Ведран Гагић: Црква није грађанско удружење пуританаца

Поделите:

Ових дана доста размишљам о изазовима и искушењима којима је изложена наша Црква. Истовремено, размишљам и о људским слабостима које су свагда присутне, не само у Цркви него уопште. Међутим, управо људске слабости, греси, мане и падови, када се на било који начин вежу за црквене људе, користе се као оружије против Цркве.

Двојака природа Цркве, истовремено и небеске и земаљске, Тела Христовог, беспрекорног и чистог, али и сословија народа рањеног и грешног, често узрокује збуњеност код неупућених. Збуњеност је још више потпомогнута широко распрострањеним уверењем да црквени људи треба да су слободни од греха и мана. Као да је земаљска Црква нека врста грађанског удружења морално беспрекорних људи.

Међутим, ствари уопште не стоје тако. Црква је дом и морално беспрекорних (не у апсолутном смислу, јер то не постоји), као и људи обремењених гресима. Једнако је уточиште и људи врлинских као и људи са манама. Свима је заједничко само то да су врата свога срца отворили за Христа, да су узели Крст Његов, и пошли за Њим. На томе путу, успона и падова, Хришћани се одликују и од света разликују по још једној особини, а то је покајање.

Покајање није, како се често погрешно мисли, једнократни чин кајања за грехе након којега се добија опроштај. Покајање је пре свега једно трајно духовно стање које се пројављује кроз свест о својим гресима и слабостима, и смирено надање у Божију милост, помоћ и опроштај, а у самој коначници спасење. Покајање за просечног савременог човека јесте “тврда беседа”, јер саврмени човек врло ретко, тачније, скоро никад не сматра да треба да се каје. Напротив он то одбија као знак понижења и слабости пред људима. Када ипак дође у ситуацију, пре или касније, да падне под теретом живота, грешака, промашаја, без обзира да ли их јасно сагледава или не, завршава у бездану очаја, лишен достојанства и понижен.

Друштво потпомаже овакву поларизацију између привидне, друштвене (не јеванђељске) праведности и грешности. Најпре, кроз очекивање беспрекорности које треба да резултира у поштовању и друштвеном угледу, зато већина глуми исправност, правичност и сваку друштвено прихватљиву врлину и труди се да живи тако да им неко нешто не замери. С друге стране, поларизација се врши тако што човека који падне, друштво одбацује, презире, осуђује и тако га гура све дубље и дубље у бездан очаја. Јаз између ове две групе људи, “праведних” и “грешних” непремостив је зато што је пут за излечење прве групе од гордости и друге групе од очаја управо у њиховом међусобном сусрету.

Црква ништа овако не чини. Када људе призива врлини то ради због Јеванђеља Христовог, а не због друштвене прихватљивости. Када човек сагреши, због истог Јеванђеља га подиже и помаже да му се поврати достојанство, упркос друштвеној неприхватљивости. У Цркви заједно стоје и грешни и праведни, а сви доживљавају себе на исти начин, као недостојне слуге Божије. Коначан суд ипак остављају јединоме Праведноме Судији.

Црква, дакле, првенствено чува свест о људској немоћи, а исто тако и свест о томе да је свако добро од Бога. У данашњем читању из Апостола, слушамо следеће речи: “Јер Бог који рече да из таме засија свјетлост, Он засија у срцима нашим ради просвјетљења знања славе Божије у лицу Исуса Христа. А ово благо имамо у земљаним судовима, да преизобиље силе буде од Бога, а не од нас” (2Кор 4, 6-7). Какви су то земљани судови? Па то је наша слабашна људска природа. У тим земљаним судовима наше природе Бог је одлучо да засија светлошћу. А зашто баш тако, у земљаним судовима? Када би било другачије, када Божија светлост не би била у слабим земљаним судовима ми бисмо врло брзо помислили да је Божија светлост од земљаних судова, а не од Бога.

Ако ове речи применимо шире на Цркву, схватићемо да када би Црква била испуњена само беспрекорним људима, а не и људима који су као слабо и ломљиво земљано посуђе, ми бисмо врло брзо заборавили Онога од кога долази светлост и свако добро, јер бисмо мислили да преизобиље силе јесте од нас самих, а не од Бога. Овако имамо земљане судове и небеску светлост која их испуњава, па се сила Божија свакодневно у немоћи нашој пројављује.

Не могу на крају а да не помислим да и хаос који је створен и који се ствара унутар Цркве и међу Црквама, треба да схватимо на сличан начин. Можда нас управо тај хаос, својствен крхкости земљаних судова, чува од веће опасности, а то је да заборавимо да је од Бога светлост и свако добро, а не од нас.Јер када би владао савршени поредак, помислили бисмо да је поредак сам по себи узрочник добра.

Зато нам не преостаје ништа друго него да са вером пригрлимо Христа који нас испуњава светлошћу. “Знајући да ће Онај који васкрсе Господа Исуса, и нас васкрснути кроз Исуса, и преда се поставити …” (2Кор 4, 15).

Ових дана доста размишљам о изазовима и искушењима којима је изложена наша Црква. Истовремено, размишљам и о људским…

Posted by Ведран Гагић on Субота, 19. септембар 2020.

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here