Свештеник Стеван Стефановић: Рат у Јермернији

Поделите:

 

У недељу око осам и десет, затекла нас је вест да је почео рат у Јерменији, односно у окупираној области Нагорно-Карабашке републике на граници Јерменије и Азербејџана…

Јерменија се налази на самој граници Европе и Азије, на самој граници два света… Између  огромног планинског венца Кавказа на северу, и Арарата на западу, Јерменија се граничи са Турском, Грузијом, Ираном и Азербејџаном. Јермени су древни и заветни народ, попут Јевреја или нас.

Данас је Јерменија, нажалост, република, а не краљевина као и још неке постсоцијалистичке државе, које су падом у комунистичку окупацију и изгубиле своје традиционално монархистичко уређење и са њим и велике делове територија. Данашња република Јерменија је тек нешто већа од трећине краљевине Јерменије која потиче из другог века пре Христа.

На пример, планина Арарат, на којој се по библијској причи зауставио Нојев ковчег после потопа, која је и символ Јерменије, налази се на Јерменском грбу, данас се налази у Турској. Наиме, област саме планине која се уздиже до 5165 метара надморске висине и ако је са три стране окружена државом Јерменијом, а једном западном страном са Турском, налази се у Турској и уједно је и највиши врх Турске.

Урбана је легенда да је и цар Николај Романов, последњи руски император и сам послао експедицију на Арарат која би фотографисала и донела делове Нојеве барке, уз документацију која би однела сваку сумњу у постојање ковчега, али је експедицију прекинуо најпре Велики рат, а затим и револуција, те је совјетска, богоборачка власт, уништила документацију, не желећи да постоји ништа што би показало да је библијски Бог истинит.

Прва следећа експедиција изведена је тек након стотину година. Експедиција кинеских научника из Хонг Конга, појачана холандским научницима  је следећи причу о потопу, (која постоји чак и у кинеској традицији, као и у традицији народа са иранске висоравни али и Индије, у сумерским митовима и митовима из античке Грчке), 2014. године обишла места где се по предању зауставио Нојев ковчег и снимила велике дрвене коморе и дебла која су конзервирана ледом, али и вулканским материјалом, јер је Арарат вулкан чија се задња ерупција десила јула 1840. године. Експедиција се са Арарата вратила са много видео материјала, као и са фотографијама, које су сада јавно доступне. Научници из Хонг Конга тврде да су пронашли делове дрвене структуре, које су датирали, методом угљеника, на старост од 4.800 година а нашли су их на око 4.000 метара надморске висине.

Сваки археолог зна да се поред ослањања на конкретне чињенице и материјалне доказе који непобитно израњају из земље, мора ослонити и на народна предања и имена топонима јер су истине из прошлости увек дубоко похрањене у нашој колективној свести. У сећању народа у Србији постоји мит о алкама које се налазе на многим планинама, нпр на Ртњу, Баби, Јухору, Ресавским хумовима, (наставите низ, планинама из свог краја) а за које су се наводно везивали бродови, и ако их нико никада није видео, људи увек пуни ентузијазма говоре да познају неког ко тврди да је видео те металне алке.  Археолог проф. Др Ђорђе Јанковић је говорио да је у ствари прича о алкама колективно сећање на потоп.

Тако и на Арарату, поготово са северне стране постоји место које се зове Нојев виноград,  и Нојево село и више десетина назива топонима, имена села и превоја и врхова, потока и речица које имају везе са потопом или Нојем.

Иако историју држава које савремени Јермени сматрају својим можемо пратити још од 600 година пре Христа, рачуна се да је оснивање краљевине Јерменије око 190. године пре Христа. Јермени себе сматрају за стари библијски народ, са дугим континуитетом живота на Кавказу.

Дела светих апостола као и усмена предања нам сведоче да се хришћанство у Јерменији проповеда већ у 40. години после Христа, апостоли који су донели хришћанство у Јерменију били су Јуда Јаковљев, Вартоломеј или Тадеј.

Просветитељ Јермена је Свети Григорије просветитељ (240. – 332.), који је био племићког порекла, попут нашег Светог Саве. Свети Григорије је као дете у избеглиштву стекао хришћанско образовање, а владика постаје 314. године. Јерменски краљ Тиридат Велики је први владар који узима хришћанство као званичну државну веру, 301. године, дванаест година пре Миланског едикта. Поглавар Јерменске Цркве има титулу „католикоса“. У почетку ова титула се наслеђивала у породици. У петом веку, свети Месроп Маштоц, ствара јерменско писмо, на основу говорног језика Јермена и преводи Свето Писмо са грчког и сиријског на јерменски језик.

Највећа светиња за Јермене је њихов чувени манастир Ечмиадзин, што на њиховом језику значи: Дошао је Јединородни. Овај манастир се налази на планини са нестварним погледом на Арарат, у ствари, већина слика великог Арарата, које долазе до нас, са снежном купастом куполом вулкана, сликане су из овог манастира.

Религија Јермена је монофизитство. (моно = једна, фисис = природа, односи се на једну природу у Христу. Монофизитство стиже у Јерменију после Халкидионског сабора, и стотину година касније, на сабору у јерменском граду Двину 555. године, јерменска Црква се одвојила од православне Цркве.

Гледајући споља по форми, изгледу и одеждама, монофизитски свештеници и владике изгледају као и наши, међутим разлике у учењу и догматици су велике, чак, веће су разлике између нас и монофизита, него између нас и римокатолика. С друге стране, монофизити себе у односу на римокатолике и протестанте сматрају за православне.

Монофизити сматрају да Христос у себи има само једну природу, Божанску, да се његова људска природа коју је добио на рођењу од Дјеве Богородице, једноставно утопила у Божанску, као што би се кап слатке воде утопила и нестала у мору.

Сад ће свако ко је добронамеран рећи: у реду, ово је високо теолошка расправа и зар је заиста толико важно да ли Христос, друго Лице свете Тројице има у себи једну природу или две, какве то конкретне последице има по сваког од нас и да ли је то толико важно да две Цркве и самим тим и два народа немају јединство преко хиљаду и по година?

Видите, више пута сам говорио о томе да је Црква, у ствари, заједница чија је суштина и идентитет у Будућем Царству Божијем, односно да је Црква икона оне заједнице и оног стања које ће наступити након Другог Христовог доласка, односно да је Црква икона Царства Божјег. Ако изменимо неко од учења које чине Цркву иконом Царства, онда суштински мењамо наш однос према Царству и више нисмо икона Царства, односно више не представљамо и не изображавамо Царство, већ изображавамо оно што ће након Другог Христовог доласка остати ван Царства, а то је пакао. Дакле, ако не изображавамо Царство Божије, изображавамо пакао. Зато је важно да Црква чува свој идентитет који се темељи на Христовим учењима.

С друге стране, то не значи да Бог не воли оне који су јеретици, и да они тиме престају да буду Божија деца. Као што родитељ воли сву своју децу подједнако, па и оно дете које је пореметило свој однос са оцем, те само страда највише због тога, оно није лишено очеве љубави. Зато смо и ми као хришћани, и као братски народ Јерменима, ако ни због чега другог, онда због страдања, данас дужни да се молимо за њих и састрадавамо са њима. Као и што смо дужни да са браћом хришћанима који су отпали од праве вере водимо дијалог и стално их зовемо да се врате у Цркву и да тиме обновимо нарушено јединство Цркве.

Страдање Јермена почиње негде у 11. веку, када их освајају Турци први пут. Тада и почињу прве миграције и расејавања Јермена, најпре у Сирију а затим и даље по свету. Јерменска дијаспора је једна од најјачих у свету, може се рећи и друга најутицајнија, одмах након Јеврејске. 1514. потпуно нестаје Јерменска држава, ослобађају их тек Руси 1828. када северни делови Јерменије постају део Руског царства. Средњу Јерменију и манастир Ечмиадзин Руси ослобађају 1878.

Интересантно је да су све земље које су руски цареви ослободили и присајединили својој држави, као што су Јерменија, Грузија, Азербејџан, Казахстан, Балтичке земље, Молдавија, Киргистан, Таџикистан, Киргистан и Туркменистан, данас независне државе. Слично је и са нама, тамо где је српски војник са краљем Александром крочио својом ногом, од Алпа до Ђевђелије су независне земље од Србије, након распада Брозове СФРЈ.

Део Јерменије који остаје у Турској много страда, од Турака али и од Азербејџанаца. Азери, како себе зову, су туркијски народ и себе сматрају легитимним, чак елитним наследником Турског, Османског царства. Као што легитимно наслеђе Византије, источног ромејског царства, подједнако баштинимо, поред Јелина и ми и Бугари. Тако и Азери сматрају себе културним и идеолошким наследником Турског царства, и чак са Турском, Казахстаном и Киргистаном чине такозвани Савет туркофоних држава. Реч Азер значи света ватра, а као партицип: Онај који је заштићен светом ватром.

Турци су почетком двадесетог века плански уништавали Јермене. У ствари, једино планско уништавање народа на једној територији које може да се упореди са геноцидом над Србима у НДХ је геноцид над Јерменима у Турској. Између 1895. и 1910. године убијено је преко 100.000 Јермена. У току Првог светског рата убијено је 300.000 Јермена а исто толико је пресељено у Ирак. У Русију од рата бежи 200.000 Јермена, читав милион се сели у Европске земље а 400.000 насилно прима ислам.

Данас је 120.000 Јермена у Нагорно-Карабашкој области, која припада Азербејџану. Јерменија не признаје такво стање ствари, као ни Азербејџан, годинама су у такозваном замрзнутом конфликту. Када су њихови сународници у окупираној територији нападнути, Јерменија, држава од 3 милиона и 300.000 становника је објавила рат, троструко снажнијем Азербејџану, проглашавајући општу мобилизацију, где су мобилисани сви старији од осамнаест година.

Код Јермена нема другојермена, нити прве и друге Јерменије. Сви су јединствени.

Код нас, не 120.000, већ 137.000 Срба живе у гету, попут америчких Индијанаца и нико од нас на то не реагује а да покушамо да се вратимо са војском и полицијом на Косово уопште није опција која се узима за разматрање.

Нема паметног човека да је за рат, нити има разумног човека који би сукобе призивао. Међутим, наши прадедови нису призивали рат ни 1912. када су ослободили Косово и јужну Србију, ни 1913. када су били у дефанзиви и бранили се од Бугара. Нити 1914. када су нас напала два царства десетоструко јача од нас. Ни у последњем рату у Босни, ми рат нисмо желели али смо бранећи се успели да спречимо понављање геноцида над Србима и да после много година створимо Српску државу западно од Дрине.

У хришћанству, светог рата нема, као што га има у исламу али зато имамо свете ратнике: светог Димитрија, светог Ђорђа Победоносца, светог Прокопија, светог Теодора Тирона, Теодора Стратилата, светог кнеза Лазара, Милоша Обилића и косовске јунаке, који су схватали рат као служење, као највећу могућу жртву љубави, где живот свој полажеш за друге, за своју децу, старе и немоћне, за оне који се не могу сами бранити.

 

Свештеник Стеван Стефановић

Поделите:

1 коментар

  1. Хвала Вам на добром тексту, само једна грешка има у њему. У првој реченици текста пишете: у окупираној области… Да Вам подсетим да то није окупирана област, то је део историјске Јерменије која је била окупирана од стране Азербејџана 1921. године и ослобођена 1992. године у борбама са азербејџанским крволоцима. Било би добро да промените реч “окупирана”, на реч “ослобођена”.
    Друго, тексту пише: “Данас је 120.000 Јермена у Нагорно-Карабашкој области, која припада Азербејџану.”
    Одмах да Вам кажем да Нагорни Карабах не припада Азербејџану, и тамо живи 160000 становника.
    Све остало је сасвим у реду.
    Свако Вам добро и хвала на тексту.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here