Василије Милановић: Човек је човеку Вук Бачановић

Поделите:

После бројних и изненадних преокрета у каријери, ставовима и иделошким позицијама, који са временске дистанце више подсећају на биполарни поремећај и маничну депресију, него ли на прости и евидентни недостатак карактера и образа, историчар и новинар, а однедавно и самопроглашени теолог, Вук Бачановић у последње време зауставио се на црквеном пољу. Након бурног одласка из Сарајева, које га је годинама волело због његових антисрпских идеја, срећу је накратко покушао да пронађе у Београду, у коме се није снашао. Након неког времена, направио је нови заокрет и позицијама и каријери, те је свој несумњив таленат и маничну потребу да некога прогони одлучио да упрегне у веселе колеснице епископа Григорија Дурића које стрмоглаво воде многе у пропаст, иако се бројним путницима па и самом Вуку, чини да возе ка Патријаршијском трону.

Тако је наш Вук, који није буба лења, своје ухлебљење изненада нашао у мостарском огранку “Просвете” уз благослов и свесрдну помоћ епископа Григорија. Новостворени романтични и пријатељски односи ишли су толико далеко да је Епископ чак једно време дозволио Вуку да живи у Епархијском Двору у Мостару. Оданост и пријатељство су настављени и после преласка Григорија у Немачку, мада нови епископ Димитрије нема исти ентузијазам, будући да су му јасни морлани квалитети Вука Бачановића.

Ненад Кецмановић: Мали и средовечни вук, или како се постаје “прво перо” сарајевских магазина

На силне почасти и милост једног епископа, дојучерашњи ватрени прогонитељ и клеветник Цркве Вук је одговорио не преумљењем и уцрковљењем, како би имао шансу и прилику да Григорије Дурић ишта зна о православној духовности, него плаћеничким стављањем себе у улогу адског Кербера прогонитеља свих оних који му се чине као противници његовог новог Господара. Па тако док краде Богу дане, Вук слободно време проводи пишући неистине на електронским медијима и порталима, о Цркви, црквеним актуленостима и истраживањима. Наравно, како су му црквена терминологија и етос у потпуности непознати, у Вуковим текстовима чак и просечни теолози могу да виде недопустиве материјалне грешке. Додатна несрећна околност јесте што ни његови нови патрони и инспиратори, такође, не знају много о Цркви и устројству Цркве, иако обављају највише дужности у Цркви и црквеној просвети. Примера ради, многохваљени и извикани Марко Вилотић, који је отишао у печалбу у Немачку, те при томе слагао и Богословски факултет и Ректорат да иде да научно усавршавање, тужио је Синод Великом Црквеном Суду и при томе се по медијима и приватно чудом чуди зашто још увек нема одговора. Вуку нико не замера то што не зна да је Цркевни Суд помоћни орган Синода, и нижа инстанца од Синода, али епископ Григорије који их све руководи, инсиприше и организује требало би да зна структуру и поредак организације у којој је тренутно запослен, ако га већ Предање и црквено право не занимају.

Ипак, и поред свих мана и недостатакâ, непрестаних промашаја и стрмоглавих падова, Вук Бачановић наставља да пише јавно или под псеудонимом на сајтовима и друштвеним мрежама потпуне глупости, неистине и скандале жуте штампе, без стида и срама. У осталом од кога би у свом новом окружењу могао и да научи или види било какво хришћанско понашање? Управо зато Вуку нико ништа не замера. Својим понашањем себе је стровалио у небиће, зато се сви и понашају као да не постоји. За његову духовну смрт сав терет и кривица је на његовим инспираторима, који му нису рекли да Православна црква није катарска секта, морално чистих који истражују и прогоне једни друге, него богочовечански организам где се слабости других прикривају и превазилазе љубављу и благодаћу. Вуку би требало да кажу да је једни грех мржња и завист, а да су све остало људске слабости. Но, како то они сами не знају, како се може очекивати да Вук нешто о томе зна?

Управо, због свега тога и велике неодговорности црквених појединаца према свом личном спасењу, али и спасењу других Вук ће да настави да пише на разноразним политиконима, и тајним налозима, и пушта својој машти на вољу болесне идеје како је неко некога убио, силовао, облежао итд, а све док му неки нови господар не плати више и понуди боље. Тада ћемо у фељтонима у наставцима читати догодовштине и епизоде бискупа Гргура и његовог сабрања, које Вук неће морати да измишља као што је сад случај.

Но и тада ће Црква бити тужна, као што је и данас. То можда не може да схвати епископ Григорије, али можда може да схвати Атанасије.

Василије Милановић

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here