Жељко Ињац: Украјина и могући геополитичко-црквени раскол

Поделите:

Последице које украјинска криза може произвести на геополитичком плану Европе и целог света су дугорочно несагледиве. Бојазан од војних сукоба светских размера није уопште неоправдана ако се узме у обзир историјски и стратешки значај Украјине која је мимо Русије и највећа земља Европе. Процес одвајања Украјине из евроазијске и руске сфере доминације потпомогнут и финансиран од стране запада кроз наранџасту револуцију прети да започне трајни конфликт Истока и Запада.

Готово све анализе се баве политичким, геополитичким или енергетским аспектом кризе у Украјини но оно што промиче већини аналитичара ове кризе је дубока верска позадина сукоба. Мада је у Украјини већинско становништво декларативно православне вероисповести и тек мањи део римокатоличке и унијатске (са још мањим процентом исламске и јеврејске) комплексност украјинског верског проблема и тамошњих подела је огромна.

Пре свега сложен је однос унутар самог украјинског православља. По паду комунизма и осамостаљењу Украјине као државе, аспирације политичара и одређених клирика доводе украјинско православље у крајње анархично стање. Почетком деведесетих година 20 века, сем три веће православне цркве од којих су две расколничке и националистичке попут македонске цркве код нас и једне канонски признате аутономне украјинске ПЦ под окриљем Московског Патријархата у којој је уједно и највећи број верника (око 35 милиона),настаје  још 20 православних цркава, од којих поједине имају епископе на пар парохијана и са фиктивним епархијама. Овако усложњено, боље рећи хаотично раздробљено православље је веома повољно тле за разноразне политичке и верске махинације што је неретко и био случај у последње две деценије.

Националистички и прозападно оријентисани политичари настојали су по сваку цену обезбедити самосталну јединствену аутокефалну цркву у Украјини која би објединила све веће и низ мањих црквених организација. Но за овакав подухват нити су сами били довољно способни нити је било добре воље од стране представника тих црквених организација. Московска Патријаршија је већ 1990. године,годину дана пре него је Украјина стекла државну независност, предупредила могуће одвајање и аутокефалију давањем аутономије Украјинској Православној Цркви наравно у оквирима Московске Патријаршије. Тиме је МОСПАТ везао највећи број православних верника за себе. Разлога за овакав поступак је било више, али најважнији је свакако историјски и идентитетски, јер руско православље своје извориште управо има у Украјини и Кијеву. Ту је створена и у византијском православљу крштена прва руска кнежевина и одатле потиче руска државност и духовност – Православнаја Рус. Савремене народности и националности попут руске, белоруске и украјинске настају знатно касније.

Период Совјета

Иако је претрпела невиђен у историји прогон и затирање, јер ни први Хришћани нису доживели пропорционално свом броју такав геноцид и разорење, једина руска институција која је опстала на целокупном простору некадашње Руске империје односно СССР-а је управо Православна Руска Црква. Обнова православља почела је осамдесетих – током Перестројке. За протеклих 20 година обновљено је преко 1000 манастира, међутим слава Свете Русије није ни изблиза враћена (Сматра се да је предреволуционарна Русија бројала око 78 000 храмова, а број убијених православних Руса прелази 50 милиона). у периоду од 70 година комунизма прогон је само на кратко заустављен током Другог светског рата. Стаљин је у том периоду отворио преостале храмове и допустио богослужење како би повратио морал и патриотизам руском народу. Тада се, после две деценије стравичног прогона на читавој територији Русије налази свега 100 активних храмова и 4 архијереја која нису утамничена.

За већину унијата и римокатолика у периоду Другог светског рата, па чак и за неке православне Украјинце Хитлер је био ослободитељ од комунистичког безбожничког  јарма који је донео велику духовну и материјалну пустош. На окупираним територијама Хитлер је дао слободу вероисповедања православним верницима. Не треба заборавити да је Кијев ослобођен од нацистичке војске тек на лето 1944.

Пад Трећег Рима током октобарске бољшевичке револуције донео је сасвим нове прилике у православном свету. Бољшевици су ликвидирали већину архијереја, а остатак је био интерниран или пак под строгом репресијом бољшевичког режима. Сагледавши реалност у којој се нашло руско православље у бољшевичком режиму патријарх Тихон покреће низ акција које су требале предупредити и заштитити оно што се могло у том моменту. Тако је давањем аутономије Финској православној цркви као и православним црквама балтичких земаља патријарх Тихон успео сачувати не само добар број храмова и манастира у тим земљама већ и црквено-духовни живот. Током комунизма руски верници су захваљујући управо тим очуваним оазама православног хришћанства успели сачувати и надоградити свој верски живот. Због хаоса и проблема који је владао револуционарном Русијом ове аутономне цркве прихватају власт Цариградске патирјаршије. Управо ту почиње проблем који се прелива и у данашње време.

Цариград и Енглеска

Некако паралелно са октобарском револуцијом одвијају се и догађаји у цариградској патријаршији који ће дати трајан печат како грчком православљу тако и православљу уопште. Балкански народи током ратова за ослобођење од Турака су имали подршку моћне руске империје.Падом царске Русије као заштитнице православља у свету, православне цркве балканских народа окрећу се западним земљама пре свега Енглеској у потрази за заштитом сопствених интереса.

Српска црква и држава попут грчке се такође окрећу Енглезима као оној моћној сили која одлучује о судбини Балкана. Владика Николај је нарочито добре односе тада успоставио са англиканским клиром и теолозима, а српска круна са енглеском круном. Сарадња англиканске цркве и православних цркава Балкана је интензивирана нарочито током и по завршетку Првог светског рата. Извесно романтичарско занесењаштво у погледу могућих позитивних односа Британије и англикаске цркве према православнима је преовладавало у том периоду. За разлику од римокатоличке цркве с’ којом су православни имали вековне нерашчишћене рачуне, англиканска црква с’ којом није било трауматичних искустава прогона и прозелитизма, али ни неких нарочитих контаката, па чак и због свог националног карактера је деловала блиско православнима, нарочито Србима.

Међутим оно што је историја пре и после тог периода показала је да су интереси енглеске круне и државе по правилу били на штету православних народа Балкана, а нарочито Срба. Тако је било и  у црквеној сфери. Анатагонизам између цариградске патријаршије и турске државе који је у почетку био подстицан па и финансиран од Англосаксонаца уз разна нереална обећања о обнови некаквог византијског царства у моменту када су се турски државни врх и Енглеска нашли у конфликт због турске германофилије није био ништа друго до Енглеска уцена или пацка непослушним и превртљивим Турцима. Последица овог грчко-турског сукоба је масовни егзодус малоазијских Грка (око 1 400 000 ) и нестанак православља на простору Мале Азије. Само захваљујући посредовању СПЦ и Краљевине СХС код турских власти опстаје Патријаршија у Цариграду.

Тадашњи цариградски патријарх Мелетије Метаксакис који је на трон готово сигурно дошао уз помоћ енглеског утицаја признаје англиканско рукоположење што изазива негодовање и код римокатолика. Но оно по чему ће дефинитивно остати упамћен овај контраверзни патријарх јесте увођење грегоријанског календара (новог календара).  Део православних помесних цркава прелази на нови календар, нарочито јелинских ( под влашћу или утицајем Грка), али и румунска и бугарска црква, док други део наставља да се држи старог (јулијанског) календара(Срби, Руси, Грузинци и Јерусалимска патријаршија). Тиме је православље практично подељено на новокалендарско и старокалендарско што у суштини не мења доктрину и васељенскост православне цркве, али даје основа за потенцијалне расколе и деобе, које неретко међу православним народима бивају политичке или етничке позадине.

Такође значајна аспирација васељенске патријаршије у односу на православне цркве у дијаспори рађа се управо у време патријарха Мелетија. Са извесном подршком коју васељенска патријаршија ужива од стране Англосаксонаца ове аспирације су често инспирисане пре политичким него црквеним побудама. У то време васељенска патријаршија долази у сукоб са руском црквом (потчињава себи финску, пољску и православне цркве балтичких земаља које су до тада биле под московском патријаршијом), али и са српском(потчињава себи  чешку православну цркву која је била под СПЦ).

Цариград и Москва

Од крштења Русије до успостављања руске патријаршије прошло је готово 500 година. Све време црква у Русији се налазила под влашћу цариградских патријараха. Тек пред сам пад Цариграда у руке Турака јавља се код Руса идеја о Трећем Риму, односно о аутокефалији руске цркве која би требала да настави православну и цивилизацијску мисију Византије. Управо на тој основи настају каснији сукоби цариградске и московске патријаршије. Цариград се никад није помирио са губитком својих позиција које је имао током византијског периода. Међутим историјска реалност је потиснула Цариград у други план, његов утицај се и даље осећао нарочито на просторима отоманске империје која је окупирала готово све бивше територије старе Византије. Но то није била ни бледа слика некадашње цариградске патријаршијске моћи. Цариградски патријарх у турској империји добија титулу милет-баша што дословно значи глава народа. Он је непосредно одговоран султану за послушност православних народа, пуноправно грађанство имају само муслимани док су православни грађани другог реда. Ислам је доминирао Константинопољем а цариградска патријаршија је била тек још једна у низу источних патријаршија под исламском доминацијом, мало острво православља окружена морем муслимана.

У таквим историјским околностима и слободни и поробљени православни Хришћани једино су могли у  Русији и руској цркви видети спас и ослонац и наследника Византије – Трећи Рим. Јачањем и развојем руске државе која се распростире од Црног до Јапанског мора, развија се и идеја о Трећем Риму. Па и сама Цариградска патријаршија под турским јармом у више наврата ослања се на моћну руску државу и њено посредништво.

После октобарске револуције и скорог затирања руске цркве од стране бољшевика (пад Трећег Рима), позиције Цариграда и Москве се донекле изједначавају. Крај ХХ и почетак ХХI века оживљава стара ривалства ове две патријаршије, сада са нових позиција. У међувремену Цариград  је успео да се консолидује, иако нема 100 милионски број верника попут Москве, ипак захваљујући добрим односима са западом, пре свега са Англосаксонцима, има озбиљан утицај а ни финансијски не заостаје много за Москвом. Обновљењем православља у Русији и саме руске државе, Москва с друге стране покушава да врати позицију Трећег Рима нарочито с обзиром на њен 100 милионски број верника. Овај дубоки антагонизам између старе цариградске патријаршије која је прва у диптиху православних цркава што значи да има првенство по части и московске најмногољудније патријаршије која самим тим полаже право и на највећи утицај, нема изгледа да се превазиђе.

Западни политичари ће свакако рачунати на овај антагонизам унутар православља при остварењу својих циљева на просторима православних народа где се њихови интереси не поклапају са руским, као што је тренутно  случај у Украјини.

Могући раскол и његове последице

Тај антагонизам уз подршку спољних фактора би могао у даљој или ближој будућности, по предвиђању појединих верских аналитичара, довести до унутар православног раскола. У том случају све цркве које су под утицајем цариградске патријаршије (грчка, албанска, финска, румунска, јерусалимска, чешка, итд) би се нашле с’ једне стране а “руске” с’ друге стране.

Наравно Срби би се опет нашли у незгодној позицији, негде у средини између прозападне грчке струје и источне руске, као и толико пута до сада.  Уколико би се десио раскид канонског општења Москве и Цариграда питање је како би се позиционирала СПЦ, пројелински или проруски или неутрално, уколико је то уопште могуће? Западни центри моћи би нас притискали, и на томе и раде, да створе климу у којој би се чинило да је прихватање јелинског утицаја позитивно, те да је потребно се дистанцирати од Русије и у црквеном погледу. Опасно би било превише попуштати овом и оваквом притиску, али би још ризичније било играти на «проруску» карту, можда из ината.

Док би друге помесне цркве у већини биле или проруске или прогрчке са мањим групацијама које би гравитирале супротном центру, евентуални злосрећни раскол уколико до њега дође бинајгоре погодио управо СПЦ. Јер утицај руског и грчког православља у српској цркви је скоро подједнак (што због катастрофе коју је преживела РПЦ у прошлом веку, што због прозападног лобирања за јелинску или прогрчку струју у православљу код нас).

У случају те геополитичке поделе у православном свету која би се преламала и преко Срба, раскол би ишао дубоко. Ту се не би поделили само поједини архијереји за једну или другу страну него би и читаве епархије биле раздељене по овој основи од највишег до најнижег клира па све до верника. Ако се још узме у обзир разлика у начину богослужења која је тренутно присута у СПЦ и могуће увођење новог календара (који би одмах изазвао реакцију много жешћу но што су биле досадашње кризе), практично би од једне настале две подједнако значајне конфесије. Конфесионална подела на телу српског народа кроз историју се увек показивала као изузетно негативна и разарајућа по само биће народа. Не треба ни објашњавати у којој мери би овај сценарио био погубан по Србе, само је потребно видети како су нам поделе и унутрашњи расколи кроз историју правили ненадокнадиву штету.

Остаје једино да се надамо да до овога ипак неће доћи те да етнофилетизам и политички интереси неће избити у први план. Као и да ће српски архијереји у случају таквог сценарија изнаћи довољно мудрости и разборитости следујући примерима Св.Саве да не дозволе цепање СПЦ. Јер било да смо верујући или атеисти или незаинтересовани никоме неће бити пријатно да се нађе у средишту неког будућег српског међуконфесионалног сукоба који би био можда и жешћи од осталих српских међусобица. Дакле ко год претерано навија за једну или другу страну, утиче да се црквени брод опасно нагне на један или други бок, чиме се угрожава читав црквено-народни организам. Како су говорили свети људи – држите се средине, крајности су опасне. Могу да погубе како појединце тако и читаве народе.

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here