Željko Injac: Vučićev i Đilasov dvopartijski sistem

Podelite:

 

Uoči trijumfa Naprednjaka na političkoj sceni, tj njihovog osvajanja vlasti, došlo je do izmene zakona o političkim strankama. Novim zakonom je izmenjen politički sistem koji je Srbija nasledila iz vremena Miloševića, a koji je davao mogućnost osnivanja bezbroj malih stranaka, koje su prilično lako prelazile cenzus. Zahvaljujući novom zakonu su vremenom nestale mnoge manje stranke, a one koje su preživele imaju to zahvaliti samo koaliciji sa velikim strankama unutar kojih su praktično izgubile svoj identitet.

Stari, „Slobin“ politički izborni sistem jeste omogućavao veći pluralizam u smislu lakšeg osnivanja stranaka ali ne treba se zavaravati da je demokratičnost takvog sistema bila veća. Naprotiv. Milošević je zapravo koristio mnoštvo malih stranaka da razvodni političku scenu i onemogući konsolidaciju opozicije, između ostalog i zahvaljujući tome je vladao 10 godina.

Od 2008. godine, tačnije od osnivanja Srpske napredne stranke, još tačnije od reformisanja Srpske radikalne stranke u jednu politički korektnu i zapadu prihvatljivu partiju, kreće priča o dvopartijskom sistemu i ukrupnjavanju političke scene u Srbiji. Prvi tu priču plasira Miroljub Labus, a zatim i Božidar Đelić uz kanonadu medijskog spinovanja tadašnje generacije „nezavisnih“ političkih analitičara koji su bili bliski DS vlasti i strancima, koji neznavenom puku upornim gebelsovskim ponavljanjem objašnjavaju kako je za Srbiju na duge staze najbolji dvopartijski sistem, kako je vreme za ukrupnjavanje političke scene u Srbiji i kako male partije zapravo samo sisaju budžet, a značajno ne doprinose razvoju demokratije u Srbiji.

Ono što su Demokrate planirale, Vučić je realizovao, samo su uloge zamenjene. Umesto da SNS bude ta večita opozicija Demokratama, brojne frakcije DS-a okupljene oko Đilasa su postale večita opozicija SNS-a. Ono što se činilo kao teorija zavere 2012. godine uoči izbora, posle izbora je postala realnost – dvopartijski sistem je zamenio višepartijski. Najglasniji protiv dvopartijskog sistema su bili Socijalisti, tačno predviđajući da će postati priperak u nekoj budućoj koaliciji i da će vremenom izgubiti značaj. Tada je Dačić, shvativši u kom pravcu ide to famozno „ukrupnjavanje političke scene Srbije“ pretio da „treća Srbija“ (pri tom nije mislio na istoimeni pokret koji je nastao nešto kasnije) može svojom jačinom da iznenadi. Treća Srba ili treći politički blok, iako je bilo nekoliko pokušaja, nije realizovan do danas. Dačićeva upozorenja su bila pucanj u prazno.

No kasnije je ideja dvopartijskog sistema propala jer se DS podelio i urušio gotovo potpuno. Tako od 2014. imamo jednoipopartijski sistem u kome dominira SNS, a ostali predstavljaju satelite koji su u vladi ili pak koji glume opoziciju. Sada se čini da posle turbulencija na prozapadnoj opozicionoj sceni u kojoj su gotovo netragom nestali Radulović, a na margini je Janković, se nešto menja. Formira se Savez za Srbiju u kome glavnu reč ima Đilas, a asistira mu Jeremić i “prislužuje” Obradović uz ono što je ostalo do DS-a. Đilasov savez ima ambiciju da se nametne kao alternativa vlasti i to je delimično uspeo ovim protestima. No cilj je da se formira dvopartijski sistem. Do toga je još daleko ali konsolidacija opozicione scene sa Đilasom na čelu može do toga dovesti za nekoliko godina. Danas je rezultat SNS nedostižan za SzS i potrebno je da se dese dramatične promene i teški porazi Vučića i njegove vlade (npr. oko Kosova) da bi se taj odnos značajnije promenio. Pored toga potrebno je da Đilas ojača svoju poziciju unutar SzS i unutar opozicije što će isto tako ići ne bez problema i trzavica.

Nakon decenija višepartijskog sistema mnogima se može učiniti da dvopartijski sistem i nije tako loš. Što trošiti državni budžet na 600 stranaka, kada mogu da postoje samo dve ili dva politička bloka. Zašto se angažovati i ulagati trud u političkoj borbi, kada jedna od dve moguće partije ima mnogo više izgleda da pređe cenzus. I otprilike to su prednosti dvopartijskog sistema.

Problem dvopartijskog sistema u Srbiji je što dve koalicije, poziciona i opoziciona, uopšte nemaju različitu politiku (odnos prema EU, tržišnoj ekonomiji i sl.). To je ujedno i problem „službene opozicije“ u Srbiji jer nema čime novim i privlačnim konkurisati na političkom tržištu vladajućoj partiji. Njihov odnos sa Zapadom je sličan. Spoljna i unutrašnja politika se razlikuju u nijansama, ekonomska politika takođe. Čak se i nacionalna politika, koja je do sada bila ekskluziva koalicija oko SNS, ne razlikuje previše od kako je Đilas inkorporirao Dveri u svoju koaliciju. Uostalom ni drugosrbijanaca i bivših funkcionera DS ne manjka u Vučićevoj vladajućoj koaliciji. Smisao i identitet trenutne pozicije i opozicije u Srbiji je jedino u njihovom međusobnom konfrontiranju.

Vašingtonu i Briselu takođe ide na ruku dvopartijski sistem u Srbiji jer koja god partija/koalicija da je na vlasti, sprovodiće se volja Zapada. Prosto ne postoji faktor iznenađenja, ne postoji treća politička opcija, koja bi mogla da se organizovano suprostavi Zapadu ili vlastima koje sprovode volju zapada.

Vremenom dvopartijski sistem čini ono što smo imali priliku u nedavnoj prošlosti da vidimo u komunističkom jednopartijskom sistemu. Simbioza pozicije i opozicije u jednu posebnu političku kastu, čiji se predstavnici smenjuju na vlasti ali konstantno čine jedan establišment-od naroda odvojenu klasu. Kastu u čijim rukama je sudbina naroda, državni resursi, velika moć i kapital, povezanu međusobnim dilovima. Kastu kojoj je glavni cilj održanje u političkom životu zarad beneficija koji taj život donosi.

Neprekinuta vladavina ove političke kaste u dvopartijskom sistemu je ono što pristalice jedne ili druge strane ne vide ili ne žele da vide, zamajavani večitim sukobima pozicije i opozicije, sukobima koji su često i fingirani.

Za Srbiju je dvopartijski politički sistem možda pogubniji od jednopartijskog jer daje privid demokratije. Jednopartijski sistem se potroši ili biva srušen od naroda. Dok je u dvopartijskom sistemu taj isti narod angažovan u političkoj borbi koja donosi dobrobit samo političkoj kasti.

Jasno je zašto Đilas želi da se ide ka ukrupnjavanju u opoziciji jer se on nameće kao alternativa postojećoj vlasti, a to znači i kao moguća “buduća vlast”. Zapad ujedinjenom opozicijom dobija polugu pritiska na Vučića kome šalje poruku “imamo sa kim da te zamenimo ako nam ne odradiš to i to”. Vučiću sa druge strane ne odgovara ujedinjena opozicija ali mu odgovara Đilas na čelu opozicije jer ga ne vidi kao pravog rivala. Kadar bivše vlasti, bez harizma i sa tajkunskim bogatstvom koje je stekao dok je bio na vlasti, Đilasa čine osetljivim na napade od strane režima. Osim toga Vučić i Đilas su sarađivali i dok je Vučić bio u opoziciji ali i dok je Đilas bio gradonačelnik, a vlast formirala koalicija SNS SPS i URS. Zašto i danas ne bi sarađivali kad je politika u suštini biznis.

Upravo je taj dvopartijski partokratski sistem u formiranju Đilas-Vučić, najveći rijaliti koji je Srbija do sad imala priliku da vidi, uzrok apstinencije većine glasačkog tela u Srbiji. Narod nije glup. Možda ne ume sve da sagleda ili precizno definiše, ali mu je sasvim jasno da je nova politička kasta daleko od njega, da ne zastupa njegove interese i da je u debelom međusobnom talu. Jasno je i da postoji koordinacija na liniji vlasti i opozicije u kojoj međusobnim napadima jača i Vučić u redovima vlasti i Đilas u redovima opozicije. Tako režimski mediji svojim svakodnevnim napadima na Đilasa, Jeremić i Obradovića samo ovima daju legitimitet “prave opozicije“. Sve zajedno se pravi rijaliti koji treba da dovede do dvopartijskog sistema Vučić-Đilas.

Željko Injac

Podelite:

4 Komentari

  1. Radi se o dva krila jedne partije koja su suprotstavljena na licnom nivou predvodnika i koja postepeno obrazuju vladajucu oligarhiju, autor ih , mozda, jos bolje naziva kastom.Izbore ne vrse gradjani, vecinom proterani u apstinenciju, vec partijske vojske.Vlast je odgovorna toj vojsci za pribavljanje zaposlenja i drugih koristi, a ne gradjanima.Tako imamo sloj oligarhije, sloj partijskih vojski i najnizi sloj, mi gradjani.Licno znam dvoje ljudi koji su napustali srednju skolu zbog jedinica, a za vreme DS-a se zaposlili u Opstini kao fakultetski obrazovani i dandanas su tu, SNS ih nije dirao, samo je dodao jos svoje.Isto ce postupiti i vlast posle Vucica.

  2. sve pokazuje da mi ne zivimo u politickom, vec kastinskom drustvu i da nam je potrebna promena, ne vlasti, vec celokupnog sistema.Stigli smo dotle da nam je promena opozicije potrebna koliko i vlasti.Sama pojava Djilasa, bogatasa kojem je politika u najboljem slucaju hobi, a u najgorem izvor zarade, Jeremica, Tadicevog “civilnog vojnika”, Tadicevog ministra, coveka koji je izgubio sve moguce izbore (u TSS-u, u DS-u, u UN…), novog Cede-Jankovica i propast/samoubistvo Obradovica, dovode u pitanje da li opozicija i hoce da rusi vlast ili sluzi samo kao grupa za pritisak na Vucica, da ako pocne da brlja “ima ko hoce”.

  3. Sve dok su u igri BIVSI LJUDI, estradna opozicija, Srbiji I Srbima nece da svane…….Izraubovani I istroseni politicari iz devedesetih, nista dobro ne mogu doneti novim narastajima……

  4. 1. AV je Predsednik drzave – NIKAD nista nije radio osim partijasenja. Sad kako neko ko je sa faksa usao u politiku moze da vodi drzavu_ Kako kad bi odzacaru dali da upravlja avionom. Ajd, nekako ce i poleteti, ali kad bude sletanje….
    2. Dacic je sa faksa u partiji i ucesnik je rusenja SFRJ – on je branio i evo gde smo. Pa ucesnik u SCG _ ode Milo. Pa ratovo protiv NATO, branio Kosovo, sad oce podelu. Pa bio sa DSom sad sa najvecim protivnikom DS. Point? Cigo svira, hebe se njemu kavu pesmu narucis, sam plati.
    3. Ljajic. Onomad ga proglasise za najucupernijeg ministra….kako i ne bi kad je covek ministar 15 godina.

    I sad se coek pita kad slusa ovih dest iljada analiticira i 5 profesora Kovica, Mirovica, Rakovica, Lompara, jednog akademika koji nije ni faks zavrsio…bre ljudi, ko je ovde lud? Ili ovi koji nas (pod)vode, kao, nekud u neku budiicnost (sv)E(t)U….ili ova intelektualna avangarda koja prica narpdu sto narod zna. Kad vec politicari, profesionalni talamuddzije rade to sto rade, sto vi intelektualci ne udjete u politiku i zamenite ih? Ne, lakse je objasnjavati gde Pasic i gde Vucic gresi…..malo nakitis terminoloski, smuckas sa istorijskim cinjenicima nastalim po sistemu general posle bitke i ajmo….

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here