

– Србија и српски народ и даље су патили и трпели велике притиске због непризнавања независности “Косова” и неспремности одрицања од колевке наше духовности и државности. На појединим деловима бившег југословенског простора Срби и њихова црква били су објективно дискриминисани и изложени систематском притиску. Било је и унутарцрквених несугласица и трвења, чији су одјеци повремено допирали и до јавности. Највећа заслуга патријарха Иринеја је сама чињеница да је без превеликих оштећења провео СПЦ кроз сва ова и друга искушења, не увек лако и без извесног лутања, али не одричући се никада косовског завета, светосавске бриге за православно српство и за Србију и хришћанског схватања општељудског братства по створењу.

УСУД УМЕРЕНИХ ЉУДИ

* НЕКИ кругови на Западу карактерисали су га као српског националисту и шовинисту…

– Патријарх Иринеј је био заточник изворног екуменства, васељенства првобитне и неподељене Христове Цркве, али је баш зато јасно и оштро, без длаке на језику, осуђивао понашање оних католика који су спроводили дискриминацију према православнима, тако да је, на пример, у Хрватској, а и у неким срединама на Западу, био окарактерисан као српски националиста на линији великосрпског хегемонизма. Дакле, за једне – екумениста и “паписта”, а за друге – конзервативни и тврдокорни српски шовиниста, усуд је то умерених и уравнотежених људи у временима искључивих и опсесивних идеолошких екстремизама и диктата супротстављених сужених свести.

* Како се са проблемима борио, како се према њима односио и шта је његов највећи допринос цркви и српском друштву?

– Начину пастирског и друштвеног деловања патријарха Иринеја, бар како се мени чини, поред урођене људске благости, скромности и ненаметљивости, својствено је било настојање да се, у временима разних екстремизама, избегну све крајности и да се, без компромиса у погледу оданости темељним начелима Христовог учења и виталним интересима српског народа и свих грађана Србије, у трагању за најбољим могућим решењима, вазда испољавају разумевање савремене реалности и отвореност за договор о свему о чему се са људима може и мора договарати. Био је убеђени човек дијалога, који се, као толики други, није у њега само декларативно и лицемерно заклињао, већ га истрајно водио са свима који су за дијалог били расположени и истински спремни. Па чак и са онима који нису…

* Како је патријарх Иринеј доживљавао све што се догађа са Косовом на коме је провео 18 година? Шта је Косово за њега представљало?

– Увек је истицао да су Косово и Метохија најтежа и најболнија српска рана. Године службе у Призрену сматрао је најдрагоценијим периодом свог истовремено духовног и националног стасавања, кад је дубински упио свест о незаменљивој метафизичкој вертикали косовске димензије српског народног бића. Са друге стране, у духу крилатице почившег патријарха Павла, такође блиско повезаног са Косовом и Метохијом, да су “кога овце, оног и планина”, испољавао је очинску бригу за страдални српски народ на “Косову” и чинио све што је било у његовој моћи да му се помогне у опстајању, како косовска метафизика не би остала без физичког упоришта. Јер, до недопустивности прекомерно раздвајање онтолошки нераздвојних, физике и метафизике једна је од најпогубнијих тенденција модерних времена. Патријарх је истински, свакодневно патио због Косова и Метохије.

* Његови критичари замерали су му да се мешао у политику и да је био превише близак са актуелном влашћу. Шта ви мислите о томе?

“Мешање у политику”, “злоупотреба религије у политичке сврхе”… и сличне флоскуле суштински припадају арсеналу “научног атеизма”, а данас се њима поштапају они који су комунистички антитеизам камуфлирали високим идеалима секуларности, грађанске демократије и слободе мишљења. Тзв. одвајање цркве од државе, које у начелу не само да није спорно, већ је и потребно, протагонисти наводно либералне, а заправо искључиве савремене антицрквености желе да виде као потпуно одстрањивање било каквог институционалног деловања Цркве из друштвених процеса, при чему је граница између друштвеног и политичког крајње релативна и повлачи се према потребама и намерама. Патријарх Иринеј је држао да и Црква има право да о најзначајнијим питањима живота државе и нације каже своју, за политику необавезујућу реч, а посебно је стрепео да би у вези са неким питањима од животног значаја за српство, услед различитости ставова и деловања духовног и политичког вектора, могло доћи до толиког удаљавања које би било неповратно штетно по саборност општесрпског напора да се, рецимо, оствари јединствена стратегија приступа тешком питању Косова и Метохије. Има оних који процењују да је патријарх пред том опасношћу одабрао пут претераног приклањања држави, односно актуелној власти. То је ствар процене и мерила. Оно што је сигурно јесте да је у своје опредељење искрено веровао и да би се оно могло показати као далекосежно мудрије од тоталне конфронтације.

* Какав је био његов однос према Ватикану и Католичкој цркви?

– Патријарх Иринеј био је човек дијалога у најширем смислу. На трагу заветног позива патријарха Павла – “Будимо људи” – у сваком људском бићу видео је пре свега и изнад свега човека, брата, личност чије достојанство, без обзира на све разлике, ваља поштовати. У том смислу, и утолико више, залагао се за дијалог са свим хришћанима, па и са католицима, а самим тим и са Римокатоличком црквом и Светом столицом. То није био никакав дефетистички екуменизам, а још мање издајнички “папизам”, што су му у неким православним круговима замерали пишу Новости.

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here