Владислав Ђорђевић: “Да ли је прихватљиво опхођење Зорана Ћирјаковића према женама?”

Поделите:

У понедељак 8. јула 2019. у електронском издању недељника „Време” појавило се
„Отворено писмо јавности поводом понашања Зорана Ћирјаковића, предавача на ФМК”. Потписало га је шест жена (Јована Глигоријевић, Адриана Захаријевић, Снежана Чонградин, Јелена Лалатовић, Исидора Петровић, Дубравка Стојановић). Већ сама та чињеница даје индицију да је напад мотивисан феминистичком идеологијом. А када се проуче биографије свих шест жена онда та индиција постаје јасна чињеница. Све те жене су декларисане феминисткиње.

Да не буде никавих недоумница оне писмо започињу речима: „Поштовани! Обраћамо
вам се као жене”. Ах! Обраћају нам се „као жене”! Дакле, да нису жене онда се оне не би обраћале јавности. По којој то логици жене имају нека посебна права да се обраћају јавности! Како би било да се ја обратим јавности речима: „Поштовани! Обраћам вам се као мушкарац!” То би одмах било дочекано са иронијом или подсмесима. Још горе, било би дочекано нападима да је то „сексизам”, „дискриминација”, „мачизам”, „патријархализам” или нешто још горе. Али када се шест жена обраћа јавности „као жене” онда је то ваљда О.К.
Њихов најважнији кредибилитет је то што су „жене”. Мислим да сам схватио! Када сте жена онда имате посебан друштвени статус и посебно право да се обраћате јавности.

Да је напад на Зорана моривисан феминистичком идеологијом сведочи сваки пасус
писма. Тако у њему већ на почетку стоји да су оне биле изложене „сексистичким увредама”. Дакле, оне користе типичну феминистичку идеолошку фразу, али не дају пример неке реалне дискриминације на полној основи. Одмах понављају да их је вређао „сексистичким увредама”. Опет је то фаза из феминистичког идеолошког арсенала и опет недостаје пример неке реалне дискриминације. Наглашавају и то да су биле изложене дискредитовању свога рада и способности „често на родној основи”.

Опет типично феминистичко фразирање. Ко њих напада „на родној основи”!? Обично булажњење. Оне четири пута понављају да наступају „Заједно”. Ту су реч не само поновиле четири пута, него чак и нагласиле масним словима. То инсистирање на женској солиданости је типично феминистичко инисистирање на „сестринству”: „сестринство је моћно” („sisterhood is powerful”).

У једном месту оне упозоравају „друге жене на могућност да и саме могу постати
жртве виртуелног прогона и вербалног линча”. А то што и мушкарци могу бити изложени прогонима и вербалном линчу њих не тангира.

Одмах додају: „Одлучиле смо да позовемо све жене у јавном простору које трпе
овакве облике насиља да не ћуте и да га не игноришу”. Дабоме. Жене треба да пријављују насиље које трпе, а мушкарци не морају да га пријављују. Они треба да ћуте и да га игноришу.

Одмах су додале: „Одлучиле смо да поручимо свим женама које ово трпе да нису саме.” А то што мушкарци трпе насиље – ове жене не занима! Оне су индиферентне према чињеници да и мушкарци трпе насиље, а трпе га много чешће и много веће. Писмо је огољена дискриминација мушкараца – огољени сексизам. Највећа иронија писма је та што се оно тобоже бори против сексизма, а представља сексизам у свом најчистим виду. У њему се мушкаци априористички проглашавају насилницима, а жене невиним жртвама.

Цело писмо jе упадно мотивисано феминистичком идеологијом. Да не буде никаве забуне у том погледу шест жена је своје писмо завршило речима: „Позивамо вас да не учествујете у стварању атмосфере у којој је овакво опхођење према женама прихватљиво.”

Ствар је јасна! Да се исто тако Зоран Ћирјаковић опходио према мушкарцима онда би то било прихватљиво, али пошто се он тако опходио према женама онда је то неприхватљиво. Дакле, питање из наслова је реторско. Оно говори о томе да се радикалне феминисткиње питају само то да ли је „прихватљиво” „опхођење” неког мушкарца према женама. Нема ни најмање назнаке да њих занима да ли је „прихватљиво” „опхођење” неке жене према мушкарцу. То питање оне себи не постављају. Не занима њих ни то да ли је „прихватљиво” „опхођење” неке жене према жени, а још мање их занима „опхођење” неког мушкарца према мушкарцу. Једино што њих занима је „родно засновано насиље” („gender based violence”), а то је – по њима – само насиље мушкарца према жени. Дакле, читава борба против „родно заснованог насиља” је огољени женски сексизам.

Ових шест жена заправо жели да убеди јавност да жене треба да имају привилегован
положај у друштву. То је већ по себи лоше, али није најгоре. Најгоре је то што тај јасан женски „родни шовинизам” јавност не примеђује. Тако је Нови Стандард у недељу 14. јула 2019. објавио чланак Владислава Обреновића „Зачетак идеолошке цензуре или зашто је важан случај Ћирјаковић”. Аутор је написао пристојан текст, само је пропустио да именује ту идеологију. Он као да се стиди или снебива да је именује. Требало је да отворено напише да је реч о феминистичкој идеoлогији. Човек заобилази именовање феминистичке идеологије као киша Крагујевац.

Коментори су такође заслепљени. Испод чланка Владислава Обрновића најпре се
јавио један коментатор (Феникс) који је цео случај повезао са Александром Вучићем. Јавио се затим други (Славомир Српски) који је све повезао са СНС-ом. Човек мора бити потпуно заглупљен и заслепљен, па не видети да цео случај нема никакве везе ни са Вучићем, ни са СНС-ом, него да је то напад радикалних феминисткиња на једног мушкарца који се дрзнуо да пропитује њихове спосбности и квалификације.

Још бесмисленије је реаговао извесни „Негрудин” који је записао: „Која идеологија?
Ту нема идеологије код никога. Ово је безидеолошко друштво.” Човек не схвата оно што му шест жена турају под нос. А турају му то да њихови напади нису нимало „безидеолошки”, него управо да су мотивисани феминистичком идеологијом. Човек је слеп поред очију! Биће потребно још доста времена да се људи освесте од феминистичке наркозе. У њихову свест не иде то да је феминизам моћна и зла идеологија. Све можете критиковати само не феминизам.
Он је недодирљив.

Да закључим. Зоран Ћирајковић није критиковао потписнице писма „као жене”, нити
је то чинио „на родној основи”. Он их је критиковао, јер је сматрао – вероватно с добрим разлогом – да оне раде непрофесионално. Он је критиковао њихов рад и способности, а не њихов „род”. Дакле, „Отворено писмо” шест жена је скретање теме – покушај да се сопствена неспособност прикрије позивањем на неважну ствар – „род”. Њима њихов „род” служи као свемогући алиби. То је и суштина феминистичке „родне идеологије”. „Род” је свемогућ и свеопраштајући. Заклањајући се иза свога „рода” жене могу да раде шта хоће. Због свога „рода” оне не морају рачун да полажу никоме. Дакле, „Отворено писмо” представља типичну манипулацију и обману радикалних феминисткиња. Оно је континуитет у покушају успостављања феминистичког идеолошког тоталитаризма.

Владислав Ђорђевић за Видовдан

Поделите:

3 Коментари

  1. Кад се ове феминисткиње још мало оснаже, ми мушкарци нећемо више смети ни од једне женске ништа да тражимо, јер ће то бити крривично дело!

  2. е ако је ово експерт за жене….ајде бре озбиљни сте људи немо ово да пушћате на сајт…шаљте га у неки ријалити кад га већ морате трпети
    Свака критика “мејнстримовског мантрања” пада у воду када ваки то “раскринкравају”.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here