Жељко Ињац: Вучићев и Ђиласов двопартијски систем

Поделите:

Уочи тријумфа Напредњака на политичкој сцени, тј њиховог освајања власти, дошло је до измене закона о политичким странкама. Новим законом је измењен политички систем који је Србија наследила из времена Милошевића, а који је давао могућност оснивања безброј малих странака, које су прилично лако прелазиле цензус. Захваљујући новом закону су временом нестале многе мање странке, а оне које су преживеле имају то захвалити само коалицији са великим странкама унутар којих су практично изгубиле свој идентитет.

Стари, „Слобин“ политички изборни систем јесте омогућавао већи плурализам у смислу лакшег оснивања странака али не треба се заваравати да је демократичност таквог система била већа. Напротив. Милошевић је заправо користио мноштво малих странака да разводни политичку сцену и онемогући консолидацију опозиције, између осталог и захваљујући томе је владао 10 година.

Од 2008. године, тачније од оснивања Српске напредне странке, још тачније од реформисања Српске радикалне странке у једну политички коректну и западу прихватљиву партију, креће прича о двопартијском систему и укрупњавању политичке сцене у Србији. Први ту причу пласира Мирољуб Лабус, а затим и Божидар Ђелић уз канонаду медијског спиновања тадашње генерације „независних“ политичких аналитичара који су били блиски ДС власти и странцима, који незнавеном пуку упорним гебелсовским понављањем објашњавају како је за Србију на дуге стазе најбољи двопартијски систем, како је време за укрупњавање политичке сцене у Србији и како мале партије заправо само сисају буџет, а значајно не доприносе развоју демократије у Србији.

Оно што су Демократе планирале, Вучић је реализовао, само су улоге замењене. Уместо да СНС буде та вечита опозиција Демократама, бројне фракције ДС-а окупљене око Ђиласа су постале вечита опозиција СНС-а. Оно што се чинило као теорија завере 2012. године уочи избора, после избора је постала реалност – двопартијски систем је заменио вишепартијски. Најгласнији против двопартијског система су били Социјалисти, тачно предвиђајући да ће постати приперак у некој будућој коалицији и да ће временом изгубити значај. Тада је Дачић, схвативши у ком правцу иде то фамозно „укрупњавање политичке сцене Србије“ претио да „трећа Србија“ (при том није мислио на истоимени покрет који је настао нешто касније) може својом јачином да изненади. Трећа Срба или трећи политички блок, иако је било неколико покушаја, није реализован до данас. Дачићева упозорења су била пуцањ у празно.

Но касније је идеја двопартијског система пропала јер се ДС поделио и урушио готово потпуно. Тако од 2014. имамо једноипопартијски систем у коме доминира СНС, а остали представљају сателите који су у влади или пак који глуме опозицију. Сада се чини да после турбуленција на прозападној опозиционој сцени у којој су готово нетрагом нестали Радуловић, а на маргини је Јанковић, се нешто мења. Формира се Савез за Србију у коме главну реч има Ђилас, а асистира му Јеремић и “прислужује” Обрадовић уз оно што је остало до ДС-а. Ђиласов савез има амбицију да се наметне као алтернатива власти и то је делимично успео овим протестима. Но циљ је да се формира двопартијски систем. До тога је још далеко али консолидација опозиционе сцене са Ђиласом на челу може до тога довести за неколико година. Данас је резултат СНС недостижан за СзС и потребно је да се десе драматичне промене и тешки порази Вучића и његове владе (нпр. око Косова) да би се тај однос значајније променио. Поред тога потребно је да Ђилас ојача своју позицију унутар СзС и унутар опозиције што ће исто тако ићи не без проблема и трзавица.

Након деценија вишепартијског система многима се може учинити да двопартијски систем и није тако лош. Што трошити државни буџет на 600 странака, када могу да постоје само две или два политичка блока. Зашто се ангажовати и улагати труд у политичкој борби, када једна од две могуће партије има много више изгледа да пређе цензус. И отприлике то су предности двопартијског система.

Проблем двопартијског система у Србији је што две коалиције, позициона и опозициона, уопште немају различиту политику (однос према ЕУ, тржишној економији и сл.). То је уједно и проблем „службене опозиције“ у Србији јер нема чиме новим и привлачним конкурисати на политичком тржишту владајућој партији. Њихов однос са Западом је сличан. Спољна и унутрашња политика се разликују у нијансама, економска политика такође. Чак се и национална политика, која је до сада била ексклузива коалиција око СНС, не разликује превише од како је Ђилас инкорпорирао Двери у своју коалицију. Уосталом ни другосрбијанаца и бивших функционера ДС не мањка у Вучићевој владајућој коалицији. Смисао и идентитет тренутне позиције и опозиције у Србији је једино у њиховом међусобном конфронтирању.

Вашингтону и Бриселу такође иде на руку двопартијски систем у Србији јер која год партија/коалиција да је на власти, спроводиће се воља Запада. Просто не постоји фактор изненађења, не постоји трећа политичка опција, која би могла да се организовано супростави Западу или властима које спроводе вољу запада.

Временом двопартијски систем чини оно што смо имали прилику у недавној прошлости да видимо у комунистичком једнопартијском систему. Симбиоза позиције и опозиције у једну посебну политичку касту, чији се представници смењују на власти али константно чине један естаблишмент-од народа одвојену класу. Касту у чијим рукама је судбина народа, државни ресурси, велика моћ и капитал, повезану међусобним диловима. Касту којој је главни циљ одржање у политичком животу зарад бенефиција који тај живот доноси.

Непрекинута владавина ове политичке касте у двопартијском систему је оно што присталице једне или друге стране не виде или не желе да виде, замајавани вечитим сукобима позиције и опозиције, сукобима који су често и фингирани.

За Србију је двопартијски политички систем можда погубнији од једнопартијског јер даје привид демократије. Једнопартијски систем се потроши или бива срушен од народа. Док је у двопартијском систему тај исти народ ангажован у политичкој борби која доноси добробит само политичкој касти.

Јасно је зашто Ђилас жели да се иде ка укрупњавању у опозицији јер се он намеће као алтернатива постојећој власти, а то значи и као могућа “будућа власт”. Запад уједињеном опозицијом добија полугу притиска на Вучића коме шаље поруку “имамо са ким да те заменимо ако нам не одрадиш то и то”. Вучићу са друге стране не одговара уједињена опозиција али му одговара Ђилас на челу опозиције јер га не види као правог ривала. Кадар бивше власти, без харизма и са тајкунским богатством које је стекао док је био на власти, Ђиласа чине осетљивим на нападе од стране режима. Осим тога Вучић и Ђилас су сарађивали и док је Вучић био у опозицији али и док је Ђилас био градоначелник, а власт формирала коалиција СНС СПС и УРС. Зашто и данас не би сарађивали кад је политика у суштини бизнис.

Управо је тај двопартијски партократски систем у формирању Ђилас-Вучић, највећи ријалити који је Србија до сад имала прилику да види, узрок апстиненције већине гласачког тела у Србији. Народ није глуп. Можда не уме све да сагледа или прецизно дефинише, али му је сасвим јасно да је нова политичка каста далеко од њега, да не заступа његове интересе и да је у дебелом међусобном талу. Јасно је и да постоји координација на линији власти и опозиције у којој међусобним нападима јача и Вучић у редовима власти и Ђилас у редовима опозиције. Тако режимски медији својим свакодневним нападима на Ђиласа, Јеремић и Обрадовића само овима дају легитимитет “праве опозиције“. Све заједно се прави ријалити који треба да доведе до двопартијског система Вучић-Ђилас.

Жељко Ињац,

Поделите:

2 Коментари

  1. treća Srbija je u stvari projekat da se neutralni srbi uvuku nekako u politički život jer uporno ne glasaju zadnji 20 godina..
    pokušaj političkog krštenja..
    u ime desnice,levice i svete česnice..
    Ali srbi ne vole te zajebancije hiroviti političara jer su navikli da Boga zamišljaju izvan parlamentarnog oltara na mestu koje nije javna pljuvaonica i koje se visoko drži na kandilu njihove privatne politike..
    svaki srbin je individualac i sebe zamišlja na svakom onom mestu koje javni političari drže kao javnu funkciju ili instituciju..
    dakle poistovećuju se sa vladom,ministrima,sekretarima i nema veće vlade u senci od te treće srbije neglasačkog tela koja existira izvan političkog života potpuno isto kao i regularne političke stranke na sceni..
    taj background je potpuna i funkcionalna alternativa za aktuelni stage i backstage srpske politike..

  2. ne vole srbi da budu #1 od 5 miliona nečega……
    neka heksadekadna cifra u šumi cifara.
    srbin voli da je jablan najveći od sveg postojećeg drveća oko sebe a političari to ne nude..
    takav egocentrizam u politici ne postoji pa se broj treće Srbijanaca povećava i svakim novim izborima broj ne glasajući Jablana je sve veći i veći.
    preti da se približi broju od 50% odnosno da više ne glasa na izborima nego što glasa biračkog tela..

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here