Требамо одбацити блискоисточни и фанарски начин уређења цркве и вратити се на модел Карловачке патријаршије

Поделите:

Ове године прослављамо стотину година од свечаног озваничења административног уједињења Српске православне цркве. Једнодушном жељом свих архијереја и народа, 12. септембра 1920. извршено је административно уједињење неколико црквених области, које су током историје, под притиском и насиљем окупаторâ, биле организоване у посебне, више или мање канонски регуларне, црквене области. Овај саборни догађај уједињења је потом литургијски признат од свих сестринских Православних цркава. Додатно, 1922. године посебним актом Цариградске Патријаршије, будући да су јој административно и de iure припадале неке од српских црквених области, ово уједињење је канонски регулисано односно потврђено тзв. Томосом о Аутокефалији, којим је „на вјечност потврђено остварено уједњиење, а Српска Црква призната као Црква сестра Цркви у Цариграду.

Наиме, све до Првог свјетског рата Карловачкој Митрополији – Патријаршији, као једином и директном континуитету Пећке Патријаршије, угашене сулатанским бератом 1766., постепено су отимане поједине области, прво оне под Османском влашћу, а потом и  у оквиру Аустроугарске Монархије. Тако се након ослобођења 1918. већина наших области нашла ван административног јединства са својом Матицом Карловачком Патријаршијом, иако је најчвршће школско и духовно јединство у слози и љубави брижљиво његовано и успјешно сачувано током свих вијекова туђинске окупације.

Међутим, формално правно и услијед историјских околности, разједињеност је била канонски факт. Тако је нпр. Црква Краљевине Србије имала (полу)аутокефалан статус регулисан Томосом из 1879., будући да није имала сва права (попут варења Св. мира). Црква у Босни и Херцеговини је, такође, имала одређену аутономију, коју је Беч издејствовао од Фанара послије окупације 1878., као и Српска Црква у Далмацији, Истри и Боки Которској, која је била организована у посебну црквену област, након што су Аустријанци и Мађари интересно подијелили окупиране земље 1867. Истовремено, Црква на Космету, и у Вардарској Македонији је била директно потчињена Цариградском Патријарху.

Поред ових канонски потврђених аутономних и полуаутокефалних црквених организација, постојала је и једна sui generis црквена организација на дијеловима територијâ данашње Републике Црне Горе и АП Косова и Метохије, која је формално правно и канонски била у лимбу, односно никад званично призната и регулисана. Она је колоквијално називана Црногорска црква, будући да је своје сједиште имала у том крају. Слабије упућени појединци су чак сматрали да је и аутокефална, иако није сама рукополагала свога поглавара, или пак варила Свето миро, нити имала друге атрибуте аутокефалности. Ова недореченост канонског статуса ове Цркве, која се простирала само на једном дијелу територије данашње Црне Горе и данас изазива бројне контроверзе и представља посебну тему.

Регент Александар и Архијереји СПЦ 1920.

Дакле, имајући разнолико црквено-административно уређење, јасно је да је постојала потреба за административним уједињењем и канонским регулисањем стања, који би пратили духовне потребе народа. Ипак, историјске околности су учиниле да су црквене праксе и традиције биле веома хетерогене, стога је било потребно пронаћи најадекватнији начин управљања уједињеном Црквом у новим околностима. За овим је постојала пријека потреба, посебно што је многим нашим областима, вијековно фанарско управљање „на турски начин,“ евидентно оставило дубоке посљедице на духовност, црквену просвјету и генерално живот Цркве, којих се до данас нисмо ријешили и чије су се све слабости врло брзо пројавиле кроз прво озбиљније искушење  Цркве – титоистички режим, који је изазвао масовну апостасију у неким крајевима.

Отачаствени Архијереји дубоко свјесни да је Карловачка Патријаршија свеправославни духовни горостас и de facto Мајка Црква свим српским крајевима, узимају њен модел организације као коријен и образац цјелокупног црквеног живота у Уједињеној Српској  православној цркви. Ово увјерење о примату Карловачке Патријаршије над другим црквеним јединицама, је на крају и озакоњено Уставом СПЦ из 1931. године, који је задржао контунуитет и обичаје из Карловаца, а не из тих црквених области. Уједно, иако је сједиште Цркве по четврти пут током 800 година (Жича – Пећ – Ср. Карловци) премјештено, овај пут у Београд, саборски оци ујединитељи су брижљиво сачували свијест о континуитету наше Патријаршије, не само кроз титулу поглавара Српске цркве, него и кроз ставропигијални стаус његових трију равноправних историјских сједиштâ у Пећи, у Сремским Карловцима и у Београду.

Међутим, и поред овог неоспорног преимућства Карловачке Патријаршије на свим пољима, њен значај и улога је често ниподаштавана и без аргумената презирана, не само од Грка, чија национална Патријаршија у Истанбулу никада није признала статус и достојанство Сремским Карловцима, него и од неких српских теолога. Ово питање је актуелно и данас посебно међу онима који би радо Црквом и даље да руководе alla ottomana, али и којима важећи Устав СПЦ смета у остварењу личних амбиција и планова. Ипак, реално сагледавање чињеница о Карловачкој Патријаршији нам пружа сасвим другачији увид у нашу прошлост и свједочи о неким другим и скривеним намјерама критичара.

Ако се непристрасно погледа историјски контекст, или пак упореди с другим Црквама тог доба, сасвим је јасно да је Карловачка Патријаршија апсолутни шампион и добитник Нобелове награде  за црквеност, хиљадама километара око себе. У доба када у Москви уопште није ни било Патријарха, када су у Цариграду симонијом на дневној бази смјењивали Патријархе, док се велика Римска црква борила с непотизмом, корупцијом и развратом, Срби имају инстуитуције, Патријаршију и Цркву за примјер и углед, недостижну не само ондашњем хришћанском свијету, него и нама данас.

Патријарх, Митрополити, Епископи, администрација њихових Дворских Канцеларија, секретари, писари, Синод, Сабор, Матица Српска, школе, богословије, судови, конзисторије, манастири, интернати, библиотеке, штампарије, болнице, сиротишта, музичке конзерваторије, зграде, храмови, здања, детаљно регулисана правила понашања и живота, за свештенике, монахе и мирјане, какви су постојали код нас у 17., 18. и 19.  вијеку, ни стотинама година иза тога неће још увијек постојати у оним Цркавама које су данас по диптиху (или самоувјерености) испред нас. Нажалост, такав развој духовног живота, материјалне базе и ниво црквене организације, није заживио ни у свим дијеловима СПЦ, а у некима је и замро, ево стотину година након уједињења.

Овај огроман духовни и административни потенцијал Карловачке Патријаршије, вијековима је кадровски и материјално потпомагао отуђене црквене области у Далмацији, Шумадији, Босни, Старој Херцеговини и другим српским крајевима, које су биолошки преживјеле управо захваљујући Карловачкој Патријаршији. Уопште узевши структура, писменост и наука који су доминирали у Сремским Карловцима, формирали су резервоар енергије и црквене виталности, који је напајао не само у све српске земље у 19. вијеку, него који је Српској цркви помогао да духовно преживи 20. вијек, у најтежа времена страдања у два свјетска рата, усташки геноцид над Србима, а потом и током четрдесет година атеистичке хистерије.

О слави и снази писмености  наше Патријаршије и данас свједочи, примјера ради, два пута дивљачки разорена Епископска Књижница у Пакрацу, коју је око 1700. основао сам патријарх Арсеније III, a која и поред опетованих страдања опусом и бројем књига и данас надвисује неколико епископских библиотека заједно, на примјер у оним крајевима који су били одвојени од Патријаршије или под фанариотском управом.

Но, највећа снага Карловачке Патријаршије није почивала само у административној уређености, писмености, култури и раскошном дворском церемонијалу, него првенствено у вјерности Православљу и Светом Предању, што јој Јерархији давало могућност да има широку подршку и поштовање у народу. Током вишевјековног раста и организације Патријаршија је пронашла најделикатнији баланс у односу лаика и клирика у процесу одлучивања, који јој је омогућио да се сачува унијаћења. Ако би митрополити и епископи, по сопственој слабости и пали, или бивали, у искушењу да попусте пред непрестаним захтјевима Двора, институције Патријаршије, црквени одбори, епархијски савјети, црквено-народне скупштине и други органи би неутралисали такве испаде.

Такви механизми заштите народних интереса нису постојали у српским областима којима су управљали фанариоти, гдје су нпр. београдски митрополит Леонтије (1813.) или херцеговачки митрополит Игнатије (1875.) отворено радили у корист Турака. Управо због тога, начин руковођења Црквом какав је устројен у Карловачкој Патријаршији, пренесен је касније и у Устав СПЦ, а потребан нам је и данас када постоји бојазан да би неки дијелови Јерархије могли да попусте на неким битним црквеним питањима под притиском силника овог свијета.

Осим тога, ова дубока уроњеност у православну традицију и њена развијена административна организација, омогућила је да Карловачка Патријаршија буде поштеђена неприличних ексцесâ, трулих компромисâ и црквених скандала, какви су се у то доба могли видјети у другим српским областима, нпр. у Србији Обреновићâ (неканонска јерархија), или пак у  бројним догађајима из сликовитог животног опуса цетињских Петровића, као и у оним крајевима гдје је источњачки начин управљања био увијек ближи, једноставнији и лакши пут.

Паралелно с овом уроњеношћу у традицију и дисциплину, као живи организам српског народа, Патријаршија је истовремено била и наша најмодернија и најфлексибилнија институција. С халкидонском прецизношћу спојила је  модерно и традиционално, нераздјељиво, неразлучиво, неизмјењиво и несливено, на такав начин да је увијек тамо гдје је била Црква, дисциплина и институција владао је напредак, наука и слобода.

Лакоћа с којом је Карловачка Патријаршија слиједила имплус савременог доба и жеље народа у доба националног буђења у Европи, модерне трендове у архитектури, сликарству, музици и сваком другом виду умјетности, чини недостижни идеал нама данас. Ако је икада једна Црква била модерна и у складу с временом, говорила модерним језиком и имала осјећања за потребе својих вјерника, то је била Српска црква у доба Карловачких митрополита и патријараха. Смјелост и мушку храброст коју су наши преци имали, нама је данас недостижна, како у држави, тако и у Цркви.

Када говоримо о Карловачкој Патријаршији не треба да заборавимо на детаљ који је актуелан и данас, а то је да је као једина легална и призната Црква у Аустроугарској, још од Леополдових привилегија 1690., Српска црква била несумњиво најјача и најдоминантнија православна заједница у Царевини. Ипак, упркос општим европским трендовима тог доба, разним националним пројектима мађаризације, германизације итд, Карловачка Патријаршија није искористила своју снагу и доминантно српски карактер за културно и црквено угњетавање или поробљавање других народа.

Напротив, показала се као мудра Мајка, јер су управо у оквиру Карловачке Патријаршије Румнуни сачували свој идентитет, језик и културу, па чак и своје, Србима тешко прихватљиве, литургијске обичаје нпр. евхаристијска употреба бијелог вина, како то баштини њихова древна латинска традиција. На исти начин, Карловачка Патријаршија је била Мајка Црква и Православној цркви Чешке и Словачке, којој је омогућила да се формира и изгради свој идентитет.

Имајући ово у виду, морамо да поставимо питање: ако се Српска црква тако понашала у 19. вијеку, колико је тек данас, 200 година касније, неоснована сумња и страх новонасталих балканских држава о некаквој српској црквеној доминацији те из тога произашли нереални захтјеви за аутономијама и аутокефалијама?

Мора се отворено рећи да су Румуни, Чеси и Словаци регуларним путем и канонски добили своје црквене аутономије и аутокефалије, тек онда кад су били црквено административно, институционално и школски спремни, а не кад је то била нечија амбиција, предизборни програм, жеља или национални пројекат.

Данас, дакле, док славимо 100 година уједињења српских црквених области у једну административну цјелину на челу с Патријархом Српским, морамо да будемо свјесни да су снага и потенцијал коју су нам преци завјештали преко Карловачке Патријаршије потрошени. Ми нисмо достојни насљедници наших предака и управо зато већина наших данашњих црквених проблема потиче од отуђености од сопствене традиције, праксе и предања Карловачке Патријаршије, и наше попустљивости и склоности ка фанарском и блискоисточном вођењу Цркве. Наравно, историјске прилике нам нису ишле у корист, али историјске прилике у доба Чарнојевића нису биле ништа боље.

Управо због тога, ни стотину година након уједињења, и поред Устава, којим се баштини српска традиција, Српска црква није превазишла искушења руковођења Црквом на фанариотски начин – дволичношћу, ласкањем, сплеткарењем, силом положаја, преваром и шуровањем с моћницима овог свијета, нетранспарентно, или  фамозним „благословом“ и „икономијом,“ којом се правда све, па и оно што се не може оправдати, –  иако се много пута показао и доказао као рецепт за пропаст, не само код нас, него и у другим областима, нпр. у Украјини. Фанарски квасац и наопака пракса нас навикава на левантски беспоредак и хаос, гдје се граби и отима, гдје се користе бесмислене и амбициозне титуле, оснивају  непостојећи Савјети и Комисије, тамо гдје нема ни Суда ни Одбора, рукополажу епископи без пастве, а паства оставља без епископа, зидају празни манастири и храмови, продаје црквена имовина, као и много других неприличних ствари, какве су у Карловачкој Патријаршији биле незамисливе.

Према томе, поштовање нашег црквеног Устава, строго испуњавање правила и процедура – од додјела ордена и тутула, па све до управљања црквеним њивама, –  поштовање обичаја и наших инстутуција је једини начин да се наша Црква опстане као Црква. Српска црква ће увијек да буде онолико јака, модерна и функционална, колико буде била подобна свом коријену и узору у Карловачкој Патријаршији, и онолико колико буде другачија од пропалих модела из прошлости. Само на тај начин ћемо моћи да се супротставимо новим искушењима и тешкоћама који нам долазе у 21. вијеку, попут новог таласа национализма, сепаратизма, аутономашења, агресеивне секуларизације, робовања лажним боговима  екологије и људских права, итд.

Међутим, свијест да смо синови и насљедници једне славне Цркве и Патријаршије, као и чињеницу о потреби поштовања властите традиције, моћићемо да прихватимо тек када одбацимо недобронамјерну пропаганду и нашу традицију сами валоризујемо и сагледамо кроз објективне критеријуме. У том смислу, прије свега, морамо да престанемо да анахроно оптужујемо Карловачке Митрополите што нису били свјесни евхаристијске еклисиологије из 4. вијека, значаја византијске умјетности, појања, или што нису служили Јаковљеву литургију, љуљали полијелеје и читали патристичке изворе, о којима, узгред речено, у њихово доба нико ништа није ни знао на цијелој планети! Само тада ћемо моћи да схватимо колико је Карловачка Патријаршија била моћна и велика, и колико и данас Српска црква, и поред свих својих проблема, надвисује многе друге Православне цркве.

Блог – Дејан Мачковић

Поделите:

4 Коментари

  1. Gled’o sam vam metanije,
    Kad varate Boga živa;
    Gled’o sam vas, gde se pije,
    Gde se jede i uživa.

    Sluš’o sam vas, kad kunete
    Svoje stado, svoje verne,
    I kad tajni prizovete,
    Licemerni, licemerne!

    Gled’o sam vas — ne da nisam,
    Kad razbludom usplamtite;
    Gled’o sam vas, ne da nisam, Licemerni, upamtite!

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here