Vladan Rakanović: Kralj Aleksandar Obrenović žrtva srpske gluposti!

Podelite:

Razmišljam ovih dana dosta o Aleksandru Obrenoviću. Poslednjem od dinastije koja je je nakon vekovnog ropstva, Srbiju uvela u Evropu. Vrlo brzo nakon njih neki drugi su je posvađali sa Evropom a sada neki treći pokušavaju da nas opet uvedu u nju. No, Evropa sada nije na tapetu.


Nije slučajno to moje razmišljanje došlo, mada nisam bio siguran zašto toliko mislim na ubijenog Obrenovića. Pogled na kalendar mi je dosta toga rekao. Danas (11.6.) je godišnjica najnesrećnije srpske noći od oslobođenja od ropstva pa do sada. Bilo je mnogo nesrećnih noći u ovom narodu, ali kraljeubistvo je kao mala slika onog kako su Jevreji i Rimljani ubili Gospoda. Šta može doneti obezglavljenje miropomazane glave koja je postavljena da tvori volju Božiju na zemlji, narodu svome?! Dobro svakako ne, a godine koje su usledile nakon te noći, pokazaće da je cena tog ubistva bila preskupa za ovaj narod.

Neću u ovu priču ovom prilikom mešati Petra Prvog Karađorđevića, koji je došao na krvavi presto. Neću iz pijeteta prema ubijenom kralju, koji ne zaslužuje da se uspomena na njega kvari bilo kakvom dinastičkom raspravom.

Ko je on zapravo bio? Veliki vladar? Veliki čovek?


Najispravniji odgovor jeste da je on bio srpski kralj, ogromnog srca. Mladić čija je sudbina bila da bude žrtvovan i koji je postupao i po svom srpskom mentalitetu i po godinama koje je imao. Ta on je bio dete, gledano i danas i nekada. Vladao je od 16-te do 26-te godine života. Kako se ponašaju ljudi tih godina ako ne impulsivno, i pitanje je da li i obrazovanje i razum mogu da promene uzavrelu mladićku krv. Znate kakve se bure rađaju u tako mladom čoveku, a kada takvog klinca okrunite, samo Bogu da se molite. Bog je i uslišio molitve iz tog vremena, jer okrunjeni vladar nije bio slika današnjeg tinejdžera. Bio je idealan za srpskog kralja. Da napravimo sada jedan presek njegovog života, koji će siguran sam mnoge uveriti u ovakve tvrdnje.

Rođen je od majke Natalije, plemkinje rusko-moldavskog porekla i Milana Obrenovića, vladara Srbije, 1876. godine.

Rano detinjstvo je proveo na dvoru da bi prvo školovanje dobio u Parizu gde je naučio francuski i ruski jezik. Brak njegovih roditelja nije bio srećan i budućeg kralja je to žestoko mučilo. Milan je bio vatren i politički okrenut Austro-Ugarskoj, dok je Natalija bila odmerena i hladna žena koja je zagovarala rusku politiku. Milan je pored svega voleo život i žene, a to nikad nije donelo porodičnu sreću ikome, a najviše je razaralo upravo decu iz takvih brakova.

Aleksandar se sa 11 godina, 1887. vraća u Beograd gde brigu oko njega preuzimaju brojne guvernante i Lazar Dokić, vrsni intelektualac, kojeg će Aleksandar po stupanju na vlast postaviti za premijera vlade. Dete uči klavir, svetsku književnost. Uči se poeziji, i muškim disciplinama poput lova.

Kad mu je 12 godina, 1888. roditelji mu se razvode. Kasnije će se utvrditi da taj razvod nije bio validan. Aleksandar je u to vreme kod majke u Nemačkoj u gradiću Visbadenu, u kojem je velika ruska kolonija. Tada se dešava jedan od velikih evrospkih skandala, kakve je kralj Milan pravio nekoliko puta. U evropskoj štampi to je nazvano “Krađa princa”, kada Aleksandra na silu odvajaju od majke i vraćaju ocu u Beograd.

U 13-toj godini života (1889), otac mu Milan, današnjim rečnikom bi rekli žargonski, “smoren” i politikom i dvorom, abdicira i prepušta presto maloletnom Aleksandru. Na 500 godina od Kosovske bitke, u manastiru Žiča, Aleksandar je miropomazan, a u njegovo ime budući da je maloletan, vlada tročlano namesništvo. Jovan Ristić, Jovan Belimarković, Kosta Protić. Oni menjaju Milanovu austrofilsku politiku i politički se približavaju Rusiji.

U 16-toj godini života (1893) Aleksandar izvršava državni udar. Ukida namesništvo, sebe proglašava punoletnim i postaje zvanični vladar Srbije.

1894. godine je u Carigradu gde pokušava da popravi položaj srpskog naroda u Turskoj carevini. Po povratku svađa se sa ocem, i jogunasto zove majku na dvor s koga je proterana.

1895. godina je verovatno najbitnija za njegovu budućnost, jer za vreme boravka u Bijaricu, kod majke Natalije, upoznaje njenu dvorsku damu, Dragu Mašin, sa kojom stupa u ljubavnu vezu. Draga je bila udovica, i 12 godina starija od njega. Tada to još nije bilo toliko bitno, jer ipak je kralj bio tek zamomčen, željan svih onih tajni o kojima je kao dete maštao. Za dvor, Draga je bila tek kraljeva igračka.

1896. godine je u Grčkoj na Olimpijadi. Prilikom tog boravka posećuje i Hilandar, koji je u velikim dugovima i u opasnosti da zbog toga postane bugarski manastir. Aleksandar isplaćuje dugove i ostavlja pozamašan prilog, a Hilandarci mu poklanjaju Miroslavljevo Jevanđelje. Koliki je značaj svega toga, ne može se ni pisati. Tu se radi o duhovnim sferama, a tragovi toga osećaju se kroz vekove. Da li bi Srbija bila Srbija da njenom narodu nije ostao Hilandar? Da li bi naša kultura bila ista da na svetlost dana nije izašlo Jevanđelje koje je zgodno poslužilo između ostalog, da se na njemu novi predsednik zakune na vernost otadžbini.

Iste te godine, ne zaboravimo, on tada ima 20 godina, poziva u posetu crnogorskog kralja Nikolu koji je za Vidovdan i došao. Aleksandar je bio vizionar i verovao je u Balkanski savez. Ovi njegovi potezi dovode do besa Austro-Ugarsku.

1897. godine miri se s ocem. Postavlja ga za Komandanta vojske. Novi sukobi su neizbežni jer kralj odlučuje da se oženi sa Dragom. Ne postoji osoba sa dvora koja bi tada bila uz njega. Njegov otac, majka, predsednik vlade Vladan Đorđević. Svi oni su protiv i smatraju ga neozbiljnim, ali ipak stavljaju uzde na njegove pokušaje.

Kralj Milan je želeo da ga oženi s jednom od nemačkih plemkinja iz porodice Šamburg-Lipe. Koliko su neki kraljevski brakovi bitni, vidi se i iz prostog maštanja “šta bi bilo kad bi bilo” da je taj brak i ostvaren. Nemačka princeza na srpskom dvoru početkom 20-tog veka. Mašala.

1900-te kada su mu tata i mama bili odsutni, Aleksandar koristi priliku i ženi se sa Dragom. Prekida odnose sa tatom i mamom i zabranjuje im povratak u Srbiju. Okreće se politički potpuno Rusiji.

Ne mogu ovde da se malo i ne nasmejem, jer me ovakvo njegovo ponašanje više od ičega uverava u njegov srpski mentalitet. Inadžijski ali na žalost inat nije vrlina i ako je srpski. Uglavnom dovodi do kraja.

1902. godine zbog kraljičine neuspešne trudnoće, za koju se sumnja da je lažna propada mu poseta Rusiji. Krivi za to Radikalsku vladu i obara je. Postavlja novu vladu sa generalom Cincar-Markovićem. To je bila 15-ta vlada za vreme njegove vladavine. Nekoliko puta je i ustave menjao i vraćao ih. Malo li je?

1903. godine u martu su velike demonstracije radnika i studenata. To je vreme kada se u umu zločinca Dragutina Dimitrijevića-Apisa rađa ideja o ubistvu vladara.

Do izvršenja toga došlo je te najnesrećnije srpske noći (29. maja po starom kalendaru, 11.juna po novom). Tragedija svega toga je da su kralja ubili njegovi pretorijanci. Vojska koju je bezrezervno voleo i smatrao je jednim od stubova Srpske kraljevine. Grupa usijanih glava, bespovratno je uništila srpsku budućnost i ne samo ugasila dinastiju Obrenovića, već ugasila i srpski narod.

Opisivati poslednje sate kraljevskog para bila bi poslastica za svakog pisca, ali i tuga za čitaoca. Kako su se kralj i kraljica krili u tajnoj sobi, i kako je kralj na oficirsku reč atentatora da im neće ništa biti, otvorio vrata. Kako su prvo ubili kraljicu i mačevima je iskasapili. Kako je kralj po jednoj verziji pokušao da se spusti niz oluk da bi mu oficir mačem presekao šaku, a kralj pao u dvorište. Kako bilo, ubistvo kraljevskog para je bilo brutalno, a to što su im tela bačena u dvorište dvora, onako neljudski i zlobno iz sobe u kojoj su se krili, samo je dokaz koliko je u tim oficirima bilo demonske zlobe, a nikakvog patriotskog motiva.

Ne treba biti ni neki veliki maštar pa videti kakav je Aleksandar Obrenović bio potencijal. Na žalost njegovom ubistvu pridonelo je to što nije imao ono što sada vladari koriste. PR službu i marketinške agencije. Umesto njih on je imao gomilu zmija koje su izvijale svoje vratove spremajući se da ugrizu onog ko ih hrani. Crni radikali na čelu sa svojom vrhovnom gujom koja se sada šepuri na Beogradskom trgu koji po njemu nosi ime.

Draga je bila jedina okrunjena srpkinja na prestolu Srbije ikada. Žena koja nije bila samo jedna od najlepših u svoje vreme, već i obrazovana i vredna. Prevodilac s francuskog i veliki patriota.

Tela kraljevskog para se danas nalaze u kripti crkve Svetog Marka u Beogradu. Posetite nekad i zapalite sveću za pokoj duša nevine krvi. Makar toliko smo mi dužni, ako ništa drugo ono zbog velike tišine kojom su naši preci prešli preko ubistva svog vladara.

Autor Vladan Rakanović, Vidovdan

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here