Отето, окупирано или “предато” Kосово
Kосово и Метохија је од 1389 године постало митско светилиште националних циљева, ослобођања, народне саборности и и националног достојанства. Вековима Kосовска битка је била духовна енергија за јачање патриотизма и очувања православља, али и српске државности. Већ дуго Kосово је почело да губи духовну вертикалу у српском народу, и данас је Kосово “отето” од Србије и окупирано од стране НАТО, и постало “хибридна” и “неуспела” држава коју Србија ни у једној опцији не може да призна или ће бити притисцима да је ипак призна преко власти у Србији. Оно што је отето кроз насиље и силу тежи да буде кад тад враћено. Тако је Србија учинила у Балканским ратовима 1912-1913 године када је Kосово ослобођено од Отоманске империје. Kосово је вековима било и “мит” , духовна вертикала, али и историјска и полтичка и државна реалност. Председник Србије Александар Вучић изражава намеру да отвори “унутрашњи дијалог” по питању Kосова и Метохије, уз све наше разлике, без предрасуда, а поштујући Устав Србије. Предедник Вучић каже: „Морамо да будемо отворени, да се ослободимо митског приступа, али и олаког давања онога на шта имамо свако право. Наш унутрашњи дијалог по том питању можда је и важнији од оног који треба да водимо са Албанцима”. Унутрашњи дијалог је ствар националног јединства и опште политичке сагласности и консензуса. Kосово је сада предмет и међународне полтике и интереса и Албаније, САД, ЕУ, НАТО, али и резолуције 1244СБУН. Национални консезус је договор како очувати или понштити део државности Србије на Kосову и Метохији.
Kако признати Kосово на “меки начин”?
Kосово је историјски и духовно мит и од њега не треба бежати као део националног памћења, јер сваки народ има свој национални, историјски или полтички мит. Од државе и унутрашње снаге нације рационализује се се „митска слика” као архитип од политичке реалности. Расим Љајић, потпредседник владе Србије сматра да Србија треба да се се ослободи заблуда и крајности. Минстар Љајић каже “Једна крајност је да је Kосово мит, а друга крајност је да је Kосово парче изгубљене земље”. Ослабађање од мита је поништавање своје историје и колективног памћења. Kосовски мит је вековна снага српског народа и она не смета државној политици да се бори за нациолнане интересе и циљеве. Други део националне стратегије је да је Kосово сувише “скупо” да би се третирало као “парче изгубљене земље”. Мирење са губитком дела своје територије, државе и индентитета и свега онога што је на њој је облик националне и полтичке равнодушности, дефетизма или националне капитулације и продаје националних интереса. Заблуда како каже министар Расим Љајић да подела Kосова може да буде решење, јер је она закаснела и могла би да буде изведена само договором великих сила или новим конфликтом. Министар Љајић сматра да је “Заблуда и да у нашу корист можемо да одржавамо стање замрзнутог конфликта, зато што време у овом случају није савезник Србије, а још мање Срба на Kосову и Метохији. Министар Љајић каже да разговори о коначном статусу Kосова у овом тренутку нису реална опција зато што оваква, слаба, међународна заједница за то није способна, а јавност за то није спремна”. Замрзнутих конфликта у свету има много и они су по правилу окидач разних интереса да се сукоби обнове или се врши притисак на проналажење решења.
Дантеови кругови “националног” пакла?
Шта предалаже др Расим Љајић као утицајни потпредседник владе Србије и „гласник” владе и Председника Србије? Миинстар Љајић каже “Зато као решење ми предлажемо опцију нормализације без признања“, која би се одвијала на четири нивоа. Први ниво је економски, што значи да би требало да развијамо све видове економских односа са Kосовом. Други ниво претпоставља отварање разговора о статусу Срба на Kосову, статусу српске имовине на Kосову, као и српске културне баштине на Kосову. Трећи ниво су разговори о чланству Kосова у међународним организацијама, без чланства у Уједињеним нацијама. Али, уз јасне бенефите које би Србија имала за давање сагласности за то. Четврти ниво, уз реализацију претходних, јесу разговори о коначном статусу. Ово што говори др Расим Љајић је суштински ублажни део захтева за поглавље 35 приступања Србије ЕУ, а то је нормализација односа или прихватање државности Kосова без признања Србије и чланства Kосова у УН али не и у ЕУ или НАТО. Овде је реч о „меком” признању Kосова као државе. Сви видови економских односа са „државом“ Kосова подразумева и признање закона „државе” Kосова у сфери економије, трговине, царина као са сваком другом државом. Статус Срба на Kосову уређен је резолуцијом 1244СБУН који се све мање третира. Српска односно државна или приватна имовина већ је приватизована или „национализована” и под контролом је и страних компанија и влада. Србија би преко „арбитраже” у међуародом суду морала да потражује своју имовину али уз третиртање Kосова као државе. ЕУ и поглавље 35 за приступање Србије траже да Kосово може бити у ЕУ, НАТО. Или на нижем нивоу у-УНЕСЦО. Интерпол и другим организацијама које се дају државама. Само остаје спорни статус у УН, што у коначној концепцји међународних односа данас и више није пресудно. Дакле ово што говори др Расим Лајић, а мисли и предсендик Србије и садашња влада је део тог “унутрашњег” дијалога на путу за поглавље 35 и пуну нормализацију Београда и Приштине.
Томислав Kресовић
ВИДОВДАН
