Trifković: Opasnost po Srbiju je percepcija ruske slabosti u Siriji!

Podelite:
  • Raketni napad na siriju je u funkciji upsostavljanja kontrole američke duboke države nad predsednikom Donaldom Trampom. Drugi cilj je bio da se izazove Rusija – to jest – da se još jednom ispita nivo ruske trpeljivosti, sa namerom da ona bude prikazana kao slabost ako izostane adekvatan odgovor. Oba cilja su ispunjena
  • U ovom kontekstu posebno je zabrinjavajuće znatno povećanje borbene gotovosti i opremljenosti hrvatske vojske poslednjih meseci, uključujući i nedavnu nabavku helikoptera „Apač” i „Kijova” itd.
  • Cilj tih letećih tenkova nije nekakav eventualni rat protiv Srbije, nego brzo delovanje južno od Save u cilju presecanja Koridora, zaposedanja Banja Luke i drugih gradova, kao i bitnih punktova granice na Drini
  • Hrvatska vojska bi dejstvovala kao integralni deo vojne strukture NATO pakta i njeno istureno odeljenje, ako ikada padne odluka o rušenju Republike Srpske
  • Ako neko misli da je ovo tek jedan paranoidni scenario bez osnova u stvarnosti, onda verovatno veruje i da je vlada u Damasku kriva za napad bojnim otrovima na civile u Guti 8. aprila 2018.

Piše: Srđa TRIFKOVIĆ

NOVU fazu krize sa Sirijom i oko nje treba posmatrati kroz dve prizme.

Kao prvo, na delu je pokušaj američke duboke države da napokon uspostavi kontrolu nad predsednikom Donaldom Trampom. Dva dana pre lažiranog napada u Dumi 14. aprila, Tramp je tvitovao poruku da želi u što skorije vreme da povuče sve američke vojnike iz Sirije (koji su tamo ionako ilegalno). Istog trenutka, donosioci odluka iz senke u establišmentu SAD saglasili su se da to ne dolazi u obzir i da stoga treba bez odlaganja torpedovati Trampovu nameru.

Ne znamo zasigurno da li je upravljanje predstavom na terenu, u predgrađu Dumi, bilo prepušteno britanskom Intelidžens servisu (kako tvrde Rusi), ili pak izraelskom Mosadu, ali nema sumnje da je operacija izvedena u tesnoj saradnji sa lokalnim džihadistima.

Kvazihumanitarne grupe koje su inscenirale incident u Dumi, kao što su „Beli šlemovi”, a potom „nevladine” organizacije koje su o njemu prenosile fake news, pre svega „Sirijska opservatorija za ljudska prava” u Londonu (da o fantomskoj „Sirijsko-američkoj lekarskoj komori” ne govorimo), direktno su stvarane i finansirane od strane zapadnih obaveštajnih agencija.

Masovni mediji bili su kao i uvek kooperativni. Ne ispitujući činjenice, stvorili su histeriju kao i u slučaju Skripalj u Solzberiju pet nedelja ranije. Nije bilo diskusije o incidentu, već kada i kako ćemo na njega uzvratiti – jer, tobože, pređena je još jedna crvena linija.

Nešto slično se desilo krajem avgusta 2013. godine u Guti, takođe u predgrađu Damaska, kada su pobunjenici izveli smrtonosan napad bojnim otrovima na civile pod svojom kontrolom. Tom prilikom predsednik Barak Obama je imao dovoljno trezvenosti da ne krene u najavljenu odmazdu.

Kao prvo, nije mogao da dobije podršku Kongresa za akciju. Kao drugo, Putin je ponudio da posreduje u uništenju sirijskih zaliha hemijskog oružja.

To je zaista i sprovedeno; to znamo zato što krstareće rakete koje su 14. aprila udarile u navodno skladište i proizvodne pogone bojnih otrova, nisu proizvele oblak toksičnog gasa. Da su tu bili uskladišteni hlor i sarin, ili da je u navodnoj laboratoriji za testiranje bilo zaliha materijala za njihovu pripremu, nema sumnje da bi bile registrovane posledice, u vazduhu i na zemlji.

Prvi cilj operacije bio je, dakle, da se Tramp primora da reterira i da snage SAD trajno ostanu u Siriji. Koliko je to bio veliki prioritet akcije, videlo se u izjavama američkih zvaničnika dva dana posle bombardovanja kada su najavili da se priroda misije menja iz temelja. Fokus više nije na borbi protiv Islamske države, već na učešću SAD u političkom raspletu sirijske krize, što znači povratak na staru mantru „Asad mora da ode”.

Dodatni deklarisani cilj je neutralizacija iranskog uticaja; u prevodu – to je najava ostanka Amerikanaca u Siriji zauvek.

Drugi cilj je bio da se izazove Rusija – to jest, da budemo precizni, da se još jednom ispita nivo ruske trpeljivosti, sa namerom da ona bude prikazana kao slabost ako izostane adekvatan odgovor. Oba cilja su ispunjena.

Ako je Rusija već imala nagoveštaja da se sprema hemijski napad pod lažnom zastavom – na šta je predstavnik ruskog Generalštaba upozorio polovinom marta a general-major Jurij Jevtušenko upozorenje ponovio 6. aprila – trebalo je odmah proaktivno delovati da bi se Zapadu stavilo do znanja da će takva akcija, kao i eventualna intervencija koja bi posle nje usledila, imati izvesnu cenu.

Umesto toga, niti su Rusi ojačali svoje vazduhoplovne snage u bazi Hmejmim, niti su poslali dodatne pomorske jedinice u Tartus, niti su isporučili Bašaru al-Asadu sisteme za protivvazdušnu odbranu S300, koje su Sirijci ionako odavno platili.

Priprema je mogla da se obavi tako da ruski odgovor na eventualnu akciju lažne zastave i zapadni napad bude proporcionalan izazovu. Trebalo je uputiti poruku doslednosti bez hazarderske eskalacije, kao npr. gađanja nosača aviona ili krstarica sa kojih su lansirane rakete.

Konkretno, u napadu su učestvovali britanski avioni višestruke namene „Tornado” sa baze na Kipru, projektovani 1970-tih, zasnovani na tehnologiji 80-tih. Oni naravno imaju usavršene elektronske sisteme, ali svejedno ne pripadaju nivou „nevidljivih”; svakako nisu bili neranjivi.

Da je aktiviran sistem S-400, koji Rusi imaju već postavljen na nivou od po jedne baterije sa 16 lansera oko svoje pomorske baze Tartus i vazduhoplovne baze Hmejmim – dakle u zoni preleta na putu od Kipra ka sirijskim ciljevima – obaranje 2-3 „Tornada” predstavljalo bi adekvatan i proporcionalan odgovor. To ne bi vodilo ka gruboj eskalaciji, što bi verovatno bio slučaj da su bile gađane plovne jedinice u Sredozemnom moru, ili da su obarani avioni SAD.

Vladimir Putin u vazduhoplovnoj bazi Hmejmim

Odgovor je izostao. Imali smo, ne po prvi put, utisak da Rusi sede skrštenih ruku, ne želeći da rizikuju ma kakvu konfrontaciju – ili pak da je reč o nekom dogovoru.

Ako jeste po sredi nagodba, onda se postavlja pitanje: kakav je to dogovor u kome Rusi prihvataju svršeni čin američkog (makar simboličnog) gađanja ciljeva svojih sirijskih saveznika, kada znamo da je provokacija koja daje osnovu za taj postupak inscenirana od samog Zapada?

Nagriza se kredibilitet Rusa kao saveznika jer imaju sa Bašarom formalni bezbednosni sporazum, a ne daju mu davno dogovoreni sistem za vazdušnu odbranu novije generacije i ne reaguju na makar simbolična gađanja njegovih objekata.

Osim toga, postavlja se pitanje: kada će da se u praksi isprobaju sistemi S300 ili S400? Na Zapadu sve su češće tvrdnje da Rusi oklevaju da ih angažuju upravo usled neizvesnosti da li je i u kojoj meri njihov sistem efikasan.

Poslednje, ali ne najmanje važno, za čoveka Putinovog državničkog kalibra – ne ohrabruje izjava da ako Amerikanci i njihovi puleni „ponovo izvedu napad na Siriju, izazvaće se haos!”

Aprila 2017. Amerikanci su to prvi put uradili gađajući samo jednu vazduhoplovnu bazu, Šajrat, i koristeći samo krstareće rakete lansirane sa brodova. Sada su izveli operaciju „lažne zastave” i uzvraćanje na nju sa efektivima tri zemlje, uz direktno učešće aviona a ne samo iz daljine lansiranih krstarećih raketa.

Dva dana kasnije, usledile su izjave Niki Hejli, američke ambasadorke u UN i drugih američkih zvaničnika, da će sada biti promenjena misija u cilju promene režima u Damasku i neutralisanja iranskog prisustva u Siriji. Kada oni kažu da misija SAD traje sve dok se ne nađe „trajno političko rešenje, stabilnost” itd. ili dok se ne potisne iranski uticaj – sasvim je jasno da imaju u vidu trajni sukob.

Percepcijom ruske nemoći, nedostatka strategije ili mekoće, ohrabruju se tvrdi neoliberalni i neokonzervativni jastrebovi u Vašingtonu da eksaliraju svoje zahteve.

Niki Hejli

U narativu američkog spoljnopolitičkog establišmenta, ruski potezi koji odaju utisak strahovanja od konfrontacije otvaraju prostor za agresivniji nastup i dugoročnu promenu misije.

Utisak ruske slabosti formiran je u proleće 2014. godine. Posle poraznog ishoda u Kijevu, Putin nije reagovao na užas u Odesi, kada je 2. maja u zgradi sindikata stradalo preko 60 ljudi u požaru koji su podmetnuli razulareni banderisti. To je bila idealna prilika da se (recimo to sa dozom ironije) u ime američke doktrine „odgovornosti za zaštitu” (R2P) upute ruske vojne snage u sve delove Ukrajine gde se govori ruski.

Cilj ne bi bio da anektiraju teritoriju, naravno, već samo da zavedu red, koji – očigledno – pučistička vlast u Kijevu nije mogla da obezbedi. Putin to nije učinio. Pre toga on nije sprečio zlokobnu igru na Majdanu, iako su Rusi imali upozorenje u vidu tzv. narandžaste revolucije Viktora Juščenka još daleke 2004. godine.

Da je to uradio, ne bi bio manje demonizovan na Zapadu nego danas – ali bi imao daleko bolje strategijske pozicije i kredibilitet.

Slava, reputacija, respekt… to je valuta velike sile, a ne fraze o partnerstvu i respektu za neke norme koje druga strana uporno i sa prezirom prenebregava.

Tačno jednu deceniju pre krize na Majdanu januara 2014, Rusi su imali vidljiv scenario Zapada za preuzimanje kontrole nad Ukrajinom, ranjivim jugozapadnim bokom ruske ekumene, bitnim elementom defanzivne ruske velike strategije (da o „ofanzivnoj” ne govorimo). Taj je scenario tada bio uspešno sproveden: prozapadni surogat Juščenko doveden je na vlast. Posle su on i Julija Timošenko imali sukobe oko deobe plena, pa je uspeo da se uzdigne „proruski” Viktor Janukovič.

U kritičnim mesecima posle njegovog izbora za predsednika februara 2010 godine, međutim, umesto da napokon prošire dijapazon svog uticaja u Ukrajini, Rusi su se fokusirali na veze sa oligarhijom, samog Janukoviča i njegovog korumpiranog sina, zatim na premijera Nikolaja Azarova i ostale članove stare garde. U međuvremenu, zapadne agenture su širile svoje pipke kroz mrežu „nevladinih organizacija”.

Tadašnja podsekretarka za evropska pitanja SAD Viktorija Nulend je sa ponosom rekla da su Amerikanci potrošili 5,5 milijardi dolara za ishod 2014. Samo oni! Gde je tu Konrad Adenauer fondacija, ili jedna od brojnih Soroševih ekspozitura?

Na delu su bili plodovi ruskog nepoznavanja snage i upotrebe meke moći.

U Siriji danas – sve i sa svojim relativno skromnim resursima u poređenju sa zapadnom alijansom – da postoji jedna koherentna strategija Kremlja, Rusi bi svojim zapadnim protivnicima mogli da otežaju pa i sasvim poremete plan postepenog eskaliranja ciljeva. Nje nema, ili je barem stvoren utisak da je nema.

Stoga je pomeren nišan: ponovo se kao strateški cilj Zapada postavlja promena režima.

Neponovljiva Niki Hejli (lik i delo „Deep State” SAD) rekla je u UN, „Naša puška je napeta”! U bilo kom trenutku može ponovo da se desi neka Duma, tobožnjim ili pravim hemijskim oružjem, pa da ponovo polete rakete – ovog puta na zgrade sirijske vlade ili na Bašarevu predsedničku palatu…. i šta onda?

Percepcijom slabosti, koja u zapadnim medijima sada ima veliki odjek (v. npr. „Ruski tigar od paprira” u londonskom Dejli Telegrafu od 16. aprila), Rusi rizikuju nužnost daleko žešćeg odgovora na neku novu provokaciju, sa smanjenim manevarskim prostorom za sprečavanje dalje eskalacije. Konkretno, kako nameravaju da odgovore na sada sasvim jasan cilj SAD i Londona da sabotiraju fudbalsko prvenstvo sveta svim sredstvima, a pre svega nekom novom isfabrikovanom krizom?

Sirijska zbivanja imaju sumorne implikacije za Srbe u celini, a za Republiku Srpsku posebno. Jasno je da nemaju pouzdanog spoljnog sponzora. Po modelu Dume, raste opasnost od operacije lažnih zastava u Bosni i Hercegovini, koja bi bila u skladu sa upornim glasinama o malignom ruskom uticaju i lažnih vesti o nekakvim srpskim paravojnim formacijama. U svetlu sirijskih zbivanja, to sve deluje kao priprema terena za eventualnu operaciju Muslimana obučenih u „četničke” uniforme koji bi napravili neku svinjariju, pobili koju desetinu svojih civila (ne bi im bilo prvi put), a da usledi zahtev za intervenciju po modelu već viđenog.

U tom kontekstu posebno je zabrinjavajuće znatno povećanje borbene gotovosti i opremljenosti hrvatske vojske poslednjih meseci, uključujući i nedavnu nabavku helikoptera „Apač” i „Kijova” itd.

Cilj tih letećih tenkova nije nekakav eventualni rat protiv Srbije, nego brzo delovanje južno od Save u cilju presecanja Koridora, zaposedanja Banja Luke i drugih gradova, kao i bitnih punktova granice na Drini. Hrvatska vojska bi pritom dejstvovala kao integralni deo vojne strukture NATO pakta i njeno istureno odeljenje, ako ikada padne odluka o rušenju Republike Srpske.

Ako neko misli da je ovo tek jedan paranoidni scenario bez osnova u stvarnosti, onda verovatno veruje i da je vlada u Damasku kriva za napad bojnim otrovima na civile u Guti 8. aprila 2018.

http://sveosrpskoj.com

Podelite:

9 Komentari

  1. Poruka na početku teksta o napadu hrvatskih snaga na Republiku Srpsku je tačna. Zbog toga Republika Srpska treba da radi na poboljšavanju odnosa s Muslimanima. Odlaskom Izetbegovića i Dodika savez Srba i Muslimana u BiH bi bio moguć. Oboma su Hrvati najveći neprijatelji.

  2. Trifković je nešto ipak pobrkao: odmah posle napada, ta Hejli kaže “ovde smo dok ne oborimo Asada” (to j za Trifkovića taknuto-maknuto) a neki dan Mikron sav važan, unoseći se Trampu u lice sugeriše: “el tako da ćemo mi zajednički da porazimo ID”? Dakle, ništa Asad, samo ID. I to zato što Rusi (Putin) nemaju pojma o čemu govori (po S.T) i “mlako reagovanje u Kijevu”. Otkud onda Rusi uzeše Krim i ete im ga dan-danji, baze i brodovi im u Siriji, rakete takođe a podmornice ko zna gde. Pa jeste, Rusi su smušeni a Srbi će nahebu jerbo se drže (još uvek) Rusije..Lepo nama Srđan savetuje.

  3. Srdja zivi i radi u Hjustonu a klasicna je stpsko ruska spijuncina. Toliko o slobodama u najjacoj zemlji sveta Americi. Rusija ne bi ovo nikad dozvolila jer su mali, jadni, paranoicni diktatori hahahah gamad

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here