Свештеник Стеван Стефановић: Шта је нама Стефан Немања?

Поделите:

 

Стефан Немања био је велики жупан Рашке, српске земље у средњем веку. Рођен је у Рибници крај Подгорице, родоначелник је светородне, владарске династије Немањића, која је од 1168. до 1355. владала средњевековном српском државом,

За нас из Цркве, Стефан Немања је свети Симеон Мироточиви, владар, монах, али и светитељ. И осим тога што је родоначелник једне од наших најзначајнијих владарских лоза, свети Симеон Мироточиви је својом одлуком да напусти престо, одрекне се владарских повластица и постане калуђер, оснивач и онога што данас називамо Светосавље и Косовски завет, а у чијем је центру одрицање од земаљског царства и окретање ка царству Небеском.

Светосавље и Косовски завет су суштина и срж нашег идентитета и стожер окупљења нашег националног бића. И ако је Стефан Немања отац Светог Саве, и сам свети Симеон потпада под термин светосавље, јер он идеолошки следи свог сина, на његов позив оставља владарски престо и одлази најпре у Студеницу, а затим и на Свету Гору, тако је свети Симеон Мироточиви први следбеник и прво дете Светосавља.

Постављање споменика Стефану Немањи, једном од свакако најзначајнијих српских владара на платоу испред старе железничке станице, која ће бити музеј Николе Тесле, отворило је расправе и поново поделило по новој основи ово наше подељено друштво, а у бити склоно поделама и фракцијама, чини се, данас, више него икад.

Са једне стране, јавили су се Емир Кустурица, Драгослав Бокан, Милош Ковић и још неколико водећих српских интелектуалаца, који су поздравили постављање споменика, а са друге стране је стало много њих, редитељ Горан Марковић, који је рекао да ће једно ружно место постати још ружније,  историчарка уметности Ирина Суботић, која је рекла да је споменик „фараонски“ и да је превелик Дејан Атанацковић, добитник Нинове награде, који је и покренуо петицију за уклањање споменика, као и друштво конзерватора Србије. Биљана Србљановић је свој ауторски текст у  листу блиц недеље у коме је писала против споменика Стефану Немањи назвала „бронзана длака“ . Противници подизању споменика су добили, као и обично, десетоструко већи медијски простор, који пречесто припада оној групи интелектуалаца у Србији, које често називају „другосрбијанцима“.

Лично не волим да користим термин другосрбијанац, прво јер је бесмислен из више разлога а друго, јер је реч о још једној подели, а данас нам је потребно јединство и заједнички став, макар око националних и егзистенцијалних питања. Ма колико њихови ставови били погрешни, и колико год да је један део друштва и даље затрован, несвесно југословенством, комунизмом и псеудолевичарством (погледајте какви су левичари и социјалисти у западној Европи, а какви су код нас), мислим да није у реду називати их другосрбијанцима. Посебно јер смо ми, који се поносимо тиме што смо националисти и патриоте пречесто угрожени у својој земљи, угрожени јер смо Срби, православни, јер покушавамо да одбранимо нашу Цркву и породичне вредности. Тако да је све теже раздвојити ко је у овом подељеном друштву на првом месту, а ко на другом.

Један од највећих вајара данашњице, а свакако највећи руски вајар Александар Рукавишњиков, са својим тимом од стотину двадесет људи,  урадио је споменик Стефану Немањи, који ће бити висок као седмоспратница, нешто нижи, тачније биће висок 23 метара, (када би посматрач изашао на балкон на седмом спрату зграде налазио би се у равни главе статуе)  и биће  допремљен и постављен у неколико етапа.

Александар Рукавишњиков, рођен је 2. октобра 1950. године у Москви,  и отац Јулијан Рукавишњиков (1922—2000) и мајка А. Н. Филипова, (1923—1988) били су вајари. Године 1974. је са одличном оценом дипломирао на Московском уметничком институту В. И. Сурикова (у класи Л. Е. Кербеља). За дипломски рад „Северни рибар” добио је диплому са одличном оценом. Урадио је споменик цара Петра у Москви, као и награђени споменик Џону Ленону, често ради за Руску православну Цркву, што му је такође у неким српским круговима оокарактерисано као мана, и његов предлог за израду споменика Стефану Немањи, победио је на конкурсу у изузетно јакој конкуренцији.

Наиме, на конкурс 2017. године се јавило тридесетак вајара са својим радовима, од којих су у ужи избор ушло шест скулптура, да би на крају победио Рукавишњиков.

Рукавишњиков је 1984. добио је звање „Заслужни уметник Руске Совјетске Федеративне Републике”. Од 1993. године управник је катедре скулптуре у Московском уметничком институту В. И. Сурикова, а 1997. је изабран за сталног члана Руске академије уметности.

Мислим да је важно да напоменемо да су ауторске изложбе овог вајара одржане у Централном дому уметника у Русији, као и у неколико хала  Руске академије уметности у Москви. Затим, одржао је и изложбу у музеју савремене уметности Насау у Америци као и у Галерији Дилеман у Белгији.

Сукоб око споменика почео је још 2018. када је један од чланова жирија, сада већ покојни, Миодраг Живковић, напустио жири рекавши да је одлука да Рукавишњиков победи на конкурсу политичка. Поред Живковића, од стручних лица у комисији били су академик Светомир Арсић Басара, наш највећи вајар, који се здушно залагао за подизање овог споменика и који је подржао руског вајара Рукавишњикова, затим, Емир Кустурица, наш највећи редитељ, академик Владимир Величковић, сликар, Небојша Ђурановић сликар, проф.др. Сима Аврамовић декан правног факултета универзитета у Београду, Милутин Фолић, архитекта и политички део комисије чинили су Никола Селаковић и Горан Весић.

Колико год здраворазумски изгледа беспредметно говорити да ли је потребно имати споменик Стефану Немањи, ето јавна распарава и дијаметрално супротстављени ставови су ме изазвали да дам и свој суд.

Прва замерка изнета од стране другосрбијанаца је величина споменика.

Наиме, они сматрају да је споменик превелик и да ће штрчати. Они добронамернији, предлагали су да се споменик постови без постоља на којем стоји, а које је у облику жира, (Рељеф на постаменту испуњен је садржајима који представљају слике из живота Стефана Немање и његових потомака.) какав је био и жезал Светог Саве, и да Београд не личи на Руске градове јер нема великих тргова и великих раскршћа, великог простора, који би споменику био комотан.

Хајде да видимо да ли је заиста тако:

У Кини постоје споменици Буди, који су високи, 71 метар у Лесијану, чак 88 метара у провинцији Јиангсу. Јапанци су превазишли кинеске монументалне споменике Буди направили још већи, 120 метара висок споменик. Кип Слободе велик је 93 метара, споменик Петру Великом у Москви висок је 96 метара, чувени споменик Мајки Домовини у Русији у Волгограду, као сведочанство тамошње победе, која је одлучила други светски рат, направио је социјалистички вајар Јевгениј Вучетић, висок је 192 метра.

Него, да оставимо по страни Русију, Кину и Америку, то су велике земље са огромним градовима и великим трговима, империје, које су градиле своје престонице на широком простору, хајде да видимо колики су споменици у Европи, у градовима који су постојали још од античког доба а постоје и данас, попут Београда. Посебно да видимо какви су и колики споменици оснивачима националних или средњевековних држава, или славним личностима који су обележили једну епоху:

Споменик Кристофору Колумбу у Барселони, висок је 87 метара. У Риму постоје споменици Јулију Цезару, Марку Аурелију, Октавијану Августу, Императору Трајану, па чак и Нерону. Огромни Ђордано Бруно гледа ка центру папске државе са озбиљним лицем, претећи. Обелиск Ватикано, висок је са постољем четрдесет метара, готово двоструко више од нашег Стефана Немање, обелиск Агонале висок је тридесет метара. На шпанском тргу, на врху степеништа, стоји обелиск Салустијан, висок четрнаест метара, а са постољем целих тридесет. Беч красе споменици Марије Тересије, принца Еугена, кајзера Франца II, кајзера Јосифа II. У Берлину су споменици Лутеру, Бизмарку и огромни пагански споменик Богињи победе од 67 метара. У Паризу имамо Јованку Орлеанку на коњу, статуу Хенрија четвртог, Де Гола и обелиск из Луксора, који је уграден из Египта и постављен на тргу Конкорд  у 19 веку, висок је 23,5 метара, без постоља.

У Лондону, на Трафалгар скверу налази се споменик адмиралу Хорацију Нелсону, који је умро у бици за Трафалгар 1805. године, висок 52 м, затим меморијални споменик краљици Викторији, као и споменик великом пожару, висок 62 метра. Споменик посвећен принцу Фредерику војводи од Јорка, висок је преко 42 метара, (137 стопа и девет инча)

И за крај, споменик Београдског Победника висок је 21 метар, само два метра је нижи од Стефана Немање и налази се на брду, на узвишењу, док ће се споменик Стефану Немањи наћи на дну савског трга, и њему ће се прилазити одозго, Немањином улицом, од правца Славије, тако да је немогуће да споменик надвиси неку од знаменитости Београда (четири пута је мањи од београђанке).

С друге стране, можда је мере којом ми меримо дело светог Симона, Немање, Мироточивог некоме данас превелика?

Можда је требало рећи Стефану Дечанском да не подиже Дечане онолике, да нема потребе за тим и да ће му једног дана другосрбијанци замерити. Нити је требало Деспоту Стефану да прави онолику Цркву Ресаву, (Манасију) са тако великим олтаром и зидинама

Јер, чим се помене Стефан Немања, један део српске јавности одмах наводи да је он прогањао Богумиле. Чак сам прочитао и неколико статуса у којима се Стефан Немања назива ратним злочинцем, крволоком и зликовцем. Док се у Европи дешавају најстрашнији верски прогони у другој половини дванаестог века, у времену крсташких ратова и инквизиције, Стефан Немања није убио нити једног богумила. Протерао их је из земље и наредио да се њиховим епископима, којих је било свега пет или шест осмуде браде. Можда данас нама овај поступак изгледа свиреп, али у време Стефана Немање, западни хришћански владари су  убили неколико хиљада Катара и четрдесет година ратовали против њих, да би њихову земљу Лангдок припојили Француској. Накан тока западни хришћани су јеретике спаљивали на ломачи…

Друга замерка је још бесмисленија од прве.

Споменику, наводно није место у Београду јер је Београд био ван Немањине средњевековне државе. Следећи ову логику, хајдемо да срушимо и фрушкогорске манастире и сам храм Светог Саве и Хиландар, јер нису прављени у српској држави, нити је Свети Сава живео у Београду.

Још једна оптужба коју стално слушамо од русофоба у Србији, била је: зашто Руси? Замерило се аутору да долази из потпуно другачијег поднебља, и да се у Русији потпуно другачије посматра јавни простор и да они другачије од нас посматрају своје историјске личности од нас.

Ово наравно није истина.

Као да сам ауторитет руског вајара није довољан, поставља се питање да ли хоћемо да постанемо руска губернија и да ли међу нама  нема вајара који би били у стању да направе такав, монументалан и импозантан. С друге стране, ако је Рус правио споменик Енглезу, Џону Ленону, за кога му је француска академија дала сребрну медаљу, зашто нама не би направио нашег Немању?

Некима је засметало то што ће споменик заклонити зграду старе железничке станице, која за нас има изузетну историјску и уметничку вредност. Ово је немогуће чак и физички јер споменик који је широк тек неколико метара не може заклонити физички, нити својим изгледом засенити зграду од хиљаду квадрата, а са висином од осамнаест метара. С друге стране, недобронамерни критичари, гледајући постамент који је ових дана постављен прокоментарисали су да постоље урађено на основу изгледа жезла Светог Саве, изгледа као киндер јаје…

 

Било како било, импозантни споменик Стефану Немањи, стојаће пред музејом још једног славног Србина, Николе Тесле.

Добро дошао у Српски Београд, оче Симеоне, и да са тобом дође благослов у Србију из Русије и бољи дани за све нас…

Свештеник Стеван Стефановић

 

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here