Zašto nam treba novi način merenja ekonomskog rasta i napretka umesto BDP

Podelite:

Zašto nam treba novi način merenja ekonomskog rasta i napretka umesto BDP
Autor: Ričard Samans, direktor za Svetsku agendu u Svetskom ekonomskom forumu d.o.o.

Richard Samans, Managing Director, Head of Global Agenda, World Economic Forum LLC

Preveo: Đorđe Stojković

Svetski ekonomski rast se vraća na scenu jači od očekivanog. Najverovatnije će ubrzati do 4% u 2018. godini, u odnosu na 3,2% u 2016. godini. Ovo je dobra vest na mnogim frontovima, ali možemo li očekivati da će ovaj jači rast da olakša frustracije u vezi sa rastućom nejednakošću i ekonomskom neizvesnišću koje su uzdrmale politički establišment mnogih država?
Ovo je bila implicitna pretpostavka iza standradnog „modela rasta“ prethodnih decenija: rastuća plima BDP-a naročito je promovisana reformama sa strane ponude i povećanim podsticajima za privatne kapitalne investicije i izvozno orijentisanom proizvodnjom, koje bi na kraju trebalo da koriste svim učesnicima u ekonomiji.
Međutim, u svetlu novih političkih dešavanja širom sveta vidimo da u mnogim zemljama većini građanstva nedostaje poverenje u ovu pretpostavku. Od početka finansijske krize, politički lideri su se oglašavali sličnim skepticizmom, pozivajući neprestano u svojim depešama u okviru grupe G20 i deklaracijama UN za nove i više promišljene napore koji bi ekonomski rast učinili više društveno uključivim (inkluzivnim).
Uprkos ovom novom konsenzusu, taj široki socijalno-ekonomski napredak bi trebalo da ima mnogo više prioriteta u ekonomskoj politici, dok je statistika rasta BDP nastavila da bude primarni put za praćenje nacionalnog ekonomskog učinka od strane vlada država i medija koji o tome izveštavaju. Pošto ono šta se meri, teži da se njime upravlja, primat BDP statistike teži da ojača disbalans pažnje i resursa, koji se primenjuju na makroekonomske i politike finansijske stabilizacije, koje utiču na sveopšti nivo ekonomske aktivnosti, u odnosu na snagu i pravičnost institucija i podsticajnih politika, u domenima strukturne politike kao što su: razvoj veština, tržišta rada, konkurencija, investiciono i korporativno upravljanje, socijalna zaštita, infrastruktura i osnovne usluge, koje igraju bitnu ulogu u oblikovanju obrazaca ekonomske aktivnosti i naročito u širini društvenog učešća u procesima i koristima od rasta.
Ovo je sigurno razlog zašto konsenzus oko „uključivog rasta“ treba još da napreduje od tačke kolektivne težnje do konkretne akcije i da izvrši promenu standardnog modela koji koji podupire način razmišljanja većine kreatora ekonomske politike i prioriteta koje oni određuju.
Ove nedelje na godišnjem sastanku Svetskog ekonomskog foruma u Davosu, u okviru „Inicijative Svetskog ekonomskog foruma za oblikovanje budućnosti ekonomskog progresa“ biće objavljena takva šira mera nacionalnog ekonomskog učinka, pod nazivom „indeks uključivog razvoja“ – Inclusive Development Index (IDI). On je zasnovan na predlogu da većina građana procenjuje ekonomski napredak sopstvene države, ne kroz zbir dobara i usluga, koje se u njihovoj ekonomiji proizvedu (BDP), već po životnom stnadardu njihovih domaćinstava. Što je višedimenzionalni fenomen, koji zaokružuje prihod, prilike za zaposlenje, ekonomsku izvesnost i kvalitet života.

Slika 1: Razvijene ekonomije prema indeksu uključivog razvoja, izvor: Svetski ekonomski forum
Rast BDP-a se najbolje shvata kao gornja granična mera nacionalnog ekonomskog učinka, to je sredstvo (iako izuzetno važno) ka suštini društvene mere uspeha – opštem napretku u životnom standardu. Shodno tome, kreatorima politika zajedno sa građanima bi koristilo da imaju alternativni izbor, ili barem nadopunjujuću meru ka suštini koja meri nivo i stopu poboljšanja u zajedničkom socijalno-ekonomskom napretku.
IDI omogućava suštinski izveštaj za 103 države. Zasnovan je na široj tabeli od 12 pokazatelja, u tri oblasti: rast i razvoj, uključivanje i međugeneracijska pravičnost i održivost.
Uporedljivi podaci „indeksa uključivog razvoja – IDI“ pružaju upečatljive dokaze da na jak rast BDP ne možemo da se oslonimo da će sam po sebi da stvori uključujući socijalno-ekonomski napredak i rastuću medijanu životnog standarda. Rast BDP per kapita je u prilično slaboj vezi sa učinkom tri četvrtine IDI pokazatelja, uključujući one koji se tiču: zaposlenosti, jednakosti prihoda, nejednakosti bogatstva, medijane prihoda domaćinstva, javnog duga i jačine ugljeničke zagađenosti.
Ovo otkriće je još jasnije kada se uzmu u obzir trendovi IDI, u poslednjih pet godina. Sve razvijene zemlje, osim njih tri su tokom ovog perioda pkazale rast BDP, ali je samo 10 od 29 prijavilo jasan napredak na IDI „stubu uključenja“. Većina njih, 16 od 29 su iskusile opadanje uključivanja, a preostale 3 su ostale stabilne. Ovaj obrazac se ponavlja u odnosu između učinka rasta BDP i „stuba međugeneracijske jednakosti i održivosti“ u okviru indeksa uključivog razvoja i to važi čak i za grupu država gde je najveći učinak rasta.
Podaci zemalja u razvoju pokazuju sličnu nesuglasicu između BDP i IDI. Od 30 zemalja u prve dve četvrtine BDP učinka rasta, tokom poslednjih 5 godina, samo 6 se pokazalo slično dobrim na većini pokazatelja IDI, dok njih 13 nije bilo bolje od prosečnih, a 11 je pokazalo potpuno loš rezultat.

Slika 2: Ekonomije u razvoju prema indeksu uključivog razvoja, izvor: Svetski ekonomski forum
Rast BDP je neophodan, ali nedovoljan uslov za postignuće opšteg napretka životnog standarda, na osnovu koga građani daju konačni sud o uspehu ekonomija svojih zemalja. Važno je da imamo na umu ovu poruku, u veme kada se svetski rast konačno oporavlja i snažno vraća na prethodne pozicije. Vođe politike i privrede ne bi trebalo da očekuju da će veći rast biti univerzalni lek za društvene frustracije koje su zamutile političke vode mnogih zemalja poslednjih godina.
Pre će biti da je novi model rasta potreban koji će postaviti ljude i životni standard u središte nacionalne ekonomske politike i međunarodnih ekonomskih integracija. Ustvari, mnoge zemlje imaju neiskorišćen potencijal da u isti mah povećaju ekonomski rast i društveno uključivanje. Međutim, jače aktiviranje vrlog kruga uključivog rasta, tražiće od njiih da urade sledeće:

1) Ponovo osmisle strukturne ekonomske reforme, kao napor da ojačaju ekosistem institucija i strukturalnih politika, koje igraju značajnu ulogu u pokretanju opšteg napretka životnog standarda i većeg rasta, ali i da
2) Usvoje širi opseg merila ekonomskog uspeha, koji im bolje odgovara i podstiče učinak kreatora politika, nasuprot krajnjoj meri ekonomskog napretka društva, u vidu opšteg i održivog napretka u životnom standardu.

Implicitni sistem distribucije prihoda, koji mnoge zemlje imaju je ustvari ozbiljno neučinkovit ili relativno nerazvijen, ali to je više zbog nedostatka pažnje i investicija u ključnim oblastima politike, pre nego što je to gvozdeni zakon kapitalizma. Nejednakost je u velikoj meri više endogeni, nego egzogeni izazov za kreatore politika i mora da bude priznat, prioretizovan i izmeren, na takav način kao bi se očuvalo javno poverenje u mogućnosti da će tehnološki napredak i međunarodne ekonomske integracije, podržati podizanje životnog standarda za sve.

Izvor: www.weforum.org

Richard Samans

Managing Director, Head of Global Agenda, World Economic Forum LLC

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here