ВОЈНИ УДАР – ОД ФАРСЕ ДО ТРАГЕДИЈЕ. ЈУГОСЛАВИЈА КАО ПРОБНИ ПОЛИГОН ЗА СССР

Поделите:

ВОЈНИ УДАР – ОД ФАРСЕ ДО ТРАГЕДИЈЕ.

ЈУГОСЛАВИЈА КАО ПРОБНИ ПОЛИГОН ЗА СССР

Како је пропао војни пуч” у Београду

У кључним годинама решавања судбине Југославије, од 1988. до 1992. године, савезни секретар за народну одбрану био је генерал армије Вељко Кадијевић (19252014), од оца Србина, и мајке Хрватице. У својој књизи Контраудар. Мој поглед на распад Југославије”, објављеној у Москви 2007. године1, у којој је иначе оптужио Вашингтон да је био главни координатор распада Југославије, навео је како су му Слободан Милошевић и либијски лидер Моамер Гадафи предлагали да ЈНА преузме власт у земљи.

Кадијевић је одбацио оптужбе да се он, као министар, залагао за војни пуч, и тврди да је било управо супротно, јер је Милошевић од њега тражио да ЈНА узме власт у своје руке и похапси све које треба”, два дана пошто је ЈНА прилично лако обавила растеривање демонстрација у Београду (9. марта 1991) и јасно показала свима у земљи и иностранству да неће допустити нелегално отимање власти”. Кадијевић сведочи да је одбио да донесе тако судбоносно решење” и да је то пренео Штабу Врховне команде, који је одлучио да ЈНА неће узимати власт војним пучем и да је потребно да председник Председништва сазове Врховну команду на којој ће Штаб предложити увођење ванредног стања и увођење одговарајућих мера.

Седница Врховне команде одржана је у бункеру врховног команданта у Београду 12. марта 1991. године. Кадијевић је на тој седници предложио да се уведе ванредно стање у земљи, да се повећа борбена готовост ЈНА потребна за то стање, да се предузму хитне и одлучне мере и разоружају све нелегалне оружане формације и интензивира рад на закључењу договора о будућем устројству Југославије. После дугих и тешких дискусија Председништво СФРЈ није прихватило предлоге.

Кадијевић је био мишљења да с руководством СССР-а треба проверити да ли ће НАТО напасти ако ЈНА почне с реализацијом тог предлога и каква ће бити реакција Москве, и решио да инкогнито” отпутује у Москву. Пред Кадијевићем је министар одбране Дмитриј Јазов телефоном разговарао с Михаилом Горбачовом, који није желео да прими Кадијевића. Одговори су били потпуно негативни и сводили су се на то да на подршку СССР-а не можемо да рачунамо”, рекао је Кадијевић и додао да је одговор био потпуно непријатељски и да је политика Горбачова била рушилачка према Југославији”. Постало је коначно јасно: Совјетски Савез, а пре свега Горбачов, не само што нас неће подржати него, потпуно супротно, биће у првим редовима међународних снага – наших противника (што се брзо потврдило у време увођења првих санкција УН Југославији)”, навео је он.

Гадафи је, тврди Кадијевић, на њиховом сусрету у Либији у јесен 1991. предложио војни пуч” да би било свргнуто српско руководство, у чему би постојала подршка осталих лидера југословенских република. Знао сам да су неколико дана пре мене код Гадафија били (Киро) Глигоров и (Алија) Изетбеговић, зато сам му рекао да то вероватно није његова оригинална идеја, већ оних који желе да разбију Југославију”, после чега је Гадафи одустао од те идеје, навео је Кадијевић.

Сведочење Борисава Јовићa (председник Председништва СФРЈ од 15. маја 1990. до 15. маја 1991) веома се разликује од тврдњи Кадијевића. Јовић у свом дневнику2 бележи 3. октобра 1990: Вељко ми каже, онако успут, да треба макнути само сто људи и све ће бити у реду. Војска, за случај потребе, спрема такве планове. Каже да ће их мени показати. Гледам га и ћутим. То први пут чујем.”

Двадесет другог октобра: Разговор у ССНО. Вељко, Аџић, Бровет са још неколико њихових сарадника и ја. Разматрамо концепт могућег решења кризе војном акцијом, ако другог излаза не буде било.” Једанаестог фебруара 1991. Јовић цитира процену војног врха о разрешењу кризе у земљи: “Војни врх процењује дефинитивно да се ситуација у земљи не може решити без јасне и чврсте најаве употребе силе”…

Јовић бележи: Вељко нам је дословно рекао, у присуству генерала Аџића: ’Идемо на војни удар. Независно од тога да ли ће или неће усвојити предложену одлуку. Ако је усвоје, она ће нам само у првих 48 ч. бити покриће за мобилизацију, а ако одбију, мобилизацију ћемо извршити сами…’ Питао сам га шта се подразумева под војним ударом. Одговорио је: смењивање Владе и Председништва… Слободан ништа није ни питао ни коментарисао…”

Пошто је Председништво, у својству Врховне команде, са пет према три, одбило предлог о увођењу ванредног стања, Кадијевић је на крају рекао: Штаб Врховне команде – обавештавам вас – узима себи право и обавезу да одмах, након ове одлуке, процијени ситуацију и повуче консеквенце које из ње произлазе. Хвала.”

И у својој последњој књизи3 Борисав Јовић пише о тим критичним данима и о неизвршеном војном удару. Он каже да је већ у паузи поменуте седнице Врховне команде, на којој није одобрено увођење ванредног стања, Вељко Кадијевић саопштио њему и Слободану Милошевићу да су се одлучили на војни пуч, независно од одлуке Председништва. Ова прича је настављена сутрадан, када су Јовић и Милошевић позвани у Генералштаб, где им је Вељко Кадијевић предочио да војни врх разматра две варијанте: војни пуч, о чему је говорио Стане Бровет, и друга, практично одустајање од њега, коју је изложио Благоје Аџић. По Јовићу, из анализе коју је дао Бровет видело се „колико је замишљени војни пуч био катастрофална грешка и колико је војни врх ЈНА био површан кад је такву одлуку донео”.

Како је изјавио генерал Живота Панић који је био начелник Генералштаба током 1992. и 1993. године, „у врху ЈНА постојао је план да се изведе војни удар, али да припреме нису биле никакве, тако да до његове реализације није могло ни доћи“.4 Значи није постојала оперативна моћ армије, она је од некадашње респектабилне војне силе постала инертан бирократски систем, који је био подложан не само унутрашњим политичким утицајима, већ и спољним.

На обалама реке Пјане

Пређимо сада на руске просторе.

Тужно изгледа нижегородско Пошехоње… Овамо нису допрле чак ни капи оних златних киша које су пале на Москву, Петербург или Казањ у годинама највиших цена нафте.

У 14. веку овде је био утврђени пункт на граници одбране Нижегородског кнежевства од татарских најезди. У моменту изласка „Енциклопедијског речника Брокхауза и Јефрона” Пјански Перевоз је заштатни град5 Нижегородске губерније, Књагињинског среза, при реци Пјана, иако је у време Екатарине II једно време био центар среза.

Убрзо после револуције Пјански Перевоз поново постаје село, а у 1962. години добија статус радничког насеља, али се при томе из његовог назива избацује додатак Пјански. Мислим да су хрушчовски сатрапи кастрирали тај значајан назив због сличности речи: Пјански – пијанство. После Стаљина пило се све више и више; тако из достављене у обком КПСС белешке начелника отрезвитеља г. Горког следи да је овамо у 1961. години било прослеђено 10.911 људи, а годину раније 9.381. То што је Јанајев рођен у време хрушчовског труљења није могло да се не одрази на његове погледе и на карактер.

Перевоз се налази на реци Пјани, и то је основно по чему је он познат. Негде у тим местима 2. августа 1377. године одиграло се чувено Пјанско побојиште хординаца против руске војске. Иван Дмитријевич, кнежевић суздаљско-нижегородски, иступио је против придошлице из Сиње Хорде царевића Арапшија (Араб-шаха). Руси су, као резултат сопствене небриге, били потпуно разбијени. Поверовавши гласинама да је Арапши далеко, они су замислили да се иза реке Пјане, на степи Перевоској, забављају ловом звери, као код куће у мирно време” ‒ писао је Николај М. Карамзин. Кнежевић се, спасавајући се од непријатеља, на коњу бацио у реку и утопио се.

У бившем Пјанском Перевозу, у завичају потпредседника СССР Генадија Ивановича Јанајева (26. август 1937, Перевоз — 24. септембар 2010, Москва), дуго смо разговарали с његовим првим учитељем, готово деведесетогодишњим Валентином Владимировичем Рињковим, одушевљеним истраживачем и познаваоцем завичаја.

Крајевед Рињков сматра да се поменута битка одиграла на релативно невеликој територији иза градске линије савременог Перевоза; руски табор, по претпоставци, налазио се под Селишченском гором. Али, има истраживача који доказују да се битка водила на једној од десних притока Пјане, речици Пари (у данашњем Сергачком рејону).

Ток Пјане је врло кривудав; њена ширина је од 15 до 25 сажења6, дубина од 2 до 7 аршина7; дно реке је пешчано и каменито; обале су такође пешчане, камените, местимично мочварне и већим делом отворене: десна обала командује нагнутом левом” – читамо у „Војно-статистичком прегледу Руске империје”8, који су саставили официри руског Генштаба средином 19. века. Пјана се може савладати далеко не на сваком месту, и Пјански Перевоз је био један од малог броја подесних прелаза.

Аутори пред скромним спомеником Генадију Јанајеву у друштву Валентина Владимировича Рињкова и његовог сина Владимира Валентиновича, испред дома у којем је од 1937. до 1954. године живео Г. И. Јанајев (Перевоз, 15. септембар 2013)

Више од четрдесет година подарио је Валентин Владимирович Перевоској средњој школи, тридесет година је био њен директор. Много доброг о свом незаборавном ученику испричао је стари учитељ: био је Гена приљежан, активан, делатан. Син старијег педагога, Владимир Валентинович, не мање познати крајевед, аутор више од 75 научних радова, допунио је очеву причу: било је јасно да је за Рињкове Генадиј Иванович – Човек, с великим словом. Нама су поклонили Владимирову књигу „Генадиј Јанајев: загонетка епохе”9 и Јанајевљеву књигу „ГКЧП против Горбачова. Последњи бој за СССР”10.

У свом приватном дому Рињкови су отворили спомен крајеведни угао. Око дома, где се родио и живео Јанајев, постављен је меморијални знак, иако за сада веома скроман. Приметићу да је све то учињено уз тихо противљење сеоских власти. У рејонским новинама и до данас не дозвољавају да се о њему напише нешто добро. Али, мордовске новине „Ерзјањ мастор” («Эрзянь мастор») усудила се да о Јанајеву напише добру реч, саопштивши да је детињство он провео не у Перевозу већ у ерзјанском селу Какино Гагинског рејона, где га памте и поштују и сада (заправо, то је легенда). Јанајев – то је финско-угарско презиме, и очевидно по оцу Јанајев је био Мордвин.

Од 1959. године Генадиј Иванович је радио као начелник тресетномелиоративног одреда Работкинске машинско-тракторске станице (у то време старинско волшко село Работки било је рејонски центар), затим као главни инжењер Работкинске МТС. „Гордо ходајући у врло високим мочварним чизмама по непроходној прљавштини, с грубим псовкама у свакодневном лексикону, брзо сам се у МТС уклопио, како се каже, потпуно” – сећао се Јанајев. Где су псовке, тамо је и пиће, разуме се. Све као у старини:

Ту је поред село Работки –

купуј, домаћине, вотке.11

То је из припева волшких бурлака12. Близу плићака са спрудовима – као у Работкама – домаћини су често напијали бурлаке вотком, да би ови вештије скидали лађу са спруда.

У суседству с Перевозом је градић Књагињино, где је Генадиј Иванович у 1961–62. радио као управник „Сељхозтехнике” (добио је унапређење). Дугогодишњи директор Књагињинске текстилне фабрике Иван Александрович Свистунов, који је почињао свој радни пут као механичар исте „Сељхозтехнике”, показао нам је у каквим је скромним условима живео његов старији друг. Памтим наш ватрени спор о томе да ли је према гекачепистима требало применити силу; Свистунов, као верни члан „Једине Русије”, сматрао је да није требало. С Јанајевим је он одржавао везе дуго, чак је био у његовом кабинету недуго до Августа. Ускоро смо сазнали да је наш пратилац изненада умро, и гле! – стигла га је смрт 19. августа 2016, баш на двадесет пету годишњицу ГКЧП (Државног комитета за ванредне ситуације; руска скраћеница ГКЧП).

Генадиј Иванович је био добар инжењер, поштен и скроман човек, након посла веома је волео да јури за лоптом на фудбалском пољу – прича његов друг из тима, Валентин Александрович Горохов, први ректор Књагињинског инжењерско-економског института. „Ја одлично памтим наше сеоске фудбалске мечеве. Понекад смо пили после игре, није било без тога…”

Горохов веома жали због распада СССР, али више од свега на свету не може да трпи Лењина и Стаљина. А некада је предавао „једино истинито учење”… Али, нећемо га осуђивати, примао нас је тај младалачки 80-годишњи лепотан потпуно од душе.

Није хтео да буде Пиноче

Као укор савременим грамзивим владарима звуче ове Јанајевљеве речи, казане у старијим годинама: „Ја не поседујем ни рачуне у банкама, ни чековне књижице, ни акције предузећа монополиста. У поседу мојем и моје супруге је обичан совјетски стан и једноставна дача на шест стотина у баштенско-кооперативној задрузи. И то мене потпуно задовољава. Било је и лошије. На пример, када сам изашао из затвора, из разумљивих разлога, много година нигде нисам могао да нађем посао”.

Због чега је, по вашем мишљењу, бивши председник Горбачов рекламирао на телевизији пицу?” – упитали су новинари Јанајева.

Главни разлог је елементарна похлепа, таква груба грамзивост – одговорио је он без увијања. Најбоља потврда тих речи је скандалозна, управо мрска историја, која се десила почетком 1991. године у Јужној Кореји. Тамо је Горбачов фактички примио мито од тадашњег јужнокорејског председника Ро Де Уа13 (касније оптуженог за корупцију и осуђеног на 22 године затвора) – банковним чеком на 100 хиљада долара. Ро Де У је ставио тај чек председнику СССР у џеп наочиглед многобројних делегација и новинара”.

Потписавши касно увече 18. августа 1991. године документе о образовању ГКЧП Генадиј Иванович је прешао свој Рубикон.

У ГКЧП ушли су потпредседник СССР-а Генадиј Јанајев, премијер Валентин Павлов, министар унутрашњих послова Борис Пуго, министар одбране Дмитриј Јазов, председник КГБ Владимир Крјучков, први заменик руководиоца Савета одбране Олег Бакланов, председник Сељачког савеза Василиј Стародубцев, председник асоцијације државних предузећа и индустријских објеката, грађевинарства и веза Александар Тизјаков. Били су то цивилни и војни руководиоци који се нису слагали с политиком Горбачова и који су покушали да преузму власт.

Све што се дешавало после може се ставити Јанајеву у кривицу, он се може оптуживати за слабост и млитавост, политичку недалековидост и беспомоћност, али факт остаје факт. Генадиј Иванович изабрао је своје место на барикадама, он је стао на страну истинских интереса људи рада, заузео је своје место у историји народног супротстављања јељцинизму.

Сигурно, да суде Јанајева по хамбуршком рачуну14 имају право они који су сами стајали на барикадама, који су ризикујући свој живот иступили против опасног непријатеља – непријатеља опаснијег него Хитлер у 1941. години, који се нису уплашили да разобличују јељцинизам у годинама његовог смрадног „процвата”. И они који данас настављају да се боре за Русију, али не за сурогат-Русију у улози сировинског додатка транснационалних корпорација, већ за Русију слободну, Русију независну и Русију руску, народну.

Ето, само такви људи могу да суде Јанајеву, да му испостављају свој строги рачун. Јер и сам Генадиј Иванович после августа судио је себи врло строго, мучио се и преживљавао за судбину Отаџбине која гине, због својих грешака и превида. Јанајев се самокритично односио ка себи, али са сваком годином проживљеном после 1991. он је све јасније схватао до ког степена разлагања је дошла тадашња елита СССР. Директор нижегородског предузећа „Метиз” В. А. Табункин присећа се да је у октобру 2004. године, на његов предлог да напише мемоаре, Јанајев одговорио одбијањем, казавши да ће у том случају бити потребно „истући сувише много високопостављених”. Ех, Генадије Ивановичу, Генадије Ивановичу… не ради осуде било речено, али и твоје ноге су се понекад ипак тресле. Јер, сам је писао да сви ти горбачови, јељцини, њима тада блиски и данас њихови следбеници нанели су нам штету кудикамо већу него хитлеровска најезда. Па зашто их онда жалити, проклете?

Своје мишљење о Јанајеву формирао је и председник САД Буш старији. Првог августа 1991. године потпредседник СССР пратио га је на лету из Москве у Кијев.

Пошто је Јанајев био најстарији у групи, Буш је покушао да с њим заподене разговор – пише Мајкл Строуб. – Ипак, ускоро је постало јасно да Јанајев није склон да говори о пословима, стога га је Буш повео да погледа председнички командни пункт у ваздуху, снабдевен по последњој речи технике, показао му је своју спаваоницу и чак председнички тоалет. Јанајев је само понављао да је све „врло мило” и „врло интересантно”.

Оставивши совјетске представнике понове саме, Буш је рекао својим помоћницима да је Јанајев, изгледа, „доста дружељубив мали”, али безусловно не од оних ”који су способни да победе противника”. Он је додао да Јанајев одговара оцени коју му је дала обавештајна служба САД још пре пута: то је старорежимски апаратчик који ће једва играти суштинску или независну улогу у политичком животу своје земље”.15

А до дана Икс остајало је мање од три недеље… Наравно, све је испало ужасно. Па ипак, у праву су они који сматрају да је иступање ГКЧП и његовог председника могуће посматрати као гест очајања, као акт саможртвовања људи који нису желели да се потчине општем безумљу, које се проширило и горе и доле. Потребно је потпуно јасно схватати: укротити ту слепу рушилачку антидржавну стихију без примене насиља тада, у августу 91, било је већ немогуће – и без насиља суровог, у духу стаљинске епохе. Сигурно, да су на месту гекачеписта били Троцки или Берија, 22. августа 1991. године победу би прослављали сасвим други људи.

Следити њиховом примеру, свезати себе насиљем, макар и у име благородног циља, Генадиј Иванович није могао – како због својих животних принципа, тако и зато што није имао за то никаквих административно-политичких и материјалних ресурса. А противник, располажући свакаквом подршком Запада и његових специјалних служби, није се либио ничега, био је спреман да прође кроз било чију крв, што је и показало бомбардовање руског парламента у октобру 1993. године. Али, ако је Берија, по природи државник, проливао туђу крв нипошто не ради сопственог богаћења и не ради пљачкања земље, онда су Јељцин и његова камарила пролили реке крви (сетимо се рата у Чеченији) управо ради мрског грабежа, ради опште пљачке и задовољења сопствених животних инстинката.

Заиста, та неразрешива квадратура круга – како спасти земљу, не учинивши ниједног пуцња, не проливши ни капи крви и, у суштини, не скинувши беле рукавице? – и паралисала је ГКЧП од првог момента његове појаве. „Историја ће нас оправдати” – тврдио је Г. И. Јанајев. Али, историја, барем руска, не зна бескрвних путева спасења Отаџбине.

У том смислу чини се доста двосмисленим изјава члана ГКЧП В. А. Стародубцева о томе да „у саставу ГКЧП није било никога ко би могао да пуца у сопствени народ”. „Схвати мој карактер, ако макар један погине – ја не могу да живим” – цитира један од новинара речи Јанајева, упућене председнику КГБ Крјучкову. На другој страни барикада све је потпуно другачије – тамо се крви не само нису бојали, већ су је и желели. О симпатијама квазиреформатора према чилеанском диктатору Пиночеу сведоче људи из њиховог круга.

Пиноче је 11. септембра 1973. извео државни удар, уз војну помоћ која му је дошла из САД (10,9 милиона долара). Истога дана, приликом одбране председничке палате, Салвадор Аљенде извршава самоубиство, а 72 његова најближа сарадника су заробљени и стрељани. Затим је формирана воjна хунта састављена од одабраних људи који су командовали вођењем државног удара, са Аугустом Пиночеом на челу.

Ви називате Гајдара и Чубајса поклоницима Пиночеа, који су били принуђени да надену маску европских реформатора. У односу на Пиночеа то је шала? На чему је та тврдња заснована?” ‒- такво питање новинари су поставили бившем саборцу Јегора Гајдара Вјачеславу Игрунову. И ево шта је он одговорио:

Велика група младих реформатора у 1989. години отпутовала је у Чиле да би преузела искуство Пиночеа, тамо су били Најшуљ, Чубајс и многи други. Вратили су се сви потпуно одушевљени. Ујесен 1989. године код нас су се водили веома тешки спорови на ту тему. А они су размишљали после путовања овако: начинити сиромашним становништво, да би се обезвредила радна снага, а наше не баш добре робе стекле би конкурентност на рачун јевтиноће, концентрисати ресурсе у рукама малобројних, да би ти малобројни могли да конкуришу на међународном тржишту.

Ја сам им говорио: ти методи ће довести до штрајкова и распада земље. Они су одговорили да то схватају, зато је основни задатак у почетку уништити синдикате. Ја сам се успротивио, са синдикатима се може договарати, а без њих биће дивљих акција протеста. Њихов одговор на моју реплику ошамутио ме је: А шта, ми немамо митраљезе?” 16

Велика је штета што су гекачеписти лоше читали Лењина. „Кад устанак почне, треба дејствовати с највећом одлучношћу и стално, безусловно прелазити у напад – истицао је Лењин у „Саветима странца”. – „Одбрана је смрт оружаног устанка”. По жељи, може се заменити реч „устанак” на „иступање” – и ето вам тачне инструкције члановима ГКЧП. Уосталом, у суштини ствари, то и јесте био устанак – устанак против безумља Горбачова, против издајника Совјетске државе, за који су дали живот милиони и милиони њених најбољих синова и кћери у годинама Великог Отаџбинског рата.

Али, грешке ГКЧП неће га избрисати из историје, неће поставити под сумњу саможртвовање Г. И. Јанајева и Б. К. Пуга, О. Д. Бакланова и В. А. Стародубцева. Ти државни делатници волели су своју изузетну земљу, Совјетски Савез, волели су свој макар и грешни али многострадални народ.

То да је Јанајев „био поштен и савестан човек, који је искрено покушао да спасе СССР”, признали су кроз зубе чак и непријатељи. „После пропасти ГКЧП и ослобађања из затвора Јанајев је у потпуности ушао у себе, затворио се и одржавао је односе само с неколико најближих пријатеља – писала је московска штампа одмах после смрти Генадија Ивановича. – Њега су често позивали у разне партије и покрете. Али, он никуда није ишао. Он никако није могао себи да опрости то што није учинио све могуће за спас СССР. Јуче је Генадиј Јанајев отишао за земљом, коју је волео”.

Поглед с друге стране

Интересантан чланак тих дана публиковале су руске антикомунистичке новине „Наша земља” («Наша Страна»), које су издавали у Аргентини потомци белих емиграната. Противници неуспелог преврата у СССР оптужују га да је он био десни, конзервативан (или реакционаран) и антиуставан. Сва три одређења су правилна. Али, па ми смо политички емигранти, а не демократи” (тојест, необољшевици), за нас десноконзервативни – то је добро, писао је један од сталних аутора, који се сакрио иза псеудонима Е. Кармазин.

По његовом мишљењу, Пленум ЦК КПСС, који је 1985. године изабрао Горбачова – незаконит је конгрес злочиначке организације. Конгрес Совјета, који је марта 1990. године изабрао председника – токође је незаконит конгрес злочиначке организације. А зашто је преврат, који је хтео да одбаци те одлуке ‒ незаконит? Могуће је, да би он и васпоставио законитост („десноконзервативну”). У крајњем случају, биле би две незаконите организације… А ми бисмо могли да кажемо, слично француској анегдоти: Немачка? ја је тако волим, да сам срећан, када их је постало две.

Е. Кармазин напомиње, да, поред сложене процедуре импичмента, у САД постоји још и поступак одстрањивања председника по амандману 25, усвојеном 1967. године, где пише дословно следеће:

Ако вице-председник и већина највиших дужносних лица извршних департмана предају председнику сената и спикеру палате своју писмену изјаву о томе да председник није у стању да испуњава пуномоћја и обавезе своје дужности, вице-председник без одлагања прима на себе пуномоћја и обавезе те дужности као вршилац дужности председника”.

И ето тако, када су совјетски вице-председник и готово цео Кабинет министара решили да поступе по тој америчкој демократској процедури, онда су их демократе с обе стране завесе здружено окривили за нарушавање совјетског псеудоустава.

Уосталом, у Француској на пример, сви режими у последњих двеста година били су резултат преврата. Како је једном приметио де Гол, интереси Француске и државе важнији су од било ког закона, и презриво је окривио опоненте за правни фетишизам.

Даље, па распад земље признаје се и на Западу као антиуставан. Линколн је четири године водио рат с јужним државама, али није дозволио њихово отцепљење, не обзирући се ни на какве жртве (а било их је више од 600 хиљада). Како је приметио Линколн: „Мој главни задатак је очување Савез. Ако бих могао да спасем Савез не ослобађајући ни једног роба, ја бих то учинио, и ако би ми ради његовог спасења било потребно да ослободим све робове, ја бих то такође учинио”.

Француска је ратовала у Алжиру осам година, али дозволила је његово одвајање тек после референдума у Француској (а не у Алжиру).

Међутим, програм завереника, како је он изложен у њиховој официјелној изјави, не говорит ни речи ни о комунизму, ни о лењинизму, ни о совјетској власти, ни о партији, ни чак о социјализмусамо о отаџбини:

У интервјуу француској телекомпанији жена бившег вице-председника Јанајева рекла је: „Ти су људи деловали у интересу нашег народа, ком прети катастрофа. Историја ће још показати, ко је кога издао”. Чини се, ми то видимо без наредне историје, закључио је аутор.17

А ево још једног карактеристичног примера. Познати српски писац-антикомунист Никола Живковић 20. августа 1991. године записао је у свом дневнику:

У девет увече стигао сам у ресторан „Вук” (код Академије). Позвао сам друштво на вечеру: Наду Заиф, Бојана Лазовића, Боду и Олгу Марковић.18 Главна тема нашег разговора били су најновији догађаји у Москви: пучисти су оборили Горбачова. Као и већина људи са којима сам разговарао у Београду, и наше друштво је поздравило овај догађај, јер је то `добро за Србе`. Нико нема сажаљења за Горбачова, кога овде већина држи за неозбиљног, неспособног и неодговорног политичара, који је уништио и понизио сопствену државу, а онда и све пријатеље руског народа, а пре свега Србе”.19

Као што видимо, преврат у Москви душом и срцем подржали су људи савршено разних убеђења.

Анатема с амвона

И обратимо се поново историјским аналогијама.

25. јула 1935. Југославија је, после дугих преговора, које је започела још Србија пре стварања Југославије, потписала конкордат с Ватиканом.20 На једној страни се нашла влада Милана Стојадиновића (председника Ротари клуба за целу Југославију), а на другој страни Српска православна црква. Противници конкордата указивали су да је у свету само девет земаља потписало конкордат, док се у то време, на пример, Велика Британија и Француска од таквог споразума уздржавају. Даље, принцип равноправности конфесија био је нарушен тиме што су римско-католички служитељи имали заштиту као државни чиновници (а што није предвиђено у односу на клир Српске Православне Цркве). Самеравајући ове, као и друге аргументе, патријарх Варнава иступио је против усвајања споразума.

СПЦ је сматрала да конкордат уништава достојанство државе и Српске православне цркве и тврдила да се Југославија конкордатом проглашава „земљом неверника” коју католичка црква треба да покрсти. Проносе се гласови, о чему говори и Стојадиновић у својим мемоарима, да ће православна вера после конкордата бити укинута, православне цркве затворене и да ће сви морати прећи у католицизам.

23. јула 1937. конкордат је у Народној скупштини изгласан са 166 гласова, уз 129 против. Свети архијерејски синод једногласно је донео одлуку о екскомуникацији министара на челу с председником владе, Стојадиновићем, и посланика православне вере, који су гласали за конкордат, и они су искључени из цркве.

Ипак, Стојадиновић је схватао да му сукоб са СПЦ не треба, па је одлучио да сачека с изношењем конкордата пред Сенат. То је у суштини значило одустајање од конкордата. Стојадиновић је тражио да се укине екскомуникација. После Владиног одрицања од конкордата и Црква је попустила у свом ставу према екскомуникацији.

Негде у времену преговора Југославије и Ватикана завршио је живот вођа светског пролетаријата. Познато је да се после Лењинове смрти Патријарху Тихону обратило мноштво парохија с питањем: могу ли они да служе панихиду Владимиру Иљичу? Тихон је одговорио: По канонима Православне цркве забрањује се служење панихиде и помен у црквеном служењу умрлог, који је за живота био екскомунициран из црквеАли, Владимира Иљича Лењина није екскомуницирала из Православне цркве виша црквена власт, и стога сваки верујући има право и могућност да му да помен. Идејно ми смо се с Владимиром Иљичем Лењином, наравно, разилазили, али ја имам сазнања о њему као о човеку изузетно добре и истинске хришћанске душе21

Изјава је и више него зачуђујућа. Али, не мање зачуђујуће је и оно што се десило у августу деведесет прве.

Да не би заостао, Патријарх Алексије Други је одмах анатемисао све оне који су узели учешћа у организацији државног удара. О томе су новине „Известија” («Известия») пожуриле да саопште већ 24. августа, с позивом на свештеника Вјачеслава Полосина, тадашњег председника комитета Врховног Совјета РФ за слободу савести, вероисповести, милосрђа и благотворности (касније је отворено прешао у ислам).

Овим акцијама Патријарх је очигледно ојачао своју позицију у односу на Јељцинову администрацију, па је 27. августа Јељцин присуствовао заупокојној служби у Успенској цркви московског Кремља, током које је Патријарх поздравио пропаст завере, рекавши да ће „гнев Божији пасти на чеда непослушности”. Тако је за 13 месеци Патријарх од прокомунистичког и антидемократског прешао на антикомунистички и продемократски став, подвлачи британски теолог Владимир Мос.22

Алексије Други је рекао да Црква није подржала пуч” (мада постоје јасни докази да су га митрополити Филарет Кијевски и Питирим Волоколамски подржали), него да је „стала на страну закона и слободе”.23

Чак и више од тога, постоје сазнања да је митрополит Питирим (1926 – 2003) био тајни исповедник Б. К. Пуга (они су се сретали и на неколико часова до загонетне смрти последњег). Дубоки неспокој изазива посета митрополита Питирима (Нечајева) државном злочинцу Б. К. Пугу 21. августа 1991. године, а ког је председник Русије ставио ван закона. На дипломатском језику – то је признање де-факто” – каже се у приватном одређењу комисије Президијума Врховног Савета Руске Федерације за истраживање узрока и околности ГКЧП.

Одмах после тог сусрета Пуго је био нађен мртав у свом стану; по официјелној верзији, убио је супругу и затим извршио самоубиство. Али, зар би митрополит Питирим могао да благослови и убиство, и самоубиство?

Треба додати и следеће: током посете Алексија II Сједињеним Државама 1993. године врховни рабин Њујорка Шнејер уручио му је награду Призив савести”. Патријарх је и 1991. и 1993. био гост истоимене ционистичке организације; он је посећивао синагоге и сусретао се са јеврејским религиозним вођама, пише Владимир Мос.

У беседи с Владимиром Рињковим (мај 2002. године) сам Јанајев признао је: „Ја мислим да су посећивати цркву и веровати у Бога – различите ствари. Мени су говорили да су ме с амвона предавали анатеми. Могуће је екскомуницирање из цркве, али не од вере. Ја верујем у људску честитост, у снагу човечјег разума. Извините, то није патетика – ја верујем у то да је добрих људи на земљи више, него злих. Ја верујем у то да, на крају крајева, добро побеђује зло. Да, код мене у стану има икона. Али, ја се не молим сваки дан. А када излазим, видим Ново-Спаски манастир поред и увек се поклоним, али се не крстим. Зашто – не знам. Ја верујем у идеју, која ми изгледа блиска и комунизму, и хришћанству. Али, ја не верујем државном безбожнику, који у храму у једној руци држи свећу, а другом се, с мобилним, крсти. Борба комуниста с религијом, мислим, била је велика грешка”.

Као што видимо, Јанајев је био агностик. Па ипак, његова екскомуникација од Цркве изазива крајњу недоумицу. Јер, Патријарх Алексије Други није предао анатеми ни Гајдара, ни Чубајса, ни Березовског, да не говоримо уопште о Јељцину, којег су отпевали у Храму Христа Спаситеља с највишим црквеним почастима.

Бивши главни књиговођа Књагињинске „Сељхозтехнике” Надежда Николајевна Јершова, која је радила заједно с Јанајевим, сећа се да се, када је Генадиј Иванович стао на чело ГКЧП, она „непрестано молила за њега”. Ето, какав је трагичан разлаз између обичне руске жене и Патријарха који је стао на страну Јељцина.

Узгред, Патријарх Никон, чије реформе су изазвале раскол Руске Цркве, родио се у селу Вељдеманову, свега неколико километара од Пјанског Перевоза. Може бити, ни то, такође, није случајна подударност.

Дакле, остаје питање: може ли се служити панихида за Јанајева? А ако не, по чему је то он гори од Лењина?

1 Вељко Кадијевић, Против удар: моје виђење распада Југославије, Филип Вишњић, Београд, 2010.

2 Борисав Јовић. Последњи дани СФРЈ : изводи из дневника, Политика, Београд, 1995.

3 Borisav Jović Kako su Srbi izgubili vek, Službeni glasnik, Beograd, 2016.

4 Марко Парезановић. Војни удар ЈНА – мит или реалност // НСПМ. 19. 03. 2013. http://www.nspm.rs/politicki-zivot/vojni-udar-jna-mit-ili-realnost.html

5 Насељено место у Руској империји, које је имало права града, али није било административни центар среза.

6 Сажењ – хват, стара мера, 2,13 м.

7 Аршин, стара мера, 0,711 м.

8 Военно-статистическое обозрение Российской империи : Т. 1-17. – Санкт-Петербург, 1848-1858.

9 Владимир Валентинович Рыньков, Геннадий Янаев: загадка эпохи, Арз. тип., Арзамас, 2008.

10 ГКЧП против Горбачева. Последний бой за СССР, Эксмо – Алгоритм, Москва, 2010.

11 Рядом тут село Работки – Покупай, хозяин, водки.

12 Бурлак, лађар који вуче лађу уз реку.

13 Ро Де У (р. 1932), шести председник Републике Кореје (1988—1993).

14 Фразеологизам руског језика, који означава „истински систем вредности, слободан од тренутних околности и користољубивих интереса”.

15 Майкл Строуб. Измена в Кремле. Протоколы тайных соглашений Горбачева с американцами. М., 2016. С. 299.

16 Новые Известия, 24. 07. 2018.

17 Е. Кармазин. Переворот и демократия, Наша Страна, Буэнос Айрес. № 2149, 12.10.1991.

18 Из писма Николе Живковића аутору: Наде Заиф се уопште не сећам. Потпуно је нестала из моје памети. Бојан Лазовић ради на Радио Београду, у драмској секцији. Бода Марковић (учитељ Бојанов) је умро пре неких шест година. А његова жена Олга је жива и нисам је дуго видео”.

19 Никола Живковић. Берлински записи. 1991. Књига четврта. Jасен, Београд, 2012. С. 290 – 291.

20 Конкордат је споразум било које земље с Ватиканом, који регулише питања, повезана с правима и обавезама римско-католичке цркве у односу према тој сувереној држави.

21 Вечерняя Москва, 25. 01. 1924.

22 Vladimir Moss. Letopis Velike Bitke: A History of the Orthodox Church in the Twentieth Century, Belgrade, 2008 (in Serbian).

23 Report on the USSR, vol. 3, no. 36, September 6, 1991, p. 82.

Аутори:

Рајко Буквић

Игор Макаров

Поделите:

14 Коментари

  1. najveca greska JNA je sto se otvoreno stavila na stranu pijanih bradonja(guslara sa kokardama na kapama)a trebala je biti neutralna i sve razoruzat,prvo kokardase,koje su se pocele osticati jos 89-90g.pa onda i sve ostale,samo bi tako vratila povjerenje kod svih naroda u zemlji.

  2. Битанго лажљива, требали су похапсити све џихадисте, првог Алију Изетбеговића, Ћела, Јуку и остале балијске убице.

    • picka ti materina cetnicka,ne mozete vise lagati nikoga osim sebe i svoju djecu,kokarde se nosale i isticale sirom Srbije 88-89g.sta mislis uljezu da ce Slovenci,Hrvati,Bosnjaci i Albanci da zive pod kokardom,bolje poginuti,nego zivjeti u toj vasoj drzavi i biti gradjanin drugog reda.

      • ЈНА је била под звездом петокраком, а не кокардом!
        Ко је први тражио отцепљење од Југославије?
        Хрвати, Словенци, Албанци, а онда се за њима повели
        и муслимани/Бошњаци – зар није тако?
        Па, зашто онда приговараш ”кокардашима”, они
        нису желели нити иницирали распад Југославије,
        нити тражили отцепљење!

        Драган Славнић

          • Ко је коме претио и ко је на кога први
            потегао оружије?
            Срби на муслимане/Бошњаке или
            муслимани/Бошњаци на Србе, када,
            из чиста мира побише србске сватове
            на Башчаршији?
            Србски сватови су због ”песама” и сватовске
            костимографије БИЛИ ”ПРЕТЊА” муслиманима/
            Бошњацима, па се под хитно морало тражити
            ”отцепљење”?!
            ”У лажи су кратке ноге!”

            Драган Славнић

  3. mocni KGB, armija na koju su decenijama izdvajane hiljade milijardi dolara i nista to ne vredi kada je politicki sistem truo.Rusija ni danas nije pravna drzava, vec zavisi od autoriteta jednog coveka i njegove percepcije stvarnosti koju mu serviraju potcinjeni.Odustajanje od bitnih vojnih projekata, radi ulaganja u socijalnu sferu pokazuje da su u Rusiji svesni svojih unutrasnjih slabosti, ali da li su one veca opasnost od spoljasnje, veliko je pitanje.

        • Treći Rim nikad nije stvoren……
          prvi su napravili Romul i Rem na Tibru…..
          drugi je Konstantin veliki preneo u Konstantinopolj pod nazivom **Novi Rim** a treći Rim još nikad niko nije napravio da postoji u vidu nekakve pravne države……
          dakle kako je moglo da se ide u zatvor u III Reich-u kad III Reich nikad nije postojao kao država????????
          da bi nešto moglo da se nazove država to nešto mora da postoji na celoj svojoj teritoriji a ne samo u krugu dvojke…..
          kalenića pijac,knez mihajlova,beograđanka hahahahahaha????????
          a čim izađeš u Meljak i Stepojevac upadneš u šaht pun beskućnika..

    • sumnjam da ti vidis drzavu, a znam i ko je to.Ova “drzava” je i stvorena za “jasnovide” poput tebe.U drustvu budala pametan uvek ispadne budala, u drzavi u kojoj ti “vidis”, svako ko ima oci i iza njih mozak je slepac.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here