У случају српског народа и његовог историјског тумбања не може бити говора само о издаји, дезертерству и потезима појединаца који раде против свог народа. Срби највећи страдалници протекла два века требало би да освесте своју позицију и коначно схвате шта им се десило. Била је то велика историјска хаварија и то је натјерало наш народ да плати велику цену све због потребе за слободом и независношћу.
Постоји обавеза да се понашамо у складу са оним што се назива цивилни сектор. За нас је ту најважније да се историјска одговорност страдања других али и нас самих истиче како би се повећао ниво друштвене одговорности.
Тако је и страдање Срба у хрватско-америчкој акцији ОЛУЈА у време Бориса Тадића обележавано ретко и помало стидљиво: изузев „камерног“ опела у цркви Светог Марка. У ствари ту није било ничег другог. Сада већ можемо говорити о масовном обележавању на националном нивоу овог најтежег дана у новијој српкој историји на прелому два века.
Ту се губи траг интелектуалцима који су склони практиковању оног што се подразумева цивилни сектор. Ретко се ко од прозападних невладиних организација јавља тим поводом и ретко ко од њих констатује да је то било највеће етничко чишћење у завршници рата деведесетих. Тешко би од њих било очекивати обрнуто, највећи број њих лаже за плату.
Али где се рецимо изгубе неки од црквених великодостојника. Да ли је владика захумско-херцеговачки Григорије кренуо стопама заштите цивилних вредности занемарујући велико страдање властите нације. Да ли је ситно рачуноводство трговачке а не свештеничке свести преовладало овим владиком па се због дубровачких плажа на којима се радо купа, и отмјених дубровачких локала у којима вечера уз свеће, плаши да предводи опело страдалницима Олује у требињској цркви, већ то препусти старијем, пензионисаном колеги Атанасију.
Зачеће модерне српске државе је скривено управо у Српској православној цркви. Да не би наших владика из Карловачке и неготинске епархије не би било ни Првог ни Другог устанка па ни српске кнежевине, касније краљевине. Овако владика Григорије не само да изневјерава националне вредности и незабележено страдалништво у модерној историји Европе, већ и идеју цивилног друштва коме наводно тежи.
Како тумачити чињеницу да је опело страдалницима из Олује у требињској цркви држао пензионисани владика Атанасије а не владика Григорије!? Чини се да у случају владике Григорија преовладавају лични интереси и да њему остају неважни и цивилни и национални интереси. Он одавно не мисли о томе шта ће рећи наш мученички народ већ више пази на мишљење страних амбасадора и моћника.
Исто тако чињенице говоре да је огромна имовина епархије у Дубровнику стављена у функцију управо владике Григорија, јер како тумачити његову изненадну љубав према црквеним великодостојницима у Дубровнику и како разумети његов екуменизам него да је владика користећи се њом постао мајстор за разумјевање тржишних вредности црквене имовине која је у том граду огромна, са непознаницом гдје завршавају средства од рентирања те имовине!? Треба увек имати у виду да се није играти са светињом па ма у ком облику то било.
Да ли је прича о владики Григорију и његовом поништавању у истих мах цивилних и националних вредности започета симболичким открићем мултифункције дубровачког свеца Светог Влаха у чију част је владика организовао обележавање његовог имендана у Дубровнику, вајкајући се тим поводом да Срби да су знали да је Влахо и наш, како то рече владика, не би бацали бомбе на Дубровник. Зашто за светога Влаху владика Григорије има времена а за страдалнике „Олује“ нема, зна само владика, али надати се и сами Бог. Али ту је и вјечна дилема и још неразјашњена загонетка да ли владика Григорије уопште вјерује у Бога!? Или да ли Бог има вере и поверења у владику Григорија?
ЗДРАВКО ЈОВАНОВИЋ
