Viktor Radun: Primedbe na Zakon o rodnoj ravnopravnosti

Podelite:

Zakon o rodnoj ravnopravnosti je potpuno nepotreban, nepravedan i štetan za Srbiju i građane Srbije. U daljem tekst ću detaljnije obrazložiti svoj stav.

Zakon nema svoje utemeljenje na Ustavu R. Srbije, već se zasniva na „rodnoj ideologiji“, koja je nenaučna i proizvoljna sociološka konstrukcija uvezena od radikalno feminističkih NVO i drugih organizacija.

U Ustavu R. Srbije (čl. 15), izričito se jemči ravnopravnost polova i zastupa politika jednakih mogućnosti. Ovaj Zakon se direktno kosi sa Ustavom jer Zakon teži da donese ravnopravnost između rodova, a ne polova. U Ustavu Srbije se nigde ne pominje termin rod, kao ni termini rodni identitet, rodna uloga i rodna ravnopravnost.

Pravna materija ravnopravnosti polova (rodova) i diskriminacije po osnovu pola (roda) već je regulisana Ustavom R. Srbije, kao i posebnim Zakonom o ravnopravnosti polova iz 2009. godine i Zakonom o sprečavanju nasilja u porodici iz 2016. Ovim zakonima je potpuno pokrivena oblast ravnoravnosti među polovima, i nema nikakve potrebe ze nekakvim novom zakonom. Uz to, zakon o sprečavanju nasilja u porodici posebno je štetan jer uglavnom gleda muškarca kao nasilnika i daje ženama sva prava, uvodeći i preventivno prijavljivanje pojedinca (obično muškarca) kada nije izvršen nikakav nasilan čin već se samo sumnja da će biti izvršen.

U Zakonu postoji potpuna konfuzija oko definisanja i značenja kategorije rod i roda ravnopravnost. Nejasno je definisano šta se podrazumeva pod rodom i na mnogo mesta se kategorije rod i pol koriste naizmenično, iz čega se može zaključiti da su pol i rod isto, iako se u Zakonu insistira na rodnoj, a ne polnoj ravnopravnosti. Tako, na primer, već u članu 4, u poslednjem stavu, piše: „… zabranu neposredne ili posredne diskriminacije po osnovu pola odnosno roda“.

Termini rod, rodni identitet, rodna uloga i rodna ravnopravnost pripadaju rodnoj ideologiji, koja je jedno od centralnih tema radikalnog feminizma. Cilj radikalnog feminizma je da razori porodicu kao prirodnu zajednicu između muškarca i žene jer je porodica za feministkinje bastion patrijarhalnog sistema. Uvođenjem rodnog identiteta kao društvenog, a ne biološkog atributa, rasklimava se i razara prirodna ravnoteža i podela između muškog i ženskog pola i stvara jedna veštačka atmosfera „izbora“ između mnoštva rodnih opcija u okviru tzv. „rodnog spektra“, čime se stvaraju uslovi za međusobno takmičenje i zahtevana prava za svaku od tih mnogobrojnih opcija.

Umesto na Ustav, zakon se poziva na pravne akte EU – ukupno 16 (šesnaest) dokumenata EU! (čl. 3) Odavde je jasno da je zakon neustavan, i da je nama nametnut od EU kao jedan od uslova za pristupanje zemljama EU.

U čl. 4 se rodna ravnopravnost definiše kao „ravnopravno učešće i zastupljenost žena i muškaraca u svim oblastima društvenog života“. To je potpuno iskrivljavanje duha i smisla ravnopravnosti. Iz ove definicije proizlazi da se ovaj zakon bori ne za jednake mogućnosti već za ravnopravno učešće i zastupljenost rodova u svim oblastima. Postoje oblasti koje nisu toliko privlačne za žene i tamo se žene uglavnom ne javljaju, bilo zbog teških uslova ili prirode posla koji je za žene neprikladan.

To su, recimo: energetika, građevinska industrija, metalska, elektro industrija, metalurgija, rudarstvo, hemijska industrija, poljoprivreda, saobraćaj, komunalne službe i dr. Apsurdno je da se ovim zakonom želi sprovesti ravnopravno učešće i zastupljenost muškaraca i žena i u takvim oblastima. Ako bi se tako nešto sprovodilo, onda bi došlo do kršenja principa raspodele prema učinku, doprinosu, zalaganju i kvalitetu rada i sigurno bi se odrazilo na produktivnost i efikasnost. Stoga smatram da ovaj zakon veštački nameće ravnopravnost svuda, uzimajući kao jedini kriterijum pripadnost polu ili rodu (što je potpuno nejasna, maglovita kategorija). Tako, umesto da je jedino važan doprinos radu i zalaganje, ovde se nameće rod (pol) kao jedino što je važno. Tako ćemo dobiti u svim oblastima ekonomije i društva ravnopravno učešće i zastupljenost polova (rodova) i imaćemo kao rezultat jednu glomaznu, preopterećenu, neefikasnu i neproduktivnu ekonomiju i društvo. Zapošljavaće se samo po osnovu toga da li je neko lice muškarac ili žena ili neka od mogućih opcija koje su izmišljene u tzv. rodnom spektru (prema nekim izvorima ima čak preko 100 posebno određenih rodnih identiteta) i uopšte neće biti bitno da li neko dobro i kvalitetno obavlja neki posao, jedino će biti važno da li je ženskog ili muškog pola (roda). To je totalni nonsens i put u raspad društvenih odnosa u celini.

U čl. 6 posredna diskriminacija je toliko nejasno definisana da se pod tu kategoriju može svrstati bilo koja aktivnost. Nije jasno kako se može utvrditi kada i kako neko ponašanje ili praksa „bi mogla da stavi u nepovoljan pložaj…“ neko lice ili grupu lica. To su pretpostavke i spekulacije. Kako se diskriminacija po osnovu pola (roda) uopšte može dokazati? Verovaće se na reč licu koje izjavi da je diskriminisano??? To svako može uvek da izjavi, ako mu (joj) odgovara iz bilo kog razloga, da je posredno diskriminisano. Ovo treba izbaciti jer je potpuno besmisleno.

U čl. 7 uvodi se „rodna analiza budžeta“ i „restrukturiranje prihoda i rashoda“. Ovo je potpuno nepotrebno i nejasno. Ovom merom se zadire i u finansijsko pomaganje i podršku ostvarivanju rodne (polne) ravnopravnosti. Time jedna nepotrebna i društveno štetna pojava dobija finansijsku podršku. Dakle, finansije će se usmeravati u oblasti u kojima je neravnopravna zastupljenost jednog pola (roda) kako bi se u tim oblastima postigla ravnopravnost. To znači da je ravnopravno učešće i zastupljenost najvažnije, važnije od uspeha, zalaganja i učinka. To je potpuno besmisleno i time se preokreće čitav sistem društvenih vrednosti. Postaćemo društvo u kojem je najvažnije da žene budu svuda ravnopravno zastupljene kao i muškarci, a to da li i kako neko radi i postiže uspehe biće nevažno. Na taj način će se u oblasti u kojima su žene manje zastupljene one zapošljavati i angažovati po sili zakona, a iz njih će se isključivati muškarci. Besmislenost ovog člana je u tome da se forsira pripadnost rodu (polu) nauštrb svih onih faktora koji su istinski relevantni – pre svega uspeh, učinak i zalaganje.

U čl. 8 pod „pojmovi“ uvodi se niz nepotrebnih, nejasnih termina koji stvaraju dodatnu konfuziju u odnosima između polova (rodova). U tački 7 je definisano nasilje na osnovu pola kao „oblik diskriminacije prema ženama“. Gde su ovde muškarci? Ne može se negirati da u praksi postoji i nasilje prema muškarcima jednako tako kako postoji nasilje prema ženama. Nedopustivo je da država usvaja zakon o bilo kakvoj ravnopravnosti, ako se ta ravnopravnost odnosi samo na žene, a ne i za muškarce. Uvodi se i pojam uznemiravanja i seksualnog uznemiravanja – ovi pojmovi nisu jasno razdvojeni, tako da se umnogome međusobno prepliću.

Najveća moja zamerka je na uvođenje nekakvog „rodno osetljivog jezika“ (čl. 8, tačka 12). O kakvom jeziku se radi? Ima li taj posebni jezik svoju određenu gramatiku i pravopis? Ko će biti zadužen za pravilno korišćenje ovog jezika? Kako ćete prinuditi ljude da koriste izvrnuti i nakaradni jezik? U ime čega ćete to uraditi? Ovo je besmisleni i opasni lingvistički inženjering koji predstavlja najgoru vrstu nasilja nad srpskim jezkom, tako što se svesno i namerno izopačuje i izvrće prirodni jezik, koji je nastajao vekovima trajanja i tradicije srpskog naroda i uvodi propisana i obavezna upotreba „rodne osetljivosti“ kroz izmišljanje veštačkih i nakaradnih konstrukcija koje zvuče loše i izazivaju nelagodu. Na stranu to što se za mnoge reči ne može naći odgovarajuća „rodna“ konstrukcija reči. Na taj način se postiže potpuno suprotan efekat od onog koji se želi postići. Ako stalno treba instistirati na rodnom (polnom) obeležju neke osobe, to onda opet znači da je za društvo najvažnije kojeg je pola (roda) neko, a ne kakav je čovek i koje su njegove vrednosti. Stoga predlažem da se izbaci iz Zakona korišćenje ovog nakaradnog kvazi jezika.

U delu koji se bavi zabranom rodne diskriminacije: u čl. 9, tačka 1 – šta se podrazumeva pod „davanjem prvenstva“? To može da se protumači i kao kraj bon-tonau praksi će se i aktivnosti koje muškarci tradicionalno vrše kao džentlmeni prema damama – dajući im prednost – smatrati rodnom diskriminacijom. Ovo se može protumačiti i kao zabrana svake pohvale, davanja komplimenta i ukazivanje počasti ili divljenja osobi po osnovu roda (pola).

Takođe u članu 9, tačka 2, ističe se posebno nasilje prema ženama i potpuno se izostavljaju muškarci.

U čl. 9, na kraju teksta, propisano je da „lice koje je pretrpelo štetu“ kao posledicu rodne diskriminacije „ima pravo na isplatu naknade štete“! Kako će se utvrđivati ko je pretrpeo štetu i kolika je ta šteta? Sve što se u zakonu definiše kod utvrđivanja rodne diskriminacije zasnovano je na pretpostavkama, proceni i subjektivnom stanju lica koje je pretrpelo neki vid diskriminacije ili je moglo to da pretrpi. Odavde proizlazi da je dovoljno da neko izjavi da se smatra diskriminisanim ili da oseća strah, zabrinutost ili uznemirenost i ta izjava je sama po sebi dovoljna da neko bude optužen ili zatvoren.

Dalje, ovaj zakon se stavlja u vezu i kontekst sa Nacionalnom strategijom za rodnu ravnopravnost, Akcionim planom za sprovođenje Nacionalne strategije i planovima ili programima rada, poslovanja ili razvoja organa javne vlasti i poslodavaca „koji obavezno sadrže i deo o rodnoj ravnopravnosti“. Ovi dodatni dokumenti nameću posebne obaveze i odgovornosti poslodavcima i organima javne vlasti, što je samo nepotrebno opterećenje dodatnom administracijom i birokratizovanje poslova koje stvara neefikasno, neracionalno i neuspešno poslovanje.

Zakon predviđa opšte i posebne mere za „ostvarivanje i unapređivanje „rodne ravnopravnosti“. Posebne mere se primenjuju „u korist manje zastupljenog pola“.

Propisivanje nepotrebnog iveštavanja, pisanja planova, donošenja mera i praćenja realizacije politike rodne ravnopravnosti uvodi birokratiju i dodatna zapošljavanja ljudi (pre svega žena, koje su po Zakonu manje zastupljene) namenski postavljenih na te položaje. To sve poskupljuje ukupnu ekonomiju i uvećava ionako preglomazne državne namete i izdvajanja iz budžeta.

U oblasti zapošljavanja i rada Zakon donosi niz odredbi kojima se olakšava položaj žena i daju im se dodatne olakšice i privilegije nauštrb muškaraca. Tako, u čl. 24: „Ne smatra se diskriminacijom pravljenje razlike, isključivanje ili davanje prvenstva zbog određenog posla kod koga pol odnosno rod lica predstavlja stvarni i odlučujući uslov obavljanja posla, ako je svrha koja se time želi postići oparvdana“, i navode se slučajevi u kojima se preduzimaju mere zaštite prema „ranjivim“ kategorijama, u koje se svrstavaju i žene. Kako žene u celini mogu biti ranjiva kategorija? Takvo uopštavanje je nedopustivo u jednom zakonu i time se zapravo daju privilegije svim ženama, bez obzira na to čime se one bave i šta rade. Zašto nisu svrstani i samohrani roditelji? Šta je sa muškarcima koji rade vanredno teške poslove, šta je sa ratnim veteranima?

U čl. 28 se zabranjuje otkaz i proglašenje zaposlenog za višak po osnovu pola (roda) i dr. uslova. Ova odredba se može različito tumačiti i zloupotrebiti. Svaka žena koja dobije otkaz može da se žali da je rodno diskriminisana. To je teško dokazivo.

U oblasti obrazovanja, vaspitanja, nauke, tehnološkog razvoja, kulture, informisanja i sporta, u čl. 35 dat je niz raznih zaduženja, koji dodatno opterećuju račune preduzeća i budžet, i javljaju se mnoge nedopustive i besmislene obaveze. Nasilno protežiranje rodne ravnopravnosti u osetljivim oblastima kao što je obrazovanje i vaspitanje je nedopustivo. Zašto bi trebalo menjati nastavne planove? Zašto bi trebalo uključivati rodnu ravnopravnost u udžbenike? To je nasilna indoktrinacija dece i omladine i aktivno uticanje na mladu dečju psihu.

Posebno se protivim „korišćenju rodno osetljivog jezika“ u udžbenicima, kvalifikacijama, zvanjima, zanimanjima i drugde. Ne možemo na svoju ruku menjati jezik kojim se služimo da bi zadovoljili zahtevima veštački iskrivljenog „rodno osetljivog jezika“.

U oblasti političkog delovanja se nasilno nameće zastupljenost manje zastupljenog pola u strukturama vlasti po sistemu kvota, i to najmanje 40%! To je drastično upropašćavanje politike. Kriterijum za zastupljenost u vlasti ne može i ne sme biti pripadnost polu (rodu) nego učinak, uspešnost u obavljanju poverenih zadataka. Nije bitno koliko ima žena, a koliko muškaraca nego da li oni koji su izabrani dobro i valjano rade. Ovo je mera koju treba ukinuti. Ona je i štetna i nepravedna jer nasilno gura u vlast žene koje su nezainteresovane za politički angažman, a izbacuje muškarce koji se ističu po svojim kvalitetima i mogu da daju veliki doprinos politici.

U oblasti rađanja i reprodukivnih i seksualnih prava žene (muškarci se ni ne pominju), ministarstva i javne ustanove se obavezuju da i „devojčice i dečaci“ imaju pristup svim informacijama u vezi sa seksualnim obrazovanjem i planiranjem rađanja! Time se zakonski štiti, podstiče i sprovodi seksualizacija dece, što može imati nesagledive posledice.

U čl. 45 predviđen je skup posebnih mera i programa namenjenih „žrtvama nasilja“, ali nigde nije jasno definisano šta se podrazumeva pod žrtvom nasilja i nije navedeno kako i pod kojim uslovima se određuje da li je neko žrtva nasilja. Očigledno da se ovde podrazumeva da je neko lice žrtva nasilja samo ako to prijavi. Žrtve nasilja uživaju sva moguća prava i zaštitu.

U čl. 45 se navode mere „preventivne intervencije“ i „prevaspitavanje“. Šta se podrazumeva pod „preventivnom intervencijom“? Da li to znači da će se intervenisati samo po prijavi, a da pritom lice označeno kao počinilac nije ništa konkretno uradilo već je „žrtva nasilja“ verovala, procenila ili bila ubeđena da bi to lice moglo da uradi nešto što bi bilo označeno kao čin rodno zasnovanog nasilja? Odavde proizlazi da će žene i svi koji samo osete da bi mogli biti u opasnosti mogu da prijave nekog i da ovaj bude preventivno priveden, a da ništa nije uradio. Ovo je vrlo opasno i može imati ozbiljne posledice po odnose među polovima.

U čl. 46 se ističe da je svako „dužan da prijavi nasilje“. Ovo je još jedan nejasan stav koji podstiče ljude da prijavljuju jedni druge, što se može vrlo lako zloupotrebiti.

U čl. 50 se navodi set mera za prevenciju nasilja i ohrabruju se svi da prijavljuju nasilje. Stiče se utisak da se time stvaraju nova radna mesta za socijalne radnike, psihologe i edukaciju u oblasti rodne ideologije, sve pod okriljem države, i za sve se obezbeđuju finansijska sredstva (po čl. 51). To je sve nepotrebno opterećivanje budžeta, tako da umesto da finansijska sredstva budu izdvojena za mnogo hitnije namene izdvajaju se za rodnu ravnopravnost.

Zakonom se obavezuju svi nivoi i organi državne vlasti da sprovode politiku rodne ravnopravnosti (čl. 53), propisuje se određivanje „koordinatora“za rodnu ravnopravnost“ (čl. 57), evidentiranje i izveštavanje (čl. 58, 59) i određuju i kaznene mere (čl. 60). Ovo je sistem zastrašivanja i prinude koji je neprimeren jednoj demokratskoj zemlji. Nameće se jedna veštačka i nama strana rodna ideologija, uz pretnju kazni, pri čemu se stvara celokupna atmosfera zastrašivanja i kontrole.

Na kraju, da rezimiram: Uopšte uzev, nije jasna krajnja namera zakonodavca: čemu uopšte potreba da se uspostavlja polna (rodna) ravnopravnost u svim oblastima društvenog života? Čemu sveprisutnost rodne ravnopravnosti kao svevažećeg principa koji rešava sve probleme društva? Polna (rodna) ravnopravnost se u ovom Zakonu tretira kao jedini i suštinski kriterijum i lek za sve probleme u društvu. Izbacuju se principi na kojima se oduvek zasnivalo uspešno društvo (racionalizacija, efikasnost, efektivnost, produktivcnost i dr.) i zamenjuju maglovitim, konfuznim i potencijalno društveno štetnim načelom koje ne da ne doprinosi stvarnoj ravnoteži društvenih snaga i faktora, što bi trebao da bude realan krajnji cilj, nego dovodi do nepotrebne birokratizacije društva, tenzije i novih konflikata, stvarajući nove vidove diskriminacije i neravnopravnosti. To se prvenstveno odnosi na diskriminaciju prema muškarcima. Jasno je da je ovaj Zakon napisan isključivo sa ciljem da se nasilno uvede rodna deologija u naše društvo, da se razbije tradicija, porodica i unese konfuzija, strah i kontrola odnosa među polovima, te da se pomogne ženama da dođu na pozicije vlasti kroz nepravedan i društveno štetan sistem kvota, koji ne uzima u obzir kriterijume rada, zalaganja i učinka, već samo i jedino pripadnost polu (rodu). Zakon je uperen direktno protiv muškaraca, porodice i tradicionalnih vrednosti. I konačno, Zakon nasilno uvodi socijalistički način razmišljanja i ponašanja i rodnu (polnu) uravnilovku na mala vrata.

Imajući u vidu sve primedbe koje sam naveo i argumentovano pokazao, smatram da je ovaj Zakon potpuno nepotreban, društveno štetan i besmislen i zato ga treba odbaciti u celini. Nadam se da ova vlast neće usvojiti ovaj zakon. Ako ga ipak usvoji, snosiće odgovornost za sve posledice koje može doneti ovaj Zakon.

1 doc. dr Viktor Radun, profesor na univerzitetu Metropolitan, Beograd.

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here