Željko Injac: Vučićev i Đilasov dvopartijski sistem

Podelite:

Uoči trijumfa Naprednjaka na političkoj sceni, tj njihovog osvajanja vlasti, došlo je do izmene zakona o političkim strankama. Novim zakonom je izmenjen politički sistem koji je Srbija nasledila iz vremena Miloševića, a koji je davao mogućnost osnivanja bezbroj malih stranaka, koje su prilično lako prelazile cenzus. Zahvaljujući novom zakonu su vremenom nestale mnoge manje stranke, a one koje su preživele imaju to zahvaliti samo koaliciji sa velikim strankama unutar kojih su praktično izgubile svoj identitet.

Stari, „Slobin“ politički izborni sistem jeste omogućavao veći pluralizam u smislu lakšeg osnivanja stranaka ali ne treba se zavaravati da je demokratičnost takvog sistema bila veća. Naprotiv. Milošević je zapravo koristio mnoštvo malih stranaka da razvodni političku scenu i onemogući konsolidaciju opozicije, između ostalog i zahvaljujući tome je vladao 10 godina.

Od 2008. godine, tačnije od osnivanja Srpske napredne stranke, još tačnije od reformisanja Srpske radikalne stranke u jednu politički korektnu i zapadu prihvatljivu partiju, kreće priča o dvopartijskom sistemu i ukrupnjavanju političke scene u Srbiji. Prvi tu priču plasira Miroljub Labus, a zatim i Božidar Đelić uz kanonadu medijskog spinovanja tadašnje generacije „nezavisnih“ političkih analitičara koji su bili bliski DS vlasti i strancima, koji neznavenom puku upornim gebelsovskim ponavljanjem objašnjavaju kako je za Srbiju na duge staze najbolji dvopartijski sistem, kako je vreme za ukrupnjavanje političke scene u Srbiji i kako male partije zapravo samo sisaju budžet, a značajno ne doprinose razvoju demokratije u Srbiji.

Ono što su Demokrate planirale, Vučić je realizovao, samo su uloge zamenjene. Umesto da SNS bude ta večita opozicija Demokratama, brojne frakcije DS-a okupljene oko Đilasa su postale večita opozicija SNS-a. Ono što se činilo kao teorija zavere 2012. godine uoči izbora, posle izbora je postala realnost – dvopartijski sistem je zamenio višepartijski. Najglasniji protiv dvopartijskog sistema su bili Socijalisti, tačno predviđajući da će postati priperak u nekoj budućoj koaliciji i da će vremenom izgubiti značaj. Tada je Dačić, shvativši u kom pravcu ide to famozno „ukrupnjavanje političke scene Srbije“ pretio da „treća Srbija“ (pri tom nije mislio na istoimeni pokret koji je nastao nešto kasnije) može svojom jačinom da iznenadi. Treća Srba ili treći politički blok, iako je bilo nekoliko pokušaja, nije realizovan do danas. Dačićeva upozorenja su bila pucanj u prazno.

No kasnije je ideja dvopartijskog sistema propala jer se DS podelio i urušio gotovo potpuno. Tako od 2014. imamo jednoipopartijski sistem u kome dominira SNS, a ostali predstavljaju satelite koji su u vladi ili pak koji glume opoziciju. Sada se čini da posle turbulencija na prozapadnoj opozicionoj sceni u kojoj su gotovo netragom nestali Radulović, a na margini je Janković, se nešto menja. Formira se Savez za Srbiju u kome glavnu reč ima Đilas, a asistira mu Jeremić i “prislužuje” Obradović uz ono što je ostalo do DS-a. Đilasov savez ima ambiciju da se nametne kao alternativa vlasti i to je delimično uspeo ovim protestima. No cilj je da se formira dvopartijski sistem. Do toga je još daleko ali konsolidacija opozicione scene sa Đilasom na čelu može do toga dovesti za nekoliko godina. Danas je rezultat SNS nedostižan za SzS i potrebno je da se dese dramatične promene i teški porazi Vučića i njegove vlade (npr. oko Kosova) da bi se taj odnos značajnije promenio. Pored toga potrebno je da Đilas ojača svoju poziciju unutar SzS i unutar opozicije što će isto tako ići ne bez problema i trzavica.

Nakon decenija višepartijskog sistema mnogima se može učiniti da dvopartijski sistem i nije tako loš. Što trošiti državni budžet na 600 stranaka, kada mogu da postoje samo dve ili dva politička bloka. Zašto se angažovati i ulagati trud u političkoj borbi, kada jedna od dve moguće partije ima mnogo više izgleda da pređe cenzus. I otprilike to su prednosti dvopartijskog sistema.

Problem dvopartijskog sistema u Srbiji je što dve koalicije, poziciona i opoziciona, uopšte nemaju različitu politiku (odnos prema EU, tržišnoj ekonomiji i sl.). To je ujedno i problem „službene opozicije“ u Srbiji jer nema čime novim i privlačnim konkurisati na političkom tržištu vladajućoj partiji. Njihov odnos sa Zapadom je sličan. Spoljna i unutrašnja politika se razlikuju u nijansama, ekonomska politika takođe. Čak se i nacionalna politika, koja je do sada bila ekskluziva koalicija oko SNS, ne razlikuje previše od kako je Đilas inkorporirao Dveri u svoju koaliciju. Uostalom ni drugosrbijanaca i bivših funkcionera DS ne manjka u Vučićevoj vladajućoj koaliciji. Smisao i identitet trenutne pozicije i opozicije u Srbiji je jedino u njihovom međusobnom konfrontiranju.

Vašingtonu i Briselu takođe ide na ruku dvopartijski sistem u Srbiji jer koja god partija/koalicija da je na vlasti, sprovodiće se volja Zapada. Prosto ne postoji faktor iznenađenja, ne postoji treća politička opcija, koja bi mogla da se organizovano suprostavi Zapadu ili vlastima koje sprovode volju zapada.

Vremenom dvopartijski sistem čini ono što smo imali priliku u nedavnoj prošlosti da vidimo u komunističkom jednopartijskom sistemu. Simbioza pozicije i opozicije u jednu posebnu političku kastu, čiji se predstavnici smenjuju na vlasti ali konstantno čine jedan establišment-od naroda odvojenu klasu. Kastu u čijim rukama je sudbina naroda, državni resursi, velika moć i kapital, povezanu međusobnim dilovima. Kastu kojoj je glavni cilj održanje u političkom životu zarad beneficija koji taj život donosi.

Neprekinuta vladavina ove političke kaste u dvopartijskom sistemu je ono što pristalice jedne ili druge strane ne vide ili ne žele da vide, zamajavani večitim sukobima pozicije i opozicije, sukobima koji su često i fingirani.

Za Srbiju je dvopartijski politički sistem možda pogubniji od jednopartijskog jer daje privid demokratije. Jednopartijski sistem se potroši ili biva srušen od naroda. Dok je u dvopartijskom sistemu taj isti narod angažovan u političkoj borbi koja donosi dobrobit samo političkoj kasti.

Jasno je zašto Đilas želi da se ide ka ukrupnjavanju u opoziciji jer se on nameće kao alternativa postojećoj vlasti, a to znači i kao moguća “buduća vlast”. Zapad ujedinjenom opozicijom dobija polugu pritiska na Vučića kome šalje poruku “imamo sa kim da te zamenimo ako nam ne odradiš to i to”. Vučiću sa druge strane ne odgovara ujedinjena opozicija ali mu odgovara Đilas na čelu opozicije jer ga ne vidi kao pravog rivala. Kadar bivše vlasti, bez harizma i sa tajkunskim bogatstvom koje je stekao dok je bio na vlasti, Đilasa čine osetljivim na napade od strane režima. Osim toga Vučić i Đilas su sarađivali i dok je Vučić bio u opoziciji ali i dok je Đilas bio gradonačelnik, a vlast formirala koalicija SNS SPS i URS. Zašto i danas ne bi sarađivali kad je politika u suštini biznis.

Upravo je taj dvopartijski partokratski sistem u formiranju Đilas-Vučić, najveći rijaliti koji je Srbija do sad imala priliku da vidi, uzrok apstinencije većine glasačkog tela u Srbiji. Narod nije glup. Možda ne ume sve da sagleda ili precizno definiše, ali mu je sasvim jasno da je nova politička kasta daleko od njega, da ne zastupa njegove interese i da je u debelom međusobnom talu. Jasno je i da postoji koordinacija na liniji vlasti i opozicije u kojoj međusobnim napadima jača i Vučić u redovima vlasti i Đilas u redovima opozicije. Tako režimski mediji svojim svakodnevnim napadima na Đilasa, Jeremić i Obradovića samo ovima daju legitimitet “prave opozicije“. Sve zajedno se pravi rijaliti koji treba da dovede do dvopartijskog sistema Vučić-Đilas.

Željko Injac,

Podelite:

2 Komentari

  1. treća Srbija je u stvari projekat da se neutralni srbi uvuku nekako u politički život jer uporno ne glasaju zadnji 20 godina..
    pokušaj političkog krštenja..
    u ime desnice,levice i svete česnice..
    Ali srbi ne vole te zajebancije hiroviti političara jer su navikli da Boga zamišljaju izvan parlamentarnog oltara na mestu koje nije javna pljuvaonica i koje se visoko drži na kandilu njihove privatne politike..
    svaki srbin je individualac i sebe zamišlja na svakom onom mestu koje javni političari drže kao javnu funkciju ili instituciju..
    dakle poistovećuju se sa vladom,ministrima,sekretarima i nema veće vlade u senci od te treće srbije neglasačkog tela koja existira izvan političkog života potpuno isto kao i regularne političke stranke na sceni..
    taj background je potpuna i funkcionalna alternativa za aktuelni stage i backstage srpske politike..

  2. ne vole srbi da budu #1 od 5 miliona nečega……
    neka heksadekadna cifra u šumi cifara.
    srbin voli da je jablan najveći od sveg postojećeg drveća oko sebe a političari to ne nude..
    takav egocentrizam u politici ne postoji pa se broj treće Srbijanaca povećava i svakim novim izborima broj ne glasajući Jablana je sve veći i veći.
    preti da se približi broju od 50% odnosno da više ne glasa na izborima nego što glasa biračkog tela..

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here