Ведран Гагић: Црква и поделе у друштву

Поделите:

Српска православна црква суочава се с низом притужби, оптужби и квалификација које су постале тематски веома широке. Међутим, једна од тема која се крије иза великог броја оптужби на рачун наше Цркве тиче се геополитике, у ширем смислу, на коју наш народ кроз историју никада није био имун и увек је, на жалост, био носилац терета глобалних ломова.

Једна таква оптужба је да је Српска православна црква проруски оријентисана Црква. Та оптужба је у суштини једна квалификација, оцена, наводне идеолошке, политичке и геополитичке обојености наше Цркве. Оваквом квалификацијом се даје покриће за нападе на Цркву у име те исте политике, геополитике, идеологије ове или оне врсте. Резултат свега је исти, Црква је сведена на „легитимну” мету обрачуна са стварним или умишљеним противницима.

Свако ко се макар мало разуме у теологију и међуцрквене односе и стање у СПЦ зна колико је оваква квалификација бесмислена. Истина, ми имамо блискост са руском Црквом јер нас нераскидиво везује словенско порекло, језик, култура и заједничка историја. То међутим није никаква политичка, идеолошка или геополитичка веза јер Црква такве везе не познаје. Међутим, ова чињеница не спречава, чак и неке људе који су формално црквени, па ово треба да знају, да сличне оптужбе на рачун наше Цркве износе ad nauseam. А зашто?

У атмосфери глобалне поларизације, геополитичких ломова и промена у војно-економској моћи светских сила сва средства за обрачун са противницима постала су „дозвољена”. Црква, као што сам нагласио, је виђена само као једна полуга преко које ће да се врши притисак против супротне стране. Као резултат ми смо суочени са једним можда не толико новим проблемом, колико са једним новим начином рата који, овај пут, директно погађа Цркву.

Све што се дешава на глобалном нивоу је бледо пресликано у отаџбини. Домаћи појединци настоје да Цркву увуку у локалну политичку арену првенствено у Србији, али и у другим земљама на канонској територији СПЦ. Одређене политичке опције у Србији, које су доживеле потпуни крах, кроз увлачење Цркве у своју политичку агенду виде своју шансу за остварење бољих резултата. На другим местима Црква се перципира као политичка сила која може да се користи у ванизборним политичким процесима, и слично.
Све ове манипулације јесу потпуно неприхватљиве за Цркву, нарочито за јерархију која има задатак да брине о сваком човеку без обзира на политику. На жалост, сведоци смо да има и оних људи у јерархији и на другим позицијама у Цркви, који су свесно или несвесно подлегли искушењу и реториком (а неки и више од тога) ушли дубоко у политичке обрачуне и поделе. Наравно, многи ће покушати да све оправдају тиме што имају право на политичко мишљење, на учешће у дијалогу, на став, на размену ставова, итд. Или ће се правдати моралном мотивацијом, залагањем за принципе, правду, поштење, и слично, позивајући се на неке историјске примере. Међутим, изношење ставова на начин који је политички обојен као што су настојања на рушењу власти, или урушавање опозиције, или УОПШТЕНА подршка једним насупрот других, јесте партијашки начин деловања и дубоко је супростављен етосу Цркве.

Црква мора да нађе начин да се заштити од штете коју јој ови људи наносе, да се од њих огради, у томе смислу ако треба и да их санкционише. У противном политичке поделе у друштву и међу паством постепено ће се, не дао Бог, преточити у црквене поделе што би за нас било погубно не само црквено него и друштвено. А већ видимо озбиљне знаке таквих тенденција.

Са друге стране, Црква мора да очува не само независност него и перцепцију независности од државне власти. Сарадња Цркве и државе мора да постоји, па је овде често у питању само перцепција од стране јавности одређених потеза Цркве и државе. Битно је да се јасно артикулише зашто се нешто чини. Будући да се Црква налази у стању непрестаног медијског линча где се сваки потез Цркве јавно тумачи као негативан, начин на који Црква комуницира и образлаже своје потезе може у многоме да се поправи. То би барем ублажило разна малициозна нагађања и манипулације.

Ово је посебно важно када имамо у виду да код нас не постоји развијена политичка култура која би нам изоштрила способност да раздвојимо питања која су од општег интереса од питања која се тичу дневне политике. Управо због мешања битног и небитног енергија се расипа на разне јалове расправе. У политици могу и треба да постоје различити ставови али по питањима од општег значаја мора да постоји висок ниво консензуса и ту нема места политикантству. Такође, по питањима која се тичу неког политичког декорума, бонтона, или унапређења односа између различитих структура у друштву и држави, па у томе смислу и између Цркве и државе, не би требало да постоје посебне несразмерне реакције и поделе.

Међутим, ми смо прошле године имали нешто сасвим супротно. Имали смо једну потпуно бесмислену хајку на Свјатјејшег Патријарха и Синод СПЦ због доделе ордена Председнику Републике Србије. Ово није био поступак који угрожава интересе Цркве, нити је то било нешто што угрожава интересе друштва, нити било кога на било који начин. Напротив, додела ордена је, поред симболике о потреби наставка сарадње Цркве и државе на 800 г. аутокефалије наше Цркве, потенцијално могла да послужи да се та сарадња продуби на пољима од општег значаја. Уместо свега тога добили смо хистерију. Хистерији су се прикључили и поједини који по своме звању и функцији не би смели да у таквоме нечему узимају учешћа. На овај начин Црква је увучена у срж дневнополитичких препуцавања и подела. Дато је зелено светло разним групама да могу да крену у пљување на Цркву, јер ако то могу људи из Цркве, тим пре могу и људи изван Цркве. Ово се наставља до данас, а све је почело потпуно ирационално, због доделе ордена. Иронично, видели смо да се нико никада није узнемиравао зато што је Патријарх Вартоломеј, на пример, преко својих архонта додељивао ордење Бушу старијем, Горбачову, Бајдену итд.

У свету који је све више и више раздељен, СПЦ не треба да доказује било коме било шта. Не треба да се доказује политичарима нити да се меша у дневну политику. Не треба да доказује Грцима, да није руска, Русима да није грчка ни Американцима да није заинтересована за геополитику. Ни на локалном плану не треба да доказује новонасталим нацијама да није баш толико “српска” не би ли онима који имају неплеменита осећања према српском имену постала ближа. Она је српска по историји и по звању и по својој најбројнијој пастви и тако ће остати, а отворена је за све који траже Христа као што је увек била.
Уместо наведеног СПЦ треба да сведочи сама о себи не обазирући се на шта ко воли или не воли да чује. Јер оно што СПЦ има аутентично, јеванђељски, да посведочи свакоме добронамерном биће сасвим довољно. Онима који нису добронсмрни свеједно ништа неће бити ни добро ни довољно, шта год урадили. СПЦ је дакле позвана да сведочи каква јесте, а не да сведочи каква и чија није.

Због свега овога, оно чему наша Црква треба да посвети посебну пажњу јесте унапређење своје унутрашње организације, мисије, и тзв. кадровске политике, са посебним освртом на положај наше Цркве у свим државама у којима је присутна. Да би била спремна да адекватно одговори на изазове с којима се суочава, као и да би била способна да у дијалогу са светом заступа своје легитимне интересе.

У међународним и међуцрквеним односима СПЦ не сме да се устеже да каже који су њени интереси и да их управо тако представља и заступа пред саговорницима у дијалогу. Западни свет, нарочито, јасно разуме језик интереса.

Интерес наше Цркве је такав да он није у супротности са интересима ни једног цивилизованог друштва и због тога немамо разлог да га се стидимо. Цркви је једноставно потребна слобода да врши своју службу и мисију. Та мисија није ни национална, ни политичка, ни идеолошка, нити је усмерена против било кога, него је јеванђељска мисија, поучавања пастве речи Божијој и живота по тој Речи. По неким питањима Црква може да има дијаметрално супротан став са одређеним сегментима друштва, али је тековина свих демократских друштава да свако легитимно може да изнесе своје ставове, па тако и Црква.

Сведочанство Цркве и дијалог је увек отворен чак и према онима који се не слажу са њеним ставовима. Црква никада друге не одбацује нити сама себе маргинализује, нити се поларизује по политичким и другим поделама, упркос испадима појединих њених чланова. У неслободним и опресивним друштвима и епохама Цркву су други маргинализовали, под присилом. Надам се да нико не жели ново опресивно друштво које ће повлачити сличне потезе против Цркве и које ће под видом идеолошких и других подела вршити напад на Цркву.

Поред свега, Црква са есхатолошким оптимизмом настоји да светли овоме свету благовешћу Јеванђеља пружајући људима утеху, по нашем убеђењу, једину аутентичну и коначну утеху, тј. самог Христа, који је пут, истина и живот вечни. Нека тако буде и у будуће.

Ведран Гагић

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here