Улога Српске цркве је јуначка и бескомпромисна, и биће уписана златним словима у историју отпора Цариградском једноумљу

Поделите:

Вечерас у Аману почиње кратко саветовање делегација неколицине помесних Православних цркава у вези с темама које последњих година муче православну васељену, од којих је прељубнички покушај отимања Украјине из састава Московске Патријаршије само једна од тема. Овај братски сусрет и састанак ће се одржати у једном аманском хотелу, а предвиђен је и краћи сусрет с јорданским принцем Хасаном бин Талалом, стрицем садашњег Краља. Принц Хасан је веома активан и угледан члан унутар тзв. Алијансе цивилизација, основане након терористичких напада у Аману и Мадриду 2004. Осим тога, Хашемитски Краљевски Дом се сматра заштитником Светих места у Палестини, како муслиманских, тако и хришћанских. У том смислу, интересовање јорданских власти није изненађење, као што није никакво изненађење ни бледуњаво демантовање Јерусалимске Патријаршије да њихов примарни финансијер и донатор Министарство спољних послова Грчке, није вршило притиске по овом питању.

 

Изненађење свакако, представља да су и православне делегације већ неко време напустиле литургијски простор храмова и неудобне тврде клупе, које су замењене удобношћу луксузних хотела. Међутим, то свакако објашњава и никакве резултате тих састанака, почевши с бескрајним састанцима у сали Православног Центра у Шамбезију у Женеви, па све до последњег сусрета у школској сали на Криту, који су неки чак покушали да прогласе Сабором.

 

Иако је веома значајно што се уопште дешава, узевши у обзир снагу противника, састанак у Аману је ипак показао сву слабост православног света, која се огледа у недостатку макроплана и основних смерница даљег историјског хода и развоја Православне цркве у целини. Иако канони и канонско предање недвосмислено и сигурно одређени вид примата дају једино и искључиво римском Папи, преко 1000 година, Православна црква је живела и развијала се, сазивала Саборе, проглашавала Аутокефалије и у пуноћи обављала своју мисију на земљи, не само без присуства и сагласности Папе, него често и у сукобу са њим. Данас готово једногласно сви говоре да без присуства и благовољења цариградског патријарха православна црква не може имати или сазвати Сабор? Занимљиво је да се нико до нашег доба није сетио идеје да се без првог не може сазвати Сабор? Или су сви пре нас били слепи и глупи, или је та идеја свесни или мање свесни пропагандистички покушај манипулације савремених теолога, који су деценијама и систематски школовани у Грчкој, која је издашно и безусловно давала стипендије?

 

Данас, нажалост, скоро све Православне цркве тврде да без Цариградске Патријаршије не може постојати Православна црква, нити да се може сазвати Сабор, и при томе се позивају на историју и предање!  Парадоксално то су нехотећи потврдиле чак и оне Цркве које су се одазвале у Аман под чудним условима “братског сусрета” у хотелу, а не Сабора. Евидентно је да је и Јерусалимска Патријаршија преплашено попустила под фанарском хистеријом и није се усудила да скуп у Аману макар и назове Сабором. Вешто је избегнута чак и заједничка литургија, како би се избегла непријатна тема молитвеног (не)помињања патријарха Вартоломеја.

 

Позицију да нема Сабора (или Православља) без Цариграда су недвосмислено дале и све оне Цркве које нису хтеле или смеле, да дођу чак ни хотелско сабрање без патријарха Вартоломеја. Ова позиција је потпун пораз православне историје и предања. Како је могуће да нам је данас пробем што на једном састанку нема Другог, ако нам већ миленијум није проблем то што нема Првог? Који је Сабор и када прогласио другог првим? Или је само стара пракса наопак и лош обичај?

 

Ипак, у доба опште тираније једноумља и страховите пропаганде, чак и овај анемични сусрет у Аману представља корак напред и снажну поруку. Улога Српске цркве је јуначка и бескомпромисна, и она ће бити уписана златним словима у историју отпора. Српска црква не само да се одазвала, него је послала и највишу и најбољу делегацију у Аман, на челу са самим Патријархом. Румунска и Пољска црква су послале делегације без својих поглавара, Бугари и Грузини нису хтели чак ни делегације, сматрајући да је овај сусрет корак даље у решењу проблема, а Антиохија је у последњем тренутку одустала од било каквог учешћа, ко зна из каквих разлога, иако формално позивајући се на Свето Писмо, Предање и каноне. Од грчких сателитских црквица (Атине, Кипра, Албаније и Александрије) нико заправо није ни очекивао храброст и став, или било какаву пројаву сопствене аутокефалности.

 

Међутим, како се Бог увек смеје и непрестано шали са нама, горепоменути преплашени поглавари de iure самосталних помесних Цркава су заборавили на историјску чињеницу да је управо у Јерусалиму, патријарх Доситеј II 1672. године сазвао Сабор с циљем да осуди калвинистичке ставове и учења (о предестинацији и спасавању само вером) цариградског јеретичког патријарха Кирила Лукариса. Патријарху Доситеју, који је скоро цео свој живот провео у Цариграду и на 129 забележених путовања, а у Јерусалиму био свега четири пута у животу, нико не би могао да каже да он нема право да сазове Сабор без Фанара, а још мање да  не може да суди о поступцима или ставовима било ког цариградског патријарха.

 

Патријарх Доситеј је Црквом успешно управљао пуних 38 година, дописујући се са свим владарима свога доба, а посебно добре односе је имао са султаном Мехмедом IV. Управо, захваљујући султану Мехемеду, Доситеј је спречио да православна Света Мјеста у Палестини падну у руке француских језуита.  Зато је требала храброст и одлучност, а тога Доситеју није недостајало јер је имао јасан циљ и визију Цркве у будућности. Управо та визија и јасан правац деловања, учинили су га храбрим и способним да упркос канонима и предању постане ђакон са 11 година, Патријарх са 28, а да с својих 30 година организује Сабор на коме је судио Цариградском Патријарху. Бог и историја су стали уз Доситеја, а не уз ушкопљене изговоре и измишљена оправдања.

 

Велика дела траже храбре људе, а многи су заборавили да ће нас Бог само по делима познати. Ипак, није све тако црно, не треба никад заборавити да нас Бог неће оставити!

Василије Милановић
Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here