Свештеник Стеван Стефановић: Избори у Црној Гори, дан после

Поделите:

Избори у Црној Гори, дан после

  1. странка Мила Ђукановића јесте победила на изборима али није имала већину потребну да би формирала власт. Мило је постао премијер јер су га осим посланика његове странке, Демократске партије социјалиста, подржали и Бошњачка странка, Хрватска грађанска иницијатива и албанска странка Форца.

Пред ове изборе, један од последњих европских аутократа био је додатно угрожен литијама. Повод за избијање литија био је закон о слободи вероисповести, који је имао за циљ да одузме имовину Српске православне Цркве. О литијама сам већ много писао, овде ћу само напоменути да је сваки други грађанин Црне Горе учествовао на литијама.

Ово је већ опробана матрица, режим у Црној Гори неколико пута је повлачио потезе који је иритирао Србе у Црној Гори, али и припаднике српске православне Цркве, као што је признање независности лажне државе Косова, затим улазак Црне Горе у НАТО, против чега је била велика већина народа, као и гласање за улазак Косова у УНЕСКО. На ове провокације Срби би реаговали, те би онда режим плашио своје гласаче утицајем који Београд има на Црну Гору, српским национализмом и великосрпским хегемонизмом. Уз овакав медијски притисак, и одређен број становника Црне Горе, који је као и код нас продукт посткомунистичких и југословенских идеја, Милов режим је долазио до подршке од око 25% становништва која му је била довољна за апсолутну власт,

Тако смо дошли и до избора 2020. У међувремену, забрањен је улазак туристима из Србије у Црну Гору, пре тога Матији Бећковићу, Чеди Антићу, након тога и Влади Георгијеву…

Вук Драшковић је изјавио да ће на изборима 30. августа у Црној Гори победити нормална, цивилизована Црна Гора, и да је ово, цитирам, „поповски устанак“, да СПЦ предводи проруску опозицију која има намеру да победи на изборима, да поништи одлуку о суверенитету и независности Црне Горе и да Русији отвори врата Боке Которске. Још, Драшковић је рекао да је циљ да се у Боки Которској направи руска војна база и да руска војска може слободно да ровари по Балкану.

Драшковић је рекао да су литије највеће цивилизацијско понижење које је Црна Гора могла да доживи. Цитирао је песму коју је чуо на литијама „Нема Мила, нема Тита, наш се ђедо овде пита…“, као најбољи пример докле је друштво у Црној Гори дошло, и да су литије довеле до успостављања теократије, уместо нормалне, либералне демократске државе.

Сличан је пут којим су Мило Ђукановић и Вук Драшковић ишли, иако је Вук доста старији, човек који је био и комунистички дисидент. Обојица су били најпре српски комунисти, омладинци и важне перјанице комунистичке партије, затим демократе блиске националним опцијама, да би политичке каријере завршили као прозападни НАТО либерали.

Обојица су устали против Цркве. Гостујући код Марића, након објављивања књиге о распаду Југославије, Вук Драшковић је означио Српску Православну Цркву као главни елемент који је довео до великосрпске идеје и распада Југославије и свег зла које се десило деведесетих.

Још једна бивша политичарка Весна Пешић, јавно, на свом Твитер профилу подржала је Мила. Иако је Мило на власти  равно тридесет и једну годину, на твиту дословно пише: „Е, зато сам за Мила, макар 50 година владао. Због овдашње стоке.“ Овај твит је у толикој мери пун острашћености и гордости, означавајући једну велику групу људи стоком, да не вреди уопште коментарисати га или давати му већи простор.

Мило је, такође, означио СПЦ као главно оружје за ширење велико-српске идеје, и да неће одустати од формирања црногорске православне цркве, цркву православних Црногораца, како је рекао. Ово је један од ретких момената у историји човечанства када се један декларативни атеиста залаже за формирање Цркве.

Покушај формирања црногорске православне цркве највише подсећа на покушај фашистичких власти у НДХ да формирају хрватску православну цркву, током Другог светског рата. Циљ усташа је, као што знамо био уништење Срба и српства, а то је, колико год то невероватно звучало био и циљ монтенегрина данас. Један од чланова одбора за обнову црногорске православне цркве, Драгоје Живковић, рекао је да ако они успеју у томе да изборе аутокефалност црногорске православне цркве, са српством у Црној Гори ће бити готово. Снимак овог говора можете наћи и погледати на интернету, доступан је.

Водећи наратив међу интелектуалцима који су подржавали Милов режим био је тај да је Црна Гора пре епохе Немањића била под јурисдикцијом римокатоличке Цркве и да су их Немањићи као освајачи противприродно везали за источну Цркву и Цариград.

Видели смо чак и да се Мило Ђукановић, иначе некрштен, бави високом теологијом, и објашњава одлуке првог васељенског сабора у Никеји о аутокефалности, односно о границама националних држава, као границама независних цркви. И овај бесмислени монолог је доступан на Јутјубу.

Сва ова становишта се ослањају на послератну комунистичку пропаганду, где је најпре измишљена црногорска нација, као нешто различито од српске нације. Милован Ђилас је по сопственом признању ишао кроз Црну Гору и лобирао међу народом да се на попису становништва после Другог светског рата изјашњавају као Црногорци а не као Срби, јер је то, цитирам, исто. Сам Ђилас, одрекао се оваквог политичког и националног инжењеринга, где је географско одређење постајало национална припадност (неко је Црногорац онолико колико сам ја Ресавац или Кривовирац, а обојица смо Срби по националности). Наиме, на питање судије шта је по националности, Милован Ђилас је одговорио: Србин. Ово је био већи скандал од самог хапшења Ђиласа, те је иследник захтевао да Ђилас промени исказ, што је овај одлучно одбио.

Милу Ђукановићу данас преостају две ствари, да се мирно повуче, јер је изгубио изборе, или да одлучи да свим силама, политичким играма, куповином посланика, претњама и уценама покуша да се одржи на власти и тако само још више продуби и овако подељено друштво у Црној Гори.

Интересантно је да су медији у Србији пренели резултате само две највеће партије у Црној Гори, а не и да је опозиција против Мила ишла у три колоне, и да Мило, чак и када га не би напустили дојучерашњи коалициони партнери и странке мањина, имао мање посланика од досадашње опозиције.

Резултате избора у Црној Гори најбоље је протумачио Матија Бећковић, рекавши да је коначно комунизам пао и у Црној Гори.

Како се десило да Мило Ђукановић изгуби изборе?

Политички аналитичар, Љубо Филиповић, каже да је српска православна Црква, у ствари, највећи победник ових избора јер је успела да уједини опозицију и да на крилима литија и подршке из Србије и Републике Српске победи Мила.

На сваким изборима, и у најдемократскијим друштвима као што су скандинавске земље, Велика Британија или Шпанија, власт добија између 5 и 10% гласова више од реалних гласача само зато што су на власти. У земљама са ниским нивоом демократије то су гласачи који су индиректно уцењени, најчешће послом у државним фирмама. У Црној Гори, проценат људи који морају да гласају за странке на власти је још и већи. И поред свих уцена, притисака, претњи, ДПС је у Црној Гори освојио је 143.548 гласова. Поређења ради, град Крагујевац, четврти град по величини у Србији, има 150.831 становника. Укупно, Црна Гора има 622.359 становника, дакле, за владајући режим гласало је нешто више од 23% људи. Још, ови избори су показали да Хрвата у Црној Гори има око 2.000, а Албанаца око 12.000.

Опозиција има већину у парламенту, али то је само први корак од многих. Надајмо се, и уздајмо се у Бога, да ће подељени народ у Црној Гори доћи до јединства и да ће се уз помоћ своје Цркве вратити свом корену и идентитету.

 

Свештеник Стеван Стефановић

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here