Зашто Црногорска црква не може да постоји?

Поделите:

 

 

Идеја о формирању конкретне црквене институције која би била субститут,  први корак ка, или пак некаква стидљива форма аутокефалне Црногорске православне цркве, постаје све више присутна у медијима. Тако, паралелно с медијском промоцијом и популаризацијом “Епископског Савета Православне Цркве у Црној Гори,” некаквог тела за које се не зна ни ко је формирао, ни са каквим циљем те ко су му чланови, мање или више отворено, чак и из црквених кругова, провејава идеја о могућој аутономији Православне Цркве у Црној Гори у односу на Српску Цркву, као некакво компромисно решење, у односу на аутокефалију коју захтева Држава.

 

На страну што је потпуно ненормално да једна самопрокламована грађанска и секуларна држава  у 21. веку уопште заговара идеју стварања националне Цркве, још је ненормалније црквено кокетовање и срамежљиво снисхођење том захтеву. Какав компромис? О чему и са којим циљем? Какви би били резултати такве аутономије?

 

Ове идеје о аутономији Цркве у Црној Гори веома су нереалне и потпуно богословски неутемељене, као и бајке о црногорској аутокефалији пре и после 1766. Ако знамо да је суштинска манифестација аутокефаности да једна Црква сама бира и поставља свога поглавара, о каквој аутокефалији можемо говорити ако знамо да је све и један Митрополит Цетињски био рукополаган изван Црне Горе, ако ни због чега другог, онда из простог разлога што је епископско рукоположење потребно барем двојица других епископа. На исти начин, они који мисле да је “ЦПЦ” била некаква потврђена и свеправославно прихваћена аутокефалија јер тако пише у неком црквеном календарићу, брошури  или некој књизи, са научне и теолошке стране посматрано, слични су слепцима који причају о бојама.

 

Несумњива је чињеница да је Српска Православна Црква задужена за црквени живот и духовни напредак у свим својим епархијама у целом свету, па тако и онима које се налазе на територији Црне Горе. У складу с историјским обичајима и канонским предањем, СПЦ може и треба да додели аутокефалију у свим областима у којима црквени живот је достигао такав развој да би један од ова два предањска облика самосталности унапредио и усавршио већ постојећи облик црквене организације. Смањивање административног апарата и подједностављивање процедура свима је увек у интересу, а на духовном плану повећање броја верника, монаха и свештеника, рад на квалитету духовног живота итд. Циљ давања аутономије није да неко носи белу пану и маше заставом, него да се гарантује напредак Цркви.

 

Међутим, с обзиром на чињенично стање и реалну ситуацију на терену, давање црквене аутономије двема Епархијама у Црној Гори не само да не би био напредак, него би  било потпуно неодговорно, наспрам обавезе коју је СПЦ преузела пред свим Православним црквама на свету да ће се бринути о Православљу на том подручју. Уједно био би крајње деструктиван и неодговоран потез према верном народу на тој територији, који има своје духовне потребе и очекивања од властите црквене Јерархије.

 

Разумљива је потреба Државе да има своју Цркву, како би као још једна у низу институција служила државним интересима, али с позиције Цркве то је потпуно неприхватљиво. Та су питања у нормалним државама решена још у Средњем веку. Управо зато, било какво давање аутономије или аутокефалије реченим црквеним областима у Црној Гори, сада и у увом тренутку, значило би не само уназађење духовног живота, смањење броја монаха, свештеника и верника, него  врло вероватно и дугорочни нестанак Православља на том подручју.

 

Евидентна је ствар да две Епархије СПЦ у Црној Гори нису спремне ни за аутономију, а још мање за аутокефалију, јер након почетног одушевљења и еуфорије међу националистима, врло брзо би на површину испливали неразрешиви црквени проблеми, о којима Држава и националисти не мисле нити их је брига.

 

Сасвим је сигурно да би самостална Црква у Црној Гори постала лак плен најекстреминијих неопапистичких амбиција које долазе из Истанбула, те би њен утицај, улога и значај у православном свету био раван те чак мањи од Цркве Чешке, или Синајског манастира Свете Катарине. Цариград и онако негодује “што на Балкану постоје аутокефалне Цркве на сваких 100 км”, те је једино сигурно да би дугорочно радио на укидању црногорске аутономије и аутокефалије, као и током целе своје црквене историје на Балкану. Ако је Епифанијева парасинагога од пет милиона присталица прошла као бос по трњу с Вартоломејевим Томосом, шта би тек Црна Гора могла да очекује? Да ли би неки будући Архиепископ Цетињски пристао да Морача или Острог буду ставропигије Пећи или Цариграда, како је сад обичај при давању Томоса?

 

На исти начин и још горе, самостална Црква у Црној Гори постала би и марионета неуређене државе, сколне корупцији, која није у стању да обезбеди основна људска права својим становницима (на пример језик и писмо). Можемо лако да замислимо како би се одвијале ствари у односима са локалним моћницима, или неким нарко босовима, уколико евентуални “Архиепископ” Цетњиски не би имао “залеђину” једног већег и удаљенијег центра. Црна Гора као мала средина и онако има проблема са корупцијом и непотизмом, а продирање таквог духа  и његово продирање у црквену администрацију би био раван катастрофи.

 

Веома значајан аргумент против самосталности двеју Епархија у Црној Гори јесте да оне кадровски и институционално нису у стању да носе своју аутономију. Првенствено, Црна Гора нема, нити с обзиром на своју величину и потребе може да има, не само Богословски факултет, него ни Духовне Академије, истраживачке институте и сличне богословске установе, које би гарантовале јасан континуитет и неговале специфичност аутономне области?

 

У чему би био смисао црногорске аутономије или аутокефалије, ако се не би могла развијати аутентично и локално Православље, него би духовни развој и формација кадрова били дириговани са стране? Наравно, одговор се зна,  са позиција антисрпске државе боље је и да све буде албанско, него да буде српско, но то је проблем и жеља тренутне политичке оријентације Државе, а не Цркве и народа који гледају у векове. Напротив, црквена Јерархија, пре свега Патријарх, има обавезу да штити и унапређује духовни и литургијски живот, и то је заповест од самог Господа и Небеске Цркве, и не постоји сила на земљи, која га од тога задатка може одвратити.

 

Свакако реално је за очекивати да би под утицајем власти новонастала аутономна “Црногорска црква”, ма како све звала, била суштински антисрпска, што би временом довело до “цурења” српског – нецрногорског монаштва и клира, чиме би кадровски била преполовљена. Православна црква у целини и глобално има проблем са свештенством и призивом, а пристајање на  неку антисрпску аутономију би за десет година оставило Цркву у Црној Гори без свештеника. Уколико би се та аутономија остварила силом или на неку превару, ситуација би била и далеко гора много брже.

 

Осим тога, због историјских услова и неких других погрешних одлука и процена, две Епархије СПЦ  у Црној Гори и онако немају формиран и солидан богословски образован кадар. Обе Епархије имају многе дивне и добре свештенике, али немају теологе. Свештеници који имају завршен Богословски факултет, па макар и онај трогодишњи “болоњски,” могу се избројати на прсте.

 

Самостална Црква без теолога не може да ваљано функционише, административно пре свега, јер не може да има структуру и одговорност.  Данас се ни апотека не може водити без магистра фармације, а камоли једна аутономна Црква без теолога. Потпуно нехотећи, митрополит Амфилохије је силом и снагом свога ума и личности, као неприкосносвени ауторитет, све црквене институције у двема Епархијама СПЦ у Црној Гори бацио у своју сенку те због тога су остале патуљасте и нефункционалне. Но, то не мења чињеницу да су оне сушптински непостојеће.

 

Наравно, поред ових техничких разлога  који се у неком дугорочном раду и планирању могу лако отклонити, као највећа препрека стоји недостатак жеље и спремности народа и клира у Црној Гори да тражи аутокефалију од Српске Православне Цркве.

 

Сви ови разлози показују да би било какво давање аутономије или аутокефалије у овим условима, краткорочно и дугорочно, довело до колапса нормалног канонског поретка и црквеног живота на територијама две Епархије СПЦ у Црној Гори. У питањима вере нема присиле. Власт може силом наметнути Црногорску цркву, али никада и посебно не у 21. веку, не може никога натерати да буде верник. Српска црква ће увек остати са својим народом у Црној Гори, макар и у катакомбама, што су литије јасно показале.

 

Јасно је да се од теме аутономије Епархија СПЦ у Црној Гори не може побећи јер је то пре свега жеља и намера државних власти, које историјски гледано јесу увек биле иницијатор таквих струјања. Ипак, пре озбиљног разматрања ових могућности треба дати објективне одговоре на конкретна питања и објавити статистичке податке. Да ли су обе Епархије економски самоодрживе? Да ли могу финансирати додатне институције? Имају ли простор за те институције или би све било организовано траљаво и ад хок? Занимљиво би било знати рецимо колико свештеника или монаха има завршен Богословски факултет? Колико свештеника или монаха је рођено у Црној Гори? Колико свештеника су родбински повезани? Какве су процене о кадровским потребама у наредних 20 година? итд.

 

Ова немогућност нормалног и канонски предвиђеног давања самосталности једној области у садашњим приликама вреди и за све друге регије и државе у којима делује СПЦ. Управо зато, целина Српске Православне Цркве  је аутокефална, самостална у својим одлукама, и ужива углед у свету. Управо из ових разлога Српска црква само као целина има своје институције (Савете, Одборе, Судове, Школе, органе и управу) итд, а не свака област посебно.  Било која црквена област сама по себи никада неће имати нити достићи организацију и углед који има СПЦ, иако се некима чини да је то можда могуће.

 

Но, све што је могуће то је и стварно, рекао је Кјеркегор.

 

Драган Станивуковић

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here