Томислав Kресовић: Државни и национални интереси Србије на Kосову и Метохији под „наркозом“

Поделите:

Политички „бенседини“ Србије на Kосову и Метохији

Државно руководстово не саопштава јавности шта су то „зелене линије“ односно уступци који су спремн да се понуде преко ЕУ властима на Kосову ,а шта су „црвене линије“ преко којих се не може попустити .Албанска политика је јасна, или у највећој мери је дефинисана да је пуна независност Kосова уз нормализацију односа са Београдом и прихватање неких облика самоуправе Срба на Kосову и Метохији.Влада Србија нема јасну платформу усвојену у скупштини Србије о начину дефинисања државних и националних интереса.Појам „националних интереса“ у структурама ВЛАСТИ ВЕЗАНИХ ЗА Kосово и и Метохију такорећи нису широј јавности познати.Неки државни интереси се могу препознати али су они пре свега везани за опстанак садашње власти или прилагођавања српске власти моћним дипломатијама које утичу на статус Kосова и Метохије .

„ Празна“ пушка државних институција Србије на Kосову и Метохији?
Власти у Србији државну полиитку искључиво дефинишу кроз улогу Председника Србије .Влада се не види да је ауторитет у дефинисању државних интереса на Kосову и Метохији ,а парламент је само „декорација“ политичке моћи уске олигархије . Они што забрињава то је недостатак синхонизације и сагласности државне власти и СПЦ око Kосова и Метохије ,али и пасивне улоге националних институција попут САНУ .Сва политка Србије око Kосова и Метохије је на Андрићевом венцу ,а не у Немањној и у Скупштини Србије.Националне интресе одређује у Србији уска олигархија на коју се врши велики притисак споља .Нема јединствене политике о Kосову и Метохији у парламенту Србије ,а влада нема аутоеитет већ следи моћ председника Србије који је и лидер најаче странке у власти СНС.Србији недостају јасни ставови институција државне моћи о Kосову и Метохији да би се дефинисало грађанско и национално мишљење и став који води ка одлуци власти око начина дефинисања државних интереса на Kосову и Метохији.Велика је посивност државе око доказивања имовиниских права државе Србије,грађана и СПЦ на Kосову и Метохији.Нема активне медијске стратегије према свету око Kосоова и Метохије, нема лобирања и издвајања новца за ту важну активност.Поред тога Срби на Kосову и Метохији се не дефинишу као политички народ већ као издржавани ,малолетни и неспособни који морају да слушају, и да немају свој став,већ да следе ставове и полтику владајуће олигархије у Србији..

Вођени,завођени и преверени Срби на Kосову и Метохији!
Тако су Срби на Kосову сада али и раније од 1991 године постали „ вођени“ и у статусу политички „недозрелог“ етницитета.Сукоби власти и опозиције доводе до слома државне полиитке око Kосова и Метохије.Дипломатија Србије је на ивици импровизација и стереотипа виђених из милошевићевог и постокобатског периода након 2000 године.Све ово говори да је политика Србије око Kосова и Метохије на „бенсединима“, односно у облицима зависности и таблетоманије која се креће између еуфорије према ЕУ и хладног рата који се води између Запада и Русије.Све ово чини да Србија нема политичку,државну а ни националну снагу да јасно каже себи али и другој страни шта хоће и шта неће ,шта је то са чим би се сагласила са Приштином,а шта је то што не може да прихвати.Флоскула да је“ Србија спремна на компромисе да нешто добије и нешто да, или да није спремна да све да а ништа не добије“ је суштина државне и националне конфузије .
Један метар Kосова као добитак?
Веома је забрињавајуће да власти у Србији немају представу или не желе да кажу шта је и колика је имовина Србије и Срба на Kосову и Метохији ,и да по оцени председника државе Србија на Kосову и Метохији „нема ништа“, и да ће бити велики успех државне политике ако се добије фигуративно речено бар један метар.На овај начин се саље порука да је све на дугачком штапу односно изгубљено ,и да Србија мора да савије главу и прихвати све шта се од ње тражи на путу ка ЕУ јер други пут води у излоацију или нови рат .Где је онда државна политика,где су национални интереси Србије на Kосову и Метохији.? Шта онда представља Устав Србије,резолуција 1244СБУН и рат који је Србија водила са НАТО и „ОВK“ 1999 године .?Неко би то карактерисао као пут у дефетизам који води ка капитулацији националних и државних интереса,а неко као нужност реал-политике и општем опстанку Србије .Шта остаје од Србије без националних и државних интереса на Kосову и Метохији него укус националног пораза и срама иил да је то једино могуће решење.Зато се и врши притисак на Србију да се под притиском национални пораз што брже поднесе и да се не прихвати „замрзнути конфликт“ већ компромис који је заправо државна предаја и национална превара.
Томислав Kресовић

Поделите:

5 Коментари

  1. nije stvar nacionalnih interesa, vec stvar suvereniteta i teritorijalnog integriteta!Nacionalne interese imamo u BiH, CG…Srbiji platforma ne treba, jer ima nesto bolje, ustav.Ustav je izvor jedinstva politike, sve ostalo je narusavanje ustava i krivicno je delo.Posto ustav u Srbiji nije nista, onda imamo “nejedinstvo” politike, institucija (ovo je “super, SANU, SPC, vlada i, valda, FSS nemaju iste stavove!?) i potrebu za platformama (kad nema ustava, tu su platforme).Sto se tice upornog i pogresnog insistiranja autora na imovini (ovo je prvi pomeniu S.Radulovic, da bi nesto rekao o KiM, a izbegao matricu o “realnosti”), ako autor ima neku imovinu tamo, uvek ce moci da je zastiti preko Strazbura, jer je to sasvim drugo pitanje.

  2. jezik je pola politike.Npr. kada se govori o “izgubljenom” KiM (ponavljam, nesto moze biti izgubje samo za nekog, covek se izgubi u sumi, ali ne mora biti izgubljen za drugog, koga pozove, opisemu gde je i ovaj mu kaze kako da se izvuce.Zato je smisao mantranja o “izgubljenom KiM” da ono postane izgubljeno za nas), kao da je Atlantida, onda se time skriva da je ono oteto oruzanom agresijom i etnickim ciscenjem i istovremeno se stvara osecanje da je onaj ko je “izgubio” KiM kriv zbog toga.U istom pravcu idu i price o platformama (nasa platforma treba da bude o tome kako vratiti KiM pod suverenite, a ne koji su nasi interesi na KiM), imovini, kulturnom nasledju, identitetu, prirodnim bogatstvima i sve je to pokazatelj da kod nas nacija i njeni interesi nisu srasli za zakonom, koji ostaje nesto na sto se niko, zbog njegove nemoci, ne poziva.

  3. na koji se KiM brani, jasno pokazuje nas kulturni nivo koji je takav da zahteva pozivanje na one prizemne stvari kakve su imovina, manastiri (ne vera, i sami smo svesni koliko smo lazni vernici) fabrike, dok je najapstraktnije sto mozemo da svarimo identitet i to kao vremensko ishodjenje iz nekog dogadja u proslosti koji ostaje nespojiv sa slobodom sadasnjeg trenutka iz koje izvire politika, kao da savremeni pojam identiteta nije prevazisao istorijsku odredjenost (nije ni cudo sto se on forsira iz SAD kao drzave koja nije izrasla istorijski i ostalih kapitalistickih zemalja koje su izrasle iz negacije feudalne vezanosti za posed i nasledje i suprotnosti partikularnosti nacije i univerzalnosti gradjanina, istorijske odredjenosti nekim trenutkom iz proslosti i politicke slobode sadasnjeg trenutka)

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here