Vladimir Ristanović: Anomalije tržišta EU

Podelite:

Vladimir M. Ristanović

Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo

 

Sažetak: U ovom radu biće analizirani problemi na tržištu Evrozone. Cilj je da se sagleda gde se i koji su to uzroci višegodišnjih problema na tržištu roba, finansijskom tržištu i tržištu radne snage. Problemi funkcionisanja Evrozone prerastaju u hronične probleme za koje i najrazvijenije ekonomije teško iznalaze odgovarajuća rešenja. Kroz tekst će biti istaknuti fundamentalni problemi, a koji su se skriveno ispoljavali i pre finansijske krize. Posmatrane su države Evrozone (EA-19, izvor Eurostat), u periodu od 2000. godine do 2016. godine, i analiziran je autput gep kao pokazatelj odsustva potpune iskorišćenosti kapaciteta ekonomija Evrozone, kao posledice dugogodišnjeg odstupanja aktuelnog od potencijalnog autputa. Gotovo izjednačavanje aktuelne i očekivane inflacije, još pre finansijske krize narušilo je finansijske tokove, ali i produbilo problem nezaposlenosti, usled pada potencijalnog autputa u pojedinim ekonomijama Evrozone. Regresionom analizom su ocenjene relacije između glavnih makroekonomskih varijabli u nestabilnim uslovima i potvrdile ranija istraživanja. Nepovoljne prilike na tržištima Evrozone – nizak privredni rast, visoke stope nezaposlenosti i niska inflacija, prema predviđanjima međunarodnih institucija, nastaviće se u istom trendu i u narednim godinama/decenijama.

Ključne reči: autput gep, tržišta Evrozone, optimalno valutno područje

Usporavanje privrednog rasta pojedinih ekonomija Evropske ekonomske zajednice od sredine 1970-ih godina, a nakon brze posleratne ekspanzije, dovelo je do problema nezaposlenosti. Sve do 2000-ih godina stopa nezaposlenosti je bila gotovo dvocifrena (u Nemačkoj 8,6%, u Italiji 9,3%, u Španiji 9,7% u periodu 1987-2007. godina – podaci EUROSTATA). Stopa inflacije je bila daleko viša nego danas, ali je odgovarala tadašnjim stopama privrednog rasta. Fokus analize ovog rada su ekonomije Evrozone, s obzirom na to da su one uključene u sistem jedinstvene valute i sprovode zajedničku ekonomsku politiku.

Evrozona ili Evropska unija predstavlja, ništa drugo nego, regionalnu integraciju. Koncept regionalne integracije počiva na Mandelovom (Mundell) teorijskom konceptu optimalnog valutnog područja, u koju ulaze ekonomije kako bi ostvarile prednosti jedinstvene valute. S druge strane, a kao što je već poznato, Evrozona je tvorevina koja je nastala i živi na sporazumu. Tako i funkcioniše! Kriterijumi iz Mastrihta (Maastricht), poznati kao kriterijumi konvergencije osnova su za stvaranje EU, pa i daljeg proširenja.

Uvođenjem kriterijuma konvergencije – cenovne stabilnosti, stanja javnih finansija, učešća u deviznom mehanizmu i usklađenosti dugoročnih kamatnih stopa – nisu rešeni ekonomski problemi Evrozone. Naprotiv, oni su samo produbljeni. Ostali su samo brojke kao kriterijumi za ulazak u Uniju. Značaj kriterijuma je pao na prvom ispitu, još 1999. godine, sa činjenicom da su zahtevane brojke jedino ispunile Luksemburg i Francuska, dok Grčka niti jednu1.

Fundamentalni problem leži u neispunjenosti kriterijumima optimalnog valutnog područja – mobilnosti radne snage, stepenu otvorenosti ekonomije, stepenu proizvodne diverzifikacije i stepenu finansijske integracije. Istina, oni su delimično ispunjavani kroz pojedine faze regionalne integracije, ali nedovoljno da bi državama davale veće, i željene koristi od integracije. Suštinski posmatrano, zemlje Evropske zajednice su uspešno realizovale ideju većeg stepena otvorenosti ekonomija, značajnog povećanja proizvodne diverzifikacije kroz unapređenje intraindustrijske trgovine, te značajno unapredili finansijsku integraciju kroz zajedničko tržište i jedinstvenu valutu. Izostalo je jedino podizanje stepena mobilnosti i fleksibilnosti radne snage. Zato danak danas plaća cela Evropa, pošto nefunkcionalno tržište radne snage onemogućava usklađivanje mera ekonomskih politika. Kao rezultat, imamo daleko veće troškove integracije! Evrozona se suočava sa problemom sva četiri kriterijuma – i dalje je visoka nezaposlenost, trgovina je usporena usled deindustrijalizacije i sve većeg obima uvođenih protekcionističkih mera, dok je izražena fragmentacija na finansijskom tržištu.

Po strukturi rada, prvo je analiziran nivo autput gepa, koji ukazuje na aktuelni problem nezaposlenosti, dok je niska inflacija uzajamno sa niskim privrednim rastom uticala na usporavanje ekonomske aktivnosti u Evrozoni. Ekonometrijska analiza u narednom delu, pokazala je da u uslovima krize nije pouzdano osloniti se na teorijske koncepte prilikom objašnjavanja ovih relacija, potvrđujući ranija istraživanja. Potom je dat prikaz automatskog mehanizma prilagođavanja, preko trgovinskog bilansa, kroz koji najveća ekonomija može/je mogla da ublaži probleme Evrozone. Pre zaključka, dati su rezultati predviđanja relevantnih institucija do 2050. godine. U zaključnom delu prikazana su potencijalna rešenja.

Fundamentalni ili palijativni kriterijumi

Evropska unija u svojoj osnovi predstavlja regionalnu integraciju, čiji teorijski koncept datira s početka sedamdesetih godina XX veka, a idejni tvorac teorije valutnog područja je Mandel (Mundel). Prema ovom konceptu regionalnu integraciju čine susedne ekonomije, približne privredne strukture, stepena razvijenosti i veličine, kako bi kroz integrativni proces izvlačili koristi fiksnog deviznog kursa. Koristi ovakvog oblika integrisanja ogledaju se kroz niske transakcione troškove, nisku inflaciju, veće tržište, manje spekulativne udare, veću otpornost na eksterne efekte… S druge strane, gubici se ogledaju u odsustvu upotrebe monetarne politike i politike deviznog kursa, kao osnovnih politika koje utiču na ekonomski rast.

S početka, evropska integracija je ispunjavala sve kriterijume optimalnog valutnog područja osim mobilnosti radne snage, što je, ispostavlja se, narušavalo normalno funkcionisanje na tržištu radne snage i onemogućavalo usklađivanje mera ekonomskih politika. Zapravo, postojalo je sporo i ograničeno kretanje radne snage između centra i periferije. Teorijski posmatrano, mobilnost radnika se odražava kroz prelivanje viškova radne snage iz ekonomije sa nižim zaradama u ekonomije sa manjkom radne snage i višim zaradama, što bi dovelo do ravnoteže na tržištu rada i izjednačavanja zarada. Istovremeno, neadekvatna alokacija radne snage, kao faktora proizvodnje, ugrožava produktivnost rada u ekonomijama, a prilagođavanje izostaje zbog rigidnosti nadnica i cena nadole. Uzgred, socijalna politika brojnih država čini radnike manje zainteresovanim za traženjem posla. Konačno, problemi proizilaze iz neefikasnih institucija na tržištu rada.

Otvorenost ekonomija, širenje tržišta i konkurencija nametali su diverzifikovanu proizvodnju koja se realizovala kroz, najvećim delom, intraindustrijsku (sektorsku2) trgovinu. Finansijsko tržište je funkcionisalo veoma dobro usled širenja tržišta i uvođenja jedinstvene valute – evra. To je bila prilika da se prodube integraciona kretanja i ostvaruje korist, iznad troškova, integracije. Međutim, interesi vodećih ekonomija išli su u pravcu stvaranja dvobrzinske EU, centra i periferije. Izborom palijativnih kriterijuma, umesto fundamentalnih, Evrozona plaća visoki ceh niz poslednjih godina.

Usporavanje ekonomske aktivnosti traje već čitavu deceniju i negativno utiče na ekonomije Evrozone. One su zapale u negativnu spiralu nakon ekspanzije u prvim godinama. Pad privredne aktivnosti bio je posledica pada proizvodnje, koja je rezultat deindustrijalizacije i odliva kapitala, pa i visoko-kvalifikovanog kadra na azijski kontinent. Neikorišćenost proizvodnih kapaciteta dovodila je do produbljivanja autput gepa, usled snižavanja potencijalnog autputa kod pojedinih razvijenih ekonomija (Italije, Irske, Španije i Grčke), još pre svetske ekonomske krize (Ollivaud, P. and Turner, D., 2014: 43). Otuda, s jedne strane, ekonomije se i danas suočavaju s visokom nezaposlenosti3 i manjim brojem otvorenih novih radnih mesta. To je, s druge strane, dalje bilo uslovljavano smanjenjem agregatne tražnje (posebno eksterne tražnje), te gomilanjem zaliha. Tako su rasli troškovi proizvodnje koji su uticali, opet, na obaranje proizvodnje i usporavanje rasta razvijenih ekonomija Evrozone. Konačno, cene su dugo bile nestabilne u realnom sektoru, dok je nestabilnost cena na finansijskom tržištu narušavala funkcionisanje finansijskog sistema4. Gomilanje novca, kroz labavu monetarnu politiku, ne uspeva da podigne inflaciju, već pojačava asimetrične šokove i na taj način urušava bankarsku polugu – kamatne stope su nulte/negativne.

U periodu 2000-2016. godina prosečna godišnja stopa rasta BDP-a u Evrozoni iznosila je 1,3%, što je skoro dvostruko niža od stopa privrednog rasta razvijenih ekonomija u posleratnom periodu (2,5%). Dugoročno posmatrano tako nizak privredni rast je neodrživ, jer autput gep vodi gepu nezaposlenosti – rast aktuelne nezaposlenosti u odnosu na prirodnu stopu nezaposlenosti javio se već 2005. godine, što je posledica deflatornog autput gepa iz 2003. godine. To je bio prvi signal da se u ekonomijama Evrozone pojavljuju neiskorišćeni kapaciteti. Taj jaz između aktuelne i prirodne stope nezaposlenosti se produbljivao tokom kriznih godina (i preko 6%), što uz nisko ciljanu inflaciju (gotovo izjednačenu sa aktuelnom) nije davalo prostora za brži rast i potencijalno veće zapošljavanje. Iako, ciljanje inflacije ne isključuje ostvarivanje osnovnih makroekonomskih ciljeva, oni se veoma otežano ostvaruju u uslovima krize. Centralne banke u ekonomijama sa ovom strategijom (Novi Zeland, Kanada, Australija, Meksiko, Čile, Norveška i dr.) i dalje izražavaju zabrinutost u vezi s fluktuacijama u proizvodnji i stopama (ne)zaposlenosti.

  1. Osnovne makroekonomske varijable u EA-19, godišnji podaci

Izvor: Proračuni autora, na bazi podataka EUROSTAT-a

S padom privredne aktivnosti u početnim godinama svetske ekonomske krize (2008. i 2009. godina) dolazi do pada cena, tj. smanjenja inflacije5, jer i pored stagnacije ili blagog pada cena u tercijarnom sektoru, najveći pad cena beležili su proizvodi iz sekundarnog, pa i primarnog sektora. Poslednja dva sektora vukla su opšti nivo cena na dole i stopa inflacija se smanjila, preteći da pređe u deflaciju čime se promoviše finansijska nestabilnost i podstiče žestoka ekonomska kontrakcija. Otuda, problemi su se širili sa jedne ekonomije na drugu. Ekonomije periferije prve su se suočile sa padom privredne aktivnosti i visokim stopama nezaposlenosti. Pritisci iz Brisela da se kontrakcionim merama bori protiv krize dodatno su usporile privrednu aktivnost i oborile cene. Pad stopa inflacije značajno je ograničavao ove ekonomije kroz dalji pad BDP-a i rast nezaposlenosti. Otuda, ekonomije, da bi dostigle opštu ravnotežu, bile su prinuđene na deflatorne mere prilagođavanja koje su ih, zapravo, udaljavale od ravnoteže. To podrazumeva da su ekonomije periferije morale dodatno snižavati cene kako bi unutar unije na zajedničkom tržištu bili konkurentni. Međutim, to im nije pošlo za rukom zbog dvobrzinske EU (Ristanović, 2014: 99). Neravnomeran rast samo produbio je krizu što ekonomije Evrozone odvelo u sekularnu stagnaciju.

Kontinuirani deflatorni autput gep u periodu 2009-2016. godina pokazuje da su opravdani stavovi brojnih analitičara da je bilo nužno menjati monetarnu politiku. Održavanje status-quo situacije, dakle ciljanja inflacije na postojećem nivou od oko 2%, a posebno u uslovima krize, vodilo je sve nižoj stopi inflacije, zbog očekivanja na tržištu koja su se formirala u pravcu daljeg snižavanja inflacije, a ne targetiranog nivoa. Preterano labava monetarna politika godinama unazad nije opravdala očekivanja Frankfurta. Likvidnost je ostala problem broj jedan na finansijskom tržištu. Pumpanje novca preko banaka nije dalo pozitivne efekte. Naprotiv! Kada je bankarski sektor ispeglao svoje bilansne pozicije nije više ulazio u rizična potraživanja realnog sektora. Regulativa i nadzor jesu pojačani, ali sa zakašnjenjem, jer se javio problem upravljanja državnim dugom i fiskalnom politikom. Kobna je bila mera masovnog odobravanja kredita za likvidnost, jer taj novac nije završen u investicijama (smanjena je sklonost ka investiranju). Dugo se polemisalo da ECB kasni s kvantitativnim popuštanjima (Quantity Easing)! Međutim, godinama postoji alternativni izvor kapitala, kao zaštitna mera. Brojni izvori kapitala su primenjivani paralelno, tako da se može reći da kvantitativna popuštanja niti su kasnila, niti su kratkoročna monetarna mera, jer su ponovo produžena, do kraja 2017. godine. Intervencije ECB na sekundarnom tržištu obveznica nije bilo rešenje jer su produbljivale zaduživanje, posebno ekonomija periferije. Finansijska nestabilnost vukla je za sobom i rizik. Međutim, rizici su ostali u nacionalnim okvirima, pa bankarske krize još uvek prete u pojedinim ekonomijama. To je uslovilo da postoje nejednaki pristupi kapitalu unutar Evrozone, što je samo otežavalo funkcionisanje ECB. Uz to, dugo su se poslovne banke suočavale sa niskim nivoom profitabilnosti, pa se većina njih zaduživala u svojim ekonomijama, dok su ih vlade podržavale kako bi sprečile krize bankarskog sektora.

Ekonometrijska analiza

Napred iznete ekonomske interpretacije pojedinih ekonomskih relacija potvrđene su u ovom delu rada. Zapravo, ekonometrijski modeli su potvrdili relacije između autputa, stope nezaposlenosti i stopa inflacije. Na bazi kvartalnih podataka Eurostata za period 2000-2016. godina u regresionom modelu, u statističkom softeru STATA, ocenjene su jednačine (videti ANEKS), i pokazano je da sa smanjenjem rasta BDP-a od jednog procentnog poena istovremeno stopa nezaposlenosti povećava za 0,42% i da sa smanjenjem stope inflacije od jednog procentnog poena istovremeno stopa nezaposlenosti povećava za 0,76%. Međutim, ovde se radi o ocenama koje nisu statistički značajne, pa ne možemo sa potpunom preciznošću da objasnimo pomenuti uticaj.

Analiza je potvrdila da je stepen korelacije ovih jednačina u skladu sa teorijom u periodu pre krize, a da su tokom krize izražena veća odsupanja od teorije (videti ANEX). To nam govori da ovi teorijski koncepti tokom krize nepotpuno objašnjavaju relacije između BDP-a, nezaposlenosti i inflacije. Čak, postoje i velike i značajne razlike između pojedinih zemalja po pitanju ovih relacija (Blanchard, 2005: 4). Deskriptivna statistika je pokazala da je korelacija između stope inflacije i stope nezaposlenosti čak najslabija u godinama pre samog izbijanja krize. To se za Evrozonu može opravdati ciljanjem inflacije na niskom nivou i slabom uticaju rastućeg BDP-a na smanjenje nezaposlenosti u tim godinama. Tokom kriznih godina, s početka rezultati odgovaraju teorijskim zakonitostima ali vremenom slabi jačina veze između ove dve makroekonomske varijable. Slična situacija je sa relacijom autputa i stopom nezaposlenosti. S početka posmatranog perioda korelacija je negativna i srednje jaka, ali se sa produbljivanjem krize ona smanjuje i gotovo da postaje neznatna. Stepen korelacije u kriznim godinama je nizak (skoro jednak nuli) i pokazuje nedovoljno snažnu vezu između autputa i nezaposlenosti. U poslednjih nekoliko godina stopa nezaposlenosti se smanjuje jer privrede Evrozone beleže kakav-takav rast.

Najbolje ocene i deskriptivnu statistiku daje jednačina koja ocenjuje uticaj autput gepa na stopu nezaposlenosti. Preostali neobjašnjeni deo jednačine odnosi se na demografsku strukturu stanovništva, stepen participacije radne snage i nivo fiksnog kapitala u BDP-u. Rezultati ocena pokazuju da sa produbljivanjem autput gepa, tj. dokle god se aktuelni autput smanjuje ispod potencijalnog autputa, ekonomija je suočena sa visokom stopom nezaposlenosti. U konkretnom primeru, sa visokom pouzdanošću potvrđeno je da svako dodatno smanjenje aktuelnog autputa (ispod potencijalnog) od 1 procentnog poena povećava stopu nezaposlenosti za velikih 1,5 procentnih poena (jednačina A3, ANEKS). U poslednje dve godine smanjuje se deflatorni autput gep što se odmah pozitivno odrazilo kroz smanjenje nezaposlenosti (OECD, 2016: 10).

Prema ocenama ekonometrijske analize ECB (ECB, 2012:16) za period 1996-2011. godina, Okunov (Okun) koeficijent uzima vrednost -0,29% i pokazuje da pad BDP-a za 1 procentni poen istovremeno dovodi do rasta stope nezaposlenosti za 0,3 procentna poena. Slične rezultate imamo i kod drugih autora koji su ekonometrijskim analizama samo potvrdili ovaj odnos i pokazali da su veća odstupanja tokom kriznih perioda, kao i da postoje značajne razlike između zemalja (Popović, Popović, 2011: 8; Ristanović, 2014: 114).

Sekularna stagnacija Evrozone

Očigledno je da je pozicija Evrozone nezavidna, jer se ekonomija suočava sa zanemarivanjem ili odsustvom rasta. Monetarna politika nije uspela da ekonomije dovede do opšte ravnoteže. Delom, to je logično jer za ostvarivanje dva cilja (unutrašnje i eksterne ravnoteže) potrebne su dve ekonomske mere (monetarna i fiskalna politika). To znači da ne može sama ni fiskalna politika do rešenja. Mere fiskalne politike utiču na inflaciju i dovode do unutrašnje ravnoteže, ali eksterne neravnoteže. To je istovremeno razlog zašto je blokiraju političari i potenciraju politiku „stezanja kaiša“. Ipak, treba reći da ekspanzivna fiskalna politika dovodi do pada štednje, ali i rasta kamatne stope. Zagovornici ovakve politike (suficitarne ekonomije i međunarodne finansijske institucije) smatraju da dolazi do rasta deficita, a da rast javnog duga opterećuje buduće generacije. Da, to jeste tačno! Ali je tačno i to da današnje generacije trpe niske prinose na obveznice, a to usporava ekonomiju jer zapada u zamku likvidnosti, čije negativne efekte trpe i sadašnje, a trpeće i buduće generacije.

Kratkoročno posmatrano, restriktivna fiskalna politika na robnom tržištu utiče na smanjenje agregatne tražnje. Pokretanjem procesa multiplikacije smanjuje se autput (pada BDP) i raste nezaposlenosti, uz nižu inflaciju. Na novčanom tržištu, dolazi do obaranja kamatne stope.6 U srednjem roku, zbog smanjenja autputa i nižeg nivoa cena učesnici na tržištu radne snage očekuju i buduće smanjenje nivoa cena. Pri tome, veliki pritisak povećanja stope nezaposlenosti omogućava poslodavcima da u postojećoj situaciji izvrše pritisak i dodatno smanje nadnice. Tako se smanjuju troškovi proizvodnje i poslodavci mogu snižavati cene njihovih proizvoda. Na novčanom tržištu i dalje postoji višak likvidnosti, što podrazumeva novo snižavanje kamatnih stopa kako bi se neutralisala neravnoteža na tržištu novca. Po teoriji, smanjenje kamatne stope, preko posrednih efekata, na robnom tržištu trebalo bi da dovede do porasta investicija i potrošnje, odatle i povećanja agregatne tražnje i konačno, preko multiplikatora do rasta autputa (BDP-a). Međutim, nepoverenje, neizvesnost i efekti krize odvlače investitore od investiranja, a zaposlene od potrošnje (raste sklonost ka štednji). Izostaje rast agregatne tražnje, izostaje rast BDP-a, a ostaje dalje povećanje nezaposlenosti i snižavanje cena i nadnica. Kapital koji se tokom krize zadržavao u ekonomijama centra, nije dopustio da ovi mehanizmi obezbede ravnotežu na tržištima roba, novca i radne snage. Otuda proizilaze duge, negativne posledice krize.

Ovakve mere pogađaju ekonomije periferije koje se deflatorno prilagođavaju.7 S druge strane, nemačka ekonomija, kao vodeća ekonomija Unije i ekonomija sa suficitom u platnom bilansu, treba bi da pribegne inflatornom prilagođavanju (Ristanović, 2014: 105-107).

Predstavljeni dohodovni mehanizam prilagođavanja podrazumeva u prvom navratu delovanje Nemačke na realnom tržištu. Međutim, postavlja se pitanje koliko je Nemačka bila spremna8 da svoj fokus sa finansijskog tržišta prebaci na realno tržište, iako bi već u srednjem roku, kada mehanizam optrči ceo krug, ostvarile veće koristi. U prvom trenutku topio bi se platnobilansni suficit Nemačke ali i deficit perifernih ekonomija, jer bi Nemačka, usled veće potrošnje, uvozila više proizvoda iz ekonomija periferije kojima bi sada porastao izvoz. Vremenom bi se povećao obim razmene, što govori da bi se u nastavku ponovo pojavio suficit u robnoj razmeni Nemačke. Pored širenja robne razmene i kapital, koji je tokom krize zadržavan u razvijenim suficitarnim ekonomijama, počeo bi da kruži među svim ekonomijama Evrozone. Pokrenule bi se investicije i ostali oblici kretanja kapitala, a time i privrede. Ekonomije bi na taj način uspele da se izbore sa sekularnom stagnacijom.

Ni sada nije kasno da se upotrebi ovaj automatski mehanizam zajedno sa fiskalnim podsticajima, uz adekvatnu monetarnu politiku. Svakako, takav trend bi morao da potraje nekoliko godina dok se performanse Evrozone ne vrate na predkrizni nivo. Suprotno tome, oporavak Evrozone ostaće spor i neujednačen. Odlučnije mere ekonomskih politika sada mogu biti izvesnije, jer se Evrozona oslobodila jakih pritisaka niske inflacije i recesije.

Perspektive Evrozone

Pokušaji da se konvencionalnim teorijskim pristupima objasni kretanje savremene ekonomije ostaju u senci nekonvencijalnih pristupa i odsustva merila vrednosti brojnih makroekonomskih varijabli. Devizni kurs i kamatna stopa postaju gotovo neupotrebljivi, jer sve više dominiraju politički i manipulativni faktori nad ekonomskim. Poslednjih godina svedoci smo napada na rusku rublju i kineski juan, dok nas kamatne stope drže u zamci likvidnosti. Slično je i sa BDP ili stopom nezaposlenosti, čiji su obuhvat i struktura su podložni čestim korekcijama. Ipak, delom je napred pokazano šta su uzroci nepovoljne slike Evrozone i koji, ukoliko se ne otklone, mogu odlagati vraćanje ekonomije na željeni nivo.

Prema brojnim analizama svetski relevantnih institucija perspektive država članica EA nisu sjajne. Sve manje se projektuju prilike evropske integracije (bilo EA bilo EU), već ekonomije pojedinačno. Svetska privreda će do 2050. godine biti udvostručena (već 2042. godine rastom po prosečnoj godišnjoj stopi od 2,6%), a evropske ekonomije (po prosečnoj godišnjoj stopi od 1,6%) daće manje učešće u realizaciji tog rasta.9 Prema Goldman Saks (Goldman Sachs) Eurozona će ostati iza Kine, SAD i Indije 2050. godine.

  1. Projekcija rejtinga evropskih zemalja po BDP PPP (u stalnim 2016. mlrd$)

rang

2016

rang

2030

rang

2050

Ekonomija

BDP PPP

Ekonomija

BDP PPP

Ekonomija

BDP PPP

5

Nemačka

3979

7

Nemačka

4707

9

Nemačka

6138

10

Francuska

2737

11

Francuska

3377

12

Francuska

4705

12

Italija

2221

15

Italija

2541

21

Italija

3115

16

Španija

1690

17

Španija

2159

26

Španija

2732

26

Holandija

866

32

Holandija

1080

32

Holandija

1496

Izvor: PwC, 2017: 23

Dok su Nemačka i Francuska u 2016. godini među deset ekonomija sa najvećim BDP-om (meren paritetom kupovnih snaga), peta i deseta respektivno, u 2050. godini među deset ekonomija je samo Nemačka, i to deveta10. Uočava se i pad učešća razvijenih ekonomija u svetskoj privredi u 2050. godini, SAD i EU, u korist brzo-rastućih ekonomija11, Kine i Indije. Učešće evropskih ekonomija značajno će opasti i smanjiće svoj značaj u svetskoj privredi, na ispod 10% (PwC, 2017: 4). Komponente prosečnog rasta realnog BDP-a (PwC, 2017: 33) pokazuju još nepovoljniju situaciju za članice Evrozone.

Snižavanje privrednog rasta u evropskim ekonomijama posledica je pada potencijalnog autputa i nedovoljne uposlenosti i iskorišćenosti faktora proizvodnje. Pretnja po jačanje produktivnosti, ali i ukupnu faktorsku produktivnost je starenje stanovništva12 koje će značajno uzdrmati evropski kontinent u narednim decenijama, ukoliko se ne bude dovoljno ulagalo i u ljudski i u fizički kapital (usled obilja jeftine radne snage).

Evropske ekonomije koje se suočavaju sa kontinuiranim padom produktivnosti rada (godinama je niži nego u SAD), pa i ukupne faktorske produktivnosti, te fiksnih investicija u BDP, a uz neiskorišćene kapacitete ekonomijama će pretiti ponovo recesija, koja će povratno dodatno produbljivati autput gep. Zato, potencijalni rast treba da ukazuje na kvalitet radne snage i njihovu produktivnost, te ostvarenu ekonomiju obima kroz povećanje efikasnosti, dugoročnih investicija u tehnologiju i inovacije, a ne da predstavlja samo puki broj zaposlenih ili količinu proizvodnje. Kriza je dodatno uticala na pogoršanje ukupne faktorske produktivnosti, uz dalje negativne dugoročne posledice na potencijalni autput (Fouré, at al., 2010: 31). Ako se nastavi ovakav trend, negativno će se odraziti i na vrednost evra na deviznom tržištu u dugom roku.

Predviđanja relevantnih institucija nisu idealna za Evrozonu, ni u bliskoj budućnosti – Svetska banka prognozira rast realnog BDP od 1,4% do 2020. godine, MMF rast od 1,5% do 2019. godine, UN rast od 1,7% u 2018. godine, Evropska komisija rast od 1,79% u 2018. godini, OECD rast od 1,66% u 2018. godini, dok dugoročna prognoza OECD pokazuje trend kontinuiranog usporavanja rasta do 2060. godine (na 1,35%).

Nepovoljan trend ispoljavaće i faktori proizvodnje. Predviđanja su da će do 2050. godine smanjivati radna snaga. Dalje smanjivanje stopa štednje odražavaće pad fiksnih investicija (ispod 20% BDP-a). Međutim, i pored niske akumulacije kapitala i nepovoljne demografske slike očekuje se visoka kapitalna intenzivnost (posebno u Nemačkoj). Ipak, prema ukupnoj faktorskoj intenzivnosti Evrozona ostaće do 2050. godine rangirana ispod SAD.13

Zaključak

Kroz ovaj rad ukratko su apostrofirani fundamentalni problemi Evrozone. Kreatori ekonomske politike, i pored navale nekonvencijlanih mera, moraju se oslanjati na teorijske koncepte kroz adekvatne pristupe. Teorijski koncepti se danas često pogrešno postavljaju, pa su i mere ekonomske politike pogrešne, a rezultati sporni, dok su prognoze nepouzdane.

Evrozona je danas na putu da adekvatnim merama ekonomske politike ublaži sekularnu stagnaciju u koju su zapale ekonomije. Kvartalni podaci pokazuju da ima pozitivnih očekivanja, ali tek u srednjem roku, i to ukoliko se predloži promena dinamike ekonomskih politika. Do 2020. godine mogli bi očekivati oporavak svih ekonomskih performansi ekonomija Evrozone, ali povratak na predkrizni nivo tek u godinama posle. Najveći je problem što se unutar Evrozone do rešenja dolazi stihijski bez konkretnih poteza. Zato, ukoliko se ne promeni ekonomska politika produbiće se sekularna stagnacija koja će dovesti do nadmetanja u kvantitativnim popuštanjima i rata među valutama.

Evrozona je suočena sa odsustvom, pa čak i zanemarivanjem ekonomskog rasta. Fokus na finansijskom tržištu nije podrazumevao samo zanemarivanje robnog tržišta, već je doveo do asimetričnih šokova na finansijskom tržištu. Otuda, nužne su ekspanzivne mere fiskalne politike kako bi se podstakla agregatna tražnja, kao i globalna tražnja. Istovremeno, niski prinosi na državne hartije od vrednosti i visoke cene obveznica traže viši, a ne niži javni dug, čime se dodatno opravdava fiskalna ekspanzija. Sa stimulisanjem rasta i dopuštanjem viših stopa inflacije bili bi niži i troškovi kapitala, pa bi fiskalna politika pre uticala na prelivanje nego na istiskivanje investicija. Kako su problemi ispoljeni na strani tražnje, jasno je da je nužno sprovoditi strukturnu i poresku reformu.

Prema analizi OECD (OECD, 2016: 10) u poslednje dve godine prilike u Evrozoni su delom unapređene. Ekonomije beleže blagi rast, usled uticaja fiskalne politike na tražnju, sistemski rizici su smanjeni, dok su eksterne i unutrašnje neravnoteže donekle otklonjene. Većina zemalja postepeno vraćaju svoje konkurentske pozicije, kroz korekcije zarada i čvrste strukturne reforme. Međutim, ekonomska aktivnost ostaje neujednačena, vlada nizak stepen poverenja, dok su i dalje slabe bilansne pozicije privatnog sektora. Pojedine ekonomije su i dalje prezadužene, stopa nezaposlenosti je dvocifrena u nekoliko zemalja, a investicije su još uvek spore. Krediti nisu u ekspanziji, a inflacija je i dalje niska.

Literatura

  1. Blanchard O.: European Unemployment: The Evolution of Facts and Ideas, NBER Working Paper No. 11750, November 2005.

  2. European Commission 2012 – Global Europe 2050, Directorate-General for Research and Innovation

  3. ECB (2004): Sectoral Specialisation in the EU – A Macroeconomic Perspective, Occasional Paper Series, NO. 19, ECB, July 2004

  4. Fouré, J., Bénassy-Quéré, A. and Fontagné, L. (2010) The world economy in 2050: a tentative picture, CEPII, WP No 2010-27.

  5. IMF (2009): Crisis and Recovery, World Economic Outlook, Washington, DC.

  6. OECD (2016), OECD Economic Surveys: Euro Area, OECD Publishing.

  7. Ollivaud, P. and Turner, D (2014): The effect of the global financial crisison OECD potential output OECD journal, Economic studies – vol 2014

  8. Popović, G. i Popović, J. (2011): Inflation and unemployment in the EU: comparative analysis of Phillips regularity, Economics 2011, Bijeljina

  9. PwC (2015), The World in 2050 – Will the shift in global economic power continue? February 2015.

  10. PwC (2017), The World in 2050 – The Long View: How will the global economic order change in 2050? February 2017.

  11. Ristanović, V. (2014) Agonija nezaposlenosti u Evrozoni, Megatrend revija, Vol. 11, No 2, str. 95-116.

  12. http://ec.europa.eu/eurostat/data/database

ANOMALIES ON THE MARKET OF THE EURO AREA

Abstract: This paper analyzes the problems in the Eurozone market. The aim is to recognize where they’re hiding and what are the causes of permanent problem in the goods market, financial market and the labor market. Fundamental problems related to regional integration as the Eurozone is, will be highlighted. The theoretical concept of optimum currency areas indicates that regional and economic integration is an important element in the progress of the economy, if certain criteria are met – the mobility of the workforce, the degree of openness of the economy, the level of diversification of production and the degree of financial integration. In contrast to the theoretical concept, the Eurozone is based on the convergence criteria – price stability, public finance conditions, participation in the exchange mechanism and compliance of long-term interest rates, which are the result of the agreement of the Member States. Problems of functioning of the European economy grow into chronic problems that most developed economies struggle to find appropriate solutions, which are hidden manifested before the financial crisis. Eurozone countries were observed in the period from 2000 to 2016, and an output gap was analyzed as an indicator of the lack of full utilization of the capacity of the countries of the Eurozone, as a result of long-term deviations of actual output from potential output. Many developed economies are faced with the problem of declining potential output even before the global crisis, which negatively affected the growth unemployment. In the pre-crisis period, low targeted inflation has had the effect on almost equaling the current and expected inflation, which undermined financial flows and caused asymmetric shocks in the financial markets. Relations between key macroeconomic variables in unstable conditions were assessed by regression analysis and confirmed previous research. It was confirmed that any further reduction of output current (below potential) by 1 percentage point increases the rate of unemployment for the large 1.5 percentage points. Negative conditions in the markets of the Eurozone – low economic growth, high unemployment and low inflation, will continue in the same trend and in the coming years/decades (until 2050) according to forecasts by international institutions. The solution is to be sought through the income adjustment mechanism, which means that both economy with a surplus in trade (such as Germany, Finland) have to implement inflationary adjustment measures and economy with a deficit in trade (peripheral economies such as Greece, Portugal) have to implement deflationary adjustment measures. For now, only economies with high deficit and debt are adjusted, while the capital stays in the surplus economies lacking investment and economic growth. The monetary policy has not been able to solve the accumulated problems, so it lead economies in the trap of liquidity (interest rates are still at a low level). It is necessary to use expansionary fiscal policy that would encourage investment and aggregate demand, and thus free Eurozone economy secular stagnation.

Keywords: Output Gap, Euro Area markets, Optimal Currency Area

ANEKS

Analiza je pokazala da između posmatranih makroekonomskih varijabli postoji relativno negativna korelacija u periodu 2000-2016. godina. U tabeli A1 prikazani su period pre i tokom krize i uočljivo je da se koeficijenti korelacije značajno razlikuju. Rezultati potvrđuju da u uslovima krize slabi veza između nezaposlenosti i BDP-a, što nije slučaj pre krize. S druge strane, pre krize veza između nezaposlenosti i inflacije je slabija što se objašnjava targetiranjem inflacije i slabijim uticajem (ciljane) inflacije na promenu nezaposlenosti, dok je u uslovima krize ta veza jača i jasno odražava uticaj promene (pada) inflacije na promenu nezaposlenosti.

Tabela A1. Koeficijenti korelacije

2000-2016

2000-2007

2008-2016

Nezaposlenost-BDP

-0,31

-0,35

0,11

Nezaposlenost-inflacija

-0,53

-0,20

-0,40

Ocenjene su sledeće regresione jednačina modelom najmanjih kvadrata u softverskom paketu STATA:

 (A1)

, gde je nezavisna promenljiva (y) stopa rasta BDP, a zavisna promenljiva (x) stopa nezaposlenosti. Koeficijent determinacije (R2) objašnjava veoma mali individualni uticaj BDP na nezaposlenost, što govori da su druge varijable ostvarivale značajno veći uticaj.

 (A2)

, gde je nezavisna promenljiva (y) stopa nezaposlenosti, a zavisna promenljiva (x) stopa inflacije. Koeficijent determinacije (R2) objašnjava mali individualni uticaj inflacije na nezaposlenost, što govori da su druge varijable ostvarivale veći uticaj.

 (A3)

, gde je nezavisna promenljiva (y) autput gep, a zavisna promenljiva (x) stopa nezaposlenosti. Koeficijent determinacije (R2) objašnjava visok individualni uticaj BDP-a na nezaposlenost, što govori da se nezaposlenosti najpreciznije objašnjava preko autput gepa, tj. odnosom optimalnog i aktuelnog autputa, u posmatranom periodu.

vladimir.ristanovic@vspep.edu.rs

1 I razvijene ekonomije imale su problema da dosegnu do strogo postavljenih kriterijuma – Nemačka javni dug, Italija budžetski deficit.

2 Godine 2004. postojali su realni izgledi da se radi na unapređenju sektorske specijalizacije unutar EU, iz najmanje tri razloga: (1) transmisionih mehanizama monetarne politike, (2) kreiranja inflacije kroz različitu dinamiku sektorskih cena, i (3) oblikovanje potencijalnog rasta (ECB, 2004: 5)

3 U periodu od nastanka EU do danas stopa nezaposlenosti nije padala ispod 7%, dok je u trećem kvartalu 2013. godine dostigla maksimalnih 12,1%, a tek je krajem 2016. godine dostigla jednocifren broj. Dodatan problem ogledao se u „niskoj“ stopi prirodne nezaposlenosti.

4 I finansijski sistem pati od loših makroekonomskih performansi, što utiče na učesnike na tržištu (domaćinstva i firme) da drastično promene očekivanja u pogledu daljeg razvoja (IMF, 2009: 101)

5 Sa krizom ciljana inflacija je zadržana na nepromenjenom nivou, dok je aktuelna stopa inflacije bila ispod tog nivoa, što je uticalo na rast stope nezaposlenosti (i iznad prirodne stope nezaposlenosti).

6 Preko operacija na otvorenom tržištu višak likvidnosti (smanjenje realne tražnje za novcem pri nepromenjenoj ponudi novca) dovodi do rasta cene obveznica i pada kamatnih stopa.

7 Sve članice EU koje su se priključile nakon 2000. godine suočavaju se sa posledicama deflatornog prilagođavanja – niskim stopama privrednog rasta, velikim porastom nezaposlenosti, niskim zaradama i visokim javnim dugom.

8 Evropska komisija je u novembru 2013. godine započela temeljnu reviziju visokog i upornog suficita trgovinskog bilansa Nemačke i njenog uticaja na funkcionisanje evropskih privreda. U proleće 2014. godine očekivalo se od Nemačke da izađe sa izveštajem, kao i ostale ekonomije članicama. The Economist, 16.11.2013. Izveštaj Nemačke nije stigao!

9 Prosečnim godišnjim rastom od 3,5% najveći doprinos svetskoj ekonomiji davaće grupa E7 – Brazil, Kina, Indija, Indonezija, Meksiko, Rusija i Turska. (PwC, 2017: 7).

10 Prema izveštaju PricewatherhouseCoopers iz 2015. godine rezultati su bili nepovoljniji za evropske ekonomije (2014. godine Nemačka je bila 4, Francuska 8, a Velika Britanija 10). Otuda su i predviđanja bila nepovoljna (2030. godine Nemačka 8, Velika Britanija 10; dok 2050. godine Nemačka 10). U izveštaju iz 2017. evropske ekonomije pokazuju postepeni oporavak i prognoze su povoljnije.

11 Da bi postigle rast potencijalnog autputa, ove ekonomije treba da sprovedu strukturne reforme, obezbede makroekonomsku stabilnost, podignu nivo obrazovanje, i razviju efikasne političke i pravne institucije.

12 Duži životni vek će predstavljati protivtežu trendu sa manje dece, što će reći da će nas biti više i svi ćemo biti stariji već 2020. godine, i tako sve do 2050. godine (EC, 2012: 8).

13 Ibidem. pp. 33-45.

Preuzeto iz posebnog izdanja K. Polisa broj 2, za 2017. godinu.

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here