Vladislav Đorđević: “Da li je prihvatljivo ophođenje Zorana Ćirjakovića prema ženama?”

Podelite:

U ponedeljak 8. jula 2019. u elektronskom izdanju nedeljnika „Vreme” pojavilo se
„Otvoreno pismo javnosti povodom ponašanja Zorana Ćirjakovića, predavača na FMK”. Potpisalo ga je šest žena (Jovana Gligorijević, Adriana Zaharijević, Snežana Čongradin, Jelena Lalatović, Isidora Petrović, Dubravka Stojanović). Već sama ta činjenica daje indiciju da je napad motivisan feminističkom ideologijom. A kada se prouče biografije svih šest žena onda ta indicija postaje jasna činjenica. Sve te žene su deklarisane feministkinje.

Da ne bude nikavih nedoumnica one pismo započinju rečima: „Poštovani! Obraćamo
vam se kao žene”. Ah! Obraćaju nam se „kao žene”! Dakle, da nisu žene onda se one ne bi obraćale javnosti. Po kojoj to logici žene imaju neka posebna prava da se obraćaju javnosti! Kako bi bilo da se ja obratim javnosti rečima: „Poštovani! Obraćam vam se kao muškarac!” To bi odmah bilo dočekano sa ironijom ili podsmesima. Još gore, bilo bi dočekano napadima da je to „seksizam”, „diskriminacija”, „mačizam”, „patrijarhalizam” ili nešto još gore. Ali kada se šest žena obraća javnosti „kao žene” onda je to valjda O.K.
Njihov najvažniji kredibilitet je to što su „žene”. Mislim da sam shvatio! Kada ste žena onda imate poseban društveni status i posebno pravo da se obraćate javnosti.

Da je napad na Zorana morivisan feminističkom ideologijom svedoči svaki pasus
pisma. Tako u njemu već na početku stoji da su one bile izložene „seksističkim uvredama”. Dakle, one koriste tipičnu feminističku ideološku frazu, ali ne daju primer neke realne diskriminacije na polnoj osnovi. Odmah ponavljaju da ih je vređao „seksističkim uvredama”. Opet je to faza iz feminističkog ideološkog arsenala i opet nedostaje primer neke realne diskriminacije. Naglašavaju i to da su bile izložene diskreditovanju svoga rada i sposobnosti „često na rodnoj osnovi”.

Opet tipično feminističko fraziranje. Ko njih napada „na rodnoj osnovi”!? Obično bulažnjenje. One četiri puta ponavljaju da nastupaju „Zajedno”. Tu su reč ne samo ponovile četiri puta, nego čak i naglasile masnim slovima. To insistiranje na ženskoj solidanosti je tipično feminističko inisistiranje na „sestrinstvu”: „sestrinstvo je moćno” („sisterhood is powerful”).

U jednom mestu one upozoravaju „druge žene na mogućnost da i same mogu postati
žrtve virtuelnog progona i verbalnog linča”. A to što i muškarci mogu biti izloženi progonima i verbalnom linču njih ne tangira.

Odmah dodaju: „Odlučile smo da pozovemo sve žene u javnom prostoru koje trpe
ovakve oblike nasilja da ne ćute i da ga ne ignorišu”. Dabome. Žene treba da prijavljuju nasilje koje trpe, a muškarci ne moraju da ga prijavljuju. Oni treba da ćute i da ga ignorišu.

Odmah su dodale: „Odlučile smo da poručimo svim ženama koje ovo trpe da nisu same.” A to što muškarci trpe nasilje – ove žene ne zanima! One su indiferentne prema činjenici da i muškarci trpe nasilje, a trpe ga mnogo češće i mnogo veće. Pismo je ogoljena diskriminacija muškaraca – ogoljeni seksizam. Najveća ironija pisma je ta što se ono tobože bori protiv seksizma, a predstavlja seksizam u svom najčistim vidu. U njemu se muškaci aprioristički proglašavaju nasilnicima, a žene nevinim žrtvama.

Celo pismo je upadno motivisano feminističkom ideologijom. Da ne bude nikave zabune u tom pogledu šest žena je svoje pismo završilo rečima: „Pozivamo vas da ne učestvujete u stvaranju atmosfere u kojoj je ovakvo ophođenje prema ženama prihvatljivo.”

Stvar je jasna! Da se isto tako Zoran Ćirjaković ophodio prema muškarcima onda bi to bilo prihvatljivo, ali pošto se on tako ophodio prema ženama onda je to neprihvatljivo. Dakle, pitanje iz naslova je retorsko. Ono govori o tome da se radikalne feministkinje pitaju samo to da li je „prihvatljivo” „ophođenje” nekog muškarca prema ženama. Nema ni najmanje naznake da njih zanima da li je „prihvatljivo” „ophođenje” neke žene prema muškarcu. To pitanje one sebi ne postavljaju. Ne zanima njih ni to da li je „prihvatljivo” „ophođenje” neke žene prema ženi, a još manje ih zanima „ophođenje” nekog muškarca prema muškarcu. Jedino što njih zanima je „rodno zasnovano nasilje” („gender based violence”), a to je – po njima – samo nasilje muškarca prema ženi. Dakle, čitava borba protiv „rodno zasnovanog nasilja” je ogoljeni ženski seksizam.

Ovih šest žena zapravo želi da ubedi javnost da žene treba da imaju privilegovan
položaj u društvu. To je već po sebi loše, ali nije najgore. Najgore je to što taj jasan ženski „rodni šovinizam” javnost ne primeđuje. Tako je Novi Standard u nedelju 14. jula 2019. objavio članak Vladislava Obrenovića „Začetak ideološke cenzure ili zašto je važan slučaj Ćirjaković”. Autor je napisao pristojan tekst, samo je propustio da imenuje tu ideologiju. On kao da se stidi ili snebiva da je imenuje. Trebalo je da otvoreno napiše da je reč o feminističkoj ideologiji. Čovek zaobilazi imenovanje feminističke ideologije kao kiša Kragujevac.

Komentori su takođe zaslepljeni. Ispod članka Vladislava Obrnovića najpre se
javio jedan komentator (Feniks) koji je ceo slučaj povezao sa Aleksandrom Vučićem. Javio se zatim drugi (Slavomir Srpski) koji je sve povezao sa SNS-om. Čovek mora biti potpuno zaglupljen i zaslepljen, pa ne videti da ceo slučaj nema nikakve veze ni sa Vučićem, ni sa SNS-om, nego da je to napad radikalnih feministkinja na jednog muškarca koji se drznuo da propituje njihove sposbnosti i kvalifikacije.

Još besmislenije je reagovao izvesni „Negrudin” koji je zapisao: „Koja ideologija?
Tu nema ideologije kod nikoga. Ovo je bezideološko društvo.” Čovek ne shvata ono što mu šest žena turaju pod nos. A turaju mu to da njihovi napadi nisu nimalo „bezideološki”, nego upravo da su motivisani feminističkom ideologijom. Čovek je slep pored očiju! Biće potrebno još dosta vremena da se ljudi osveste od feminističke narkoze. U njihovu svest ne ide to da je feminizam moćna i zla ideologija. Sve možete kritikovati samo ne feminizam.
On je nedodirljiv.

Da zaključim. Zoran Ćirajković nije kritikovao potpisnice pisma „kao žene”, niti
je to činio „na rodnoj osnovi”. On ih je kritikovao, jer je smatrao – verovatno s dobrim razlogom – da one rade neprofesionalno. On je kritikovao njihov rad i sposobnosti, a ne njihov „rod”. Dakle, „Otvoreno pismo” šest žena je skretanje teme – pokušaj da se sopstvena nesposobnost prikrije pozivanjem na nevažnu stvar – „rod”. Njima njihov „rod” služi kao svemogući alibi. To je i suština feminističke „rodne ideologije”. „Rod” je svemoguć i sveopraštajući. Zaklanjajući se iza svoga „roda” žene mogu da rade šta hoće. Zbog svoga „roda” one ne moraju račun da polažu nikome. Dakle, „Otvoreno pismo” predstavlja tipičnu manipulaciju i obmanu radikalnih feministkinja. Ono je kontinuitet u pokušaju uspostavljanja feminističkog ideološkog totalitarizma.

Vladislav Đorđević za Vidovdan

Podelite:

3 Komentari

  1. Kad se ove feministkinje još malo osnaže, mi muškarci nećemo više smeti ni od jedne ženske ništa da tražimo, jer će to biti krrivično delo!

  2. e ako je ovo ekspert za žene….ajde bre ozbiljni ste ljudi nemo ovo da pušćate na sajt…šaljte ga u neki rijaliti kad ga već morate trpeti
    Svaka kritika “mejnstrimovskog mantranja” pada u vodu kada vaki to “raskrinkravaju”.

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here